UNDERWATER (2020)

**(*)

3-/2+

Vidim na netu da je opštepopularno pljuvati po ovom filmu: te „Neoriginalan!“, te „Već viđen!“, te „Slabiji od ALIENA!“, te „Ništa se ne vidi!“, te „Glup kraj!“, te „Zaobiđi! Ne gledaj nikako!!!“ i sve neka sranja u tom smislu.

Sad, iako kod plitkih i površnih „čitalaca“ mene bije glas da sam pljuvač i hejter, moj sud prema ovom filmu je daleko tolerantniji, mekši, prijemčiviji, blagonakloniji nego kod ovih anonimnih net pljuvača. Zato mu dajem pola zvezdice više nego što realno zaslužuje.

Da, slažem se, ovaj film ima krupnih nedostataka. Ali, takođe, ovaj film ima i kvaliteta koji ga, u mojoj Crnoj Beležnici, svrstavaju u kategoriju čaše koja je polupuna, a ne poluprazna.

Pre svega, teško mi je da zamislim retardiraniji pristup nego onaj kad neki pametnjaković uzme nešto Nedostižno Genijalno (ovde, recimo, ALIEN; ili THE THING), pa kaže: „Pih, ovo nije onome ni do kolena!“ Bravo, genije! Tom logikom imali bismo da stalno vrtimo nekih stotinak-dvesta filmova celog života, i ništa preko, jer ništa drugo nije ni izbliza kao ovi Nedodirljivi. OK, u redu, posle HALLOWEENA nemojmo više gledati nijedan slešer, posle ALIENA i THINGA nijedan SF-horor o zloćudnim vanzemaljcima, posle MUVE nijedan o ćaknutim naučnicima što zadiru u „božansko“, itd.

Pravi, realni koordinatni sistem u okviru kojega treba sagledavati nešto kao što je UNDERWATER jesu, radije, filmovi kao što su LEVIATHAN i DEEPSTAR SIX. Znam da oni imaju svojih pobornika: onaj prvi ima dobre glumce i zanimljivu priču, mada joj treba sat vremena da dođe do svog „mesa“, a i tad ima premalo tih kreatura Stena Vinstona; ovaj drugi je jeftiniji i slabiji u svakom smislu, a uz to je slikan mrljavije tako da se te kreature i minijature tamo skoro i ne vide. Oba filma imaju svoj B+, odnosno B- šarm, ali nemojmo se zezati, ipak je to 2+ u prvom, tj. čista 2 u drugom slučaju.

 UNDERWATER, pre svega, ima eye candy u vidu Kristen Stjuart, koja je ovde izblajhana, kratko-ošišana i androgina (kao što pamtite, ona mi je i u PERSONAL SHOPPERU značajno podigla kvalitet), i sve vreme je preslatka za videti. OK, njen lik je generička snalažljiva Krhka-a-Jaka-Žena koja se, u nevolji, skine u majicu na bretele i krene da se bez mnogo znoja rve s elementima i monstrumima, ali šta sad...

Zatim, zahvaljujući velikom budžetu, ovo je JEDINI horor film koji se dešava duboko pod vodom a da mi je ubedljivo predočio taj klaustrofobični, protivživotni tik-do-propasti ugođaj te lokacije koja je tako daleko od sveta koji naivno nazivamo „čovekovim“, a koji je najbliže, na ovoj planeti, što možemo prići onozemaljskom.

Moglo bi se reći, recimo, da izvan horora nešto nalik tome imamo u filmovima THE ABYSS i DAS BOOT, ali u hororima – a svakako u hororima poput pominjanih LEVIATHAN i DEEPSTAR SIX – nije bilo ni para ni umeća da se to ubedljivo i snažno postigne kao ovde.

Znači, delom velike pare omogućavaju veću pompeznost scenografije i prikaza okruženja, a delom solidna režija izvlači maksimum iz toga i gradi stravu od samog mesta – MESTO (duboko-podvodna baza) je ovde Čudovište i pre nego što nominalna Čudovišta stignu. Čovek, kao kopnena životinja, ne može a da nema instinktivnu reakciju na blisku mogućnost davljenja u prirodno-stranom-mu elementu, vodi – a ovde je stalno u toj opasnosti, bilo zbog pucanja krhkih zidova podmorskih građevina (nakon „zemljotresa“), bilo zbog nefunkcionalnih skafandera, zbog curećih zaliha kiseonika u njima, zbog napada kojekakvih čuda dok se krećeš po tom inherentno neprijateljskom, neljudskom okruženju... I ovaj film mi je, više od ijednog drugog horora u ovom ambijentu, pružio upečatljiv, preteći, košmarni ugođaj konstantne realne pretnje bliskog davljenja.

A drugi su, eto, bili udavljeni klišeima, tankim likovima, već viđenim situacijama... Meni, svesnom da će ovakvi filmovi doveka biti, neminovno, upoređivani sa ALIENOM itsl., ovo nije smetalo, jer sam tih paralela bio svestan još u najavama, čitajući zaplet i gledajući trejler: nisam morao da odgledam ceo film da bih shvatio njegovu esencijalnu derivativnost u konceptu.

Iskreno, nadao sam se da će ovo biti ovogodišnji LIFE – dakle, visokobudžetni SF-horor koji podseća na ALIENA, ali radi neku svoju stvar sa dovoljno snage, energije, kreativnosti i vizuelne rafiniranosti da je to sasvim relevantno i prijatno. Više od polovine UNDERWATERA jeste tu negde po žanrovskoj uzbudljivosti – mada ne i misaonosti, jer LIFE ipak ima više na pameti od ovog podvodnog bućkuriša.

Problemi kreću u drugoj polovini, i dvojaki su. Kao prvo, ideja da su prva čudovišta koja vidimo, kako se kasnije ispostavi, samo sićušni paraziti na telu beskrajno ogromnijeg je em zabavna po sebi, em biološki akuratna (tako stvari zaista funkcionišu pod vodom, ima puno primera takvog simbiotičkog postojanja). Avaj, a) dizajn tih čuda je debilno antropomorfan: apsolutno ništa vodozemačko i duboko-podvodno ne liči na čoveka ama baš nimalo, niti ima smisla da ima ruke i noge i našu simetriju. Imati tu, u tom kontextu, dvonožne i dvoruke kreature sa jednom izdvojenom glavom iznad čovekolikog trupa je zaista imbecilno u filmu koji je dotad već potrošio MILIONE dolara kako bi nas uverio u svoju „realističnost“.

Avaj, b) ta čuda ne urade ništa zaista memorabilno, jednom kad se pojave. Dapače, stvar postaje još gluplja kad vidimo da njih ima mali milion, i da su mogli za 10 sekundi da počiste sve ove naše humanoide što šetkaju po dnu okeana, 10km ispod površine, umesto što ih napada samo jedan ili dva monstrumčića. Apsolutno im fali ona divlja nasrtljivost koju ima kreatura u pomenutom LIFE, recimo.

Još gore, na kraju se (SPOJER!) ukaže i Ktulu lično – ogroman, gadan, jezovit – i, ehh, statičan, pozerski, ništa-ne-radeći... Ako već ovi njegovi minjoni nisu mogli ništa šačici ljudi, ovaj bi mogao da ih zgazi dok si reko Rlijeh. Ali ne, on samo stoji, nadnosi se nad njima kano klisurina, i... ništa. Čeka da ga neko nekako sjebe.

ne, ovo nije Ktulu

Završnica filma možda jeste bila nameštena tako otvoreno radi nastavka u kojem bi Ktulu imao, ehm, veću ulogu – ali, avaj, to se neće dogoditi jer ovo nije prošlo bogzna kako u bioskopima, i nastavka neće biti (osim ako ne urade direct-to-TV nastavak za pola miliona $ ili manje). Ukratko, taj i takav kraj traži da mu se na čelo zalepi naravoučenije: Ne prizivaj ime Ktuluovo uzalud, da dugo poživiš na zemlji ovoj!

Takođe: glavna likinja je lepa ali prazna, kao i njeno samožrtvovanje na kraju; drugi likovi su tanki i nebitni, Vinsent Kasel protraćen u ulozi koju je mogo i Vuk Kostić da odigra preko telefona, neke horor scene su zbrzane i nejasne, fali im maštovitosti i memorabilnosti, epilog je baš-baš kliše i, uz to, prilično neubedljiv. Naime, u njemu, kompanija koja je upravo pretrpela na stotine miliona dolara gubitka uništenjem nabudžene podvodne baze ne odustaje, nego nije se još ni konsolidovala, ni štetu procenila a kamoli skrpila, nego odma' srlja sa novom bazom, novim bušenjem, novim stotinama miliona dolara za baciti u podvodni bunar. Odakle im bre tolika lova? Kao da je izgraditi bušotinu 10 km ispod mora isto kao izgraditi trećerazrednu fabriku kablova u Srbiji! Odakle im toliki profit na dnu mora, jel' to suvo zlato il' Kriptonit il' lek za rak vade odozdo kad su tol'ko zapeli?!

Svejedno, čak i drugorazredni Ktulu i Ktulčići ne viđaju se često u visokobudžetnom, gledljivom filmu, te zato, uz sve gornje ograde i bez nerealnih očekivanja, ako vam je bar malo do Lavkrafta stalo, mislim da ovom filmu treba dati šansu: kad ste zadnji put gledali visokobudžetni horor sa lavkraftoidnim čudovištima? I šta mislite, kad ćete opet? Pa iskoristite jebenu šansu za to, makar ona bila i poludupast film koji je protraćio većinu svojih šansi, ili ih tek pipnuo, načeo, žvaknuo malo al nije znao šta i kako sa njima da radi! (Hell, njegova neambicioznost i ispraznost vidi se i u tome da nije umeo ni 90 minuta da ispuni radnjom. Jak mi epik!)

A možda sam samo involuirao u mekušca, izgubio onu nekadašnju tvrdoću i oštrinu, da sasečem, zakoljem i pljunem na film koji nije ispunio (pre)visoke standarde? Vi presudite, po kratkom postupku!