THE MAN FROM RIO (1964)

***

3-

 

Umro je Žan Pol Belmondo. Nisam ni znao da je do pre neki dan još bio živ, barem biološki (what has he done lately?), ali eto, upokojio se. Kao i uvek kad umre neka veličina, internet je prepun tuge, žalosti i jadikovanja obožavalaca koji ga do juče nisu ni rečju ni slikom pomenuli. 

Ja, naravno, žalim svakoga za kime zvono zvoni, jer ono zvoni i za mnom, ali iskreno da priznam, ne mogu se predbilježiti u krug najvatrenijih štovalaca njegovoga lika i dela: poštujem ga, ali zaista ne mogu reći da se ikada pojavio u bilo kojem filmu koji meni intimno nešto baš mnogo znači.

OSIM U JEDNOM! Elem, jedan od ožalošćenih Fejsbučana je u svom panegiriku pomenuo i film ČOVEK IZ RIJA (L'Homme de Rio), i meni tu sinu lampica: „Hej, taj sam film strašno voleo kao klinac kad su ga puštali u Zimskom i Letnjem Bioskopu na RTB!“ 

Baš mi treba nešto lagano i opuštajuće ovih dana, pa ajde da o istom trošku dam omaž Žan-Polu (koji nije Sartr) i da se podsetim tog dragulja iz detinjstva, odnosno da proverim da li i ovako mator mogu još u tome da uživam.

Za razliku od DAHTANJA DO POSLEDNJEG GRCAJA i još poneke umjetnine kojoj je ŽP podario svoju šarmantno-grubu fizionomiju, ČOVEK IZ RIJA je jedna lagana boza, „repertoarski film“ za zabavu i razonodu bioskopske publike bez ikakvih većih pretenzija no da zaradi što više para. 

To je krimi-avanturistički filmić s malo egzotike na ivici Martija Misterije (ali BEZ fantastike, sve je sasvim prizemno), o ukradenom kipiću nekog srednjeameričkog plemena koji, kad se upari (tj. utroji) sa ostala dva, otkriva mesto gde su ovi iščezli sakrili svoje basnoslovno blago. U poteru za time uleti ŽP, vojnik na odsustvu, kad mu zlikovci-pljačkaši otmu curicu i drogiranu je odvedu čak u Brazil…

I sve je to lepo: ima poprilično humora, naročito na početku – izuzetno je zabavan mrzovoljno-cinični pajkan koji dođe u muzej da istražuje slučaj ukradenog kipa (i ubijenog čuvara), baš sam se glasno smejao njegovom stripovsko-pajkanskom stavu; i smešna je ta luckasta curica koja se nađe usred te zavrzlame, ali sve primi krajnje praznoglavo-funloving, kao priliku za malo plivanja na plaži i zezanja po bogatunskim žurkama i plesanja sa crnčetom koje se ŽP-u ničim izazvano prišljamči; 

a scene akcije i jurnjave i tabačine su sasvim zabavne i, začudo, u mnogima od njih (uključujući neke koje deluju vrlo rizično) učestvovao je ŽP lično, a ne kaskader: ili je tako, ili su veštim trikovima i montažom uspeli čak i moje oštro oko da prevare. 

Uglavnom, hajlajt svega je prolongirana jurnjava po napuštenom gradilištu nekakve višesprantice, zapanjujuće ubedljivo realizovana (ne samo za ono vreme).

Plus, tu je raj za oko u vidu modernističke arhitekture u pozadini scena dovedenih do ivice nadrealizma (!), i odlična scena u aviončiću iz kojeg bi ŽP da iskoči ali mu se baš i ne da, i još trista čuda i vratolomija u najboljem maniru „al su se nekad pravili dobri filmovi za razbibrigu, a ne ko ova gomna danas“.

Pritom, ŽP trči i jurca za sve pare, i još pliva po moru dok se na njega zaleće čamac, plus vozi motor (uz pomoć kaskadera s istim se i zabije u neko žbunje), automobil (do ivice ponora, naravno), avionče (iz kojeg iskoči pravo nadomak čeljusti gumenog aligatora) i zrači tim svojim sirovim šarmom mačo mužjačine koji mu je i doneo slavu.

Ima tu i šarma ranih Džejms Bondova, i aure nečega nalik čukundedi Indijane Džonsa, pa i prisenka još jednog avanturističkog filma koji sam obožavao u klinačkom uzrastu, DOC SAVAGE: MAN OF BRONZE kojeg bih baš rado mogo reprizirat ovih danah!

Ono što matorom meni kvari uživanje je implicitna ideologija koja se, uglavnom između redova, tu provlači: kao prvo, njegova nekritička odanost vojsci (iako Francuz, ŽP po automatizmu salutira čak i nekakvom vojničini kojeg slučajno sretne na ulici u Brazilu), njegova uronjenost u to vojništvo koja uokviruje ovaj film (dakle, na početku i kraju);

zatim, implicitni kultur-rasizam, gde se svi nebelci tretiraju kao egzotični urođenici – i crnci koji valjda samo žive da igraju i pevaju i zabavljaju bele gospodarice koje im svrate da se malo izuju i opuste, 

i iščezla rasa koja je samo gimik i MekGafin, da ima čiji dragulji i zlato da se kradu, i nekakvo pleme koje vidimo, na tri sekunde, pri kraju, naređano kao za razglednicu, za ukras;

i, naročito nepromišljeno i zlikovački, činjenica da na kraju spasenje našim junacima, simpatičnom ŽP-u i njegovoj verenici, donesu džunglokrčeće kompanije sa svojim dinamitima i bagerima i kamiončinama – isti oni koje će beskrajno bolji i pametniji film od ovoga, konkretno: SORCERER, prikazati kao prave ZLIKOVCE i exploatatore, a ne kao izbavitelje, kao ovde.

Sve u svemu, ovo je sasvim fina letnja boza, kome je do toga – a oni koji umeju da svoj mozak isključuju na dugme, po potrebi (ja to dugme, avaj, nemam!) svakako će u ovome uživati još i daleko više nego ja.