Ghoul je cool, i uživao je u
lepotama Srbije pre nego što je to bilo cool, tj. pre nego što je MUKA (čitaj:
Kovid-19) gomilu srpske rulje NATERALA da svojim automobilima i plastičnim
flašama i gužvom svojih urbanih telesa napučuju zelenu i dotad slabo taknutu domaću prirodu.
I sve to samo zato što im je nametnuti karantin
zatvorio pristup takvim destinacijama kao što su Hrvatska, Crna Gora, Turska i
Grčka. A onda je rulja, kojoj je uskraćeno da pozira po tuđim plažama, silom
prinuđena da otkriva lepotu svoje zemlje po principu „Jbg, daj šta daš, kad već
ne može Tuđe Govno, daj barem Domaću Gibanicu, šta da se radi“...
Ove godine ja letujem na vrhovima
Prokletija, pa dok se ovih dana verem po njenim stenčugama i istražujem njene
horor pećine, nudim vam izveštaj o nečem daleko pitomijem.
Pre svega, podsećam vas na moje
prošlogodišnje izlete na Staru planinu,
konkretno: bajoslovni vidikovac Divote
Stare planine (1): Kozji Kamen i neverovatni stenoviti oblici koji čine
Usko
GRLO na Staroj planini.
Ostadoh vam, tada, dužan slikovitog
izveštaja sa najlepše od tri lokacije overene tog bajnog avgustovskog dana, pa
nakon bezbrojnih pisama čitalaca koja su tražila Baš To, evo ga, najzad. Ni
lepše mesto, ni imbecilnije ime – dakle, vodopad
Tupavica (jebem li mu kumu!), malo podalje od sela daleko lepše nazvanog –
Dojkinci (mmmm...).
Selo je prilično zapušteno, kao i
čitav taj kraj, a nešto kao kafana usred sela nije tada radilo, pa ostadosmo
uskraćeni za obrok domaće zdrave i sigurno ukusne seljačke hrane. U nedostatku
ozbiljne turističke ponude, u lokalnoj prodavnici široke potrošnje – od eksera
do kekseva – a koja istovremeno služi rakijicu i pivo seljanima koji čuče
ispred nje, kupismo neke grickalice da nas prođe glad, a onda, veoma izdrndanim
i nesigurnim putem krenusmo do vodopada.
Išli smo uz stalnu zebnju o tome da li će donji trap
auta biti sjeban o neku od grdnih džombi, i došli smo jedva nekako nadomak
šumarka, gde smo ostavili kola, i poslednjih 300-ak metara do vopada prošetali
kroz prijatan hlad zelenila, sve dok ne dođosmo do otkrovenja koje inače ništa
ne najavljuje sve dok vam odjednom, u toj šumi, ne pukne pred očima.
Neka slike govore bolje od reči. Prošaraću ih samo sa
nešto najosnovnijih fakata sa Vikipedije, pa ko želi, nek istražuje dalje. Uzgred,
pročitah negde da su ovih dana gužve oko ovog vodopada nehumane, da se njemu ne
može prići od grdnih kola parkiranih usput, nigde ni na čemu, da je drum
nepodobnom za toliki saobraćaj doslovno zakrčen, pa imajte na umu i tako nešto ako
budete planirali putovanje do Tupavice. Ove godine svi bi tupani na Tupavicu –
a već iduće, ako se ovo sranje s Kovidom svrši i granice normalno otvore, opet
će svi da pohrle na suvlaki, buzuki, micotaki, na „smrt četnicima“, na „srbe na
vrbe“ gostoprimstvo u „regionu“...
Kad smo mi tamo bili, prošle godine, „gužva“ je bila
skromna, 7-8 osoba sveukupno, ne računajući nas.
Vodopad Tupavica nalazi se u blizini
sela Dojkinci na Dojkinačkoj reci, na nadmorskoj visini od 1050.
Nalazi se u centru Stare planine, zbog čega se smatra najpristupačnijim u
odnosu na ostale vodopade.
Vodopad Tupavica ima izuzetan turistički značaj, kako
zbog svog položaja u srcu Stare planine, tako i zbog svoje visine od 25 metara
i fascinantne lepote. Najpogodniji period za obilazak vodopada je proleće ili
jesen, pod uslovom da nije bila sušna godina. Pod uslovom da je sušna godina, u
toku najtoplijeg perioda, voda kaplje preko stena.
U optimalnim uslovima, u periodu proleća i leta,
vodopad se prikazuje u punoj lepoti, time što se slapovi vode spuštaju niz
liticu od peščara.
Staroplaninski vodopadi poznati su po tome, da osim u
period proleća i leta predstavljaju turističku atrakciju i u zimskim
danima, kada potpuno zaleđeni predstavljaju remek-dela prirode.
Inače, na mudar savet jednog tu prisutnog lika, koji
reče da je ovo vilinsko mesto i da je tu sveta voda, te da je glupo doći tu a
ne umiti se njome, uradio sam baš to.
Koje i vama preporučujem ako se ikada ovde zateknete.
