**(*)
3-
Zahvaljujući RTS-u – „Vašem pravu da, za svoje pare, znate samo ono što vladajuća stranka želi da znate, i ništa preko toga“ – bili smo, eto, u prilici da pretpremijerno, PRE bioskopa (ne zezajte me s tih pet projekcija u Gračanici!), na državnoj televiziji, pogledamo državni projekat, film DARA IZ JASENOVCA. Koji možda hoće, a možda i neće, u aprilu, kako je prvo bilo najavljeno, krenuti u naše bioskope. Na neku godišnjicu koja odjednom više nije bitna. Bitnije je bilo da se film pusti u narod što pre. Smisao eventualne, kasnije bioskopske distribucije mi izmiče, sad kad ga, nakon prikazivanja na TV, ima za skinuti i na Pajrat beju i drugde, ali… tražiti smisao u bilo čemu u ovoj zemlji jalova je rabota. Mada, kad se čovek bolje zagleda, iza privida haosa i iracionalnosti ipak se pomaljaju neki interesi i logika, makar i nakaradna.
Pokušaću da preskočim
zakulisne, vanfilmske mutljavine vezane za to kako je ovaj film nastao, kolikim
parama i čijim, kako je pobedio na konkursu FCS-a, kako je postao naš kandidat
za Oskara, kako se krajnje neozbiljno i nesposobno igrao u traljavim pokušajima
propagande i distribucije na poslednji
dan glasanja za Oskara (sic!). Neću se baviti ni time ko je, na kraju svega,
shvatio da je oko milion i po evra (!) državnih para namenjenih, navodno, za
promidžbu filma u tuđini bilo doslovno BAČENO u bunar (!!!), jer niti je bilo
promidžbe niti ikakvog vidljivog efekta,
pa je taj misteriozni Neko, brže-bolje, videvši halabuku u medijima oko uspele promidžbe protivničkog tima, koja
je svoj budžet opravdala konkretnim rezultatima, pozvao producente DARE i dao
im „ponudu koja se ne odbija“: da se, protivno svemu razumnom, smislenom i
tržišnom, skupoceni film smesta „baci“ na TV, pre ranije najavljene aprilske bioskopske
eksploatacije. Ko zna, možda taj Neko koji je okrenuo telefon zna nešto što mi ostali
ne znamo o verovatnoći da u aprilu bioskopi uopšte budu otvoreni…
Dakle, preskočiću taj deo priče jer, mada nezanemarljiv, njega prepuštam istražnim organima i drugim telima, sada ili kasnije, kad ovaj režim bude pao; meni je manje bitan od dva pitanja kojima želim da se pozabavim, a to su:
1) Da li je DARA IZ JASENOVCA zaista ono što su joj pripisali neki od vodećih američkih listova, Varajeti i El Ej Tajms, naime: gnusna kalkulisana antihrvatska baldly nativistička (?!) PROPAGANDA, toliko odvratna u svom nacionalističko-ratnohuškačkom sentimentu da zaslužuje, od njihovih „filmskih kritičara“, samo čisto gnušanje i bljuvanje?
2) Da li je DARA IZ JASENOVCA dobar film, i zašto (baš i) nije?
Što se prvog pitanja tiče,
izlišno je da ulazim u njegova sitna crvca sad kad je svako ko je želeo da ga
pogleda u Srbiji, ali i u regionu (zahvaljujući, pre svega, uvek pouzdanom
Pajrat beju), to i učinio, pa još u toplini svoga doma, ne rizikujući Koronu. Ono
što je svako sa više od dva grama mozga i bar jednim funkcionalnim okom u glavi
mogao, ranije, da nanjuši u ona dva američka podlačka teksta, maskirana u
„filmske kritike“, sad se jasno i transparentno vidi kao upravo to:
bezosećajno, plaćeničko, najamničko, sasvim sigurno masno plaćeno podrivanje
„srpskog kandidata za Oskara“ time što su mu nalepili „niđe veze“ etikete koje,
videli smo sada svi, nemaju ni najblažeg uporišta u samom filmu. Da li su te
kvalifikacije zločinačka projekcija od strane apologeta jasenovačkog genocida
ili čisto naručeno mafijaško pucanje u noge suparničkom trkačkom konju, u trci
za Oskara, istorija neka sudi; meni je odgovor više nego očigledan. 
Drugim rečima, sve to što je prikazano u filmu DARA IZ JASENOVCA – sadizam ustaških koljača, državno sponzorisan i organizovan genocid, neskrivena uloga katoličke crkve u svemu tome – to su sve notorne činjenice, opštepoznate svakome ko se, u ovim krajevima, ikada potrudio da bilo šta pročita ili u dokumentarnim filmovima pogleda na temu NDH, njenih „rasnih zakona“, njenih unikatnih logora smrti (kid special, women special, Gipsy special…)…
Američki „kritičari“ mogu da se prave nevešti, da glume neobaveštenost, ali njihovo navodno čuđenje („Ma zar su baš Srbi, a ne Jevreji, bili primarni cilj NDH genocida?!“ „Ma zar je baš katolička crkva direktno podržavala i sprovodila pokrštavanje, proterivanje i uništavanje srpskog stanovništva u NDH?!!!“) mogu da okače mačku o rep, jer je u najmanju ruku neprofesionalno što su, tako „neobavešteni“, negirali jasno dokazani genocid i svrstali se među njegove relativizatore i opravdavaoce. Odnosno, u mafijaške egzekutore, prljave plaćenike i kapoe, koji su bruka za profesiju filmskih kritičara. Možete me voleti ili ne, slagati se sa mnom ili ne, ali mene barem niko ne plaća a još manje potplaćuje da ovo pišem – ja u ovoj trci konja nemam. Ali i neću da me neko konjem pravi…
Ništa u ovom filmu nije „antihrvatsko“: nešto najbliže tome se, površno gledano, može videti u sceni pred kraj, kad imamo jednu ustašku svečarsku govoranciju o njihovim nazorima i planovima, gde se, uz sve tipične nebuloze, koje su se definitivno mogle 1940-ih čuti u tamošnjem javnom diskursu, dvaput referiše na godinu 2000-tu (pa time, u dalekoj implikaciji, i na današnje dane, i na novije srpskohrvatske odnose). Ali ni tu ne vidim ništa sporno: svaki autoritarni zlikovački režim, pa tako i ovaj naš, sadašnji, za sebe smatra da je večan (za razliku od demokratskih, koji znaju da su prolazni, smenjivi), i stoga je sasvim logično što ustaše, iz ugla 1940-ih godina, smatraju da će NDH postojati a oni biti na vlasti i godine 2000. (Neki će se čak i složiti s ovom prognozom i reći: „Tako je, sve je ustaša tačno prorekao…“ Dokažite da nije!)
Budući da, iz današnje perspektive, znamo da ustaštvo NIJE bilo zatrto u Blajburgu, da je ostalo da tinja u raznim delovima sveta (emigracija), ali i u hrvatskom podzemlju, i da se povampirilo i iz grobova ustalo u Hrvatskoj oko 1990. godine, u tom govoru koji se čuje pred kraj DARE vidim samo a) logično i dosledno iskazanu vizuru jednog zločinačkog režima, s kojim niko normalan ne može da saučestvuje i brani ga, i b) vanfilmsku aluziju (mig) na dugovečnost i voskresenije tog Zla na pragu 21. veka. Možda je to moglo biti izvedeno suptilnije, ali konotacije u moralnom smislu nimalo nisu upitne, a namere iza te scene mogu se projektovati samo iz svesno iskrivljene perspektive koja bi da brani ustaše (a NE Hrvate)! Odnosno: da, film jeste antiustaški, ali ama baš ni po čemu nije antihrvatski.
Razumem zašto nekome u Hrvatskoj, a i šire, danas nije drago kada ga ovaj film podseti na namrgođene njuške njihovih nekadašnjih „Poglavnika“ i verskih velikodostojnika, kao i njihovih nižih izvršilaca, verujem da im nije prijatno videti tako im drag poklič „Za dom SPREMNI!“ kao moto bande sadističkih ubica, i sigurno im ne godi gledati mahanje šahovnicom u kontekstu fašističkih i rasističkih govora kao zvanične doktrine NDH --- ali tako mu je kako mu je, to je sve tako bilo, i film to uopšte ne prikazuje tendenciozno ili falsifikatorski, a još manje nativistički, nego dosledno i tačno.
Na stranu gluposti i cepidlačenja nekih, tipa „Stepinac nije bio mnogo popularan tada, malo je verovatno da bi njegova slika stajala pored Pavelićeve“: ovo je film, i takve kondenzacije su normalne i na mestu. Nisam te kritičare i kritizere video da su se bunili zašto je Jasmila Žbanić modifikovala i prilagođavala i komprimovala dobro dokumentovane snimke Mladića u Srebrenici (imate ih na Jutjubu, pa uporedite sami s filmom), i od 20-ak minuta napravila svoju, dajdžestovanu, propagandnu verziju od kojih 3-4 minuta…
Nego, da vidimo ovo drugo, i bitnije: da se sad pozabavimo time da li je DARA IZ JASENOVCA dobar film, i zašto (baš i) nije…
Dva glavna tabora koja primećujem u prvim reakcijama na film tipično su srpski ekstremni, jer prosečan Srbin kao da je operisan od suptilnosti, smisla za sivu zonu, za gradacije i nijanse, ironije i sarkazme, nego mu je nešto ili Katastrofa-Bruka-Propast-GoloGovno ili je RemekDelo-Genijalnost-Savršenstvo!
Kao što moja ocena (3-) svedoči, moj stav je negde između. Ovo nije film o Jasenovcu kakav smo tražili, ali je film o Jasenovcu kakav smo zaslužili. Sada i ovde. Jer, kakva država – takav i državni projekat. Kakva kinematografija – takvi i njeni „veliki“ filmovi.
Politika na stranu, gledano estetski, film je polovičan jer je plod raznih kompromisa i kalkulacija, od kojih su neke razumljive i donekle opravdane, a neke nisu. Uprkos njima, on uspeva da se povremeno izdigne iznad svojih ograničenja i da pruži, ipak, potresnu i opominjuću priču, sasvim pristojno filmovanu i, u najvećoj meri, vrhunski odglumljenu. Vratiću se još na ovo malo niže…
Što se mene tiče, priči o kvalitetima ovog filma može se pristupiti dvojako: 1) Apsolutistički, i 2) Realno. Ja imam totalno razumevanje za ove prve, i ne sporim njihove argumente u izolaciji, odnosno kada se gledaju iz nekakve božanske, uzvišene, apstraktne perspektive, sub speciae aeternitatis. Međutim, proklet sam time da svaku bogovetnu stvar istovremeno sagledavam iz dijametralno suprotnih uglova, pa tako i ovu vidim ne samo iz ugla večnosti, nego i iz ugla sadašnjeg trenutka – a kad se to tako sagleda, u realnim okvirima, u konkretnom kontekstu, stvar nije toliko katastrofalna koliko katastrofolozi tvrde.
Da vidimo…
1) Apsolutistički: 75 godina čekamo da neko snimi prvi igrani film koji se u celosti bavi temom Jasenovca – i nemojte narodu zamagljivati oči, kao što neki čine, pominjanjem DEVETOG KRUGA (1960), gde neki neimenovani logor figurira samo u poslednjih 15 minuta. Ne budžite mi, na silu, navodno grdnu listu naslova koji su se „bavili“ Jasenovcem pominjanjem dokumentarnih filmova, kojima svaka čast, ali ko njih gleda, samo nekakvi zaludni posvećenici, filmofili, budale, a ne široke narodne mase! Plus, to je drugi žanr.
I naročito mi nemojte pričati o DNEVNIKU DIANE BUDISAVLJEVIĆ, hrvatskom naslovu od pre dve godine, kao o filmu o Jasenovcu. Kao prvo, i malo manje bitno, to je dokumentarno-igrani crnobeli (!) arty film za usko ograničenu arty publiku koja gleda crnobele filmove. Ja sam taj, vi koji ovo čitate ste (većinom) ti, ali mi smo kultisti, manjina zaluđenika u izumiranju…
Kao drugo, i esencijalno, povodom ovog filma mogu samo ponoviti, odnosno parafrazirati pregenijalnu opservaciju Stenlija Kjubrika. Naime, Kjubrik se dugo nosio namerom da snimi film o Holokaustu. A onda, kad je izašla ŠINDLEROVA LISTA, i pomrsila mu te planove, Kjubrik je kazao reči toliko genijalne da je to prosto jezivo koliko pogađa u srž. On je o tom filmu kazao: „Think that's about the Holocaust? That was about success, wasn't it? The Holocaust is about 6 million people who get killed. Schindler's List is about 600 who don't.“
U prevodu: „Mislite da je to film o Holokaustu? Ali on je o uspehu, zar ne? Holokaust se tiče šest miliona ljudi koje ubiju. Šindlerova lista je o šesto ljudi koje ne ubiju.“
U mojoj parafrazi: Mislite da je DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ film o Jasenovcu? Ali on je o uspehu, zar ne? Jasenovac se tiče najmanje 83.000 ljudi koji su bili ubijeni.* DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ je o par hiljada koji nisu ubijeni.
Ako uopšte ovu kristalno čistu i jasnu misao moram elaborirati: Jasenovac je priča o porazu i ponoru ljudskosti, o slomu, o crnilu, o gnusobi, o Zlu s velikim Z, o patologiji nezabeleženoj u analima dotadašnje istorije: dželati Inkvizicije, Asteka i Gestapoa nisu bili ni do kolena ustašama i njihovom iživljavanju. (Jedinu ozbiljnu konkurenciju imaju u Japancima i njihovim monstruoznim zločinima u Kini: videti kinesku splatter propagandu, MEN BEHIND THE SUN, ako baš morate i imate stomak od čelika). Jasenovac nije priča o uspehu, o pobedi čoveka (mada DARA, svojim skoro holivudskim krajem, kao da sugeriše nešto takvo) nego o njegovom ultimativnom i neiskupivom porazu…
* I nemojte me ovde uvlačiti u licitiranje brojkama: namerno pominjem najzvaničniju moguću, a ne onu koju su mene u osnovnoj školi, pre 40 godina, učili. Podrazumeva se da je brojka daleko veća od te 83.000 u Jasenovcu, ako bi se ubrojali i svi oni pobijeni na Kozari i Potkozarju, u grdnim spaljenim selima, i usput ka logoru, koji nisu ni doživeli da stignu u Jasenovac…
I sad, kažu Apsolutisti, kad smo najzad dočekali taj jedan film koji je u celosti o svetom mestu Srpstva, o našem najvećem mučilištu i Kalvariji, o „najvećem srpskom gradu pod zemljom“, taj film mora biti dostojan veličine te teme, mora biti remek-delo koje će besprekorno uhvatiti sve finese toga što svako od nas pomisli, što sanja ili zna, o Jasenovcu, mestu i istorijskom i mitskom, o toj reči koja odjekuje i od koje se ledi krv na sam pomen…
Da, lepo je maštati o tome, i lepo bi bilo da smo to, ili nešto tome blisko dobili – ali, nažalost, nismo. I to iz nekoliko razloga: prvo, ljudi koji su se toga poduhvatili nisu tog kalibra, te razmere umetničkog senzibiliteta i talenta da bi pružili nešto epohalno, antologijsko. I odmah da jasno kažem: DARA nije oskarovski materijal, nije film tih dometa, nevezano za „Buaaa, nas u svety niko ne voly, najboljy smo al ne daju nam nagradyyy!“ Istina, da se milion i po evra nije bacilo u ko zna čije džepove (to nek istraže nadležni organi, da ja sad ne upirem prstom napamet u producente, reditelja ili ne znam koga), nego da su te grdne pare bile pametno i na vreme potrošene za ono čemu su bile namenjene – promociju i medijski plasman filma – da smo bili brži (kao što nikad nismo) i na vreme, i pre Jasmilinog tima, pljunuli pare plaćeničkim kritičarima (dođavola, pa sa milion i po evra, što mu dođe skoro dva miliona dolara, mogli smo bre da kupimo ceo jebeni Varajeti: ne samo onu uštvu, Švajnberga, nego celu redakciju da si metnemo u džep!) DARA je možda mogla da se plasira u širi izbor u koji se ugurala Jasmila. Možda čak i u top-5, mada to je već preterana fantazija…
Ovako, neko je pare bacio, neko se obogatio, a film premijeru ima ne u Veneciji (kao Jasmila), ne u Berlinu, nego na RTS-u… Vašem pravu da za vašu pretplatu, koju vam na silu naplaćuju preko strujnog brojila, bar jednom u pet godina imate zašto pustiti taj kanal. Koji ja na jedvite jade nađoh na svom TV-u, koji inače skoro nikad ne palim, a svakako nikad radi RTS-a. Pet minuta sam brauzovao celom ponudom kanala dok, tek iz drugog puta, ne pronađoh na kom mi je broju memorisan RTS1…
Drugi razlog zašto film nije remek-delo je taj što je ovo unikatno reska, neprijatna, i maltene nesnimljiva tema. Odnosno, ako bi se dosledno, verno snimila, to bi bio torture porn splatter sa kojeg bi izlazili čak i najokoreliji ljubitelji horora, a kamoli tzv. obična publika. Stvar je u tome da je to mesto, i ono što je na njemu bilo rađeno zarobljenicima, jedna takva kvintesencija ZLA da bi, pred pravim, doslednim, realnim prikazom toga smesta u žanr „filma za decu“ otišli svi oni ŠINDLERI i ŠVINDLERI, pa čak i SAULOVI SINOVI. (Mada, ne poriče niko, a vidi se i u ovom filmu, bilo je tu i Jevreja i Roma; uzgred, kukaju neki što nisu prikazani i Hrvati: pa, alo, ovo je ipak film od jedva preko dva sata, nema mesta baš za sve; sigurno je u Jasenovcu bilo i ponekog komuniste, i geja, pa i trandže/virdžine, na spisku žrtava ovog logora videh čak i 5-6 Slovenaca, ali priča ne može da se rasplinjava u nedogled inkluzijom svake bogovetne manjine i grupacije koju su oni manijaci bili uzeli na zub.)
Što se mene tiče, srž zla Jasenovca (i ideologije koja ga je učinila mogućim) genijalno je i koncizno uhvaćena u kratkom romanu JEDENJE BOGOVA Gorana Čučkovića, ali to delo verovatno nikad neće biti ekranizovano, a sve i ako bi bilo, imalo bi krajnje svedenu distribuciju i skroman filmski život: kakav RTS, kakvi bioskopi, to bi išlo pravo na niskotiražni DVD, na istu policu sa naslovima kakvi su MEN BEHIND THE SUN i PHILOSOPHY OF A KNIFE. Ne bi ga gledala iole šira publika nego samo osobe koje se hrane frindž i kult splaterima mondo i kvazi-snuff provenijencije. A to nije poenta ovog i ovakvog filma. Sviđalo se to nekome ili ne, ovaj bi morao biti iole podnošljiv za širu publiku, a ne da se radi nekakav arty cult za ponoćne projekcije žanrovskih festivala, za „Ponoćna ludila“ i „Extreme“ edicije dvd i blu rej izdanja.
Moram da crtam, naročito za dođoše koji će na ovaj blog nabasati preko Imdb-a, Gugla ili ko zna kojih foruma, da ovde iz mene ne govori hororista gladan krvi: pa, film o Jasenovcu je bukvalno poslednje mesto gde bih uopšte poželeo da utažujem svoju ljubav prema fiktivnim hororima. Dakle, ne kažem da je DARA trebalo da bude krvavija zato što ja to tako volim, nego zato što to inherentno zahtevaju priča i njene konotacije i impakt koji je ovo moralo imati, a za iole verziranog gledaoca i filmofila ga nema u dovoljnoj meri.
Ipak, jednim okom gledajući apsolutistički a drugim realno – mislim da bi se u rukama veštijeg, talentovanijeg i mlađeg reditelja nego što je to Gaga Antonijević, Jasenovac ipak mogao sugerisati kroz „Manje je više“ („less is more“) pristup, koji ne bi morao insistirati na scenama prolivanja krvi kao takvim, ali koji bi promišljenim inscenacijama, režijom i montažom živahnijim i snažnijim od onoga što uglavnom imamo ovde, mogao da priđe bliže ugođaju tog Pakla na Zemlji – jer ovaj nam je, u DARI, ipak previše konvencionalno zamišljen i ublaženo, čisto, mekano prikazan.
Da, video sam na Fejsbuku i drugde na netu reakcije prostodušne domaće publike, od sorte koja refleksno skače sa stolice i kad voz krene prema ekranu, kako ih ne bi zgazio, a kako od takvih očekivati da reaguju kad neke ustaše iz pištolja pucaju na ženu ili dete. I zar njima prikazivati 57 dokumentovanih načina ubijanja u Jasenovcu, ili se ograničiti na dva-tri najblaža (otud toliko upucavanja u priči u kojoj se, u stvarnosti, daleko više koristilo hladno a ne vatreno oružje). Jasno mi je da je prosečnom gledaocu, neverziranom u vizuelnu umetnost i filmski jezik, a kamoli u žanrove i podžanrove (uključujući i filmove o Holokaustu, gde ovaj spada) i ovo, ovolicko, na kašičicu, ublaženo, još uvek previše i skoro nepodnošljivo.
I tu dobijamo podelu na dve oštro podeljene grupacije: 1) DAJTE JOŠ GROZOTE: „Ja sam pročitao i pogledao sve o Jasenovcu i sve znam o tome, i zašto ovde nisu prikazali OVO i ONO i ONO JOŠ GADNIJE, nego samo ove blage i lagane detinjarije koje izgledaju kao Diznilend prema Pravoj Istini Pakla Jasenovca?!“ i 2) PREVIŠE GROZOTE: „Jao, strašno, pa ovo nije film, ovo nema zaplet, ovo je samo parada zverstava, ubistvo za ubistvom za ubistvom, previše klanja, ko će ovo da gleda, kukuuu?!“
To me dovodi do dva pitanja i razmišljanja.
1) Da li film ozbiljnih pretenzija mora da se dodvorava prosečnoj publici, koja se u subotu uveče sa turske serije na Pinku prebacila direktno u RTS-ov Jasenovac, i da joj priču priča jezikom koji ona gotivi i razume, ili treba da cilja na onu filmski izgrađeniju, verziraniju, naročito ako planira da se nadmeće za Oskara sa najvećim filmmejkerima na svetu?
2) Tužno je primetiti koliko je ovaj narod sve kilaviji, sve osetljiviji, sve skloniji da kuka i slinavi u kibersvetu na najmanji povod. Gde nestadoše oni koji su u nedeljno jutro, u 11 sati prepodne, zajedno sa sitnom decom, u okviru „Dozvolite da se obratimo“ gledali sve one užase KOZARE i NE OKREĆI SE SINE i streljanja kragujevačkih đaka? Ubi sunt oni jaki Srbi koji su, početkom 1980-ih, u 20h na prvom programu, u nedelju uveče, sa celom porodicom, gledali seriju NEPOKORENI GRAD, a naročito epizodu „Crna kožna torba“, o unikatnom ustaškom mučenju ilegalaca putem let lampe i izgladnelog pacova na stomaku („Karlo je uvijek gladan“)?
Možda sam ja samo ishlapjeli starac, ali sve sam to ja, deco moja, gledao u svojim krhkim, formativnim godinama, u osnovnoškolskim danima, hej, čak su me vodili i na ekskurziju u Jasenovac kad sam bio 7. ili 8. razred i tamo sam gledao onaj dokumentarni nekro splater film (po sećanju, rekao bih da je to bio upravo Zafranovićev, evo ga OVDE.)
I? Šta mi fali danas? (Ovo je retoričko pitanje: ne šaljite svoje odgovore.)
A sadašnji vox populi cvili: „Jao, nysmo mogly da gledamy, moraly zaklonyty ochy, ala je strašny, upucao je iz pishtoljy, jao dete ubily…“
Bilo kako bilo, DARA previše kalkuliše i pravi PG-13 verziju od nečega što je moralo biti, u najmanju ruku, žestoki R. I to, ponavljam, ne toliko zbog količine krvavih scena, nego zbog TONA. Znate ono što su cenzori rekli Tobiju Huperu, koji je naivno i neiskusno nameravao da dobije PG za TEKSAŠKI MASAKR time što krv maltene nije ni prikazao – pa, kad je on u očaju rekao: „Dobro, drugovi, u redu, recite koju scenu da isečem, gde da skrešem i koliko sekundi, pa da dobijem PG rejting?“ a oni mu rekli: „E, moj Tobi, nema ovde kadra ili scene koje možeš iseći da dobiješ PG, jer nije problem u sekundama ili minutima ovde ili onde, nego u OPŠTEM (KOŠMARNOM) TONU ČITAVOG FILMA!“
E, takav nama film o Jasenovcu treba, koji će imati skoro neizdržljiv TON, ugođaj iracionalnog, besmislenog a opet istorijski uslovljenog i realnog KOŠMARA čiji intenzitet ne pada i prema kraju biva sve neizdržljiviji, sve klaustrofobičniji, iz kojeg nema bežanja: ugođaj paralize sna u kojoj ti u uglu sobe stoji ustaša u crnoj Hugo Boss odeždi i kaže: „Karlo je uvijek gladan“ a ti ne možeš ni prst da pomeriš. Treba nam film od kojeg se SMRZNEŠ, nije ti dobro, ne samo zbog teme nego i zbog toga kako je ona obrađena, kako udara i u mozak i u stomak i u srce i dušu, ali na način Umetnosti a ne na način Dokumentarnog filma. Imate u Zafranovićevom dokumentarce prizore mrtve dece, ulubljenih lobanja, prosutih utroba, istrulelih leševa u svim fazama… ali film bi morao prikazati ne nužno scene u kojima je došlo do pretvaranja živih ljudi u one tužne i ružne, unakažene lutke, koliko valja prikazati ambijent (i svetonazor, i psihu/psihopatologiju) koji su iza toga stajali i to omogućili. Ali filmičnijim sredstvima od jednog održanog govora…
Treba nam film koji bi na nas delovao potresno, otprilike kao pesma poput OVE (Vasilisa, „Rasti, rasti moj zeleni bore“). Šteta što je nju Gaga Antonijević već upotrebio u SAVIORu… ovde bi bolje legla…
Umesto nečega kao što je IDI I GLEDAJ, dobili smo film koncipiran, napisan i režiran znatno konvencionalnije, kao da je rađen u produkciji dekadentnog, današnjeg RTS-a, a ne davnašnjeg RTB-a, u vreme kad su tu vrhunske TV filmove radili ljudi kao što je npr. Đorđe Kadijević. Zamislite Kadijin film o Jasenovcu, sa intenzitetom PRAZNIKA… Uostalom, baš kao u tom filmu, sve nasilje može da bude offscreen, ali pametnim scenarijem, karakterizacijom i režijom koja ume da upotrebi detalj, simbol, metonimiju, opet bi svaki kadar bio prožet sveprisutnim, u uglu čučećim i na najmanji povod ili bez povoda skačućim atavističkim, iracionalnim Zlom… A mi, danas, po svemu sudeći nemamo reditelja kalibra jednog Kadije u naponu snage – ali, imamo li nekoga boljeg od reditelja ZASPANKE…?
Još uvek apsolutistički gledano, moglo bi se gunđati na račun scenarija: film propušta priliku da sirovu građu (istorijska svedočanstva, dokumente itd) uobliči u prikladno zaokruženo dramsko tkivo. Odluka da se usredsredi na jednu sudbinu – ili delić sudbine jedne devojčice, desetogodišnje Dare – jeste, u teoriji, dobra, jer svaka tragedija, makar i globalna (nacionalna), lakše se i prijemčivije od publike shvata i doživljava kad je prelomljenu kroz jedan lik za koji se gledalac veže. To je, npr. ista fora kao i u AIDI, gde se srebrenički masakr prelama kroz sudbinu jedne žene. Tamo je to majka koja očajnički, svemu uprkos, pokušava da zaštiti i spase svoje sinove i muža, i u tome ne uspe; ovde je to devojčica koja, svemu uprkos, pokušava da zaštiti i spase svog dvogodišnjeg brata, i u tome, ne baš ubedljivo, uspe. U oba slučaja su u centru ženski likovi, jer je u novije vreme filmski, i ne samo filmski kliše da žene više pate, njihovim se suzama lakše i više veruje, kad žena ili devojčica strada to je nekako strašnije i teže nego kad strada dečak ili muškarac…
Sad, u teoriji to jeste tako, a u praksi ovog konkretnog filma ta odluka, povezana s još nekim srodnim, koliko daje toliko i oduzima. Pre svega, kasting devojčice-glumice za naslovnu ulogu nije loš, ali mogao je biti još upečatljiviji kroz bolji rad reditelja s njom. Ona ima jedan te isti izraz lica kroz ceo film, sa vrlo malim modulacijama, i u toj krajnje svedenoj mikroglumi preteralo se sa anderstejtmentom.
Realno, to kroz šta je ona prošla, još od pre početka filma, a onda i tokom njegovog trajanja (razdvajanje od oca, ubistvo majke i starijeg brata na njene oči, niz drugih ustaških zločina koje izbliza vidi…) nije ništa manje od onoga čemu posvedoči glavni junak, dečak, iz ruskog filma IDI I GLEDAJ – koji, tamo, doslovno ostari prevremeno, dobije bore oko očiju a na licu jedan te isti smrznuti izraz trajnog šoka. Bilo bi previše traumatično za ovu devojčicu tražiti od nje da reprizira tu vrstu intenziteta patnje, pa i nehumano (čini mi se da sam čitao da je onaj dečak iz IDI I GLEDAJ ostao sa trajnim ožiljcima na psihi i duši od „kobajagi“ filmskih užasa kojima je na snimanju bio izložen), ali AKO se već išlo na to da njeno lice bude svesno svedeno, skoro bezizražajno, pod uplivom užasa oko nje, onda je to valjalo bolje naglasiti i artikulisati, modulirati, a svakako bi bilo dobro da smo je, PRE užasa, mogli videti bar jednom kako se bezbrižno smeje i izgleda kao dete, a ne odmah, od prve scene, da bude kao starmala.
Kao drugo, a s ovim u vezi, ovoliki fokus na nju i njenu vizuru previše ubija mogućnost kontekstualizacije svekolikog srpskog stradanja u NDH – odnosno, širi društveni kontekst tog vremena i masovnih zločina koje su ustaše činile po srpskim selima u Hrvatskoj i Bosni. Drugim rečima, nedostaje jasan kontekst, a pre svega motivacija ustaša da rade to što rade sa Srbima.
Ovo je tim veći propust zbog ambicije da se obrate inostranom gledaocu, a taj iz filma apsolutno neće moći da shvati ZAŠTO su, usred Holokausta, dva bliska naroda iste rase (slovenske) i iste vere (hrišćanske) ratovala jedan protiv drugog, odnosno ZAŠTO je jedan od njih (Hrvati) toliko snažno bio zapeo da, pre svega i iznad svega, reši tzv. „srpsko pitanje“, pritom se baveći Jevrejima, Romima i ostalima više onako usput, da se ispuni nalog Velikog Gazde iz EU Rajha („Danke Dojčland“), dok se lov na Srbe pretvorio u intimnu strast i posvećenički hobi za koji se ne žali ni vremena ni truda.
Na ovo komplikovano pitanje na samom početku filma imamo prilično simplicistički odgovor, čije implikacije mogu da promaknu i mnogom domaćem gledaocu, dok onaj strani apsolutno neće da razume kad dečak Dari objasni zašto ustaše gone u logor samo Srbe, a ne i Hrvate, koji rade u obližnjem polju. On joj kaže, i pokaže: „Zato što se oni krste ovako (s dva prsta), a mi ovako (s tri).“ Da, verska zaleđina tih sukoba jeste bitan faktor, ali ne svodi se sve samo na sukob Vatikana i „Vizantije“, katolicizma i pravoslavlja, latinice i ćirilice.
Istina, ovo pitanje je vrlo složeno, i film koji se usredsredio na Jasenovac (dakle, na period 1941-45) teško može i da nagovesti genezu problema koji sežu u najmanju ruku do druge polovine 19. veka, a zaoštravaju se tokom I svetskog rata i odmah nakon njega, u novostvorenoj kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji. Ko hoće izuzetnu, besprekorno argumentovanu, konciznu ali dovoljno detaljnu knjigu koja bez greške objašnjava početke i razvoj mržnje Hrvata protiv Srba u rečenom periodu, a s najvećim naglaskom na početku II svetskog rata i ustaškim genocidnim zločinima u Hrvatskoj i Bosni, najtoplije preporučujem knjigu Violence as a Generative Force: Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community, Max Bergholz (Cornell University Press, Ithaca and London, 2016). Vanredno prosvetljujuća, sjajna knjiga, odličnih uvida; žao mi je što nisam imao vremena prošle godine, kad sam je pročitao, da za blog napišem koju…
A u filmu, umesto i najmanjeg nagoveštaja o tome, postoji samo još jedna replika: kad gostujući Švaba pita zapovednika Jasenovca zašto gube toliko vremena, resursa i energije na klanje Srba, kad su im Gazde naredile da se bave samo Jevrejima i Romima, ovaj mu prosto kaže: „Zato što su Srbi.“ Ovo kao je ekstenzija neiskazanog, nego gestovima sugerisanog objašnjenja Dari, s početka. „Zašto oni nas ubijaju?“ „Zato što su Hrvati/katolici.“ Hm, mora da su se za ovo uhvatili oni što u filmu videše „nativizam“…
Sad, ne kažem da je na tom mestu trebalo da dođe mini-tirada o ustaškom nacionalnom pitanju i idejama „čiste“ hrvatske nacije (očišćene od Srba), ali moglo je to i drugačije, upečatljivije, a sažeto, da se sroči, a da se drugim scenama i replikama kasnije podupre. Ovako, strani gledalac teško da će u ovom filmu makar i naslutiti ZAŠTO tolika mržnja, zašto toliki sadizam, tolika naslada u ubijanju Srba, pa čak i žena i dece… To će morati da im se, u najavljenim spec. projekcijama po univerzitetima i slično, objašnjava na uvce, umesto slikom i zvukom, kroz sami film.
(Eh, gde su sad oni silni autobusi, kao kod Žbanićke, da barem žene i decu i starce odvedu na slobodnu teritoriju… Ali ne, kad ustaše rade genocid, oni ga rade po propisu, udžbenički, štreberski, prepisujući od Gazde, pa ga čak i nadmašujući u svom „i seme i pleme“ pristupu, toliko da čak i Gazda mora malko da bljucne. Ali ne previše, ne dovoljno da im zabrani to da rade. Dovoljno samo da zažmuri na jedno oko, pomisli u sebi „Jebem ti ovaj balkanski untermensch ološ, odo’ ja nazad u Dojčland gde se milioni ljudi ubijaju čisto i kulturno, gasom, i pale im tela, da ne smrde, u visokim pećima koje su dizajnirali nemački genijalni inženjeri, a ne uklanjaju ih prljavo, Srbosjekom, maljevima i kamama, fuj!“ i otperja odatle, pustivši konjušare da dovrše šta su naumili baš tako kako su naumili…)
U tom smislu, početak filma je izrazito slab: nekoliko desetina (!) ljudi hoda drumom, pod nemilosrdnim suncem odozgo i ustašama dole, i žuri se, odmah, u prvih pet minuta, da se pokaže kako ovo nije antihrvatski film, jer vidimo kako jedna Hrvatica, koja radi u polju kraj puta, prihvata srpsku bebu koju joj majka, u očaju, ostavi (jer zna da, inače, među ustašama, bebe ne preživljavaju)… Već od početka, ovakvog, vidimo kilavost i mlitavost: nedovoljno upečatljiva scena, lišena intenziteta drame i vizuelnih kvaliteta, skromna u svakom pogledu pa i u smislu broja statista koje vidimo. Kao da si nasumice upao u sredinu treće epizode serije čije si prve dve epizode propustio. Ne počinje se tako mlitavo ovako važan film…
Budući da je država izdašno odrešila kesu (zvanično, sam film je koštao je oko 3,2 miliona evra, čime se u ovoj zemlji gde je život jeftin može kupiti i dobiti MNOGO), taj je početak morao biti u svakom pogledu snažniji. Jedna opcija, vrlo pompezna: da počne na Kozari, da nas podseti na razmere stradanja i užasa tamo – da vidimo i partizane i hiljade civila u zbegu koje po šumama i brdima gone i love i masakriraju ustaše i njihovi EU sponzori. (Neka priča ko šta hoće o Bulajiću kao državnom, Titovom reditelju, itd, ali njegova KOZARA je moćan, ozbiljan film, do danas neumanjene snage… Gaga, koji je upravo avanzovao u poziciju državnog, Psihovog reditelja, niti je u naponu snage, niti je ikada bio reditelj ranga Bulajića.)
 |
| Vlak bez voznog reda |
Ako je to bilo logistički prekomplikovano i preskupo, onda se moglo početi barem nešto malo skromnije: da vidimo npr. ustaše kako upadaju u srpsko selo i ubijaju, pljačkaju, pale i u zarobljeništvo vode aktere drame koju ćemo zatim gledati. To bi bilo i vizuelno i dramski daleko jače, a konotativno potentnije, tu bi se odmah, vizuelno, dramski, bez potrebe za mnogo govorancije, slikama i emocijama, pokazala ta želja da se ZATRE sve što je srpsko u NDH… Sve bi bilo bolje od ove skromne grupice (zar baš nisu mogli platiti malo više statista – ili ih barem kompjuterski umnožiti, kao u nesrećnim NEMANJIĆIMA?!) koja hoda drumom ne zna se otkuda i zašto…
Kako tu, tako i dalje u filmu: vidimo previše kalkulisanja, previše suzdržavanja, previše konvencionalnosti i ublaženosti. Snaga teme može samo donekle da te odvede, i ovaj film nije toliko loš koliko sam se bojao da će biti pre svega zato što je tema toliko jaka da, čak i u poludrhtavim, poluvezanim rukama reditelja čiji su najbolji dani (SAVIOR, 1998) bili pre četvrt veka, to sa svojom elementarno pismenom egzekucijom donekle pije vodu i donekle može da se gleda, ali odnekle zaista vapije za čvršćom, umetničkije nastrojenom, talentovanijom rukom koja bi bila zaista dostojna snage teme i njenih pravih potencijala.
U tome mu donekle pomaže solidna fotografija, ali iznad svega odlična i posvećena glumačka ekipa. Najveći dodir genija u pogledu kastinga bila je odluka da se većina glumaca angažuje iz Republike Srpske: kao prvo, oni ne skrnave storiju beogradskim naglaskom; kao drugo, baš zato što nama nisu poznati, nemaju teret stalnog podsećanja da gledamo igrani film što bismo imali da su to glumci koje smo juče gledali u nekoj TV seriji ili filmu;
kao treće, imaju prirodnije fizionomije, ne izgledaju kao mazne Beograđanke koje su, iz svojih bundi i štikli, na silu našminkane i u marame uvezane da glume žene iz naroda; i četvrto, budući iz krajeva koji su bili pogođeni ustaškim zlodelima, mnogi od njih su iz porodica koje su mnoge članove izgubile pod ustaškom kamom, pa su svakako posvećeniji, iz srca i duše predaniji ovoj priči, imaju autentičnu emociju koju ne moraju mnogo da glume, ona sama iz njih izbija – i to se i oseća i vidi! Naročito kod ženskog dela glumačkog ansambla, koji je skoro besprekoran.
I ako sam zbog nečega (i nekoga) spreman da ovu polupraznu jasenovačku čašu, sa nedovoljno žuči, posmatram kao ipak polupunu, ono je to zbog predanosti tih glumica, počev od malene koja igra Daru pa preko onih odraslih, zbog srca i duše koje su one neštedimice dale i proizvele emociju usred ambijenta kojem se inače ima štošta zameriti (nedovoljno klaustrofobična i gnusna scenografija, suviše čisti kostimi, rediteljsko suzdržavanje i gde treba i gde ne treba jer ubija impakt scene, previše se uzdajući u njen sadržaj a nedovoljno u svoju tehniku – npr. prebrza akcija Srbosjeka, prekratka scena bacanja konzerve otrovnog gasa u podrum pun sitne dece, kojoj fali samo par kadrova, samo 5-6 sekundi više da zaista udari…). Uz sve što je bilo protiv njih, što inherentno materijalu i temi, što zbog konvencionalnog scenarističko-rediteljskog pristupa, one su uspele da ovaj film podignu za nekoliko nijansi iznad nivoa jedne malo skuplje TV drame.
Da ne ispadnem previše strog prema reditelju, priznaću da je napravio i nekoliko upečatljivih scena ovde: pevanje žena u vagonu dok ih voze, sa decom, kao stoku, u logor, gde Antonijević, isto kao u SAVIORu, umešno koristi dirljive potencijale jedne „zaspanke“ za naglašavanje drame i tragedije. Sasvim je dobar saspens tokom celog filma, građen po istom principu kao u SAVIORu (da li će detence da svojim plakanjem natera neku od Zveri okolo da ga uhvate za noge i razbiju mu glavu o zid, kao što su ustaše rutinski radile) a naročito pred sam kraj, kad Dara ide u „dečju bolnicu“ da poseti brata, krišom, protivno ustaškoj zabrani; a najnapetiji je sam kraj, kad pokušava da prokrijumčari bratića u bus kojim Diana Budisavljević odvodi mališane iz katoličkog pakla demonskih opatica.
To je dobro režirano, plus sadrži možda i najdirljiviju scenu, svojevrsnu parafrazu „Sofijinog izbora“, koji je ovde neizvesniji jer žena mora da bira između spasa svoje sopstvene ćerke od kojih desetak godina, i spasa mališana od dve godine koji joj nije ni rod ni pomoz’ bog. Spasen može biti samo jedan, a na njoj je da upre prstom, kao toliko puta do sada, kada je pokazivala ko da bude ubijen… Scena je kratka, kako jedino i mora biti, ali ubitačna.
Nasuprot tome, moram reći da mi usiljeni „hepiend“ donekle kvari utisak. Razumem da su osetili potrebu da domaćoj, a i stranoj publici, posle dva sata premlaćivanja, streljanja, klanja, čekićanja, trovanja, pruže bar neko krhko svetalce na kraju tunela – ali, ponavljam, Jasenovac nije priča o pojedinačnom uspehu (poneki život spasen) nego o globalnom ljudskom porazu i padu. I mada sam, kao i svaki normalan gledalac, navijao za Daru da spase i sebe i bratića, i mada sam negde, na tom prizemnom nivou, bio zadovoljen tim krajem, moje kritičko oko mršti se, nezadovoljno tim dahom neprikladne, nezaslužene vedrine na kraju, pojačane time što istovremeno uspe da pobegne čak i Darin tatko, koga u paralelnoj priči pratimo kao prinudnog kopača grobova i jama, pa se čak u vrhuncu neprobabilnosti i neplauzibilnosti u jednom trenu njihove putanje UKRSTE – dole, rekom, pluta tata, gore mostom ide bus sa ćerom i sinom.
Naglasio sam ovo UKRSTE kako bih ukazao na to da tu reditelj vrši promociju hrišćanstva na sličan (meni neubedljiv) način kao u SAVIORu. U oba filma značajno figurira krstić oko vrata: u onom starijem, to je (katoličko) raspeće koje Denisu Kvejdu oko vrata stavi sinčić par minuta pre nego što će mališan od muslimanske bombe poginuti, i koje ga, preko niza paklenih peripetija, kroz Golgotu rata u Bosni i Hrvatskoj, a na srpskoj strani (!), dovodi do identifikovanja sa SPASITELJEM. U ovom sada, to je drveni pravoslavni krstić u koji se Darin tata uzda dok kopa jame za stotine i hiljade pobijenih i koji, na kraju, steže u šaci dok pluta rekom u koju je utekao.
Povrh svega, film se okončava biblijskim citatom: „A Bog nije Bog mrtvijeh nego živijeh; jer su njemu svi živi“ (Luka, 20; 38).
Ne pretendujem da sam ekspert za teologiju, ali meni ona stilizacija sa snežno-mrtvim predelom i mračno-pustim stočnim vagonom u koji ulaze duše pobijenih i gde na neko vreme u društvu tužno čame (čame i tuguju, umesto da se raduju što su eto, kao mrtvijeh, prišli navodnom bogu „živijeh“), više liči na Čistilište, ako ne i neku vrstu Pakla, nego li na nešto pravoslavno i uopšte nadežno, obećavajuće, pozitivno. Ukratko, ja kalemljenje Nade (ma sa kojim temeljima, humanističkim ili religioznim) na priču o Jasenovcu ne vidim kao smislen postupak, ali opet, jasno mi je da široke mase ne žele crnilo, ne žele da gledaju dva sata film o devojčici koja pokuša da spase brata i ne uspe u tome, nego mrtva otpluta Savom, u mrak i ništavilo. Većini je, da bi opstala, da bi nastavila sa glavinjanjem po svom žrvnju, takva Nada neophodna. OK, neka im je…
Sve u svemu, kakvi su ga pravili i kako su ga pravili, ovaj je film još i dobar ispao. Kakvi smo mi koji ga gledamo i komentarišemo, pitam se da li smo bolji i zaslužili.
Za kraj, ako vam ova moja opširna tirada nije bila dovoljna, toplo vam preporučujem tri odličnija a daleko sažetija teksta.
Apsolutističku vizuru ubedljivo i emotivno brani Milan Ružić, koji veli:
„Ovakav film je trebalo da predstavlja paranje rana i oranje žiletom po mesu srpskog identiteta, pa posipanje solju, a onda nanovo – ono što je taj deo naše istorije i bio. Umesto toga, videli smo paranje budžeta i oranje plugom suštinskog odsustva ili poznavanja istorije i kinematografskog umeća po njivi kulture sećanja koja takvu brazdu ne zaslužuje. Barem ne onu prvu. Drago mi je što su filmom među nas vraćeni sveti jasenovački mučenici, a žao mi je što ih na onaj svet ponovo ispraćamo nedostojno.“
Taj tekst imate OVDE.
Tom apsolutističkom pristupu („O, zašto ovo nije ULTIMATIVNI film o Jasenovcu koji bi prikazao SAV UŽAS tog mesta?!“) blizak je i hrvatski teolog i istoričar Goran Šarić, koji kaže:
„Jasenovac nije bio neka izolovana kuća strave, nego je čitava NDH natopljena krvlju nevinih žrtava. Četiri godine pakla na Zemlji… Problem je što film, ako je rađen za međunarodnu publiku, nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljade Srba, Židova, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla. Nije ga potpisao, imenom i prezimenom...“
Ostatak teksta vidi OVDE.
Realnu vizuru jednako ubedljivo i prodorno izlaže Vladimir Kolarić, koji kaže:
„Uostalom, ne možemo od filma i njegovih autora tražiti da budu ono što ne smemo i ne možemo da budemo ni mi sami, a od državnog projekta nešto što ta država realno nije. To je svakodnevni, uporan, kontinuiran trud svakog od nas, uz spremnost za saradnju i dogovor, ličnu žrtvu, progutanu sujetu, što je ovde izgleda i dalje veoma teško. I tu ne bi smelo da bude izgovora i projektovanja svojih želja i slabosti na ove ili one ljude ili – u ovom slučaju – filmove. Zato, do nekog boljeg vremena – i njemu u prilog – „Dara iz Jasenovca“ će pre imati ulogu egzorcizma nego katarze; ali zar i to već nije nešto?“
Taj tekst imate OVDE.
Da zaključim: na prvo gledanje i ja sam bio mnogo bliži apsolutističkoj vizuri: aut Cesar, aut nihil! My way or the highway! Daj mi SVE i daj mi SAD! PAINT IT BLACK! Bez kompromisa! Bez anestezije! Naguraj PAKAO NA ZEMLJI u dva sata, a ne ovo upeglano, čisto, beskrvno, neadekvatno kiklopskim razmerama strahote tog mesta.
Međutim, kad sam malo promislio o filmu, i o tekstovima o njemu, ne samo gorepomenutim nego i drugim, slabijim, i video šta sve narod piše po fejsbucima, a onda još jednom prošao kroz DARU… zaključio sam da ovo ipak nije ni bruka ni sramota zbog toga što nije negledljiva orgija najcrnjeg, najsadističkijeg snuff užasa, i da čak i kroz rediteljska peglanja i scenarističke konvencije tu probija dovoljno emocije i istine, koja čak i u svom vrlo razblaženom obliku, ipak pogađa.
Ja se pomalo sprdam sa prosečnim srpskim filmogledaocima, ali činjenica je da je ovaj film, koji za nas, verzirane, deluje kao Dizni ili Halmark produkcija, snažno delovao na ogromne mase ljudi i žena koji su ipak znatno iznad nivoa koji ja ismevam. Dakle, DARA deluje na većinu čak i u svom vrlo-razblaženom užasu. Pa ako ova maltene BOZA, jedva malo pepermint-ljutkasta, deluje na narod tako i toliko, a vidim po komentarima da deluje, kao što i TREBA da deluje, valja li baš da ga osuđujem i pljujem što nije sasuo čistu, gorku ŽUČ umesto te ljutkaste boze? Ne mogu svim srcem, nego samo do pola…
Uostalom, ko je rekao da je ovo poslednja šansa za film na ovu temu, da je sad ili nikad…? Možda je i bolje postepeno, a ne odmah nešto što može da se prikazuje samo iza 23h i što ni u ludilu ne smeš pogledati zajedno sa decom od kojih 10ak godinica.
I mada bih lično bio najsrećniji da je ovo oskarovski kalibar, kao ŠVINDLEROVA LISTA, a još zadovoljniji da je vanvremeni klasik, kao IDI I GLEDAJ, mirim se s onim što već ranije rekoh: Ovo nije film o Jasenovcu kakav smo tražili, ali je film o Jasenovcu kakav smo zaslužili.
P.S. Žao mi je što je ovaj tekst ispao i duži i razbrbljaniji a verovatno i nekoherentniji nego što sam hteo i umeo, ali ova mi je tema veoma bliska srcu, iz mnogo razloga (Jasenovac, videćete uskoro, snažno figurira i u PROKLETIJAMA…), a toliko je komplikovana, složena, da sam želeo da je poštujem tekstom u kojem bih pokušao da proniknem u većinu finesa, umesto da se, kao većina, priključim ma kojem od ekstremnih tabora, iako se sa oba, po većini zamerki ali i pohvala, slažem. Što je najgore, na kraju nemam osećaj da sam u tome uspeo. Praštajte ako ovaj tekst nije dostojan povoda, kao što ni film o kojem govorim to u potpunosti nije. Sve je ovo suviše komplikovano, i morao bih da snimim film, ili napišem roman, da ilustrujem šta sam hteo reći.
 |
| Samo ti, sinko, radi svoj posao... |
