***
3
Nemam mnogo vremena pa ću probati da
budem jezgrovit: kao što ocena, trojka,
kazuje – ovo je jedan vrlo dobar film, sa značajnim kvalitetima, ali i
problemima zbog kojih je prilično daleko od remek-dela kakvim ga mnogi
smatraju. Ako bih bio ciničan, rekao bih: da
je stvarno remek, ne bi dobio Oskara!
Uostalom, imali smo prošle godine film koji je bliži kategoriji remeka, Tarantinov ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD - i on, naravno, nije dobio Oskara. Zašto? Zato što je previše dobar. Odlični filmovi ne dobijaju Oskara već decenijama; Oskara, ako smo srećni, dobije ponekad, poneki vrlo dobri, kao što je Parazit, i to je maksimum.
Uostalom, imali smo prošle godine film koji je bliži kategoriji remeka, Tarantinov ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD - i on, naravno, nije dobio Oskara. Zašto? Zato što je previše dobar. Odlični filmovi ne dobijaju Oskara već decenijama; Oskara, ako smo srećni, dobije ponekad, poneki vrlo dobri, kao što je Parazit, i to je maksimum.
Kvaliteti: Bong je odličan u
kastingu, radu s glumcima, stvaranju prijemčivih likova i insceniranju zabavnih
(duhovitih, napetih, jezivih...) situacija. On ume kao malo ko a) da vas uvuče u film, zainteresuje za
likove i radnju (osim ako se film zove OKJA – to mi je toliko smrdelo iz
stratosfere da sam se zgrozio već na trejler i rivjue, uključujući pozitivne, i
nisam ga ni pogledao), i b) da vam
pruži zabavu garniranu temom koja deluje pametnije nego što stvarno jeste
(vidi: SNOWPIERCER i THE HOST).
Istina, balansiranje između Cirkusa
(žanr, zabava, akcija) i Opere (umetnos, ideje, dubokoumnosti) nije mu uvek
najsrećnije: savršeno ga je izveo samo jednom, na samom početku karijere, u „ne
kočim ni za koga“ remeku MEMORIES OF A MURDER (5-), dok je kasnije to izvodio s
manje umeća, težeći sve više ka podilaženju publici, i u toj ambiciji se krećući
uglavnom oko moje (jake) trojke, što od mene dobija čak i
opštenarodno-obožavani THE HOST a kamoli nešto podeljeniji MOTHER.
U PARAZITU, cirkus je odličan, ponekad
i vrhunski: šašave situacije, vickasti dijalozi, karikaturalni likovi, sve to lepršavo,
dopadljivo, simpatično – dok ne postane napeto, sa odličnim suspens
set-pisovima, u drugoj polovini, i sa fino orkestriranim masakrom i splaterom
na kraju. Što se ovoga vezanog za laganu, prvu polovinu tiče, tu šnjur nosi niz
povezanih scena o tome kako se familija nikogovića, postepeno, jedan za drugim,
na kvarno uvuče u kuću bogatuna. Što se tiče druge polovine, antologijska je
produžena scena, tačnije situacija koja počinje od nenadano ranijeg bogatunskog
povratka kući dok sirotinja im orgija po kući pa do sexa iznad skrivenih
bednika i pokušaja potonjih da otpužu odatle.
Sve je to glumljeno i slikano i režirano odlično.
Narod gricka red semenki, red kokica, red nokata; čas se smeje grohotom, čas
steže naslon stolice ili troseda, a čas cokće i vrti glavom: „Jeste, sve je
tako, baš je tačno pogodio ovaj prikaz klasne borbe, odnosa bogatih i sirotih,
sve je potrefio ko ćorav s prs' u pekmez, ovo je sociološka analiza vredna
doktorati o njojzi da se pišu!“ A sigurno i hoće! Mada, svi prosečni i dobar deo natprosečnih
gledalaca misliće samo ovo: „Oho, ovde se nešto kazuje o klasama. Ne znam samo
tačno šta, osim da je situacija zajebana i komplikovana i da sirotinji nije
lako (a kad joj je bilo, pita Ghoul?!), ali zato, bato, al je zabavno i smešno i
napeto, i mada ne znam šta mi je tačno ovim filmom rečeno, osećam da je to
nešto pametno i značajno jer super sam se zabavljao dok je trajala klasna borba.“
Dobro, ali ajd sad da vidimo, nakon što sam s
uživanjem nedavno reprizirao PARAZITA, skoro pola godine nakon što ga pogledah
još prošle jeseni, čim je procurio na net – šta mi ovde sreću kvari? Više
stvari. Da vidimo...
Pre svega, likovi su previše karikaturalni (neko bi
čak rekao: stripovski!) za nešto što pretenduje da bude ozbiljna soc-studija na
temu klase danas. Situacija je previše groteskno preterano neubedljiva/klimava,
iz više razloga. Kao prvo, ovi bednici iz podruma se previše lako i glatko
uvuku bogatunima, i svi do jednog ostanu neopaženi, neotkriveni. Niko ni da
posumnja da nisu to za šta se izdaju – a kamoli da su u srodstvu. Nesuđeni
student se ne otkrije da mu je engleski jedva osrednji jer ce učenica zacopa u
njega; njegova seka toliko uspešno improvizuje i prodaje muda za bubrege očas
posla izguglana i nabubana s neta da ni klinja s kojim radi ni bogata keva koja je
zaposli ne posumnjaju da je ona nekakav polusvet-devojčura koja lupeta gomilu
baljezgarija o „art-terapiji“ a ne expert školovan u Americi; keva iz svoje
memljive rupe dođe u bogatunsku sega-mega kuhinju i smesta, bez problema, bez
ikakve greške, počne familiji da sprema vrhunske specijalitete a da ovi
nijednog trena ne posumnjaju da je do juče u svom buđavom ćumezu spremala samo
pržena jaja i otvarala konzerve, kad joj se posreći; najzad, tatko koji nikad
nije seo u mercedesa, nakon što to učini, u prodavnici automobila, na 5 minuta,
smesta skonta šta je gde i kako se vozi, i njegova glatka, neosetna vožnja do
kraja voza bogatog gazdu tako da ovaj nijednom ne pomisli kako je čiča do juče,
možda, vozio samo neki korejski ekvivalent stojadinke.
U ovim „stranger in a strange land“ scenarijima, o
likovima izmeštenim iz svog ambijenta i prinuđenim da, u neprijateljskom
okruženju, glume da su ono što nisu, potencijalno se može izmusti mnogo
saspensa u tim stalnim, neprestanim probama; kad se to vešto osmisli, gledalac
može da strepi: „Jao, evo, sad će da se oda! Sad će da pogreši! Do sad ih je zajebo,
al evo, sad će ga pročitaju i u'vate!“ Međutim, ovde se tome nikad ne priđe
dovoljno za išta blisko pravom saspensu, jer su bogatuni previše lakoverni i
kratkovidi, i puste da ih ovi prelako premandaju. Ajd' što je to malko
problematično dramaturški, to ćemo da otpišemo pod „eh, kao na filmu!“, ali ovo
pomalo ljulja i ideju filma, jer bogatune prikazuje kao zapravo DOBRE ljude,
koji stradaju zbog svoje dobrote, otvorenosti, poverenja koje ukazuju osobama
nedostojnim toga.
Kako sad čovek da se sažali na sirotinju, kad
sirotinja ispade pokvarena i podmukla i štetočinska (kad joj se daju previše
odrešene ruke, previše slobode, previše... kredita) – i to ne samo prema
bogatima, nego i prema drugoj, suparničkoj sirotinji, koju je spremna da isto
tako bezdušno eksploatiše, pa i (u bar dve scene doslovno) šutne niz basamake
kao vreću đubreta?! Teško da je slučajno da najkrvavija borba ovde nije između
siromašnih i bogatih, nego između siromašnih i drugih siromašnih (koji su im
konkurenti u sisanju bogatih)!
Dobro, možda u tome i jeste poenta: sistem
exploatacije je internalizovan, sirotinja nije u stanju da izađe iz začaranog
kola „čovek je čoveku vuk“. U svetu kojim vladaju lopovi koji kradu na veliko i
sirotinja gleda da, kad god može, nešto sebi mazne džaba (pa makar to bio free
wi-fi), da odžepari, da (se) uvali, jer je to – u krupnijoj razmeri – videla od
„onih gore“. Ako već nisi u poziciji da se na izgradnji 10 km nekog autoputa
ugradiš i mazneš koje milionče evrića, kao oni „gore“, možeš barem da u
dragstoru mazneš konzervu tunjevine koja košta 100 din kad radnica ne gleda (i
kojoj će se tih 100 din skinuti od plate, al za to te baš zabole).
Drugim rečima, između bogatih i siromašnih nema
duboke razlike: to nisu dva vrednosna sistema, uzajamno suprotna. Ovi „dole“
samo hoće da budu „gore“ kako bi malo i oni radili ono što im se inače radi, a
što su videli da ovi gore rade. Sirotinja, baš kao i srpska „opozicija“, nema
geslo: „A sad nešto sasvim drugačije!“ Ne, njihov moto je: „A sad malo ja!“
Kurta i Murta, to su srca dva...
S druge strane, ne kažem da su bogatuni u PARAZITU prikazani
kao sasvim dobri: vide se, u naznakama, razni problemi njihovih karaktera i
vrednosti – i skorojevićko obožavanje svega iz USA, i razmaženo derište kojem
se ugađa ali koje se ne vaspitava, i ta naivna lakovernost zasnovana na
površnosti i egoizmu, i lakoća s kojom se reše svojih dotadašnjih dugogodišnjih
„slugu“ kao starih parova cipela, i implicitni prezir i distanca prema onima
„dole“ koji se ispolji, ponekad, uglavnom na sitno, uvijeno... Jer oni imaju
dovoljno para da budu stoka na finjaka; ne moraju da budu vulgarno zli, kao ovi dole. To je jedan od boljih uvida pokazanih u ovom filmu.
Ukratko, možda je stvar u finesama i nijansama, ali
evo: za moj groš, bogatuni su prikazani nešto malo finijim nego što mislim da
je trebalo, a takođe je i familija parazita prikazana simpatičnijom nego što
zapravo jeste – trebalo je još malko nagaziti zlo i jednih i drugih,
umesto da se koketira sa identifikacijom, bilo s jednima, bilo s drugima. S druge
strane, sirotinja iz podruma – tačnije, podrumski muž, a zatim i njegova
upravo-otpuštena žena, tu šutnuta, prikazani su preterano odurnim, odbojnim,
neprijatnim, tako da čovek teško i na tren može da oseti saučešće prema
njihovoj (ionako preterano neubedljivoj) sudbi.
Ovo počinje već od kastinga, gde njih igra duet
antipatičnih spodoba, a nastavlja se šminkom i kostimom i ponašanjem, tj.
glumom i onim što im je scenaristički dato da rade. S jedne strane, ceo podzaplet
sa tim mužem u podrumu stvari odvlači preterano u grotesku i prećerivanje koji
ga udaljavaju iz dotad podnošljivo stilizovanog „realizma“ i guraju u smeru
PRETERANE I PREOČIGLEDNE METAFORE (filmovi tipa UNDERGROUND ili – US, koji nam
macolom u glavu nabijaju svoje gore-dole simbolike i metafore), što ja ne
volim. Ja sam uvek preferirao pristup Priča Iznad Metafore, a ovo, u drugoj
polovini, previše odlazi u pravcu Metafora Iznad Priče.
To mi je smetalo u JA SAM METAFORA filmovima PODZEMLJE
(by Kusta), US i SNOWPIERCER, a to sam mrzeo još na faxu kad sam morao da
čitam The Vanity Fair, koji počinje,
otprilike, rečima: „Eee, deco, ja sam vaš dobri papetmaster, a Duško Toško Mile
Boško Sanda Runda Mile Bunda i puna kola njihove dece nisu stvarni ljudi nego izmišljeni, to su moje marionete i ja ću
sad da vam nacrtam pozornicu i staviću ove marionete da se po njoj kreću tamo
gde ja to hoću kako bih vam ispričao tu moju pričicu koju sam naumio...“ To je bilo dovoljno da
tu cigletinu zafrljačim o patos i nikad je ne pročitam. Jebi se, papetmastere,
sa svojim naklapanjima, i sedi IZA ZAVESE, gde ti je mesto; sklanjaj mi se s
pozornice, neću da me svako malo podsećaš da gledam fikciju, i još gore,
fikciju koja ima neko NARAVOUČENIJE, tj. simboliku, preneseno značenje koje je
bitnije nego doslovna radnja, jer radnju nikako ne smeš shvatati doslovno; o,
ne, nikako, ovo je sve jedna velika METAFORA, inače na doslovnom nivou priča
nema nikakvog smisla!
Za moj groš, u stenu se može uklesati maxima: ako svoje dubokoumne poruke nisi u
stanju da upakuješ u zaplet koji ima smisla i na doslovnom nivou, nego oćeš
odma da me jebeš svojim prenesenim značenjima, metaforama, simvolima i ostalim
figurama – odjebi i prepusti mesto sposobnijima!
Ovde je propuštena prilika da se snažnije emotivno
ali i konotativno podvuče ta tema: „Sirotiljo, umesto što se kolješ između
sebe, idi kolji bogatune!“ Odnosno, da je bračni par iz podruma učinjen simpatičnijim,
prijemčivijim, više bi se i bolje podvukla tragičnost njihove međusobne borbe.
Međutim, ovako kako su prikazani u filmu, ti ne možeš a da ne navijaš za „naše“
(sirotilja 1) a protiv „naših 2“ (sirotilja 2).
Na kraju krajeva, kraj mi je problematičan, i
dramaturški i konotativno. Dramaturški je to jeftino vađenje: kad ne znaš kako
da završiš film, a ti pobij sve ili većinu junaka, napravi neki masakr, nebitno
da li, kako i koliko motivisan, jer narod voli „katarzu“ na kraju. Eno, i Biblija se završava pevanjem, pucanjem, pirotehnikom, čudovištima, kurvama vavilonskim i Apokalipsom. Nek se na kraju balade peva,
nek se puca, nek se jurca, nek šiklja krvca, samo nek je neki vatromet i
krvomet, da znamo da nam se bliži odjavna špica (ako nam to već bešika i
prostata nisu dojavili). Poludelost tog podrumaša je proizvoljna, njegove žrtve su
proizvoljne, ko kako i od čega strada je proizvoljno – a, da dodamo uvredu na
povredu, i dramaturški je krajnje jadno, neopravdano taj ludak pušten na
slobodu.
Jer, šta je koj moj onaj teen-klinja tražio na
kraju u podrumu? Što je nosio onu kamenčugu, jebala ga ona uglav da ga jebala –
kao što i jeste! Šta, kao sažalio se na ovoga dole, pa mu poneo kamen da mu
donese sreću? Ma daaaj! I to baš tad, usred te gužve, dok je gore sega-mega
rođendanska proslava i dok se dvesta ljudi vrzma po kući? How convenient! LAAAZY!
O tome da mu tatko, na kraju, napisao čitavu jednu
novelu Morzeovom azbukom, trepćući sijalicom koja nikako da pregori od tolikog
treperenja, a ovaj se baš zgodno našo gde treba da je pročita celu celcatu, i
zapiše – i to je još jedno od onih „kao na filmu“, ali posle tog MEH kraja, to je to one too many.
Iz gorepomenutih razloga meni ovaj film pada u
drugoj polovini, i zato mu na kraju dajem jednu solidnu ali nespektakularnu
trojku.
Na kraju krajeva, ako je posle svega razumskog što kazah gore uopšte potrebno objašnjavati zašto mislim da je Tarantinov film bolji od Bongovog, priložiću kao Kviska i jedan uslovno iracionalni, odnosno nerazumski argument: Tarantino je prošao Gulov SUZA TEST (TM).
Jesam li plako na Tarantinu? JESAM! Dvaput!
Jesam li plako na Bongu? NISAM! A i što bih?
Što se mene tiče, case closed.
Na kraju krajeva, ako je posle svega razumskog što kazah gore uopšte potrebno objašnjavati zašto mislim da je Tarantinov film bolji od Bongovog, priložiću kao Kviska i jedan uslovno iracionalni, odnosno nerazumski argument: Tarantino je prošao Gulov SUZA TEST (TM).
Jesam li plako na Tarantinu? JESAM! Dvaput!
Jesam li plako na Bongu? NISAM! A i što bih?
Što se mene tiče, case closed.
Misli?
Neslaganja?
Da čujem!
