Nedavno sam
gostovao u Kučevu, gde sam sa Mladenom Milosavljevićem razgovarao
o stranoj i domaćoj horor književnosti (klikni da vidiš i čuješ tu
priču). Ljubaznošću domaćina-organizatora iz Narodne biblioteke, iskoristio sam
taj povod da posetim i jedno slikovito, mračno, slatko-zlokobno mesto.
Čitaoci mog romana PROKLETIJE znaju da jezoviti brdskoplaninski predeli, a naročito pećine, igraju vanredno važnu ulogu u mom zapletu. Stoga je ovo bila odlična prilika za mene da overim još jednu prelepu, pompeznu pećinu – ovog puta u Srbiji (moj foto izveštaj iz bugarske pećine Magura, koja me je poprilično nadahnula za PROKLETIJE, videti OVDE!).
Zbog postojeće logičke veze bila je to idealna prilika i za foto-sesiju s mojim novim romanom na lokaciji koja kao da potiče sa njegove korice – i iz njegove druge polovine…
Dan je bio sunčan, prijatno-jesenji, a pristup pećini ukrašen prelepim kasnooktobarskim šumarcima i golim stenama, te skromnim, nenametljivim ukrasima (drvene stepenice, mostići i sl) koji olakšavaju pristup a da istovremeno time ne narušavaju ugođaj (skoro) netaknute prirode.
Veoma mi se dopada što nema okolo lampi, bandera, prodavnica, kioska, klupa i ograda na svakom ćošku, i drugih podsetnika na čovekovo prisustvo.
Barem, nema
ih previše, nego taman toliko da budu prikladno patuljasti u kontrastu sa straobalno
divljom prirodom.
Mukla tišina i samotnost mesta… Zamiruće dnevno svetlo nadomak predvečerja… Pozlaćeno lišće… Polugolo drveće… Žubor potoka u blizini…
Ogromna zjapeća vrata pećine… Njena polumračna, zamamna unutrašnjost prebogata pećinskim nakitom…
Uljezi,
načas privirili u njen mrak, jedva nešto malo preko praga (jer pećina je veoma
razgranata i duboka, ali njen veći deo nije namenjen slučajnim, neobučenim
posetiocima – ima tu i jama, i bunara i ponora neistraženih i, možda, bolje
prepuštenih mraku…
Možda u njoj i nema nešto malik onome u PROKLETIJAMA, ali… ko zna? Ko može da bude siguran?
Bila je to za maštu vrlo podsticajna poseta, a ja ću ovde prestati sa pećinskom poetikom – koga to zanima, može da čita u mom romanu.
Pustiću da govore zaista fenomenalne fotke koje sam načinio svojim telefonom. (Uzgred, bio je prisutan i profi foto aparat sa nama, ali njegove fotke se nisu proslavile, i ne mogu ni da priđu ovima s mog fona.)
 |
| tragovi pećinskog čoveka |
 |
| the horror... the horror... |