izabrana dela

izabrana dela

уторак, 12. јул 2011.

FANTASTIC ZAGREB (1): Preko Bosne do (pet) zvijezda!

             Četiri dana koja provedoh u Zagrebu (6-10. jul 2011), a povodom FANTASTIC ZAGREB FESTA, predstavljaju najzabavnija i najsadržajnija 4 uzastopna dana koja sam imao u cugu još od kada sam, takođe u 4 gusto i debelo namazana dana posetio Providens, Marblhed i Salem, otprilike u isto ovo doba godine, početkom jula 2004. Šta sam sve čuo, video i uradio za to relativno kratko vreme – vrti mi se u glavi kad samo pomislim, ali mi i dalje ne ulazi u pamet da je sve to stalo u, ako ćemo strogo, zapravo TRI puna dana i dve polovine. Pokušaću da ukratko skiciram kako je to sve izgledalo, ali odmah u startu moram da naglasim da su se organizatori zdušno potrudili da ovaj izveštaj bude što dosadniji, barem za one koji očekuju ghoul's trade-mark cinizam, sarkazam, seciranje i iživljavanje i kukanje i ruganje. Ovog puta nije bio na delu princip: "Što više patnje i gnjavaže za Ghoula, to zabavniji izveštaj za mase". Sve je prošlo na vrlo visokom nivou i bez pomena vrednih kikseva (dobro, ima jedan, odmah na početku), te ću u narednim nastavcima, umesto da opisujem peripetije, zavrzlame, pizdarije, amaterizme, nesposobnosti i gluposti, zapravo pisati isključivo o sjajnim ljudima, odličnim dešavanjima, bajoslovnim akcijanjima i spektakularnim postignućima, kako ličnim tako i kolektivnim. Dakle, upozoreni ste na vreme.

            Početak svega ovoga, zapravo, nije bio baš mnogo obećavajući, i ako je po jutru trebalo dan poznavati, onaj posle jutra u kome smo krenuli put Zagreba (06. jul) obećavao je da bude ne baš sjajan. Elem, noć pred put prespavao sam kao gost Đorđa Kadijevića i njegove divne supruge sa idejom da ujutro zajedno krenemo prevozom koji su nam organizovali Zagrepčani. Taj prevoznik je dan ranije najavio da će kod Đorđa doći svojim mini-bus kombijem između 07 i 07.30h, a došao je u 06.50, i zatekao me usred prvih zalogaja jedva načetog doručka! Ubeđen da se radi o prevozu samo za nas trojicu (trebalo je i A. Radivojević da nam se pridruži), ja sam lagano dopustio sebi da dovršim, mada nabrzinu, tu hranu koju sam načeo, dok je Đorđe zamajavao vozača. Kad sam sišao dole, ovaj je nešto progunđao, što je meni bilo neverovatno (alo, idiote! došao si 10 min. ranije nego što si najavio i kukaš što si me potom čekao 5 minuta!) i, misleći da se ovaj šali, rekoh: "Što, jel' kasnimo možda?" Na to ovaj reče nešto kao – da, kasnimo, ljudi nas čekaju, ako drugi put ako želite da vas neko čeka, naručite vozilo samo za sebe.  

Ja ostadoh bez reči, a ionako nemam običaj da se raspravljam i ubeđujem sa kojekakvim polusvetom i da se spuštam na nivo jednog šofera (!), da se s njim grlim i da pevam "Šta će nama šoferima kuća, kad je naša kuća putujuća" itd, nego se, umesto toga, upustih u prijatan razgovor sa Kadijom. Elem, tek onda postade jasno ono što nam niko nije javio, naime, da imamo da putujemo u Zagreb ne specijalnim kombijem samo za nas trojicu, nego da su i ostala mesta – extra 5 komada – rezervisana za putnike koji s Festivalom nemaju veze. Srećom, Aca je seo do mene, pa smo tako nas trojica bili u jednom redu, dok su se ostali nevoljnici razmestili po ostatku vozila. 
Vožnja nije bila neprijatna, štaviše, a Kadija je imao jedno takvo izlaganje da sam u jednom trenu zažalio što nisam uključio diktafon, koliko je to bila kvalitetna priča – o životu, umetnosti i univerzumu, s posebnim osvrtom na ranog i poznog Vitgenštajna. Međutim, pičvajz postade jasan kada se naš ljubazni šofer zaputi – put Bosne! Da, lejdiz & džentlimen, ispade da imamo u Zagreb ići prečicom preko Bosne, sve do Brčkog, umesto kulturno, autoputem. A zašto? Zato što, kako nam reče vozač, ima nekakav inspektor-sadista na granici s Hrvatskom, koji njihovu firmu "reketira" svaki put kad mu izađu na oči: pa zato, da bi to izbegli, idu preko Bosne! Inače, firma u pitanju je GEA-TURS, te stoga, ako imate neke neprijatelje kojima želite surovo da se osvetite, samo im namestite vožnju sa ovim idiotima! A pre nego što neko uskoči s komentarom tipa: "Šta vam fali, uživali ste u mnogo raznovrsnijim (bosanskim) krajolicima nego što ih pruža pomalo uniforman auto-put Bg-Zg," moram smesta da dodam da je ova "prečica" značila DVA SATA DUŽU VOŽNJU – umesto za manje od pet sati, u Zg smo stigli za punih sedam! Od Kadijinih vrata pa do hotela Westin u Zagrebu putovali smo od 07h pa do negde oko 14.10h!

A mi smo još i dobro prošli, jer nismo nešto bili fixirani vremenski da bismo ovim bilo gde zakasnili – osim nepotrebne dvočasovne extra vožnje nismo nešto ozbiljnije trpeli, za razliku od jednog nesrećnika pozadi koji je skoro sve vreme cvileo u shizofrenom osciliranju između potrebe da se isplače što je zakasnio na sastanak sa prijateljima pa je u hodu morao da drastično promeni svoj plan i potrebe da odgovorne za ovo zakolje tupim nožem, pri čemu je vozač, kako izgleda, bio još i najmanje kriv. O kakvim dunsterima i muvatorima se radi postade mi definitivno jasno kada na hrvatskoj granici vozača upita carinik: "Vi taxirate?" a ovaj odvrati: "Ne, vozim prijatelje na more." Da sumiram: GEA TURS je kasnio u startu (dok je pokupio sve putnike iz Bg) a još više u dolasku, i povrh svega išao krivudavom i bezvezno produženom rutom zbog, kako izgleda, sopstvenih nerazrešenih zakonskih obaveza (razvoze "prijatelje", ali za novac, u vozilima bez ikakve oznake firme i bez potrebnih papira...), a ako pokušate da ih zovete, imaju samo fiksni telefon (!), pa će vam trebati mnogo sreće i upornosti. Da ne podsećam opet na neljubaznost kretenskog vozača pomenutu gore. "Domaćinska agencija", indeed!
Anyway, da se ne zadržavam više na ovome (iako narod ove alanfordizme najviše voli), odmah na licu mesta, u hotelu, dočekala nas je ljupka devojka iz organizacije (Adrijana), izvinila se najdublje za ovu neočekivanu gnjavažu s prevozom, a i svi ostali su to zdušno činili kasnije, tako da je ta fleka vrlo brzo i lako skinuta, i na svu sreću bila je i ostala JEDINA vezana za čitav boravak na festu.

Prvi u pravcu izglađivanja situacije i ublažavanja naših duševnih (i dupastih) boli bio je sam hotel THE WESTIN, spektakularna građevina sa pet zvezdica čiji luksuz daleko prevazilazi bilo šta što sam do sada iskusio vezano za bilo koji filmski festival. Boravio sam do sada, istina, u nekim drugim petozvezdašima, nekim drugim povodima, u Vašingtonu, Čikagu i u Solunu, ali nikada kao filmski kritičar ili pak nešto tomu slično. Naravno, ja sam se posle zajebavao da pet zvezdica po njihovoj tarifi ipak ne znači pet zvezdica (*****) po Ghoulovoj tarifi: prema mojoj, hotel je za 4+ i to zato što u kupatilu nema ni bide ni đakuzi, što je na TV-u porno kanal po principu pay per view (strašno!), što se osoblje na recepciji nije dovoljno rastapalo od miline u konverzaciji sa mnom (ne kažem da su bili neljubazni, taman posla; ali za pet zvezdica želim još šire osmehe i još bleštavije zube! ovi ovde ponuđeni bili su za četvorku!) i što se ponuda od oko 200 različitih đakonija za doručak nije menjala tokom 4 jutra, odnosno jednih te istih 200 stvari je bilo u opticaju sve vreme. Plus, nisu imali jogurt od ptičjeg mlijeka! Ah, da – i pokrivač u sobi je bio predebeo za ovu žegu (a nije mi padalo na um da odličnu klimu u sobi spuštam na 5 C kako bi onaj jorgan bio adekvatan), pa sam za te svrhe kao sasvim dostatan koristio samo čaršav.

Nakon što smo pokušali da se odmorimo u svojim sobama (naravno, jednokrevetnim; sve kulturno i po PS-u!), javio sam se Vanji Vascarcu, inicijatoru našeg dolaska u Zagreb, čoveku koji me je prvog kontaktirao i koji je, po mojoj preporuci, zatim pozvao i Acu i Kadiju kao goste festivala. On je poslao jedno ljupko volontersko biće, mladu studentkinju Unu, da nas povede u kraću šetnju do obližnjeg bioskopa EUROPA, gde smo se upoznali, popričali i upoznali sa planom i programom. Vanja se odmah pokazao kao srdačan i predusretljiv domaćin, i pre svega njemu imam da zahvalim što je boravak u Zagrebu bio za mene onoliko bogat i ispunjujući videćete-već-uskoro kakvim sve izvanrednim akcijama! 

Tom prilikom upoznasmo i gosta iz Španije, Manuela, reditelja filma THE POSSESSION OF EMMA EVANS, koji je meni delovao kao generička osrednjost pa se nisam ni trudio da ga skinem i pogledam (dostupan na svim divx-omatima na netu). On je bio autor sledeće provale. Elem, pitam ga ja šta sprema, da li mu je i sledeći film horor, a on će meni, na vrlo slomljenom i španski-rudimentarizovanom Engleskom, otprilike: "O, no, no, it is not horror. It is SCI-FI, drama, thriller, with some action and so on..." Aha, dobro, pitam ja, a o čemu je film? A on će: "Well, it's about zombies, you see, there is this zombie-plague..."

Onda nas trojica odosmo u obližnju piceriju za koju smo dobili bonove da najzad nešto pregrizemo (u hotelu nas je čekao samo doručak, narednog jutra). Nije to bilo ništa spektakularno, ali poslužilo je svrsi, a na svu sreću organizatori (i drugi domaćini) su za naredne dane imali mnogo primamljivije gastronomske ideje, pa ispade da, nakon ove prve večeri, više nismo ni svraćali na to mesto. Kadija je već bio umoran i žurio je u hotel da nekako reguliše svoj mobilni i da se javi ženi (po svemu sudeći, prebrzo je potrošio svoj kredit zovući fiksni broj u Bg svojim srpskim mobilnim iz Zg), a Aca i ja krenusmo u večernju šetnju ulicama Zagreba, sa nominalnom idejom da odemo do otvorenog bioskopa Tuškanac, ali bez neke baš goruće želje da baš tačno tamo i stignemo, jer od 21.30h se davao BEDEVILLED, kojeg sam već gledao par puta na divx-u, pa nisam baš izgarao za tom reprizom. Aca je, zapravo, bio mrtvosan od putovanja, i njemu prethodeće neprospavane noći, pa je pomalo gunđao na moja odvlačenja u šetnje i akcije, vapeći sve vreme za hotelskim krevetom, ali na kraju se pokazalo, kao i uvek da Ghoul always knows best. Baš kao što sam bio savršeno u pravu što sam insistirao sa organizatorima da u Zg dođemo dan ranije u odnosu na tribinu na kojoj je trebalo da učestvujemo, u četvrtak, kako su oni prvobitno bili predvideli (što bi bio pakao na ivici neizvodljivosti – odocneli iz Bg s idiotom od prevoznika, nenaspavani, nenahranjeni, bili bismo nikakvi da smo zaista došli u četvrtak, iz kombija pravo na tribinu, umesto u sredu, kako sam u predzadnji čas izdejstvovao!), isto tako sam bio u pravu što sam Acu odvukao od magnetizma kreveta, jer se ta noć okončala jednom sjajnom pijankom...

Ali da ne brzam: pre toga, zaputio sam se u pravcu za koji se činilo da bi mogao biti bioskopski, ali ubrzo ispade da to ide na sasvim drugi kraj od traženog. To mi nimalo nije smetalo, naprotiv, jer obiđosmo nekoliko vrlo lijepih ulica i velelepnih zgrada -sa karakterističnom austrougarskom oku-ugodnom arhitekturom- okupanih večernjim svetlima. Aca i ja smo, naravno, pričali srpski sve vreme, bez zazora, i naravno da nas niko ni u jednom trenu nije ni popreko pogledao, a kamo li nešto jače. Pre polaska sam pomišljao da ću se možda u Zagrebu na neki način osećati pomalo neprijatno, ali brzo sam se uklopio u ambijent, prijatne ljude, lepe žene, civilizovano okruženje itd. i bio opušten sve vreme. Čak sam i zapitkivao ljude na ulicama za uputstva i direkcije, i uvek dobijao najljubaznije (mada ne uvek i najtačnije) odgovore. Mada, to ima isto toliko veze i sa mojim suptilnim skeniranjem prikladnih osoba za upitat, koji koristim i u Srbiji, i bilo gdje drugdje.
Shvativši da ovako, naslepo, ipak nemamo prevelike šanse da u dogledno vrijeme dospemo do kina, vratismo se, ali izokolnim putem, do EUROPE, odakle ljupka volonterka dozva koleginicu sa naše destinacije, i ona sa drugarom dođe po nas da nas povede na tu letnju pozornicu. Odgledao sam drugu polovinu BEDEVILLED-a sa Acom, uz obilati razgovor, u koji su se mešali i razni drugi nazočni pojedinci i pojedinke, uključujući tu i Amerikanku Vanesu koja je Acu spopadala radi intervjua (or so she said). Ja sam uz nekakav multivitaminski sokić gleduckao u pravcu platna i sa Acom komentarisao koliki je nafurani fenseraj i prevara ovaj izduvani RUBBER, koji je igrao kao midnight cult movie – pred skoro-rasprodatim mestom, nakrcatim ruljom privučenom trejlerom i konceptom. Kako reče jedan od tamošnjih, "Svi zagrebaćki fenseri većeras su ovdje!" Svoj sud o tom filmu nimalo nisam promijenio, dapače, samo sam osetio još unekoliko jaču dozu divljenja prema ingenioznosti s kojom su ni od čega napravili maltene KULT (ili meta-kult) film.

Kada se završila GUMA, domaćini nas povedoše u klub PEPERMINT, za koji tek naknadno otkrismo da slovi za naj-fensi-šmensi giga-prestižno mjesto u Zg (pri čemu je jedan od glavnih claims to fame, izgleda, to što je od malobrojnih na kojima se NE pušta turbo folk). Ja, istina, nisam bio fasciniran, ali to je samo zato što inače ne zalazim na takva mjesta, nikada i nigdje, a naročito ne u Srbiji, a ionako me nije lako oduševiti, naročito jednim takvim mjestom. Zapravo, prvi utisak mi je bio vrlo nepovoljan – previše gužve, previše razdraganog svijeta koji se bacakao u ničim-izazvanoj razdraženosti konceptualnim izborom muzike 1960-ih (amerićki pop + rock). Meni je, podrazumijeva se, svako toliko masovno i napučeno izražavanje ekstrovertnosti duboko ogavno i tuđe, i bio sam ubijeđen da ću se odavde povući čim ispijem svoju čašu crnog vina.
            Međutim, ispade da se obećani "wine party" dešava u VIP prostoru, sprat iznad ove razigrane rulje – u prijatnom i nešto intimnijem prostoru u kome se moglo i sesti i mrdnuti i razgovarati (uz malo urlanja, ali šta sad!) i, najvažnije, moglo se piti šampanjca u neograničenim količinama. Punih 12 sekundi sam razmišljao da li je mudro da neposredno nakon poveće čaše crna vina pređem na šampanj, ali onda rekoh what-the-hell, neću valjda da uvredim domaćine nekakvim zazorom pred ovim divnim flašama nabavljenim od sponzora i ugodno zavaljenim u kofe pune leda?! Dakle, tu je palo druženje, pijenje, zezanje, ispijanje, šega i šala (bez šore), konzumacija, ritmičko mrdanje i ko zna šta sve ne – elem, nemam baš najjasniju sliku o samom kraju te noći/zore, sem da je sve proteklo bez veće bruke ili samonanetih povreda. Čak je i šetnja do hotela, udaljenog nekih 300ak metara, bila krajnje prijatna u tom slatkom pijanstvu (usprkos žešće podnapitoj Vanesi), i poslužila je kao dobrodošlo provetravanje pred krevet.
            A već za nekoliko sati čekao nas je vrlo intenzivan dan...

            U idućim nastavcima saznaćete:

            - šta rade džinovske sove iz Arkhama na zgradi hrvatskog arhiva?
            - kakve tajne kriju ruševine gotske mlinare kraj kolodvora?
            - koliko su stari grobovi na najstarijem Zg groblju?
            - koja je razlika između viljuške i žlice?
            - da li je teže leći ili probuditi se pijan?
            - otkud usred Zagreba I izdanje MALLEUS MALEFICARUMA i da li je Ghoul uspeo da ga uzme u svoje ruke?
            - gdje je granica između eksploatacije i umjetnosti, s posebnim osvrtom na teorije Velje Grgića?
            - kakvih divota ima na Mirogoju najlepšem Zg groblju?
            - šta piše na grobu Franje Tuđmana?
            - da li su štrukli bolji nego buhtli?
            - kako je pučanstvo reagovalo na LEPTIRICU a kako na njenog redatelja?
            - šta smo jeli na Sljemenu, na spektakularnom vidikovcu?
            - kako je protekao panel o ex-Yu hororima i fantastici, i da li ga je Ghoul, poznat po neumerenosti, uspjelo moderirao?
            - šta je rekao Krsto Papić povodom IZBAVITELJA a naročito na moju provokaciju o INFEKCIJI?
            - kakve tajne skrivaju tuneli i podrumi spaljene Pavelićeve vile?
            - kako izgleda najjezivija lokacija koju sam ikada video, pa još po noći?
            - kakve mumije skriva zagrebačka katedrala?
            - koje su tipične odlike hrvatske istorije veštičarstva i witchburninga?
            Sve to, i još mnogo toga drugog, uz obilje exkluzivnih, neverovatnih, gotsko-hororičnih fotki – u narednim danima, na istom ovom mjestu!

1 коментар:

Zo Ran је рекао...

Dokle si stigao sa pisanjem nastavka? Ovaj tizing na kraju me je žešće zaintrigirao, jedva čekam drugi nastavak Zagrebačkih priključenija. Ja sam malo pre tebe bio u Hrvatskoj, ali u Severnoj Dalmaciji, tako da su moji utisci sasvim drugačije prirode. Uglavnom sam se kretao putevima kojima je hodila Hrvatska vojska 1995. godine...