SLOBODAN MILOŠEVIĆ I JA

            Dok privodim kraju rad na PROKLETIJAMA, i dok u glavi sređujem misli o TV seriji PORODICA, o kojoj ću se ovde izjasniti za koji dan, čim stignem, kao neku vrstu pripreme nudim vam moj text o Slobi, i ne samo o Slobi, od pre desetak godina.

Čitajte, razmišljajte – i gledajte PORODICU! Dobra je…

  

SLOBODAN MILOŠEVIĆ I JA

 

Čitam jedan srpski „urbani“ roman, i naravno, nailazim na opšte mesto takve proze: „Milošević mi je upropastio život!“ I zašto kriti, radi se o mega-hit romanu VIŠE OD NULE Zorana Karanovića.

Glavni junak je, inače, nekakav sitni muvator koji preživljava prodajući (bolja reč: uvaljujući) piratske CD-e i kasete mušterijama koje pretežno prezire i kojima se iza leđa podsmeva. Tu su opširni opisi nesumnjivo autentičnih anegdota iz života „malog privrednika“ u Slobino doba, u kojima naš pirat uglavnom ispada najpametniji, i desetostruko preprodaje bezvredne diskove i kasete (podsećam: ovo se dešava u vreme kada su te male plastične zamrsive stvarčice još uvek bile sveprisutne i čak dominantne, naspram tek-dolazećih CD-a); tu su još opširniji opisi svakodnevnih, ni po čemu posebnih i tek mlako-zabavnih „dogodovština“ sa mušterijama-seljacima koje mu traže Bregu i Merlin i Cecu, a on bi da ih prosvećuje isključivo Igi Popom. Sve to bi bilo ajde-de podnošljivo da nije prošarano patetičnim i površnim palamuđenjem o nekakvim višim ciljevima, idealima, drastičnom menjanju života, okretanju novog lista, itsl.

Potonji ideali uglavnom su prepisani iz stihova rockera i ponekog punkera iz '70-ih, kao i iz adekvatne „urbane“ literature Keruaka i Bukovskog. Naklapanje o njima postaje inkongruentnije sa svakom novom anegdotom o još jednoj naivnoj mušteriji u radnji, ili tupavom dobavljaču, koje glavni junak (bolje reći: super-junak) bez greške zajebe za još koju tisuću dojče marona. Rečeni super-junak, inače, definiše pojam „uspeha“ u životu pretežno u okvirima firmiranih odela (sakoi, kravate, cipele, sunčani đozluci prestižnih kreatura...) i skupih parfema, besnih kola, i sisatih radodajki sa kojima će, u ispraznim one-night-standovima, gužvati Armani odelo u svojoj gajbi, baš ispod murala Korto Maltezea koji je dao da mu se naslika na zidu sobe.

Taj isti junak je, inače, pokušao da „pobegne“ od Slobe čak u Ameriku, obećanu zemlju iz pesama kojima se napajao, ali se tamo nije snašao. „Nisam mogao da izdržim“ njegova je mantra, koju dalje ne elaborira, ali iz početnih stranica romana vidimo da je njegovo nesnalaženje više ukorenjeno u njemu samom, tako ograničenom, nego u „negostoljubivoj“ sredini. Na početku ga vidimo kako se u iznajmljenim kolima gubi po Los Anđelesu kao poslednji balkanski seljačić koji ne ume da čita plan grada, i kako ga obuzima paranoja od sve-strašnijih domorodaca među kojima se našao... Nešto kasnije, on odlazi na večeru u „fancy“ restoran, samo da bi se tamo izbljuvao po skupim tapetama i tepihu – ne zbog loše hrane nego zato što stoka ceo dan nije ništa jela, doručkovala je i ručala isključivo alkohol, cigarete i sitne grickalice.

Bilo kako bilo, on se vraća nazad u Sloboland sa gomilom najuopštenijih predrasuda o Americi na kakvim bi mu i proverbijalni Mali Đokica pozavideo (sve je u parama, svi nekud jure, ne umeju da žive, sve je isprazno i površno, itsl.) i – upušta se u već pomenuti „biznis“. E, tek u momentu kada po šesnaesti put ponovi platitudu: „Sloba mi je upropastio život!“ kako bi opravdao-objasnio svoje luzerstvo i svoje potucanje od budale do kretena, od jadnika preko paćenika do sponzoruše pa nazad do budale, meni prekipi.

Muka mi je više od tog kukavičkog pozivanja na Slobu svaki put kad neko treba da se suoči sa svojom slikom u ogledalu, i kad tamo vidi nikogovića koji je svoje „ideale“ i velike planove za budućnost prodao zarad nekolicine banalnih i vrlo ovozemaljskih, ni po čemu posebnih „projekata“ egzempliranih besmrtnom srpskom maximom „u se, na se i poda se“. Mislim, OK- nalio si skupi viski u se, metnuo si Armanija na se, udenuo čak i nekakvu prolaznu fuficu poda se.... super! Ali čemu onda Korto Malteze na zidu? Čemu naklapanja o slobodi, transcendenciji, o Kastanedi i skrivenoj životnoj mudrosti? I gde je Sloba u svemu tome? Muka mi je od nikogovića koji su jedva dočekali tako „savršen“ alibi kakav je Sloba da postanu prasci, lažovi, prevaranti, lopovi, balkanci, muvatori, lovci u mutnom, ili prizemni „hedonisti“ koji su snove o „boljem sutra“ tako hitro i bezbolno, skoro neprimetno, prodali za malo jeftinog alkoholno-narkomansko-švalerskog eskapizma, oplemenjenog patetičnim i samosažaljivim jadikovkama. „Ej, samo da nam nije bilo Slobe – gde bi nam bio kraj!“ Međutim, kad je već tako kako je, kad je već Sloba (bio, a u izvesnom smislu i ostao) tu, imamo izgovor koji uvek pali: „Jebi ga, takva su vremena!“ A pošto su vremena mutna, imamo i mi sjajan alibi da budemo mutni, a da se istovremeno pred sobom i sebi sličnim luzerima osećamo bistrim.
Nije nego!

Ima ona parabola o putu za Mišnori u Levoj ruci tame Ursule Legvin. Parafraziram jer me mrzi da tražim: ako se okreneš u suprotnom pravcu i počneš da se udaljavaš od Mišnorija, ti si i dalje na putu za Mišnori. Pravac je isti, samo je smer izmenjen. Ali to nije pravo suprotstavljanje, već samo menjanje predznaka. Nešto slično onome što Satanisti rade sa, pre svega, katoličkom doktrinom i ritualima, obrćući ih naopačke. To je parazitska „doktrina“ bez ičega autentičnog, individualnog. U ideologiji Miloševićevih luzera ja vidim isto to: hiniš da se suprotstavljaš nečemu/nekome a da istovremeno sve više postaješ neznatno iskrivljena slika njegova. To je, inače, stara srpska disciplina.

Deprimirajući monstrumi u koje su se izrodile odjučerašnje „demokrate“, i diktatura u koju smo neprimetno ušli, još gora od Miloševićeve – diktatura DS-a, DSS-a, G17+ i ostalih svinjogojaca – samo je najnoviji, najtužniji primer toga. Površne, samosažaljive plačipičke koje kukaju na traumu Miloševićeve Srbije, dok se opijaju i travu duvaju, dok muvaju svoje sitne biznise i zamajavaju fufice nekim naduvenim pričama, samo su po imidžu različiti od Slobinih sledbenika. Možda malkice bolje odeveni, možda malko mirisniji, možda sa nešto slušljivijom muzikom i sa malko podnošljivijim manirima (barem do druge čašice, ili drugog dima džointa), ali u suštini... u suštini, u čemu je razlika? Što jedni slušaju Cecu a drugi Igi Popa, dok žive jednako praznim, jednako lažnim, jednako pokvarenim „životima“? I jednako su daleko od „ideala“ koje besomučno proklamuju.

Mislim da je greška ovih „urbanih“ luzera, pre svega, u odsustvu dovoljno široke perspektive. U vrlo nemaštovitom, skučenom odnosu prema životu i njegovim mogućnostima. U sleđenju linije najmanjeg otpora.

Ja Slobodana Miloševića vidim kao katastrofu. Možda čak i kataklizmu, jedan bezbožnički cunami koji je zbrisao Srbiju kao nijedna druga pošast u njenoj istoriji, računajući i desetkovanje stanovništva nakon I svetskog rata.

OK. Da li nam to daje za pravo da cunjamo po ruševinama koje su ostale za tim talasom zla i da pljačkamo mrtvace, praznimo im džepove i skidamo zlatne zube, da se opijamo alkoholom zaostalim u njihovim pustim domovima, i da priređujemo žurke i orgije na otpadu njihovih (i naših) života? „Jebi ga, takva su vremena! Daj šta daš! Ko zna zašto je to dobro? Mile voli disko, a ja kolo šumadi'sko! Ožeži! Zgrabi dan! Želim sve i želim sad! Zapevaj i za patku zadeni! Šta te boli kurac?“

Ne baš.

Nama treba revolucija katastrofe. Treba nam pravi odnos prema katastrofi. Ne paćeničko kukumavčenje „Mili bože, šta nas snađe, sinje kukavce, čime smo ovo zaslužili!?“, već muško suočavanje sa situacijom. Zapravo, možda se ovde i može primeniti stara srpska izreka „Ko zna zašto je to dobro!“ Ko zna zašto je ovaj slom, ova katastrofa dobra? Umesto da kukavički žurimo da podupiremo straćare zaostale iza Slobo-cunamija, umesto da panično jurimo da reorganizujemo sve „kako je bilo“ i vratimo se „normalnosti“ (koju nikad nismo ni imali!) – zašto načas ne stanemo na nekoj uzvišici, i zagledamo se u horizont pod nama. U otpad. U đubrište. U leševe. U zombifikovane invalide. Pa onda u ogledalo.

Dejvid Kronenberg, inspirisan velikim (možda i najvećim) revolucionarom katastrofe, Dž. G. Balardom, kaže: „Ako te obuzme neka surova stvarnost, umesto da budeš zgažen, uništen ili umanjen njome, zagrli je u potpunosti. Razvij je i odvedi je do još daljih granica nego što je ona sama htela da ide. Vidi nije li to kreativni poduhvat. Nije li to pozitivno. A što su čudnije i grotesknije okolnosti, to situacija interesantnija postaje.“

Slobodan Milošević meni nije uništio život. On je, možda, uništio samo jednu verziju, jednu mogućnost, jednu od niza paralelnih stvarnosti iz obilja drugih, mogućih. I što se više osvrćem, sve sam manje siguran da mu na tome zameram.

OK, period između svoje 18. i 28. godine proveo sam pod sankcijama. Bez mogućnosti da putujem i družim se sa ostatkom sveta. Studirao anglistiku bez stipendija, bez sponzora, bez razmene studenata, bez gostujućih profesora iz inostranstva. I dalje čuvam, kao relikviju i kuriozitet, ček studentskog kredita na 40 milijardi i 600 miliona inflatornih dinara: ček koji nikada nisam ni unovčio, jer se nije isplatilo stajati s penzionerima u redu, satima, da bih eventualno dobio ekvivalent 2-3 tadašnje marke, u brzo-isparivim, bezvrednim dinarima. Nisam imao firmirana odela niti skupa pića. Nisam vozio ni džip a ni fiću. Nisam letovao na besnim mestima a ni u Crnoj-ko-Noć Gori. Nisam vodao najbolje ribe Niša i okolnih sela.

Da li žalim zbog toga? Da li se osećam promašenim zbog toga? Mora da se šalite! U istom smislu u kome mi je Sloba „oduzeo“ jednu vrstu života (za kojim ni u jednom trenutku svog svesnog postojanja nisam ni žudeo), on me je i „stvorio“, odnosno učinio onim što danas jesam.

Sloba je katastrofa koja me je navela da preispitam i sebe, i svet oko sebe, i moje mesto u njemu: Sloba je katastrofa koja je izbrisala čak i potencijal iskušenja koje mi ionako nikada nije bilo previše blisko. Samo je Sloba mogao da stvori okruženje u kome ću spoznati mudrost Toroove maksime da se cena jedne stvari ne ogleda u njenoj monetarnoj vrednosti, već u količini ŽIVOTA koju sam spreman da dam u zamenu za tu stvar. Drugim rečima, Sloba mi je pomogao da spoznam, i na neki način zavolim život, ili barem da ga više poštujem. Sloba je izbrisao jedan lažni svet i naveo me da otvorim oči pred pravim stanjem stvari. Sloba mi je otkrio ko su i šta su i kakvi su ljudi, i pružio mi mogućnost da sebe odmerim prema njima, i tako se spoznam bez ostatka. Sloba je bio katalizator koji je naveo čitav svet da pokaže svoje prave boje, i brojni sociološki, psihološki, antropološki, biološki i metafizički bezdani ostali bi mi zatvoreni ili vešto zamaskirani da nije bilo Slobe – nesvesnog šta čini! – da mi ih razotkrije.
Ko je Slobu preživeo – ali, preživeo ga otvorenih očiju, budan, bez droga i zamajavanjima bezveznim šljokicama i površnim tričarijama – ni Pakao mu neće teško pasti!

I na tome sam mu beskrajno zahvalan!

I zato ne kukam na Slobu. On je radio svoje, a ja – za to vreme – svoje. Možda je drugima diktirao i diktaturisao, možda je druge živote prema sebi određivao, ali moj nije. Uticao na njega, indirektno – jeste. Ali radikalno ga izmenio i pretvorio u travestiju mojih originalnih planova i ideala, mojih vrednosti, mojih želja i ciljeva – to nikako!
Sloba je sad tamo gde je. Ne znam da li je zadovoljan, i da li bi nešto u svojoj karijeri menjao, kad bi mogao. Ja znam da u svojoj „karijeri“ ne bih ništa.

I zato ga ne mrzim ništa više nego što bih neki veliki zemljotres, požar, cunami...