Divote Stare planine: Vodopad Tupavica

            Ghoul je cool, i uživao je u lepotama Srbije pre nego što je to bilo cool, tj. pre nego što je MUKA (čitaj: Kovid-19) gomilu srpske rulje NATERALA da svojim automobilima i plastičnim flašama i gužvom svojih urbanih telesa napučuju zelenu i dotad slabo taknutu domaću prirodu.

I sve to samo zato što im je nametnuti karantin zatvorio pristup takvim destinacijama kao što su Hrvatska, Crna Gora, Turska i Grčka. A onda je rulja, kojoj je uskraćeno da pozira po tuđim plažama, silom prinuđena da otkriva lepotu svoje zemlje po principu „Jbg, daj šta daš, kad već ne može Tuđe Govno, daj barem Domaću Gibanicu, šta da se radi“...

            Ove godine ja letujem na vrhovima Prokletija, pa dok se ovih dana verem po njenim stenčugama i istražujem njene horor pećine, nudim vam izveštaj o nečem daleko pitomijem.

            Pre svega, podsećam vas na moje prošlogodišnje izlete na Staru planinu, konkretno: bajoslovni vidikovac Divote Stare planine (1): Kozji Kamen i neverovatni stenoviti oblici koji čine Usko GRLO na Staroj planini.

            Ostadoh vam, tada, dužan slikovitog izveštaja sa najlepše od tri lokacije overene tog bajnog avgustovskog dana, pa nakon bezbrojnih pisama čitalaca koja su tražila Baš To, evo ga, najzad. Ni lepše mesto, ni imbecilnije ime – dakle, vodopad Tupavica (jebem li mu kumu!), malo podalje od sela daleko lepše nazvanog – Dojkinci (mmmm...).

            Selo je prilično zapušteno, kao i čitav taj kraj, a nešto kao kafana usred sela nije tada radilo, pa ostadosmo uskraćeni za obrok domaće zdrave i sigurno ukusne seljačke hrane. U nedostatku ozbiljne turističke ponude, u lokalnoj prodavnici široke potrošnje – od eksera do kekseva – a koja istovremeno služi rakijicu i pivo seljanima koji čuče ispred nje, kupismo neke grickalice da nas prođe glad, a onda, veoma izdrndanim i nesigurnim putem krenusmo do vodopada.

Išli smo uz stalnu zebnju o tome da li će donji trap auta biti sjeban o neku od grdnih džombi, i došli smo jedva nekako nadomak šumarka, gde smo ostavili kola, i poslednjih 300-ak metara do vopada prošetali kroz prijatan hlad zelenila, sve dok ne dođosmo do otkrovenja koje inače ništa ne najavljuje sve dok vam odjednom, u toj šumi, ne pukne pred očima.

Neka slike govore bolje od reči. Prošaraću ih samo sa nešto najosnovnijih fakata sa Vikipedije, pa ko želi, nek istražuje dalje. Uzgred, pročitah negde da su ovih dana gužve oko ovog vodopada nehumane, da se njemu ne može prići od grdnih kola parkiranih usput, nigde ni na čemu, da je drum nepodobnom za toliki saobraćaj doslovno zakrčen, pa imajte na umu i tako nešto ako budete planirali putovanje do Tupavice. Ove godine svi bi tupani na Tupavicu – a već iduće, ako se ovo sranje s Kovidom svrši i granice normalno otvore, opet će svi da pohrle na suvlaki, buzuki, micotaki, na „smrt četnicima“, na „srbe na vrbe“ gostoprimstvo u „regionu“...

Kad smo mi tamo bili, prošle godine, „gužva“ je bila skromna, 7-8 osoba sveukupno, ne računajući nas.

Vodopad Tupavica nalazi se u blizini sela Dojkinci na Dojkinačkoj reci, na nadmorskoj visini od 1050. Nalazi se u centru Stare planine, zbog čega se smatra najpristupačnijim u odnosu na ostale vodopade.

Vodopad Tupavica ima izuzetan turistički značaj, kako zbog svog položaja u srcu Stare planine, tako i zbog svoje visine od 25 metara i fascinantne lepote. Najpogodniji period za obilazak vodopada je proleće ili jesen, pod uslovom da nije bila sušna godina. Pod uslovom da je sušna godina, u toku najtoplijeg perioda, voda kaplje preko stena.

U optimalnim uslovima, u periodu proleća i leta, vodopad se prikazuje u punoj lepoti, time što se slapovi vode spuštaju niz liticu od peščara.

Staroplaninski vodopadi poznati su po tome, da osim u period proleća i leta predstavljaju turističku atrakciju i u zimskim danima, kada potpuno zaleđeni predstavljaju remek-dela prirode.

Inače, na mudar savet jednog tu prisutnog lika, koji reče da je ovo vilinsko mesto i da je tu sveta voda, te da je glupo doći tu a ne umiti se njome, uradio sam baš to.

Koje i vama preporučujem ako se ikada ovde zateknete.

 * * *

U povratku načinih i par noćnih slika na pirotskoj, za moj ukus previše renoviranoj tvrđavi, pa evo i toga ovde...

 Sve fotke načinio moj sestrić Matija, kojem će mnogo značiti ako mu se i ovim putem, na ovom mestu, zahvalim! Što i činim!

DRAKULIN GOST je izašao!

  

Drago mi je obavestiti vas: jubilarna, dvadeseta (!) knjiga u ediciji „Poetika strave“ koju vam uređuje Dr Ghoul i priređuje Orfelin – konkretno, moj izbor najboljih Stokerovih kratkih priča strave, pod naslovom DRAKULIN GOST – već je izašla iz štampe!

Pre roka, što bi se reklo. Pretplatu smo raspisali 10.08. i oni koji su hteli samo nju, do sad su je već dobili (ako su je platili). Oni koji su se pretplatili na sve tri knjige iz te pretplate – dakle, koji su hteli i petu PEREGRINKU i novu Naomi Novik (vidi detalje OVDE) – sačekaće još koji dan da i ove knjige stignu iz štamparije. Pretplata traje do 10. septembra.

            Šta da vam kažem? Kad smo 2015. godine kretali u ovu avanturu, Orfelin i ja, niko nije očekivao da će ova edicija da zaživi, da dobije toliko pozitivan fidbek čitalaca i da opstane pet godina (za sada!) i dođe do dvadesete knjige (za sada!).

            Pitaju neki dokle mislimo da guramo ovu ediciju. Ja sam pola u šali a dve trećine u zbilji rekao: do 50. knjige! Samo da smo živi i zdravi i da nas korone, kuge, skakavci, pacovi, komete, asteroidi, ratovi i pošasti zaobiđu!

            Da korona nije smrsila konce svim ambicioznijim planovima, imali bismo ove godine i novu nekronomičastu knjigu u ediciji „Crna mačka“. Nadam se da će okolnosti na tržištu, a i šire, omogućiti da se ona iduće godine pojavi...

            U međuvremenu, evo kako izgleda naša jubilarna ljepotica.

            Takođe podsećam i na prethodnu, još svežu, nedavno izašlu, by Ghoul prevedenu UKUS PELINA.

            Ko ih do sada još nije nabavio, može i od mene ako tako želi, po istim cenama (Stoker = 900, Popi = 1000). Pišite na dogstar666 at yahoo dot com.

 

            Imam i još par primeraka BEZIMENOG GRADA (900) i OKRETAJA ZAVRTNJA (900), kao i par ZAVODNIKA (800)...

            Uveliko ovih dana radim na mom trećem romanu PROKLETIJE (ide sasvim dobro, za sada – hvala na pitanju!), pa zato, nema vremena za Tuluz, niti za prazne priče: svako na svoje radne zadatke. Kupujte kod Orfelina i Ghoula i podržavajte ove rabote ako hoćete da nastavimo s ovim što radimo...

AUTSAJDERI I MRTVI MUZEJI

  

Pre više od četvrt veka (gasp!), tačnije godine 1994. napisao sam esej pod naslovom NEKROFILIJA - NEKAD I SAD. Kao okidač za njega poslužilo mi je sveže otkrivanje Lavkraftovih pisanija, prvo u prevodima na srpski, koji su počeli da se javljaju 1990-91, a onda i u pejperbek knjižicama na engleskom koje su mi napokon pale šaka. Još preciznije rečeno, pravi okidač bilo mi je otkrivanje priče „His Mouth Will Taste of Wormwood“ by Poppy Z. Brite, u jednoj antologiji najboljih godišnjih horor priča (zapravo, u istoj u kojoj sam otkrio i „The Last Feast of the Harlequin“ by Thomas Ligotti! Kad mi se mozak nije spržio od te dve odlične priče, pročitane u tako kratkom razmaku, tada!!!).  

I zamislite moje iznenađenje kad sam video tu Popinu priču, i čitajući shvatio da se radi o rimejku, modernizaciji i reimaginaciji HPL-ove priče „Gonič“ (The Hound)! Mlađanome meni, tada, bilo je pravo otkrovenje da se nešto lepo, klasično, može na tako pametan, subjektivan, proživljen način preraditi da skroz transcendira povod, da postane sasvim samosvojno i, da, originalno! Long story short, preveo sam obe priče na srpski, i napisao rečeni esej, iz čistog fanatizma i ljubavi, bez trunke lukrativnih ambicija da to prodam ne znam kom magazinu. I to je izašlo prvo u fanzinu Emitor, pa onda u Čobanovom Časopisu, pa najzad u mojoj zbirci eseja STUDIJA STRAVE.

Ako ima čitalaca ovog bloga koji još nemaju tu moju STUDIJU, i nisu čitali ovaj esej, sad je pravi čas da ga ovde exkluzivno serijalizujem, jer nedavno je Orfelin objavio moj prevod zbirke WORMWOOD, koji sam ja krstio UKUS PELINA, a u njoj je i pomenuta Popina priča, „Njegova usta imaće ukus pelina”. Dakle, neka vam ovo moje filozofiranje o mračno-dekadentnim i „nekrofilnim“ aspektima HPL-ove i Popine priče posluže kao nadahnuće da sebi kupite UKUS PELINA (imam i ja neke primerke, ako neko hoće direktno od urednika+prevodioca, po istoj ceni).

Moj esej počinje možda preopširnim uvodom, u kojem krećem od Kulina Bana, odnosno Poa, pa onda malo drvim o Lavkraftu, dok najzad ne dođem do konkretnih priča. Rešio sam da za blog odstranim prva dva dela eseja, o Pou i Lavkraftu, jer o njima sam u međuvremenu pametnije i bolje pisao u POETICI HORORA. Krećem, zato, od trećeg dela, gde se bacam u analizu tema, ideja i postupaka koji povezuju Lavkrafta i Popi Z. Brajt.

AUTSAJDERI I MRTVI MUZEJI

You'll ask me, why I rather choose to have

A weight of carrion flesh, than to receive

Three thousands ducats.

W. Shakespeare: The Merchant of Venice, IV, 1

Priča "Gonič", kako je već naznačeno, spada u ranija Lavkraftova ostvarenja, koja se odlikuju jednostavnom strukturom, dužinom koja retko prelazi desetak stranica, pri čemu je gotovo sve podređeno krajnjem efektu. U nekima od njih vidljivo je Lavkraftovo nastojanje da, paralelno sa konvencionalnim plašenjem, čitaocu saopšti i nešto važno, pa se u njima mogu naći i odeljci koji vrlo jezgrovito iskazuju njegovu filozofiju. Na žalost, oni ponekad nisu najbolje izbalansirani sa preovlađujućim hororom, pa im površniji čitalac može i ne pridati naročito značenje. U "Goniču" ovaj balans ne stoji loše.

"Gonič" je napisan oktobra 1922, a prvi put objavljen u časopisu Weird Tales za februar 1924. Direktna inspiracija za priču bila je poseta groblju kraj Holandske Reformisane Crkve iz 1796. u Bruklinu. Lavkraft piše u pismu iz septembra 1922: "Sa jednog od trošnih nadgrobnih spomenika – sa datumom iz 1747. – odlomio sam komadić i poneo ga sa sobom. Leži preda mnom dok ovo pišem, i trebalo bi da sugeriše nekakvu horor priču. Moraću da ga neke noći stavim pod jastuk dok spavam… ko zna kakav stvor bi mogao da izađe iz vekovne crnice da bi izvršio osvetu nad skrnaviteljem svog groba?" Ne treba zanemariti ni jak utisak koji je na Lavkrafta ostavila zbirka umetničkih predmeta groteskne provenijencije u vlasništvu prijatelja, Semjuela Lavmana (Samuel Loveman), koju je video te jeseni u Njujorku, kao ni radove (likovne i prozne) Klarka Eštona Smita s kojima se takođe prvi put sreo tih meseci.

            Priča spada u ranu fazu u kojoj se Lavkraft još uvek bori sa teretom nagomilanih epiteta, ali i uprkos njima on uspeva da postigne ubedljivu i tečnu poetičnost jezika. Temu pljačkaša grobova koje stiže natprirodna kazna, inače rutinsku za jeftine časopise tog doba, Lavkraft oplemenjuje moderno osmišljenom motivacijom i psihologijom svojih protagonista, dekadentnih autsajdera po uzoru na estete fin de siècle-a. Pored aluzija na pisce kakvi teško da su bili poznati prosečnom piscu ili čitaocu Weird Tales-a, "Goniča" odlikuje i veoma originalna grobljanska ikonografija i jedan od naglašenijih slučajeva "telesnog horora" u ranim Lavkraftovim pričama. Takođe, u ovoj priči se po prvi put pominje mitski grimoar, Nekronomikon.

            Već od samog početka priče jasno je naglašen glavni i jedini motiv dvojice protagonista koji ih odvodi u pljačke grobova i u morbidne igre sa njihovim sadržajem: krajnja dosada (fra. ennui) koju banalni utilitarizam i rugobnost sveopšte kulture proizvode u naročito senzibilnim osobama. Lavkraft je dobro poznavao taj osećaj: i sâm se gotovo patološki gnušao i ljudi i kulture svog vremena, i jedino utočište našao je u dvema naizgled nespojivim oblastima - jedna je pripadala čitanju i pisanju žestokih, morbidnih priča čiji su ekscesi ružnoće, truleži i degeneracije jedini mogli da mu uzburkaju nerve; druga je bila oblast poezije i lepote, koju je takođe dovodio do takvih ekstrema da je često prelazila u baroknu, neobuzdanu bujnost i nakićenost sličnu estetici fin de siècle-a. Uostalom, u svojim interesovanjima kao i u svojim delima, Lavkraft je gotovo školski primer dekadenta, maltene otelotvorenje čuvenog Aksela iz istoimene priče Vilije de l' ll Adama (Villiers de l'Ille Adam).

            Kolin Vilson (Colin Wilson) se u knjizi Psihologija ubistva između ostalog bavi fenomenom "autsajdera" (što je ujedno i naslov poznate Lavkraftove priče iz 1921, u kojoj - u prvom licu - opisuje život jednog totalnog izopštenika i, kako se ispostavlja, monstruma). Vilson kaže: "Industrijsko društvo bavi se ljudima kao brojevima, ćelijama u svom telu. Međutim, inteligentni ljudi imaju potrebu da evoluiraju, pa dok naše društvo polako evoluira, sve veći broj takvih ljudi dolazi u stanje frustracije i revolta. Iz takvih okolnosti izrasta sve veći broj kriminalaca i "stranaca"^[1] ili otuđenih članova društva, ljudi koji su "negde između" i koji su suviše inteligentni da bi prihvatili da budu beznačajni. S druge strane, ti isti ljudi nisu dovoljno inteligentni, ili jaki, da se potvrde na nekom prihvatljivom nivou samopotvrđivanja."^[2]

            Dirljiva je i hvale vredna Vilsonova vera u ljudsku potrebu za evoluiranjem, detaljno izložena u knjizi "Misterije" i nenamerno samoparodirana u programskom romanu Paraziti uma (Mind Parasites), ali je njegova vera u bezgraničnu izdržljivost inteligentnih ljudi neosnovana. On, naime, suviše olako pripisuje nedovoljnu inteligenciju, ili slabost, onim senzibilitetima kojima je mogućnost potvrde na nekom "prihvatljivom" nivou samopotvrđivanja frustrirana, te kojima je zbog raznih - genetskih, konstitucionalnih, temperamentalnih, socijalnih, ekonomskih i drugih - faktora preostao još jedino revolt. Ne želeći da budu saučesnici jednog njima neprihvatljivog sveta, oni postaju buntovnici - od "Ja radije ne bih" Melvilovog (H. Melville) pisara Bartlbija do "Nisam mogao naći jelo koje bi mi prijalo" Kafkinog umetnika u gladovanju. Tu se radi o jednom pasivnom buntu koji optimistima poput Vilsona izgleda reakcionarno (da ne kažemo: kontra-revolucionarno), dok je iz perspektive tih ljudi bilo kakva radikalna promena i reforma evidentno ružnog sveta nezamisliva. Nemoćni ili nevoljni da promene sebe, u totalno "aut" poziciji, ovi autsajderi i ne pomišljaju da menjaju ljudsku vrstu; promena kao pojam uopšte ne postoji u njihovom rečniku. Sve što oni vide oko sebe i osećaju u sebi je - mrtvilo, ograničenost, klaustrofobija...

            Kolin Vilson je u ponečem prilično dobro shvatio značaj Lavkrafta kao pisca: "Duh koji je protkao njegovo delo, bunt protiv civilizacije, osećaj da materijalna dostignuća koja služe kao potvrda savremene civilizacije predstavljaju najtrivijalnija od svih merila - sve je to od njega stvorilo kultnu licnost."^[3] U velikom broju današnjih buntovnika i neprilagođenih leži, dakle, njegova sve veća (posthumna) popularnost. Ispraznost sterilizovanog sveta u kome je sve ono "prljavo" pažljivo pometeno pod tepih radi iluzije reda i čistote čini da sve veći broj ljudi oseća onu istu otupelost na bol i na zadovoljstvo, te sklonost da za svoje otupele nerve traže sve jače stimulanse (koji, avaj, pretežno počivaju u oblasti tabuiziranog, odbačenog), što je senzibilitet koji je još Lavkraft opisao, a tek u poslednjih nekoliko decenija XX veka se očituje nepobitno i masovno.^[4]

            "Hronična dosada - kompenzovana ili nekompenzovana –" kaže Erih From, "čini jednu od glavnih psihopatoloških pojava u savremenom tehnotronskom društvu, mada je to tek nedavno priznato,"^[5] a to jasno pokazuju Lavkraft i Brajtova. Njihove priče sa gotovo sablasnom preciznošću opisuju vrstu osoba kojima "ne uspeva postići uzbuđenje nikakvom vrstom normalnog pobuđivanja,"^[6] onako kako ih From opisuje:

U svakom slučaju, sama osoba kojoj je dosadno proizvodi izvor uzbuđenja ako on već ne postoji. Osoba kojoj je dosadno često je organizator 'mini- arene' (ili mini muzeja, prim. D.O.) u kojoj proizvodi u malom svoje ekvivalente okrutnosti koja se u velikim razmerama odigravala u areni. Takve osobe nemaju interesa ni za šta, nemaju ni sa kim nikakvog kontakta, osim onog najveštačkijeg. Sve i svako ih ostavlja hladnim. Afektivno su smrznuti, ne osećaju radost, ali ni žalost, ni bol. Ništa ne osećaju. Svet je siv, nebo nije plavo; uopšte ne žude za životom, i često bi radije bili mrtvi nego živi.^[7]

 

Radi se, ukratko, o jednoj (bez)osećajnosti koja kod manje inteligentnih (koje From, Vilson i njima slični autori izgleda jedino i imaju u vidu) dovodi do psihopatskog poremećaja i, često, do nasilja. Ipak, treba razlikovati tu "sirovu" psihopatiju od filozofski i estetski potkovane psihopatije, tačnije psiho-apatije, kod visoko inteligentnih ljudi koji izvlače neke druge konsekvence iz spoznaje da je sve-jedno...

            "(…) Svako novo raspoloženje prebrzo se praznilo i ostajalo bez različitosti svoje novine i privlačnosti",^[8] opisuje ovo osećanje Lavkraft na početku "Goniča". Sedamdeset godina kasnije, Popi Z. Brajt se nadovezuje: "Svet u nama nije poticao ništa veću impresiju no da su nam oči bile tek mrtve crne rupe u glavama."^[9] Odmah je jasno da se kod nje ne radi o plagijatu niti o mlitavom omažu, već o pravoj i promišljenoj komunikaciji sa jednim od utemeljitelja modernog senzibiliteta u popularnoj kulturi.

            Da je i sama pripadnica nove osećajnosti pokazuju detalji neobične biografije ove spisateljice. Uputno je dati nekoliko najosnovnijih podataka o njoj, pre no što se posvetimo njenoj priči. Rođena je i odrasla u Nju Orleansu (koji je, po njoj, "sposoban da smrt učini romantičnom čak i najtvrđim srcima") i pre no što se probila kao talentovan pisac horor priča, bila je poslastičarka, model za slikare, gurme kuvar i egzotična plesačica. Svoje prve priče objavila je između 1986. i 1990. u magazinu The Horror Show, a novije priče pojavile su se u gotovo svim kvalitetnijim novijim antologijama horor priča (Borderlands, Women of Darknes 2, Dead End, City Limits, Still Dead: Book of the Dead 2, Best New Horror, Splatterpunks 2, i dr.) No, ekscentričnost ne počiva samo u njenoj prozi; poznata je po neobičnoj garderobi (najčešće u goth-stilu) koju nosi na javnim skupovima, te činjenica da je jedno vreme živela u biseksualnom menage a trois sa dvojicom ljubavnika.

            Njen prvi roman, Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), poznati američki pisac i kritičar Edvard Brajant (Edward Bryant) nazvao je "raskošno romantičnim i bespoštedno tragičnim".^[10] Reč je o originalnom i modernom romanu o vampirima, ispunjenom "neobazrivom, razuzdanom i divljom energijom".^[11] U varljivom okruženju autsajdera i begunaca - koje ona s razumevanjem opisuje - svet, iako nabijen senzualnošću i seksom, deluje "krajnje besplodno, sa vrlo malo mogućnosti za ljubav."^[12]

            Sve su to elementi prisutni i u priči "Njegova usta imaće ukus pelina" (His Mouth Will Taste of Wormwood, 1991). U suštini jalovi svet svakodnevnice nalazi se u kontrastu sa parodijom plodnosti u vidu gotičke bujnosti američkog Juga i zagušljivom atmosferom rastinja koje se izdiže iz močvarne truleži. O njenom rodnom gradu veliki vizionar i autsajder Vilijam Barouz (William Burroughs), pisao je: "Nju Orleans je mrtav muzej (...) pored jezera duginih boja, narandžastih vatri zemnog gasa, močvara, đubrišta, aligatora koji gmižu međ razbijenim flašama i limenkama, pored neonskih arabeski motela i tamnoputih podvodača što sa ostrva đubrišta dobacuju bljuvotine..."^[13] U toj atmosferi gustoj od truležnih gasova i teških cvetnih mirisa, dvojica otuđenika pokušavaju da izgrade svoj pandan "mrtvom muzej" Nju Orleansa; njegova morbidnost samo je originalni uzor viđen pod uveličavajućim staklom.

            Dvojica njenih junaka vođeni su potrebom donekle sličnom onoj dr. Čenarda iz filma Gospodari pakla 2 (Hellbound: Hellraiser 2, 1989) čiji je moto: "Moram da vidim, moram da znam", bez obzira na sve posledice - po druge ili sebe, svejedno. "Pitam se nije li tu bio koren njegove odlučnosti da pogleda u neizmerno oko smrti i ovlada njome. Možda je smrtnost tkiva video kao gigantsku slagalicu ili ukrštenicu koju bi, ako složi sve delove na mesto, mogao da reši i tako porazi",^[14] razmišlja Hauard o svom drugu/ljubavniku Luisu u priči Brajtove. 

Slagalica i lavirint osnovni su simboli i u filmu Gospodari pakla 2: u razjedinjenom, haotičnom svetu koji se čini kao gomila nepovezanih (ili bar nesređenih) jedinica/podataka, dr. Čenard "mora da vidi, mora da zna" celinu - opštu konfiguraciju zagonetke uma, i svemira koji je njegov odraz. Slagalice koje "gulovi" u ovim dvema pričama sačinjavaju jesu morbidna parafraza moderne umetnosti: korišćenje "ready-made" materijala i "cut-up" tehnika u kojima se ne seku reči već delovi tela, postmodernistički eklekticizam u upotrebi najraznolikijeg materijala, nasumičnost, iracionalnost... i nadasve - odbijanje svakog molarizatorstva u postupku, materijalu i finalnom efektu. Sve te metode - u nejednakoj meri korišćene u ove dve priče - ukazuju na nejednak balans između kognitivnih i estetičkih motiva koji su u njihovoj osnovi.

            Lavkraftovi likovi još poseduju tu vrstu nekrofilne radoznalosti koja čini da ni pred "neizmernim okom smrti" ne skrenu pogled već čak idu i dalje, želeći da vide ono što je "s one strane", "ono neiskazivo". Iznurenost banalnošću svog okruženja i ograničenjima prirodnih zakona u njemu još uvek nije ubila radoznalost u odnosu na misterije koje su u temelju "stvarnosti". Pa makar i ne bili nikakvi nesebični istraživaci i potencijalni dobrotvori čovečanstva (koga se gade), njihova želja za znanjem ih čini bar donekle ljudskim, živim.

            Likovi Popi Z. Brajt su iza bilo kakve želje, sem želje za smrću. Navodna spoznaja je tek poza koja se duhovito otkriva u razgovoru sa istinskim gulom u obliku prelepog, ledeno hladnog dečaka. Njihova letargična "potraga" je bez strasti, bez duboke želje: oni ne moraju da "vide", ne moraju da "znaju" - jer na neki način, sve što treba oni već znaju: sve je isto, sve-jedno. Zato je i svaki put koji vodi "bogatstvima i užicima groba" jednak - kopanje grobova ili povećanje tolerancije na razne otrove, svejedno. Ovo sablasno stanje slično je narkomanskom paktu: uzimanje smrti u malim dozama (u "pilulama" zaslađenim kratkotrajnim užitkom), kako bi se povećala "tolerancija" - ne radi sticanja imunosti (imunost na smrt - to je neozbiljna ideja), već kako bi se na kraju neprimetno skliznulo u nju, u finalnom trenutku kada više nema šta da se izgubi, jer je sve već rasprodato. Smrt je "izbegnuta" time što joj je oduzet objekat: kada Ona dođe, već odavno više nema onoga ko bi trebalo da umre.

---NASTAVIĆE SE---

---

[1] Nezgodni termin "outsider" u ovoj knjizi je preveden kao "stranac" - što je ipak preširok, nedovoljno precizan izraz. Istoimenu Lavkraftovu priču kod nas je Aleksandar B. Nedeljković mnogo bolje preveo "Otpadnik" (u Horor, Znak Sagite, Beograd, 1990.). Bukvalno značenje tog pojma je: onaj koji je izvan granica određene grupe iz koje originalno potiče - izopštenik, otuđenik, otpadnik...

[2] Kolin Vilson, Psihologija ubistva, Gradina, Niš, 1990, str. 125.

[3] Vilson, isto, str. 135.

[4] Ključna reč je pridev "jaded" za koji u srpskom nema pravog ekvivalenta, jer u sebi istovremeno sadrži isluženost, iscrpljenost i otupelost kao posledicu dugotrajnog zamora. Teško da je slučajno to što je amulet koji pokreće zlu kletvu u "Goniču" - upravo od žada (eng. jade).

[5] Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti, tom II, Naprijed/Nolit, Zagreb-Beograd, 1986, str. 69.

[6] From, isto, str. 68

[7] From, isto, str. 74.

[8] H. F. Lavkraft, "Gonič" u: Znak Sagite br. 5, Beograd, 1998, str. 744.

[9] Popi Z. Brajt, "Njegova usta imaće ukus pelina" u: Znak Sagite br. 5, Beograd, 1998, str. 737.

[10] Ova recenzija, preuzeta i prevedena iz časopisa Fangoria, objavljena je u fanzinu Hemitor, br. 8, Beograd, str. 55

[11] Hemitor, isto, str. 55.

[12] Hemitor, isto, str. 56.

[13] Vilijem Barouz, Goli Ručak, Prosveta, Beograd, 1986. str. 25.

[14] Popi Z. Brajt, "Njegova usta imaće ukus pelina", isto, str. 738.