Dok
privodim kraju rad na PROKLETIJAMA, i dok u glavi sređujem misli o TV seriji PORODICA,
o kojoj ću se ovde izjasniti za koji dan, čim stignem, kao neku vrstu pripreme
nudim vam moj text o Slobi, i ne samo o Slobi, od pre desetak godina.
Čitajte, razmišljajte – i gledajte
PORODICU! Dobra je…
SLOBODAN
MILOŠEVIĆ I JA
Čitam jedan srpski „urbani“
roman, i naravno, nailazim na opšte mesto takve proze: „Milošević mi je
upropastio život!“ I zašto kriti, radi se o mega-hit romanu VIŠE OD NULE Zorana
Karanovića.
Glavni junak je, inače,
nekakav sitni muvator koji preživljava prodajući (bolja reč: uvaljujući)
piratske CD-e i kasete mušterijama koje pretežno prezire i kojima se iza leđa
podsmeva. Tu su opširni opisi nesumnjivo autentičnih anegdota iz života „malog
privrednika“ u Slobino doba, u kojima naš pirat uglavnom ispada najpametniji, i
desetostruko preprodaje bezvredne diskove i kasete (podsećam: ovo se dešava u
vreme kada su te male plastične zamrsive stvarčice još uvek bile sveprisutne i
čak dominantne, naspram tek-dolazećih CD-a); tu su još opširniji opisi
svakodnevnih, ni po čemu posebnih i tek mlako-zabavnih „dogodovština“ sa
mušterijama-seljacima koje mu traže Bregu i Merlin i Cecu, a on bi da ih
prosvećuje isključivo Igi Popom. Sve to bi bilo ajde-de podnošljivo da nije
prošarano patetičnim i površnim palamuđenjem o nekakvim višim ciljevima,
idealima, drastičnom menjanju života, okretanju novog lista, itsl.
Potonji ideali uglavnom su
prepisani iz stihova rockera i ponekog punkera iz '70-ih, kao i iz adekvatne „urbane“
literature Keruaka i Bukovskog. Naklapanje o njima postaje inkongruentnije sa
svakom novom anegdotom o još jednoj naivnoj mušteriji u radnji, ili tupavom
dobavljaču, koje glavni junak (bolje reći: super-junak) bez greške zajebe za
još koju tisuću dojče marona. Rečeni super-junak, inače, definiše pojam „uspeha“
u životu pretežno u okvirima firmiranih odela (sakoi, kravate, cipele, sunčani
đozluci prestižnih kreatura...) i skupih parfema, besnih kola, i sisatih
radodajki sa kojima će, u ispraznim one-night-standovima, gužvati Armani odelo
u svojoj gajbi, baš ispod murala Korto Maltezea koji je dao da mu se naslika na
zidu sobe.
Taj isti junak je, inače,
pokušao da „pobegne“ od Slobe čak u Ameriku, obećanu zemlju iz pesama kojima se
napajao, ali se tamo nije snašao. „Nisam mogao da izdržim“ njegova je mantra,
koju dalje ne elaborira, ali iz početnih stranica romana vidimo da je njegovo
nesnalaženje više ukorenjeno u njemu samom, tako ograničenom, nego u „negostoljubivoj“
sredini. Na početku ga vidimo kako se u iznajmljenim kolima gubi po Los
Anđelesu kao poslednji balkanski seljačić koji ne ume da čita plan grada, i
kako ga obuzima paranoja od sve-strašnijih domorodaca među kojima se našao...
Nešto kasnije, on odlazi na večeru u „fancy“ restoran, samo da bi se tamo
izbljuvao po skupim tapetama i tepihu – ne zbog loše hrane nego zato što stoka
ceo dan nije ništa jela, doručkovala je i ručala isključivo alkohol, cigarete i sitne
grickalice.
Bilo kako bilo, on se vraća
nazad u Sloboland sa gomilom najuopštenijih predrasuda o Americi na kakvim bi
mu i proverbijalni Mali Đokica pozavideo (sve je u parama, svi nekud jure, ne
umeju da žive, sve je isprazno i površno, itsl.) i – upušta se u već pomenuti „biznis“.
E, tek u momentu kada po šesnaesti put ponovi platitudu: „Sloba mi je
upropastio život!“ kako bi opravdao-objasnio svoje luzerstvo i svoje potucanje
od budale do kretena, od jadnika preko paćenika do sponzoruše pa nazad do
budale, meni prekipi.
Muka mi je više od tog
kukavičkog pozivanja na Slobu svaki put kad neko treba da se suoči sa svojom
slikom u ogledalu, i kad tamo vidi nikogovića koji je svoje „ideale“ i velike
planove za budućnost prodao zarad nekolicine banalnih i vrlo ovozemaljskih, ni
po čemu posebnih „projekata“ egzempliranih besmrtnom srpskom maximom „u se, na
se i poda se“. Mislim, OK- nalio si skupi viski u se, metnuo si Armanija na se,
udenuo čak i nekakvu prolaznu fuficu poda se.... super! Ali čemu onda Korto
Malteze na zidu? Čemu naklapanja o slobodi, transcendenciji, o
Kastanedi i skrivenoj životnoj mudrosti? I gde je Sloba u svemu tome? Muka mi
je od nikogovića koji su jedva dočekali tako „savršen“ alibi kakav je Sloba da
postanu prasci, lažovi, prevaranti, lopovi, balkanci, muvatori, lovci u mutnom,
ili prizemni „hedonisti“ koji su snove o „boljem sutra“ tako hitro i bezbolno,
skoro neprimetno, prodali za malo jeftinog alkoholno-narkomansko-švalerskog
eskapizma, oplemenjenog patetičnim i samosažaljivim jadikovkama. „Ej, samo da
nam nije bilo Slobe – gde bi nam bio kraj!“ Međutim, kad je već tako kako je,
kad je već Sloba (bio, a u izvesnom smislu i ostao) tu, imamo izgovor koji uvek
pali: „Jebi ga, takva su vremena!“ A pošto su vremena mutna, imamo i mi sjajan
alibi da budemo mutni, a da se istovremeno pred sobom i sebi sličnim luzerima
osećamo bistrim.
Nije nego!
Ima ona parabola o putu za
Mišnori u Levoj ruci tame Ursule
Legvin. Parafraziram jer me mrzi da tražim: ako se okreneš u suprotnom pravcu i
počneš da se udaljavaš od Mišnorija, ti si i dalje na putu za Mišnori. Pravac
je isti, samo je smer izmenjen. Ali to nije pravo suprotstavljanje, već samo
menjanje predznaka. Nešto slično onome što Satanisti rade sa, pre svega,
katoličkom doktrinom i ritualima, obrćući ih naopačke. To je parazitska „doktrina“
bez ičega autentičnog, individualnog. U ideologiji Miloševićevih luzera ja
vidim isto to: hiniš da se suprotstavljaš nečemu/nekome a da istovremeno sve
više postaješ neznatno iskrivljena slika njegova. To je, inače, stara srpska
disciplina.
Deprimirajući monstrumi u
koje su se izrodile odjučerašnje „demokrate“, i diktatura u koju smo neprimetno
ušli, još gora od Miloševićeve – diktatura DS-a, DSS-a, G17+ i ostalih
svinjogojaca – samo je najnoviji, najtužniji primer toga. Površne,
samosažaljive plačipičke koje kukaju na traumu Miloševićeve Srbije, dok se
opijaju i travu duvaju, dok muvaju svoje sitne biznise i zamajavaju fufice nekim
naduvenim pričama, samo su po imidžu različiti od Slobinih sledbenika. Možda
malkice bolje odeveni, možda malko mirisniji, možda sa nešto slušljivijom
muzikom i sa malko podnošljivijim manirima (barem do druge čašice, ili drugog
dima džointa), ali u suštini... u suštini, u čemu je razlika? Što jedni slušaju
Cecu a drugi Igi Popa, dok žive jednako praznim, jednako lažnim, jednako
pokvarenim „životima“? I jednako su daleko od „ideala“ koje besomučno
proklamuju.
Mislim da je greška ovih „urbanih“
luzera, pre svega, u odsustvu dovoljno široke perspektive. U vrlo nemaštovitom,
skučenom odnosu prema životu i njegovim mogućnostima. U sleđenju linije
najmanjeg otpora.
Ja Slobodana Miloševića vidim
kao katastrofu. Možda čak i kataklizmu, jedan bezbožnički cunami koji je
zbrisao Srbiju kao nijedna druga pošast u njenoj istoriji, računajući i
desetkovanje stanovništva nakon I svetskog rata.
OK. Da li nam to daje za
pravo da cunjamo po ruševinama koje su ostale za tim talasom zla i da pljačkamo
mrtvace, praznimo im džepove i skidamo zlatne zube, da se opijamo alkoholom
zaostalim u njihovim pustim domovima, i da priređujemo žurke i orgije na otpadu
njihovih (i naših) života? „Jebi ga, takva su vremena! Daj šta daš! Ko zna
zašto je to dobro? Mile voli disko, a ja kolo šumadi'sko! Ožeži! Zgrabi dan!
Želim sve i želim sad! Zapevaj i za patku zadeni! Šta te boli kurac?“
Ne baš.
Nama treba revolucija
katastrofe. Treba nam pravi odnos prema katastrofi. Ne paćeničko kukumavčenje „Mili
bože, šta nas snađe, sinje kukavce, čime smo ovo zaslužili!?“, već muško
suočavanje sa situacijom. Zapravo, možda se ovde i može primeniti stara srpska
izreka „Ko zna zašto je to dobro!“ Ko zna zašto je ovaj slom, ova katastrofa
dobra? Umesto da kukavički žurimo da podupiremo straćare zaostale iza
Slobo-cunamija, umesto da panično jurimo da reorganizujemo sve „kako je bilo“ i
vratimo se „normalnosti“ (koju nikad nismo ni imali!) – zašto načas ne stanemo
na nekoj uzvišici, i zagledamo se u horizont pod nama. U otpad. U đubrište. U
leševe. U zombifikovane invalide. Pa onda u ogledalo.
Dejvid Kronenberg, inspirisan
velikim (možda i najvećim) revolucionarom katastrofe, Dž. G. Balardom, kaže: „Ako
te obuzme neka surova stvarnost, umesto da budeš zgažen, uništen ili umanjen
njome, zagrli je u potpunosti. Razvij je i odvedi je do još daljih granica nego
što je ona sama htela da ide. Vidi nije li to kreativni poduhvat. Nije li to
pozitivno. A što su čudnije i grotesknije okolnosti, to situacija
interesantnija postaje.“
Slobodan Milošević meni nije
uništio život. On je, možda, uništio samo jednu verziju, jednu mogućnost, jednu
od niza paralelnih stvarnosti iz obilja drugih, mogućih. I što se više osvrćem,
sve sam manje siguran da mu na tome zameram.
OK, period između svoje 18. i
28. godine proveo sam pod sankcijama. Bez mogućnosti da putujem i družim se sa
ostatkom sveta. Studirao anglistiku bez stipendija, bez sponzora, bez razmene
studenata, bez gostujućih profesora iz inostranstva. I dalje čuvam, kao
relikviju i kuriozitet, ček studentskog kredita na 40 milijardi i 600 miliona
inflatornih dinara: ček koji nikada nisam ni unovčio, jer se nije isplatilo
stajati s penzionerima u redu, satima, da bih eventualno dobio ekvivalent 2-3
tadašnje marke, u brzo-isparivim, bezvrednim dinarima. Nisam imao firmirana
odela niti skupa pića. Nisam vozio ni džip a ni fiću. Nisam letovao na besnim
mestima a ni u Crnoj-ko-Noć Gori. Nisam vodao najbolje ribe Niša i okolnih
sela.
Da li žalim zbog toga? Da li
se osećam promašenim zbog toga? Mora da se šalite! U istom smislu u kome mi je
Sloba „oduzeo“ jednu vrstu života (za kojim ni u jednom trenutku svog svesnog
postojanja nisam ni žudeo), on me je i „stvorio“, odnosno učinio onim što danas
jesam.
Sloba je katastrofa koja me
je navela da preispitam i sebe, i svet oko sebe, i moje mesto u njemu: Sloba je
katastrofa koja je izbrisala čak i potencijal iskušenja koje mi ionako nikada
nije bilo previše blisko. Samo je Sloba mogao da stvori okruženje u kome ću
spoznati mudrost Toroove maksime da se cena
jedne stvari ne ogleda u njenoj monetarnoj vrednosti, već u količini ŽIVOTA
koju sam spreman da dam u zamenu za tu stvar. Drugim rečima, Sloba mi je
pomogao da spoznam, i na neki način zavolim život, ili barem da ga više
poštujem. Sloba je izbrisao jedan lažni svet i naveo me da otvorim oči pred
pravim stanjem stvari. Sloba mi je otkrio ko su i šta su i kakvi su ljudi, i
pružio mi mogućnost da sebe odmerim prema njima, i tako se spoznam bez ostatka.
Sloba je bio katalizator koji je naveo čitav svet da pokaže svoje prave boje, i
brojni sociološki, psihološki, antropološki, biološki i metafizički bezdani
ostali bi mi zatvoreni ili vešto zamaskirani da nije bilo Slobe – nesvesnog šta
čini! – da mi ih razotkrije.
Ko je Slobu preživeo – ali, preživeo ga otvorenih očiju,
budan, bez droga i zamajavanjima bezveznim šljokicama i površnim tričarijama –
ni Pakao mu neće teško pasti!
I na tome sam mu beskrajno
zahvalan!
I zato ne kukam na Slobu. On
je radio svoje, a ja – za to vreme – svoje. Možda je drugima diktirao i
diktaturisao, možda je druge živote prema sebi određivao, ali moj nije. Uticao
na njega, indirektno – jeste. Ali radikalno ga izmenio i pretvorio u travestiju
mojih originalnih planova i ideala, mojih vrednosti, mojih želja i ciljeva – to
nikako!
Sloba je sad tamo gde je. Ne znam da li je zadovoljan, i
da li bi nešto u svojoj karijeri menjao, kad bi mogao. Ja znam da u svojoj „karijeri“
ne bih ništa.
I zato ga ne mrzim ništa više nego što bih neki veliki
zemljotres, požar, cunami...