JU-ON ORIGINS
žanr: psiho + natprirodni horor
***(*)
4-
Suprajz! Evo najprijatnijeg iznenađenja među novijim horor serijama: najčešće biva da ona od koje nešto očekujem podbaci, ređe da dobijem baš ono što očekujem, a naaajređe ovo: da serija od koje ama baš ništa nisam očekivao, koju ne prati nikakav hajp, i za koju ne pamtim čak ni zašto sam joj uopšte dao šansu (možda je neko pozitivno ocenio od mojih stranih frendova na Fejsbuku?) – ispadne odlična!
Ovo je tim jača tvrdnja što ja nisam naročiti fan serijala JU-ON filmova sa svim njihovim nastavcima, video i bioskopskim, pa američkim rimejcima, reimaginacijama i ostalim zbrkanim dodacima (a rekoh već na blogu da najnoviji film s tim naslovom, iz januara ove godine, valja zaobići).
Dakle, ovo je najpribližnije onom divnom vintage J-horor ugođaju zbog kojeg smo zavoleli japanski horor, pre nego što je to postala formula za golicanje tinejdžerki – dakle, iz vremena kad je to bio horor za useravanje, sa smelim likovima, situacijama, odnosima, sa teškim i ozbiljnim perverzijama i gnusobama.
Ovde su gnusobe više psihološke nego visceralne, mada ima i potonjih. Najveće mi je iznenađenje sledeće: u brendu koji je bio i ostao zasnovan na gimiku, na epizodičnosti, na likovima koji su savršeno nebitni, jer su samo topovsko meso za nekakve jedva-definisane duhove, i uvedu se tu samo da bi imao ko da stravično strada – u ovoj seriji su likovi zapravo i profilisani i bitni i zanimljivi za praćenje, a količina abjuza, sjebanih međuljudskih i unutarporodičnih odnosa je zaista dramatična, a opet bez flanaganovske patetike, nego onako japanski, hladno, s ponekim neočekivanim splatter excessom (upozorenje: jedna trudnica i njena beba završe ovde vrlo gadno i zapanjujuće detaljno prikazano).
Vrlo pametno pisano, režirano, glumljeno, s obiljem zaista jezivih tema i ideja i scena. Kraj je mogao i morao biti bolji, ali jbg, sve pre njega je mnogo bolje nego što ima pravo da bude!
6 x 30-ak min.
MONSTERLAND
žanr: woke horor-dramurda
**
2
Od ovoga sam mnogo očekivao jer je zasnovano na odličnoj prvoj zbirci priča odličnog novog autora Nejtana Balingrada (po njegovoj super noveli rađen je osrednji hororčić WOUNDS).
Nažalost, ispostavilo se da 1) ovo nisu ekranizacije njegovih priča, sem u dva slučaja, nego serija koja je, kao, „inspirisana“ njima (!), i 2) da je i duh i intonacija svega promenjen tako da se sve pretvori u jednu antihorror woke svinjariju o samohranim, napuštenim, zlostavljanim ali svejedno snažnim omoćenim ženama, toksičnoj muškosti, ugnjetenim rasama i LGBT populaciji,
ali to je sve izvedeno toliko napadno pamfletaški, i tako izrazito nehororično, da su ovo zapravo nekakve dosadnjikave polit-angažovane dramurdice o psihološkim patnjama koje su relativno OK kao dramice ali su vrlo slabe kao horori, jer strave skoro nimalo da nema (najviše baš u 1. epizodi).
O pristupu tipičnom za celu seriju dovoljno govori sledeći podatak: jednu Balingradovu priču, o mužu i ženi koji imaju neke nevolje sa detetom, ovde su promenili u priču o braku dveju lezbejki i njihovog usvojenog deteta…
Da, htelo se pokazati kako je dojučerašnja Trampova Amerika = Zemlja Monstruma u ljudskom obliku, ali ta satirična dimenzija je, za moj groš, napadno gruba, nesuptilna i, u krajnoj liniji, nezanimljiva. Pa i netačna. Kao, sad kad je došo Bajden to više neće biti Monsterland? Koješta!
Gluma je na visokom nivou, produkcija je solidna, povremeno i režija, ali ako hoćete stravu, nećete je dobiti (sem ponegde, retko, na kašičicu); umesto toga, dobićete obilne doze woke popovanja. Uz obilato kolutanje očima i krindž, naročito u poslednje dve epizode (sa bledom vanzemaljkom i sa veštičjom kućicom u šumi).
8 x 50-ak min.
THE HAUNTING OF BLY MANOR
žanr: horor-tearjerk dramurda
*(*)
1+
Od tvoraca serije THE HAUNTING OF HILL HOUSE (TV, 2018), koji su od remek-dela Širli Džekson (vidi izdanje Orfelina, u mom prevodu) napravili gomilu bljuzge, stiže nam nova gomila svinjarija kojom se skrnavi odlična novela Henrija Džejmsa OKRETAJ ZAVRTNJA (vidi izdanje Orfelina).
BLY MANOR je još gori, jer se ne može gledati ni koliko HILL HOUSE: prekinuo sam ga na kraju 4. epizode. Zato ovo nije rivju, nego upozorenje: Čitajte knjigu, zaboravite da ovo govno uopšte postoji.
Odgledo sam, s velikom mukom, prve 4 epizode BLY MANORA, ali ne mogu više. Život je prekratak i previše je patnje u njemu da mu oduzimam na trajanju a dodajem na patnji sa ovako nečim! Ova patetična bljuzga nema blage veze ni sa Džejmsom, ni sa Zavrtnjem, ni sa hororom, toliko je nevešta, trapava i vulgarno jednoznačna (i nezanimljiva u toj svojoj banalnosti) da je to ko škripanje morske pene po staklu za mene.
A uz to sadrži čak dva totalno nepodnošljiva lika: superhisterično-trzavu guvernantu s tikovima i trzajima i tupavim očima na pola koplja koja na svaki lahor skače ko oparena i izleće iz sobe i cmizdri, ko iz neke karikature, i apsolutno najodvratnije, najiritantnije derište (i kao napisani lik, i kao kastovanu devojčicu) koje sam u životu imao nesreću da na ekranu (a i šire) gledam: perfectly dreadful!
 |
| Totalno dno antipatične abominacije! |
Čitajte Džejmsa, ali ovo slobodno zaobiđite.
Uzgred, svaki novi jadni pokušaj da se ekranizuje OKRETAJ ZAVRTNJA samo osnažuje besprekorno nedostižno savršenstvo čiste suptilno zlokobne višeslojne genijalnosti, zvano NEDUŽNI (THE INNOCENTS, 1961).
Šest decenija posle tog remek-dela američki TV slepci i dalje tapkaju u mraku, lešinarski kradu fore i fazone otuda ("O Willow Waly"), ali ni to ne umeju kako treba, pa je rezultat sramotno jadan. A ova vrhunska adaptacija i dalje ostaje paragon i referentna tačka.
LOVECRAFT COUNTRY
žanr: woke pulp
*(*)
1+
I ovo sam pogledao samo prve 2-3 epizode, i smorio se. Tačnije, na polovini 3. epizode zaključio sam da ovo mučenje ne vredi dalje otezati: ovde prekidam i nemam nameru dalje da gubim vreme s ovim sranjem. Zašto? Već sam napisao OVDE.
DES
žanr: horor-drama
***
3
Vrlo solidna britanska mini-serija o Denisu Nilsenu, slavnom psihopati i serijskom ubici koji je krajem 1970-ih zadavio 15-ak momaka, što gejeva što beskućnika i lutalica, čije je delove tela držao u stanu itd. Serija počinje njegovim hapšenjem i sasvim zaobilazi ama baš sve senzacionalističke hororične splatter i ostale gnusne efekte: bukvalno nema nijedan CSI kadar trulog mesa, krvi, raspale glave itsl.
Sva strava i jeza proizvedena je kroz razgovore sa tim likom, koji je sebe voleo da naziva „Des“. U pitanju je zaista fascinantan primer vrhunski lucidnog psihopate koji se, donekle, i sam divi sopstvenoj monstruoznosti i pokušava da je razume. Izuzetna uloga Dejvida Tenanta koji je nešto između dead-pan stand-up komičara i super-creepy Hanibala na manje-više fletlajnu. Ali ta njegova ravna crta, lišena afekta, keženja, bilo kakve promene izraza, jeziva je baš zbog prilike da se, zureći u taj prazan (?) lik suočimo sa onim nepojmljivim – ljudskom psihom i njenim mračnim kutkovima.
Negde pred sam kraj 3. epizode postoji jedan blesak genijalnosti, koncizno-fokusirane, i emblematične za anderstejtment pristup cele serije, kad se nakon okončanog suđenja nađu glavni pajkan i autor knjige o Desu u ubičinom bednom stančiću u potkrovlju gde je davio i leševe držao. Razgovaraju šta će sad biti s tim stanom, da li će biti ponovo iznajmljen.
Pisac: „Ali, ko bi sad tu hteo da živi? Mislim, za početak, tu je taj smrad…“
Pajkan: „Znaš šta je najgore? Ja ga više ne osećam.“
Da biste sasvim uvideli koliko je ovo jak momenat morali biste da prođete kroz tri sata koji su ovoj replici prethodili. Osetićete smrad ljudskog zla, itekakao, a da vam niko, ovde, neće nos gurati u prizore trulih leševa i krvi…
P.S. Nilsen je jedan od dvojice (uz Džefrija Dahmera) inspiratora za roman EXQUISITE CORPSE Popi Z. Brajt...
3 x 50-ak min.
RATCHED
žanr: horor-drama / crnohumorna groteska
***
3+
Serija koja počne ubistvom četvorice popova (katoličkih) u olujnoj noći ne može biti loša, dapače! Nadalje to ipak oscilira između psiho-horora i triler-sapunice, kad manijaka uhvate i dovedu u ludnicu u koju se infiltrira njegova ne mnogo manje psihotična seka iz naslova. Ovo je negde između relativno suzdržanog Hanibala i, recimo, Čanvukovog STOKERA: barokno hiperstilizovana palp sapunica koja koketira sa hororom, krimićem, besramnom melodramom, grotesknim crnim humorom, a sve vreme s jezikom u obrazu…
Voleo bih da je naslovna junakinja profilisanija kao lik – delom je lepo što NIKAD sve do kraja mi ne znamo šta ona tačno oseća a šta glumi i pretvara se radi postizanja ovog ili onog cilja, ali odnekle to frustrira i kroz previše mistifikacije gubi se, donekle, interes za lik s kojim je izgrađena tolika distanca.
Uzgred: ovaj lik nema ni najblaže veze sa likom sestre Rečed iz LETA IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA i ne razumem zašto se, na špici i nigde drugde, pokušava uspostaviti neka nepostojeća veza sa tim romanom i filmom! Zar današnjoj publici taj film i taj lik toliko mnogo znače da se ovo mora preko njih prodavati rulji? A ako je već ovo prikvel tom filmu, zašto bar nisu našli glumicu koja ima iste –plave- oči kao sestra Rečed?!
Zaplet sadrži zaista Tom-Harisovske i Brajan-Fulerovske nivoe horor sapunjare i obilje gnusnih ideja (psiho mladić sa odsečenim udovima) i set-pisova (komora za kuvanje i šurenje bolesnika!), ali ne ide dovoljno daleko sa njima (npr. voleo bih da je više urađeno sa likom i pojavom Šeron Stoun!).
Bolje bi bilo još malo više da se preterivalo (ne mislim time nužno na splatter, nego da se neki odnosi i likovi odvedu dalje nego što jesu), ali i ovo što je urađeno je iznad proseka i svakako vredi preporuke.
8 x sat vremena
(relativno zaokruženo, ali otvoreno za nastavak: ne znam da li je obnovljeno za 2. sezonu)