Relativno nove HOROR TV serije

            Osvrnuću se, ukratko, na neke nove i relativno nove serije koje sam gledao ove i prošle godine, a o kojima se do sada na blogu nisam izjašnjavao. Skoro sve su vredne pažnje, ili barem osvrta, pa čak i one koje mi se, na kraju, nisu dopale.

            Toga se baš nagomilalo pa moram da podelim u dva dela. Idem od starijih ka najnovijima. U ovom nastavku, osvrt na pomena vredne serije koje sam gledao u prethodnih par godina (2017-19).

 

 

ASH VS EVIL DEAD

žanr: horor komedija/akcija

***

3+

Mnogo je vremena prošlo od skončanja ove serije i dosad su je valjda svi oni koji su hteli već pogledali: pošto ne stigoh da se oglasim kad je bila aktuelna, samo ukratko ću sada reći sledeće. Kad već nismo mogli da dobijemo film, ovo je the next best thing.

Jeste to kompromitovano slabim sporednim likovima, pretežno iritirajućim (ponajviše mexikanski sajdkik, ali ni ostatak ekipe nije ništa posebno!), i klinački glupim fazonima („Ashy-Slashy!“) i ponekad bolno vidljivim niskim budžetom, ali je zato to nadoknađeno time što se Brus Kembel nije štedeo – dao je sve od svog talenta i harizme, a scenario ga je bacao u situacije i okolnosti koje su mu naprezale komičarske i druge mišiće do pucanja.

Pored toga, nije se štedelo ni sa splatterom, ima tu obilje divnih krvopljusnih prizora – dobro, mnogi su nacrtani u kompjuteru, al šta da se radi, takva su vremena. Dovoljno toga je ipak stvarno, materijalno i sočno u vidu opipljive krvi i efekata maske da je ovo zaista ljubavno pismo fanovima (filmskog) serijala.

Vrhunac gnusobe – nešto najodvratnije što ćete videti ne samo na TV nego i šire, a da nije iz žanra Psiho-Vučić-Brnabič-Slina-Vulin – jeste 2. ep. 2. sezone u mrtvačnici, gde se Eš bori sa oživelim crevima jednog već obdukovanog leša…

…kad ga ta creva zgrabe oko guše i uvuku, kroz čmar leša (uz mnogo prdenja i tečne kake) u njegovu otvorenu trbušnu duplju, pa onda ovaj ima da se lomata po krvlju oblivenoj prostoriji sa čmarom oko guše i facom u crevima dok mu okolo landara mrtvi kurac (sa alkom na vrhu!)…

„Zaplet“ je napadno nebitan, od 'inventing as we go along' tipa, ali koga je briga: na mikro planu ovo je vrlo zabavna razbibriga od sorte kakvu naše Ministarstvo Kulture nikad ne bi podržalo. Osim ako u glavnoj ulozi ne bi bio Aca Lukas…

3 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

HAPPY

žanr: antiherojski splatter

***

3+

Po stripu i scenariju Granta Morisona, ova cinična sapunica o sjebanom liku koji bi da spasi malu ćeru od zlih dedamrazoido-pedofila (iz druge dimenzije? iz svemira?) uz pomoć njenog imaginarnog frenda (!) uoči Božića može biti u početku antipatična i ne sasvim prijemčiva. 

Meni je to tek u 2. sezoni našlo svoj ton i leglo mi baš kako treba, što ne znači da 1. sezona ne valja, dapače, samo mi je glavni lik isprva bio više iritantan nego simpatičan pa mi je involviranost bila relativno niska.

A u 2. sezoni ima više fantastike i horora i ludila, zaplet postaje zabavniji. Horora kao takvog (u smislu: strava, jeza, košmar) nema mnogo, više je to neki bizarni akcioni/triler saspens + iracionalno + neukus + splatter + creepy monstrumi i creepy psiho ljudi – neke kao SF-horor vizije…

Dve sezone, 17 epizoda od po oko 45 min.

 

 

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

žanr: horor komedija/parodija

***

3+

I ovde mi je trebalo neko vreme da se naviknem na likove, koji mi nisu bili smesta dopadljivi (a nisu isti kao u filmu, sasvim su novi), ali dao sam im šansu, i nisam se pokajao. Prilično je to zabavna i pametna dekonstrukcija horor klišea, urađena s ljubavlju, nezlobno, a mada je svaka epizoda za sebe, vremenom to ipak počinje da kapitalizuje na akumuliranoj involviranost s likovima, i postaje još bolje u 2. sezoni.

Znači, grupica vampira živi zajedno u jednoj kući na periferiji – nisu svi krvopije, jedan od zabavnijih među njima je emocionalni vampir, onaj koji sisa emocije, ukratko: „trol“ (onaj što troluje ljude pa se hrani njihovim nerviranjem) – i susreću se s drugim vampirima, stvorovima i iskušenjima u svom neživotu.

2 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

WELLINGTON PARANORMAL

žanr: horor komedija/parodija

***

3-

I ovo je kao neko dete iz drugog braka serije WHAT WE DO IN THE SHADOWS, samo što je ona prebačena u Ameriku (a snimana u Kanadi), dok je ovo, kako naslov veli, Velington, NZ, što znači da su titlovi, makar kakvi, pa i engleski, obavezni, inače pola nećete pohvatati te novozelanđane šta mrmljaju. Likovi su manje zanimljivi –muškoženski par skeptičnih pajkana koji slučajno nabasavaju na natprirodna bića i događaje – ali situacije nisu neduhovite, i vredi to pogledati ako ste u moodu za neobavezno horor zezanje.

6 x 20-ak min.

 

 

LOVE DEATH AND ROBOTS

žanr: SF, ponekad SF-horor

***

3+

Serijal kratkih animiranih filmića: neki su 5, neki 10, neki 15-ak minuta, svaki priča za sebe, ali objedinjuje ih pokušaj da se pruži neki kao pametan, groundbreaking SF… Pa, priče su i ovakve i onakve, ima svega, ali zapleti i ideje su uglavnom sekundarni i slabunjavi.

Ono što najviše vredi jeste izuzetna vizuelnost. Radi se o animiranoj seriji sa raznim pristupima: od hiperrealističnog cgi-ja do karikaturalnog crtanog filma.

Budžet je manje bitan, a važnija je mašta grafičkih dizajnera, a ona je bila dovoljno razuzdana (naročito u dizajnu izobilja čudovišta) da sam u svemu ovome uživao mnogo više nego što sam očekivao.

Ovo mu dođe nešto kao Heavy Metal za 21. vek, samo bez tog epskog i ambicioznog zamaha i bez tako dobre muzike, ali zato sa mnogo više horora i mraka i adult sadržaja. Prikladniji naziv bio bi LOVE DEATH AND MONSTERS.

18 x 15-ak min. u proseku

 

 

SERVANT

žanr: horor /triler

****

4

O ovoj iznenađujuće mračnozabavnoj predivnosti već sam nadugačko pisao, a ovde ću vas samo podsetiti na nju, ako vam je promakao moj rivju i moja preporuka OVDE.

9 x 30-ak min.

 (Čeka se 2. sezona...)

 

SANTA CLARITA DIET

žanr: horor sitkom

**(*)

3-

Ova serija sadrži mnogo toga što me inače nervira: napadno kreveljenje svih involviranih ali ponajviše Timotija Olifanta, laktovi u rebra na svaku „foru“, vozdizanje familije kao svetinje (das familie uber alles!), najmanje jedan iritantan lik koji baš bode oči i škripi po nervima (onaj rumeni pegavi teen komšija)…

ALI, pored toga i uprkos tome, ima i Dru Barimor u naponu komičarskog talenta i šarma, ima njenu ljupku šarmantnu ćerčicu, ima zabavnu premisu, obilje neočekivanog nekro-splatter neukusa koji jače i podmuklije udara ovde, u prividnom feelgood ambijentu sitkoma nego u mračnom ASH/EVIL DEAD okruženju 

– a povrh svega, za ovdašnju publiku ima i dodatni začin u vidu uplitanja neke kvazi-SRPSKE mitologije o vampirima i nemrtvima, pa čak i likove koji su, kao, Srbi (mada ih igraju Hrvati i još tako neki drugorazredni, odrođeni Srbi).

To sve počinje kad Dru postane nešto između vampira i zombija – mrtva je i krvožedna, ali inače sasvim svesna i lucidna kao ranije, dakle izgleda isto, prividno normalna, samo što povremeno mora da jede ljudsko (i samo ljudsko!) meso i pije krv, i prvi fazoni tiču se pokušaja da se takvo njeno stanje prikrije, da ne otkriju komšije i ostali, ali vremenom se to razvija upravo zahvaljujući tim Srbima koji postaju sve prominentniji.

Šteta što se niko nije potrudio da išta o nama i našim verovanjima prouči, makar pola sata da su čitali na Vikipediji nešto, nego je to sve „srpsko“ koliko i mitologija Ljudi-mačaka iz klasičnog filma iz 1942. 

Ipak, nekako je simpatično gledati to kako smo postali opšte mesto svetskog vampirizma čak i onda kad scenariste mrzi da zapravo upotrebe išta od naše bogate vampirologije, nego radije izmišljaju i projektuju neke svoje nebuloze…

Npr. lik po imenu Janko svoje ime tu više puta izgovara kao Dženko, a o sprdnji sa srpskim 16-vekovnim jezikom iz knjige starostavne (ja bih je nazvao SRBONOMIKON) neću jer to se ionako vidi samo u trepni-i-propusti frejmovima…

3x10 po pola sata.

Upozorenje: serija je otkazana posle 3. sezone, pa ne očekujte razrešenje priče.

 

-NASTAVIĆE SE… serijama iz 2020. godine.