CLOSE ENCOUNTERS OF THE TURD KIND (1977)

**

2+

U okviru akcije „Ghoul siluje vaše detinjstvo“ predstavljam moj kratki ali slatki osvrt na gomilu izmeta opšteobožavanu pod naslovom BLISKI SUSRETI TREĆE VRSTE.

Sigurno ste ga gledali u mladosti, verovatno ste ga i voleli (mlados – ludos!), a sad ću vam reći zašto nije trebalo.

Kakvo je ovo neverovatno đubre od 'filma'! Nedavno sam ga reprizirao i stojim vam prav da je ovo najveći blef u istoriji filma – ovde nema likova, nema priče, nema zapleta, nema drame, nema ničega – ovo je jedno veliko šuplje NIŠTA.

Ovo je jedna ogromna vrlo razrađena predigra na čijem kraju uopšte nije sex nego, pošto vas je dva sata draškao i golicao i dirkao i pipkao, Spilberg umesto klimaxa nepažljivim gledaocima naprosto u dupe gurne vibrator sa ogoljenim žicama čije varničenje oni neprobirljivi mogu pobrkati sa orgazmom.

Naprosto je fascinantno kolika minutaža je posvećena savršeno irelevantnim i nekonsekventnim besmislicama – Drajfusovo glupiranje sa pireom, pravljenje makete Đavolje stene od blata i žbunja usred sobe dok ga familija napušta... – i koliko su prolog i njegovi nastavci (sa brodovima usred pustinje ili na vr' brda brod mrda) niđe veze sa krajem.

Ovo je odurna gomiletina fejk trućanja u kojoj se, na kraju, bilo kakav prisenak humanog elementa ili priče 'razrešava' tako što sa neba sleti džinovski kič luster, i u njemu krhki anemični bebi-alieni koji Drajfusa odvode ko zna gde i zašto i za čije babe zdravlje al nema veze, sve je to toliko lepo i šareno i dotad neviđeno, jer niko dotad nije dao tolike pare da se snimi toliko nekonsekventna PRIČA.

Tj. ne priča nego ODSUSTVO priče – niko nije još napravio jedno ovoliko gigantsko Potemkinovo selo čija je apsolutno jedina svrha postojanja – u toj ispraznoj šarenoj Industrial Light & Magic LAŽI na kraju koju samo potpuno zaglupavela i poluretardirana fast fud stoka može da proguta kao kulminaciju, ili kraj, ili završetak bilo čega.

To nije završetak prosto zato što tu nema šta da se završi, jer ništa čestito nije ni počelo pre odjavne špice.

Mi ovde o alienima ne znamo NIŠTA sem da su u stanju ko papagaji da otprde tu trala-la melodijicu.

I Drajfus, koji je celog života sanjao, kao Miki Lakobrija, da ga otmu vanzemaljci - na kraju to i dočeka, tj. ne da ga otmu, nego im se on prišljamči (a žena i đeca - koj gi ‘ebe!) i TO JE JEBENI KRAJ JEBENOG 'FILMA'! On odleti, i ĆAO!

Prešli smo dvesta miliona svetlosnih godina da bismo vam uzeli Drajfusa i još par nekih smušenjaka koji se igraju sa svojom hranom.

I usput smo vam nešto malo otimali čitave brodove i avione, pa ih bacali iljadu km dalje od mesta otmice. Zašto? Because FUCK YOU, that's why!

ALI, umesto priče imamo gomilu mistifikatorskog golicanja koje vodi ka KULMINACIJI u vidu pomenutog dotad neviđenog „spektakla“ (čitaj: kič šarenila za zasenjivanje prostote) da telad imaju šarena vrata u koja će da zveraju i da muču WOW! Kakvi efekti! Kakva svetla! Treperenje! Vrte se ukrug!

I tako hipnotisanima, ali doslovno, uvaljuje se spilbergovska šećerlema od poruke koju rulja voli da čuje: NISMO SAMI! TAMO GORE IMA NEKOGA! A POŠTO JE U BOGA SVE TEŽE POVEROVATI, JOŠ OD ONE MALE ZAJEBANCIJE SA HIROŠIMOM I JASENOVCEM I AUŠVICOM, ONDA ĆEMO LAKŠE DA VERUJEMO U MALE BLEDUNJAVE INFANTILOIDE KOJI ĆE DA PRELETE PREKO TRISTA GALAKSIJA DA DOĐU OVDE, UZMU NAS ZA RUKU, I POSLE MALO TRT-TRT-TRRRRRT MUZICIRANJA, ODVEDU U TO NJIHOVO SVETLUCAVO ŠARENO NEŠTO!

            TURD KIND, indeed.