Narode, dosta je bilo čekanja i
odlaganja: ne mogu više da podnesem frustrirajuću situaciju da svako malo
dobijam upite – preko mejla, bloga, fejsa i naživo – kako i gde nabaviti
primerak mog romana NAŽIVO, odnosno, pošto ga već nigde nema – kad će novo
izdanje. Predugo je ovaj roman bio nedostupan, out of print, predugo ste morali
da čitate kojekakve surogate i koještarije koje sebe nazivaju hororom, a da vam
je prava stvar bila nedostupna. Dosta više!
Treće, ultimativno izdanje mog
prvenca izlazi vrlo uskoro – i to kao samizdat,
jer to je jedina smislena opcija za tu andergraund knjigu. Nije to za „normalne“
izdavače niti za knjižare. Uskoro ću raspisati pretplatu, sa svim detaljima. Samo
bez zapitkivanja sada: molim još malo strpljenja – SVE ćete saznati u narednih
10-ak dana.
Sasvim tipično za knjigu koja, kada
je izašla, nije imala nijednu normalnu promociju, nego samo dve ANTI-promocije,
i to nekoliko godina nakon izlaska – kao neku vrstu najave novog izdanja želim
sa vama da podelim jednu NEGATIVNU kritiku ove knjige. To je, inače, jedini
negativno intoniran prikaz, od svih objavljenih u periodici koje je ovaj roman
do sada dobio, pa je kuriozitet tim veći a tekst time zabavniji.
Kao što ćete videti, autorka se u
većem delu teksta iz petnih žila upinje da dokaže moju navodnu neoriginalnost, ako ne i čist plagijat, zato što su joj se javile
neke paralele sa određenim književnim delima – a ponajviše sa Lavkraftovim
romanom Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (koji
ću dogodine najzad da prevedem na srpski onako kako dolikuje).
Šta da kažem? Kriv sam! Sve sam
ukrao! Trunka originalnosti ne postoji u mom Prvencu! Evo, pročitajte i sami
donji tekst; ako ste pravi kultista onda ste NAŽIVO (odavno) čitali (i to više
puta), pa ćete moći i sami da potvrdite, ili osporite, ima li nečega u ovim
optužbama.
Oni koji su se kasnije pridružili Kultu,
pa nisu na vreme obezbedili ovu kultnu knjigu – moći će vrlo skoro, već
početkom leta, da i sami uporede moj tekst sa Lavkraftovim, kao i sa uvidima
koje im pruža izvesna (meni, a i šire, nepoznata) Marija Nikolić.
Marija Nikolić
MODERNI LAVKRAFT - NAŽIVO ILI HOROR
UŽIVO
Dejan Ognjanović, Naživo, Prosveta, Niš, 2003.
Prikaz objavljen u: Slava, Dom omladine Niš „Кolumbo“
d.o.o., Niš, br. 6-7, januar-jun 2004, str. 147-151.
„Najstarija
i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah
od nepoznatog.“
H.
P. Lavkraft (sic)
Na prvo čitanje — neobična, teška i
bestijalno-perverzna knjiga, u maniru jednog Bukovskog ili de Sada. No,
pažljivije uranjanje u srž romana Naživo
Dejana Ognjanovića otkriva erudiciju koja se žedno napajala sa izvora bogatog
tradicijom starije ali i novije engleske i američke književnosti.
Roman Naživo
predstavlja svojevrsnu odu jednome od najvećih pisaca horor žanra, Hauardu
Filipsu Lavkraftu. Analogije između njegovog kultnog romana Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, kao i u
manjoj meri, ostalih dela, i Ognjanovićevog romana, očigledne su i brojne, te
se vrlo lako sve sličnosti (ili -tačnije rečeno, podudarnosti) mogu pratiti.
Roman Naživo pisan je u ich—formi i
od početka do kraja ostvaren je kroz pripovedanje glavnog junaka o svom životu.
Takvim izborom forme, Ognjanović je dobio na dramatičnosti kazivanja i doprineo
da njegovo delo dobije onu neophodnu uverljivost. Glavni lik u romanu (ujedno i
pripovedač) je mladić Dejan, student anglistike na Filozofskom fakultetu u
Nišu, koji radi u porno video-klubu „TOR GUN". Negova strast su horor
filmovi, horor i okultna literatura. Rad u video-klubu njegov je beg od
svakodnevice. Živi povučeno; jedini prijatelj mu je njegov poslodavac i vlasnik
kluba, Goran. Njihov odnos stoga umnogome liči na odnos doktora Vileta i mladog
Čarlsa Vorda, junake Lavkraftovog romana. (Sve kasnije analogije i poređenja
biće vezane za navedeno Lavkraftovo delo). Misterioznu i nadasve ezoteričnu
atmosferu u romanu, Ognjanović je smestio u konkretan vremenski i prostorni
okvir -90-e godine 20. veka, te se kroz ceo roman protkivaju sekvence iz ratova
na prostoru bivše SFRJ (Hrvatska, Bosna) i zajedljivi komentari na način i
uslove života u Srbiji. Prvobitna pasija za horor literaturom, mračnom muzikom
(death i gothic metal, industrial orijentacije) i horor filmovima glavnog
junaka — po žaru i energiji istovetna je onoj mladog Vorda za izučavanjem
starina kolonijalne arhitekture.
Rad u video-klubu dao je prostora nekim novim interesovanjima,
i tu je začetak ponora koji se otvorio pod Ognjanovićevim junakom. Njegova
strast za horor-orijentacijom ustupila je mesto pasiji za zabranjenim filmovima
porno-produkcije (tzv. snuff-filmovima) i istovetna je sa strašću sa kojom
Čarls Vord uranja u izučavanje okultnog. Prelomni trenutak u romanu nastaje
kada junak sasvim slučajno nailazi na oglas video-kluba MAKS. Sledi
raspitivanje i skupljanje delića u mozaik na osnovu šturih i škrtih detalja,
baziranih na glasinama i rekla-kazala pričama. Ova scena je potpuno istovetna
sa onom kada mladi Vord, takođe slučajno, među precima svoje majke, otkriva
izvesnog dugovekog čoveka po imenu Džozef Karven, i, nešto kasnije, njegov
tajni dnevnik.
Kako jedna stvar vodi drugoj, tako se i glavni
junak, u potrazi za Maksom, obreo u Prištini. Opis dela Prištine, sa svim
mračnim detaljima, podseća na opis mitske visoravni Leng, a kojoj govori
Lavkraft u romanu U planinama ludila
i, naročito, u triptihonu o Rendolfu Karteru. Susret i razgovor sa Maksom, u
kolima, na putu do mesta gde Maks drži zabranjene filmove, za koje je Dejan
pokazao interesovanje (i zbog kojih je, uostalom, i došao u Prištinu) i Maksovo
pitanje upućeno Dejanu da li je „gadljiv", u potpunosti je preuzeto iz
Lavkraftovog romana. Tamo postoji scena razgovora Džozefa Karvena sa jednim od
svojih „prijatelja“, u kojoj taj komentariše kako je mladi Vord postao „suviše
gadljiv za posao“.
Dejanova strast za retkim, bizarnim i zabranjenim,
vezivno je tkivo koje drži radnju romana na okupu, i istovetna je strasti
traganja mladog Vorda za retkim knjigama i autorima, u prilično mutnim i
nejasnim vodama okultne i magijske oblasti.
Prikaz Maksove pozamašne kolekcije zabranjenih
filmova i utisak koji je ona ostavila na glavnog junaka, kao da je prenet iz
Lavkraftovog romana — opis Karvenove biblioteke sa zabranjenim
i„bogohulnim" delima. Tamo se mogao naći jedan Borelius, Nekronomikon Abdule al Hazreda (koga
Ognjanović i pominje u svom romanu), Elifas Levi, i čitav niz dela jevrejskih i
arapskih pisaca prilično opskurne sadržine.
Podudarnosti ili „slučajnosti“ sa Lavkraftovim
romanom kao da se hronološki nižu — opis Maksovog glasa da „govori kao da mu
fali pola glasnih žica“ podseća na Karvenov čudni šupljikavi šapat; priče koje
kolaju o Maksu, a koje Dejanu kazuje njegov drug iz Prištine, Adrijan,
podsećaju na opise Karvenovih „poduhvata“. Preobražaj koji je usledio nakon
gledanja dela filma koji prikazuje prizivanje i materijalizaciju „nečega“,
vidljiv je na glavnom junaku u psihofizičkom smislu - isto kao kad se na licu
mladog Vorda pojavila jamica iznad desnog oka, koje ranije tu nije bilo, tako
je i Ognjanovićev junak na svom licu uočio tragove nečeg tuđinskog, dotada
neprisutnog. Daje otkaz u video-klubu, posvećuje se samo gledanju filmova koje
je presnimio od Maksa; tako se i Čarls Vord prepustio čitanju okultnih knjiga,
koje je doneo sa sobom iz inostranstva, prethodno zauvek napustivši svoju
bezazlenu i naivnu strast proučavanja kolonijalne arhitekture Novog sveta.
Scena sa devojkom, koja je raskomadana u ritualu prizivanja i čiji leš je
uništen u kiselini - u potpunosti preuzeta iz Lavkraftovog dela — pismo mladog
Vorda u kome upozorava svoga prijatelja, doktora Vileta, da Karvena treba ubiti
i rastvoriti mu leš u kiselini!
U poslednjim segmentima romana, čini se da je
Ognjanović za predložak imao Bulgakovljev roman Majstor i Margarita. Vođa tajnog „Bratstva", Martin, podseća
na Volanda, Boris je neka čudna mešavina Korovjova i Begemota, a sam čin
inicijacije glavnog junaka sliči Margaretinoj kod Volanda. Martinovo obraćanje
glavnom junaku, u kome mu tumači osnovne postulate magije, ima kvazi-filozofsku
podlogu i dosta se naslanja na učenje samog Alistera Kroulija (koga, doduše,
sam autor vrlo slobodno tumači, verovatno se oslanjajući na određena Kroulijeva
dela).
U vezi sa ovim je i scena prizivanja „nečega“ i
formula u kojoj se pominje jedno ime - poznato u svim crnomagijskim bajalicama
— Jog Sotot, na koje će i sam Lavkraft poziva u svom romanu, dajući mu
istaknutu ulogu, u dva vida - u vidu Zmajevog repa i Zmajevog čvora (a kojima
se naš autor obilato poslužio i u slobodnom „prepevu“ ih uneo u svoj roman). Po
tome što ne opisuje stvari do kraja, nije teško odrediti kod koga je pekao
zanat.
Lavkraft takođe ne opisuje do kraja, već čitaocu
samo nagovesti od onostrane strave, da bi se slika konačno uobličila u svesti
samog čitaoca, poprimajući onoliko stravične oblike koliko dopušta prosečna
imaginacija. Ukoliko je čitalac malo bolje upoznat sa tradicijom gotske škole
romana, najboljim ostvarenjima H. F. Lavkrafta i E. A. Poa, slike uobličene u
svesti su stravičnije. Poznato je da su osetljivije i, hipersenzitivne osobe,
naročito, podložnije sugestiji od običnih ljudi, koji bivstvuju pod okriljem
osnovnih zakonitosti života - fizioloških i egzistencijalnih. Iole lucidniji
umovi uvek teže izazovu, potvrdi svojih strahova i sumnji.
Upravo citat sa početka ovog prikaza to i
potvrđuje.
Sam kraj romana predstavlja slobodniju
interpretaciju Lavkraftovog objašnjenja sudbine Čarlsa Vorda, začinjenu
kombinacijom Stivena Kinga, Klajva Barkera, Džejmsa Herberta i filmskih
sekvenci: „I tako je, neočekivano, otkrio stvari koje smrtnik ne sme da zna,
uspeo da se vrati u daleku prošlost i dosegne do davnih vremena do kojih niko
ne sme da dosegne; a iz tih prohujalih dana iskrslo je nešto što ga je
progutalo“.
Ognjanovićevo književno znanje je nesporno.
Vidljivo je njegovo naslanjanje na tzv. jezersku školu (Bajron, Šeli, Kits), po
težnji da se skaradnostima, opskurnim, bizarnim, pa donekle i perverznim
skandalizuje čitalac i sablazne vodeći i važeći književni kanoni. Po
brutalnosti opisanih scena i lascivnosti jezika (u pitanju je moderni,
svakodnevni jezik urbane sredine) podseća na vodeće pisce horor žanra
današnjice — Klajva Barkera (njegov već legendarni ciklus romana Knjige krvi), Stivena Kinga i Džejmsa
Herberta. Poput E. A. Poa i Bodlera, Ognjanović kao da istrajava u istraživanju
lepote zla, u prerađenom, modernom značenju krilatice „poetika ružnog“. Kao i
kod Bodlera, i kod Ognjanovića je prisutna slika ponora. Kod Ognjanovića, ponor
je duboko doživljeno intimno osećanje, suprotan je svesti. U vezi sa ponorima u
koje zapada i u koje, na kraju romana propada glavni junak, mogu poslužiti reči
Radomira Konstantinovića o Bodleru: „Svest se teško opire, jer ponori koji se
otvaraju na svim stranama izazivaju vrtoglavicu razuma, dok nesvesni deo bića
sa radošću srlja u zjapeće provalije“.
Nesumnjivom poznavaocu engleske književnosti,
Ognjanoviću nije stran ni pojam dendija i dendizma u književnosti. Glavni junak
je poput dendija; on oseća odvratnost prema životu i svemu što se odnosi na
obnavljanje života; njega fascinira smrt. Prisutan je i jedan od postulata
„religije“ dendija — ne mešati se sa gomilom, ostati izdvojen od mase. Ovaj
postulat prisutan je kao jedan od glavnih motiva u Ognjanovićevom romanu.
Naročito je vidljiv kroz način na koji glavni junak posmatra ljude oko sebe —
scena u liftu, sa susetkom i njeno dvoje dece, gde osećaj odvratnosti prema
običnim ljudima prosto zapljuskuje svaku reč u tom opisu.
No, ne može se oteti utisku da roman obiluje
autobiografskim detaljima (ime glavnog junaka, njegove studije anglistike
itd.). Prisustvo tih detalja, kao i tema koja svoje izvorište nalazi u mistici,
okultnom i onostranom, dobitna su kombinacija da ovaj roman stekne simpatije i
pobudi interesovanje kod, prvenstveno mlađe publike koja, većinom, nije ni čula
za Lavkrafta, ali i svih onih koji vole ostvarenja ovakvog žanra.
Stiče se utisak da je Ognjanović ovo delo pisao za
sebe. Od početka do kraja pratimo „pustolovine“ čoveka koji se toliko uživeo u
sopstvene maštarije, da više i ne razlikuje gde su granice i dokle bi trebalo
da ide u „pozajmljivanju“ građe i ideja drugih pisaca. Opšte je poznato da
likovi u delu žive svoj život. U Ognjanovićevom romanu, on je gost u sopstvenoj
kući. Vidljiva je želja da se bude nov, drugačiji, skandalozan čak u tom
pokušaju inovativnosti, ali ono što bitna nedostaje je stvaralačka intuicija i osećaj
za meru - šta, kako i koliko. O nekoj originalnosti i kreativnosti nema ni
govora.
I pored nesumnjive erudicije i izuzetnog poznavanja
starije i savremene književnosti i filmske umetnosti, Ognjanovićev roman donosi
nešto već viđeno. Iako se trudio da pokaže kakav bi bio moderan, današnji
Lavkraft, učenik (ipak) nije prevazišao učitelja. Lavkraft je jedan, a nama ostaje
da autoru poželimo malo više originalnosti u budućnosti. Ne može se biti pisac po
svaku cenu. Uostalom, velikih imena i priznatih i vodećih autoriteta ima i među
kritičarima i esejistima. Možda će se Ognjanović bolje snaći među njima.
* * *
Za sve ćiriličare – i za osobe koje
sumnjaju da ova Marija stvarno postoji – evo i originalnih skenova ovog
prikaza:
