CANDYMAN (2021)

 **

(2+)

 

Nia Da Kosta nije Bernard Rouz (!); ovi neki crnci s neizgovorljivim imenima (Jahja Abdul Matin Drugi?!!) nisu ni prineti legendarnom Toniju Todu, niti je ovo malo bledunjavih belaca tu dostojno da donese kafu Virdžiniji Medsen; a to da novi Kendimen neće biti ozbiljna konkurencija starom bilo je jasno još od prvog trejlera. Ipak, nada umire poslednja…

Za moj groš, Rouzov Kendimen je izuzetan, skoro pa vrhunski primer spoja arty-autorskog i žanrovskog filma, „poruke“ i „zabave“, angažovanog filma koji je istovremeno i neprestano zabavan. Numerički gledano, to je jedna snažna četvorka, jaka kano klisurina. Od ovog novog isprtka nadao sam se bar nekakvoj trojčici kao maksimumu ovoga što se danas sve patetičnije naziva hororima. Avaj, čak ni do toga se nije dobacilo. Čak i to je ovima bilo nedosežno.

Pre svega i iznad svega želim da podvučem i naglasim ono što je izgleda samo meni truizam, jer se danas u Americi izgleda skoro nikome više ne podrazumeva onako kao meni: HOROR film bi trebalo da bude što je moguće više STRAŠAN. Jeziv. Napet. Uzbudljiv. Šokantan. Gadan. Gde god može i koliko god može. Trebalo bi da „isporuči“ ono svoje elementarno, žanrovsko, da strava u filmu strave bude SINE QUA NON, kao prvi korak – pa tek onda, u drugoj instanci, ako mu je baš do toga, da mi plasira neke filozofije, angažmane, „poruke“, satire, kritike, metafore.

Većina novih horora, a sa njima i ovaj Kendimen, sapliće se i glasno pada već na tom prvom stepeniku. U žurbi da nam isporuče svoje poruke, svoje strašno važne metafore i podtekste, oni skroz zaboravljaju na fucking TEKST: toliko zaokupljeni onim što bi trebalo da je između redova, oni zaborave da pruže supstancu u samim redovima! (Seća li se još iko one debilne, a hajpovane rasne parabole ANTEBELLUM? Ne? Pitam se zašto…)

Današnji horor je kao neki novopečeni ali izvikani fenser-pljeskavičar kod koga odeš i kupiš zapaprenu (po ceni) pljeskavicu, a lepinja sva nešto fensi, nakićena nekim susamima i zrncima, semenkama i kurcima, i priloga ima od dvajes' sorti, i ovoga i onoga, i salata, i preliva, i povrća, i lišća --- samo što je jebena „pljeskavica“ nešto tanko, spoj samlevenog kartona i soje. I sad, mase i rulje žvaću to, skroz zadovoljni, mljackaju, gutaju to sranje ubeđeni da su dobili poslasticu, i čak traže još, a samo ja vapijem u pustinji: „Alo, kamo ovde pljeskavica u ovoj pljeskavici?!“

Dakle, za početak, a time bi se ladno moglo i završiti – ovaj Kendimen, a za razliku od Rouzovog, UOPŠTE nije strašan. Scene „strave“ kratke su, prekratke, slabo tempirane, i – uglavnom ne isporučuju uopšte (stvar se desi offscreen, ili se ne desi uopšte), ili premalo. Ko od bede, odrađeno preko kurca (da ne kažem preko pičke, pošto je ovo žena režirala). Čak i scena koja sama od sebe priziva eksces – masovno prizivanje Kendimena od strane 5 srednjoškolki pred ogledalima školskog klozeta – „rešena“ je kroz „less is more / use your imagination“ pristup, tako što vidimo nešto malo krvi koja prska po podu, iz ugla jedne kenjačice u WC kabini, koja to posmatra kroz mali prostor u dnu vrata i kroz mikro-ogledalce.

Ali ne, ne, neee, ne shvatite me pogrešno: nije krvoločni Ghoul ostao nenapojen KRVI i krvopljusa kao takvog; odnosno, jeste i to, da se ne lažemo – ALI, ja sasvim poštujem „less is more / use your imagination“ pristup, kad je upotrebljen vešto i pametno. Mogla se ta scena rediteljski rešiti i bez naročitog splatera – da je reditelja uopšte zanimao HOROR SET-PIS, na primer kroz niz detalja tog mass-masakra, kroz rafalnu paljbu krupnih planova kuke koja zamahuje, izbečenih očiju i čega god, tela i delova tela i faca koje su bacane po tom klozetu, kako udaraju o ogledala, o lavaboe, o radijatore...

Međutim ne, horor se ovde svodi na RADIO DRAMA pristup: 30-ak sekundi „gledanja“ kroz zatvorena vrata u kašičicu krvi koja prsne po podu.

A nešto kasnije imamo još jednu scenu u ovom „stilu“, samo još kraću, još goru, ubačenu maltene kao po „ugovornoj obavezi“ – kao da je producent ili neki marketing expert zapovedio da, pošto se ovo narodu prodaje kao horor, mora na svakih 20 minuta da bude neka scena ubijanja, ali nije bio dovoljno mudar da insistira na trajanju i kvalitetu scene, pa je ova vajna Nia iskoristila rupu u ugovoru, i „isporučila“ mu scenu „horora“ koju, opet, gledamo kroz zatvorena vrata – ovog puta, iz ugla dečaka kojeg oteraju iz sobe u kojoj se priziva Kendimen, pa on samo načas naviri kroz procep unutra… Pa serem vam se u ovakav ton film!

Dobro, nije baš SVE u celom filmu ovakvo – ima ta polu-OK scena u galeriji (mada je i ona mogla da se bolje i više izmuze), ima to lepo, mada nedovoljno rađeno lebdenje Kendimena dok mu rojevi pčela prekrivaju lice (priznajem, imam fetiš na ljudska tela koja lebde u vazduhu, a la THE FURY, ili kad ih nešto nevidljivo baca po vazduhu, a la A NIGHTMARE…), ali sve je to premalo, nedovoljno, golicanje bez punog, pravog deliverovanja.

Na stranu horor („Kako to horor nije važan?!“) – a drama? Koja bre drama? Likovi su nepodnošljivo iritantni – najmišićaviji slikar u svekolikoj istoriji nabildovanih slikara pokušava da se dodvori nepodnošljivo karikiranom (naravno, belom) vlasniku galerije, fenser-hipsteru, i njegovoj družini pomodarskih ljigavaca, time što će da eksploatiše stvarnu/urbanu legendu iz, kako će se ispostaviti, svog rodnog, bednog dela grada (iako ga na početku vidimo u bogatom, skupom, fensi stanu).

Na papiru to zvuči kao potentna stvar: uspešni, prilično prosperitetni crnac, umjetnik, a zapravo lizač belačkog fensi čanka, otkrije da je zapravo potekao od neke sirotinje, i ode da čačka po svojim korenima i po legendi iz svog neupamćenog kraja, sad još propalijeg no ikad, kako bi belcima prodao parče svog autentičnog, neprepoznatog bitka, kao pomodni komoditi koji će nedelju dana biti hit među hipsterima i art crowdu da ga tapšu po ramenima i obasipaju ga parama i 15-minutnom slavom. Međutim, ova je tema vrlo loše artikulisana, ja sam je ovde, u par rečenica, verovatno bolje i jasnije prikazao nego što se to u filmu vidi – a, svejedno, film ne uradi baš ništa samosvesno, pametno ili nadahnuto od tog njegovog čeprkanja, od tog suočavanja s time ko je, zapravo, i odakle.

SLEDE SPOJLERI:

Tvist je zanimljiv na nivou premise – ispadne da je naš slikar zapravo odrastao iz one bebe koju je Kendimen u Rouzovom filmu hteo da spali na lomači. Ali, šta s tim? Ništa!

A kad na kraju taj slikar bude pretvoren u novog Kendimena, tu postoje najmanje DVA problema:

1) Konotativno, ŠTA to jebeno znači, zapravo? Koja je poenta toga? U Barkerovim pričama iz KNJIGA KRVI čest je bio rezultat da onaj koji čeprka po mraku na kraju postane deo tog mraka, ko se upliće sa čudovištima na kraju postane čudovište – što, uglavnom, bude na neki način ispunjujuće, transgresivno i transcendentno iskustvo. Ovde se, valjda, htelo tako nešto – samo što je klimava putanja tog konkretnog lika: kako baš on, zašto baš on da postane „monstrum“? Ne kažem da, čak ni unutar nazora i intencija ovog filma, to nije moglo biti osmišljeno – npr. da čankolizac belaca spozna svoje crne korene i na kraju postane Pošast za njih, neko čije će ime sa strahom izgovarati dok se gledaju u ogledalu – ali to, prosto, nije artikulisano tako. Ovaj zaplet nam zapravo sugeriše da nisu crnca u monstruma pretvorile zle bele sile belačkog opresivnog poretka, nego nekakva natprirodna predodređenost – još kao bebu Kendimen je hteo baš njega, i sad je samo došao po svoje. Toliko o značenjima, satiri, simbolici…

2) Ok, u redu, slikar je postao novi Kendimen. Ali šta je sa starim? Neko/nešto je definitivno ubijalo i pre njega – to sigurno nije bila „urbana legenda“ nego delatni stvor kojega smo videli u nekoliko scena pre toga (često kroz zatvorena vrata, ali ne baš uvek!). I kakvo je sad ovo udvajanje? Da li se ovime stvara podloga za nastavak, KENDIMEN PROTIV KENDIMENA? Abdul Džabar Mula Jusuf Drugi protiv Tonija Toda?

Da li će sad svaki „probuđeni“ crnac koji osvesti svoje ropstvo u belačkom poretku da postane novi Kendimen? Da li je u toku stvaranje ARMIJE Slatkišara? I da li je to, prema autorima, uopšte dobro? Poželjno? Jel’ on sad neki kao junak crne rase? Ipak ga na kraju vidimo kako kolje gomilu (naravno, rasističkih, sirovih i surovih) belačkih pajkana, pa prema tome mora da je heroj. A one tinejdžerke u klozetu? A ona deca u dečjim sobama što se igraju „Kendimen Kendimen Kendimen Kendimen Kendimen“ pred ogledalom? Šta s tim?

 

Nažalost, ovaj film nije nikakva angažovana umetnost, nego samo nova, 21-vekovna forma BLAXPLOATACIJE. Oni raniji su se crncima dodvoravali kroz B-filmove, BLACULE i BLACKENSTEINE, ali oni su barem igrali za publiku, za masu, za one proletere, potlačene, nezaposlene, u vašljivim bioskopima u getoima i na periferiji, u kojima su budili ponos prikazujući im crne likove s kojima su ovi mogli da se identifikuju. Ovi današnji su mnogo gori, podmukliji: oni pripadaju nižim ešalonima A-filma, sa ozbiljnijim budžetima i pedigreom (da li sam već pomenuo da je Oskarovac, Džordan Pil, koscenarista i producent ovoga?), ali njihova ciljna grupa nije ona crnačka sirotinja koja je pre 50 godina navijala za Blekulu (i preko čijih bi glava ova dosadna drama sa jedva dvije žlice „horora“ proletela uz glasno ZZZZZZ) – nego publika multipleksa, crni imućni hipsteri, poput glavnih junaka ovog filma (i poput njegovih tvoraca), a još više su im cilj kvaziliberalni belci, takođe fenser-hipster provenijencije, koji smatraju da je tako IN, tako cool, i tako slobodoumno i velikodušno s njihove strane, da se by proxy valjaju u nekoj kao griži savesti zbog ropstva i svega prema crncima, ali i da se osete malo lakše, čistije, kad izađu s ovakvog filma, misleći da su participirali u nečemu strašno naprednom i širokoumnom.

(Poštenja radi, da podsetim: Pil, ako ništa drugo, barem u sopstvenim filmovima, pokušava, pa i uspeva, da izazove jezu, stravu užas; ali ne baš i u onima koje producira.)

A zapravo su tvorci ovog filma isti kao naš mišićavi slikar-zabavljač, exploatator svojih korena i svoje rasne traume, a publika koja se ovim nedokuvanim, nedomišljenim filmom oduševljava i diže mu hajp zapravo je identična onoj fensi rulji koja u filmu pijucka skupa bela vina dok u galeriji zuri u nekakve mazarije koje im se prodaju uz obilje praznoslovlja o značenjima i porukama. Blaxploatacija je nekada davno prodavala katarzu crnačkoj sirotinjskoj populaciji; ova današnja Blaxploatacija prodaje katarzu pozerima „belačke krivice“.

Na kraju, ono što me kao velikog ljubitelja i poštovaoca izvornog KENDIMENA naročito nervira, jeste slepačko, plitko nadovezivanje ovog filma na njega. Jer, ovaj se sasvim nepošteno i netačno zove samo KENDIMEN. Pošten i tačan naslov trebalo bi da glasi CANDYMAN 4: THE REINVENTION, jer ovo je NASTAVAK, a ne nova priča – nastavak koji s pravom ignoriše poludupasti II i nebitni III deo, ali zato nedosledno, i bez pravog razumevanja pokušava da se šlepa na I deo.

Prema ovom filmu dešavanja iz I dela zaista su se desila, ALI onda on neobjašnjivo reši da ignoriše Tonija Toda i njegovog Kendimena – hej, šta se desilo s njim? umesto njega ovde imamo novi „origin story“, umesto slikara iz 19. veka imamo polusumanutog beskućnika koji je deci delio bombone a zli beli policajci ga zatukli misleći da je decoubica – a iako referiše i na Heleninu priču, ignoriše njen epilog, u kojem ONA postaje nova urbana legenda. 

Pritom se Tod pojavi besmisleno superimponiran preko face novog Kendimena u poslednjem kadru (WTF? WHYYY?!!), čujemo i par njegovih memorabilnih rečenica iz I dela („What’s blood for if not for shedding, itd“), koje u ovom kontextu zvuče sasvim random (exploatacija nostalgije za originalom), inače narativno-konotativno besmislene. Virdžiniji omaž plate time što su je angažovali za voice-acting (čujemo je nešto malo i nebitno s jedne kasete). A posebno patetičan je muzički skor u ovom nastavku, koji zvuči kao da je neko nekada davno čuo odličnu temu Filipa Glasa, pa sad pokušava po sećanju da rekonstruiše njen ugođaj, ali na jedan sasvim nizak, nekreativan, jednobrazan način, ravno i neupečatljivo; a kome to nije bilo dovoljno, uz odjavnu špicu ide zapravo kaver-verzija te teme, koja čak i nije tako loša – ali je, i kao takva, svedočanstvo o poštapanju, šlepanju, referentnosti bez sopstvenog JA.

I da ne ulazim sad u raspredanje svake besmislice u motivacijama i ponašanjima likova – npr. slikara ujede pčela za šaku, ova počne da truli i deformiše se u jezivim razmerama, toliko da mu ta trula koža obuzme čitavu desnu ruku i još ramena, vrat, pola obraza, a on na sve to belo gleda; a kad na kraju ode kod doktora, zapravo nikom ništa, šalili smo se, popijte aspirin, nema veze što izgledate kao Brundlefly!

I baš kad sam se u sebi glasno nasmejao pomislivši – jebote, ovaj film mutira u bizaran omaž MUVI, da li će ovaj slikar sad da se pretvori u džinovskog čoveka-pčelu, u PČELAMENA, THE BEEMANa, vidi ga na šta liči ovako deformisan – kad ovaj, ladno, bez trunke srama, krene, baš kao u MUVI, polako, u krupnom planu, da sebi skida čitav jedan nokat s prsta! Pa ovo je nemreš bolivit koliko su ovi ljudi, ovi crni fenseri izgubljeni, koliko ne znaju šta rade! Ima tu i drugih krađa, kvazi-omaža, npr. pčela koja postoji samo s one strane ogledala (kao što beše u rimejku RINGA sa muvom iza ekrana, čini mi se), ali sve je to toliko random da je i ovoliko reči koje prosuh više nego što ovaj film zaslužuje. Ipak, kao predstavnik nekih tendencija i opšteraširenih problema današnjeg horora, neka posluži bar kao „studija slučaja“.

Uostalom, ko ne razlikuje pravu mesnatu pljeskavicu od one od soje i kartona, nek se sladi ovom drugom, zasenjen prilozima u vidu sličica-mrdalica kojima se, debilno, tokom filma pripoveda Kendimenova istorija, a uz odjavnu špicu nam se kroz njih prepriča ceo film, sve što smo dotad već videli: valjda svesni koliko je zaboravljiv njihov produkt, tvorci nam na kraju sve to ponove u dajdžestu, kao da bi tako da nam ga urežu u pamćenje. Uzaman, kažem ja. Džaba ste krečili!