izabrana dela

izabrana dela

петак, 15. јул 2011.

FANTASTIC ZAGREB (4): EXPLOATACIJA YU-HORORA

            Da ne ispadne da se u Zagreb išlo samo radi zezanja i istraživanja opskurno-zlokobnih mesta i ezoterično-raritetnih spisa, možda bi valjalo napokon reći koju i o glavnom povodu našeg boravka na Fantastic Zagreb festivalu.
            Organizatori su mudro procenili da ono što jedan ozbiljan festival razlikuje od puke revije filmova jesu prateće aktivnosti u vidu panela i razgovora sa relevantnim ljudima na adekvatne, aktuelne teme. Stoga su ove godine upriličili dva takva dešavanja.
 
            Prvo je bilo posvećeno pitanju GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE, a u priči su učestvovali: A. Radivojević, Velimir Bata Grgić, Dejan Ognjanović, i Vanja Vascarec kao moderator (uskočio u zadnji čas da zameni najavljenog Srećka Horvata, koji je hitno morao na daleke pute).

            Vanja se u toj ulozi dobro snašao, a sa ovakvim učesnicima i nije imao težak posao: trebalo nas je samo obuzdati da priča ne potraje bar 2 sata. No, bili smo vrlo disciplinovani i kazali ono najbitnije na pokrenute teme u nekih 70-ak minuta, što je bilo optimalno vreme, kako glede daljih planiranih dešavanja te večeri, tako i glede trpeljivosti okupljene publike (30-ak njih), budući da je prostorija predviđena za ovo prijatna izgleda, dimenzija i svega, ali lišena je klime, samo sa otvorenim prozorima kao metodom "hlađenja", pa zato na temperaturi od preko 30 napolju, a unutra sigurno i više, baš i nije bila primamljiva za predugo zadržavanje u istoj. 

            No, publika je junački izdržala uzavrelost atmosfere, mada sam ja blago razočaran činjenicom da su se svi učesnici u potpunosti slagali po doslovno svim iznetim stavovima, iako sam ja iznosio neke pomalo kontroverzne – ili barem takve za koje nisam očekivao 100% slaganja, dapače! Recimo, kazao sam da je Jess Franco reditelj pretežno očajnih, negledljivo dosadnih i kretenski snimljenih filmova, odnosno da bi film (ili knjiga) o njegovom životu bili beskrajno zabavniji od bilo čega što je za života potpisao kao reditelj. To je, naravno, apsolutno istinito, ali brojni kultisti žive u zabludi glede njegovog opusa i idolatrišu njegove isprtke, no takvih na ovoj tribini izgleda nije bilo, ili barem nisu bili ratoborno raspoloženi. Jedino je Aleksandar Žiljak, lokalni SF-pisac, bio voljan da, u svojoj podužoj tiradi iz prvog reda, ponudi neku vrstu half-ass apologije Isusa Franje, ali ga je moderator nakon nekoliko minuta izlaganja zamolio da svoj performans ipak pretoči u pitanje.

            Pored toga, izneo sam neke vrlo stroge (ali pravedne!) opaske glede savremenog azijskog filma, sa tezama poznatim pratiocima ovog bloga, a koje se svode da je to sve sama klinčurija i balavurdija u toj dalekoj aziji, s izuzetkom Japanaca, koji su jedini TATE za sve njih. Očekivao sam da će Velja, kao najgorljiviji branitelj azijskih kinematografija, da se usprotivi mojim tezama o sve očitijoj inferiornosti novih južnokorejskih filmova, ali se on zapravo sasvim složio sa mnom i to podupro nekim lucidnim zapažanjima, i smisleno obrazložio tendenciju sve napadnijeg ejpovanja Holivuda kao rezultata činjenice da su velike pare ušle u igru kada je JK film postao "vruć", a gde su velike pare – teži se što manjem riziku, igranju na sigurno, klišeima i sl.

            Nego, da ja ne kucam ovde previše, napravio sam audio snimak cele te žvake, pa najgorljiviji kultisti to sada mogu da skinu i poslušaju ako im to paše. Evo linka: GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE, Zagreb, 07.07.2011..rar
            Upozorenje: zbog velikih dimenzija prostorije i njene složene akustike zvuk nije najsavršeniji, ne čuju se svi govornici podjednako dobro, ali najuporniji i ušesima najobdareniji biće, nadam se, nagrađeni jednom zanimljivom pričom...

            Drugi panel održan je dan kasnije, a tema je bila FANTASTIKA I HORROR U EX-YU: DANAS I SUTRA.
Učesnici: Đorđe Kadijević, Krsto Papić, Nevio Marasović i A. Radivojević + Moderator: Dejan Ognjanović.

            Naravno, sa ovakvim učesnicima na jednom mestu, bila je to čista ekskluziva: maltene istorijski susret između klasičnih i mlađih filmadžija, između Yu-srpskih i Yu-hrvatskih sa mlado-srpsko-hrvatskim autorima.
            Onima koji su čitali moj opširan razgovor sa Đorđem Kadijevićem u knjizi U BRDIMA, HORORI, kao i oni koji su pratili tribine i dešavanja na kojima je ovaj stvaralac u poslednjih nekoliko godina učestvovao, a na temu horora i fantastike, znaju njegove stavove o mestu i značenju fantastike i horora uopšte, kao i u kontekstu nekadašnje SFRJ. 
Neka od njegovih izlaganja imate u audio obliku ovde na blogu, u kategoriji DOWNLOAD. Đorđe je, kao i uvek, govorio iz glave a opet zvučao kao da čita iz savršeno spremljenog pisanog izlaganja, i pružio je sjajnu kontekstualizaciju cele ove priče, kao pionir horora u tadašnjoj Jugoslaviji.

            Budući dobro upoznat s njegovim nazorima, bio sam naročito nestrpljiv da čujem nešto novo, odnosno kako to zvuči iz ugla Krste Papića, koga ovom prilikom po prvi put sretoh. Ispade da je njemu 1970-ih fantastika dobro došla, nakon dva zabranjivana, bunkerisana i proganjana filma, da se izokola, "na kvarno" pozabavi društvenom kritikom, a da to ne bude direktno brkanje prsta u oči dežurnim komunjarskim komesarima za (ne)poćudnost.

            Iako njegova priča nije imala težinu i intelektualnu prodornost Kadijevića, bila je vrlo precizna i jasna, direktna, neuvijena, i pružila je dublju dimenziju i novu perspektivu na gledanje o stanju u SFRJ, ovog puta iz hrvatske perspektive.

            Stavovi A. Radivojevića pratiocima CULT OF GHOULa takođe su vrlo dobro (ako ne i odlično) poznati, i ticali su se diktature stranih fondova, devojčica sa šibicama, nemogućnosti snimanja dobrog filma u Srbiji, fašizma političke korektnosti na globalnom planu koji onda diktira i manje kinematografije itsl. Naravno, sve je to bilo prožeto i konkretnim osvrtima na sudbinu SRPSKOG FILMA kao paradigme većine dotaknutih tema.

            Nevio Marasović, reditelj antiutopijskog SF-a Show must go on, bavio se pretežno logističkim pitanjima vezanim za snimanje SF-a u niskobudžetnim uslovima (puste ulice, upotreba CGI-ja i sl), a posle tribine je hitao na put, u Rusiju ako sam dobro shvatio, na neki festival, upravo sa ovim filmom.



            Ovi razgovori, a naročito hrvatski angle, biće upotrebljeni u II izdanju knjige U BRDIMA, HORORI, koja je btw pobudila solidno interesovanje – prodao sam sve primerke koje sam poneo, a isto važi i za NAŽIVO. 
Glede potonjega, najdraža mi je jedna simpatična volonterka, Iva, koja je uzela da lista moj roman ostavljen na pultu radi prodaje, kako bi ubila malo vremena na tom radnom mestu, a onda se primila na knjigu i progutala je za par sati i kupila da je ima u trajnom posjedu...


            Inače, eksploatacijsko veče smo nastavili skupnom večerom sa organizatorima.  

Đorđe je sa nje morao da ode relativno brzo kako bi se poklonio publici posle LEPTIRICE koja je baš tada igrala, ali pošto ja mrzim da brzam sa jelom, ostao sam i nakon što su se svi ostali razišli, i zadržao se sve do fajronta (u 23h!) u ugodnom razgovoru sa Veljom i Acom.

            Tom prilikom probao sam lokalnu poslasticu pomalo bizarnog koncepta: štrukli, pecivo sa –slanim- sirom, preliveno slatkim voćnim sirupom. Nije loše. Svakako bolje nego slovenački buhtli – zemička posuta šećerom, sa pola kašičice pekmeza unutra. 

            Posle saznadoh da je projekcija LEPTIRICE bila rasprodata, tj. da su čak morali da unose dodatne stolice da se svi smeste na letnjoj pozornici kina Tuškanac. Ipak je to kultni naslov u celoj SFRJ a ne samo u Srbiji, s tom razlikom što taj film tamo nije emitovan bar četvrt veka, a oni ipak nisu imali nekog Dejana Ognjanovića da svako malo pravi neku tribinu ili razgovor sa Kadijevićem i podseća narod na ovaj i druge njegove (horor) klasike.

Zato im je sve to bilo novo i zanimljivo, kako mladima koji su o LEPTIRICI slušali od roditelja, tako i od starijih, koji se sa mešavinom sete i strave prisećaju njenih ranijih prikazivanja na TV.
Đorđe je bio malkice suzdržan, ne znajući šta da očekuje, pa nije želeo da radi Q & A nego se samo poklonio narodu, praćen gromkim aplauzom.

Brojni su mu potom prilazili da mu naživo čestitaju a neki su mu čak i donosili VHS kasete i druge predmete na potpis, što je on rado činio. Kaže da mu se tako nešto mnogo ređe u Beogradu dešavalo.

Posle druge večeri u kinu EUROPA iskoristio sam priliku da opet pogledam IZBAVITELJA na velikom platnu. Već sam ga gledao na manifestaciji 'Horor u Beogradu', 2006. godine, pa tamo imate i moj kraći osvrt.
Nisam bitnije promenio mišljenje o njemu – solidno je to, iako naivno na više nivoa. Eto, baviću se i njime u novim, proširenim BRDIMA, zajedno sa svim ostalim hrvatskim hororoidima.

Papić je ostao da se pokloni publici posle filma; ovde nije bilo previše sveta, možda 50-ak ljudi u publici, ali to je zato, kako mi posle rekoše, što se taj film relativno često pušta na HTV-u i publici je predobro poznat.
Vanja je odradio Q&A sa Papićem, ali su pitanja i odgovori bili gotovo doslovni sa onima iznetim na malopre okončanoj tribini.
Da malo oživim stvari, postavio sam mu pomalo provokativno pitanje, o tome zašto je mislio da je rimejk IZBAVITELJA, u savremenom okruženju, aktuelan nakon što je svršeno sa režimom koji je bio na meti originala iz 1976. godine. 

On je kazao da je to zato što ne misli da su "promene" u sistemu zaista sistemske, i da se u "demokratskoj" Hrvatskoj mnogo promenilo od odnosa vlasti (i njene sprege s kriminalcima, tajkunima i zlikovciam svih vrsta) prema pučanstvu u doba SFRJ.
Inače, Papić deluje zadovoljan tim filmom i za sve probleme krivi loše CGI efekte. Kazao je da je našao nekog novog naivč... pardon, producenta koji će da plati nove efekte i da film prebaci u 3-D!
           
            U holu EUROPE Aca i ja slučajno susretosmo Kristijana Milića, dragog lika koji je ovih dana bio prezauzet nekakvom tezgom za preživljavanje (valjda je snimao nekakav spot na primorju), te zato nažalost nije bilo vremena za duže druženje, ali barem napravismo ovu fotku.


            Boravak srpske ekipe privukao je solidno interesovanje medija, a naročito Kadija, koji je dao intervju za jedan radio, jedne novine, neku TV ("Nova"), pa čak i za TANJUG (!), koji je izrazito spopadao i mene i Acu. 

            Pritom sam ja najviše bio zabezeknut time da TANJUG još uvek postoji (hello! Telefonska Agencija NOVE JUGOSLAVIJE – 15-ak godina posle bilo kakve Jugoslavije!). Gugl pretragom kasnije ne videh da je bilo gde izašla TANJUGOVA vest o ovim zagrebačkim dešavanjima.  

Ko zna da li je taj koji nas je intervjuisao uopšte pravi dopisnik (fantomske?) nekro-agencije, ili je samo lik koji je to nekada davno bio, i koji se nikada nije pomirio s propašću svega, uključujući Jugoslaviju, poput onih japanskih boraca, zaostalih na kojekakvim ostrvima, koje niko nije obavestio da se Japan predao i da je rat već godinama gotov, pa sad i dalje, sa legitimacijom koju mu, kao ni Dilanu Dogu, niko nije našao za shodno da oduzme, ide okolo i razgovara s ljudima i sprema nekakve izveštaje koje kafkijansko-filip-kej-dikovski uređuje i šalje Ko Zna Kome ili ih arhivira Ko Zna Gde!

Hm, ima ovde ideja za fanta-horror pričicu...

Нема коментара: