CRNA SVADBA je prva srpska TV serija sa elementima horora toliko snažnim i sveprisutnim i suštastvenim da se slobodno može smatrati i pripadnicom horor žanra, iako je on ovde prilično vešto pomešan sa krimi-trilerom, policijskim proceduralom i prstohvatima drugih i trećih žanrova i podžanrova. I to je njen prvi plus – što je najzad horor uvela među domaće serije i domaće dreždaoce ispred malih ekrana teve prijemnika na velika vrata, sa znanjem i umenjem, a ne kilavo, nesposobno i u tragovima, kao neke druge nedavne serije koje su koketirale sa okultnim i natprirodnim u vidu začina (PEVALJKA je, kažu mi, takođe imala scene s nekakvim babavračarama i vlaškom magijom) ili mlako-prisutnog egzotičnog fanta-jeza elementa u čorbi banalnog i trivijalnog (KALKANSKI KRUGOVI, BELEŽNICA PROF. MIŠKOVIĆA itsl).
Odmah da kažem, spojlera u ovom textu neće biti, mirno čitajte.
 |
Ono što najviše imponuje oko ove serije jeste kako je i koliko horor ubačen ovde, „na kvarno“ a zapravo inteligentno, proračunato i strogo kontrolisano. Jer, da se ne lažemo, ovaj narod ne voli horor, bar ne masovno, i ne pretežno: može da ga prihvati kao začin, dodatak, mirođiju, ali ne klot-horor. Razlozi tome su složeni i počivaju izvan ambicija ovog texta, ali činjenica je ta: neće Srbin da gleda nešto ako odma' krenu veštice, karakondžule i čuda,
 |
jer je toliko opterećen tzv. stvarnošću da će smesta, kad vidi horor, ko Pavlovljev pas na zvonce, da promeni kanal uz gunđanje: „Meh, detinjarije! Kao na filmu! Koješta! Daj mi nešto što je na meni očigledan način povezano sa stvarnim životarenjem u kojem se batrgam! Daj mi sapunicu, melodramu, kriminal, političare, igre prestola i moći i nadmoći, ko će koga, ubi' il' poljubi, uz obavezne balkanoidne antropoide koji idu okolo, psuju i pljuju i ne jebu živu silu (dok istovremeno jebu komarca u letu…)“
 |
I tvorci ove serije – Nemanja Ćipranić kao reditelj, Strahinja Madžarević kao scenarista i Alexandar SRPSKIFILM Radivojević kao „saradnik na scenariju“ (kako stoji na odjavnoj špici) – kao da su prisluškivali gorenavedeni unutrašnji monolog srpskog držaoca daljinskog upravljača, lakog na orozu, i prilagodili mu horor tako da ga ovaj proguta i nesvestan da to čini, dok ne bude kasno. A kad se primi na priču, onda je dockan, onda je ovaj zagrizao i mamac i udicu i plovak i cvili za još.
 |
Horor je ovde mudro povezan sa prepoznatljivim motivima ukorenjenim u folklor i okultne prakse (vlaška magija, Satanizam, sekte…) ali i u stvarnoživotne užase (masovno ubistvo devetoro ljudi u Istočnoj Srbiji od strane njihovog komšije, koji je verovao da su mu ovi radili o glavi mađijskim putem). I, za razliku od gorepomenutih što dunstera, što (loših) kalkulanata među serijotvorcima, u SVADBI je horor pametno isprepleten sa tzv. stvarnošću, i reflektuje nju i njene aktuelne teme (centri moći, vladari iz senke, moćne institucije kao što su Crkva, Udba, Vlast…), a da pritom nije samo lejm metafora, simbolčić ubačen u par scena, ovde-onde, nego je, rekoh gore – sveprisutan, skroz integrisan.
 |
S tim u vezi je jedan od većih kvaliteta ove serije: njen konstantan i konzistentan ton. Ono što ljudi loše kapiraju, čak i u svetu, a kamoli ovde gde je horor oduvek nastajao u epizodi, ekscesu, poluslučajno, bez tradicije, jeste sledeća spoznaja: horor je užasno krhka, suptilna stvar s kojom se mora raditi krajnje nežno i pametno, uz neprestanu pažnju, jer nijedan drugi žanr nije toliko kao horor zasnovan da neprestanom igranju na ivici žileta gde si stalno u opasnosti da isklizneš u nešto smešno, jadno, neubedljivo, tragikomično, banalno, karikaturalno. Ta suspenzija neverice na kojoj ovaj suštinski iracionalni žanr počiva može da se sruši očas posla, jednom trapavošću u ritmu, naraciji, detalju, deliveriju, i pretvori od „Jebo-mamu!“ strave u „Ma-idi-bre!“ travestiju.
 |
E, CRNA SVADBA ima a) napisanu (strukturisanu) a zatim i b) vođenu (montiranu i režiranu) priču na takav način da uspeva da zaintrigira, a ne pretera, da uvuče, namami, zavede jer dobar horor je uvek kao jedno dobro, suptilno, postepeno zavođenje… Tako i ovde: krećemo od blata i asfalta koje dobro poznajemo, krećemo od „Eh, da, čito sam u novinama o ovome“, pa onda malo po malo ubacujemo sve više i više nagoveštaja da stvari nisu ono što izgledaju (što je temeljni trop svekolikog horora: ako ima jedna rečenica koja sažima srž ovog žanra, to je: „Na ovome svetu mogu da kažem što se dešava, to nije istina, na ovome svetu što bi’ naglasio da propaganda što većina kažu o ovome, nije istina!“) i da se ne mogu objasniti resursima kriminologije, psihologije, sociologije, nego moramo malo da začačkamo okultizam, folklor, ezoteriju, opskurnije unutanje aspekte religije itd.
 |
U tom plasiranju „hintova“, u njihovom uvođenju, razradi, gradaciji, akumulaciji CRNA SVADBA je, u domaćim okvirima, skoro besprekorna i bez ikakve konkurencije, ne samo među TV serijama, nego i šire, računajući celu kinematografiju i njene retke, sporadične pokušaje da se hororom bavi. Dakle, priznajem, ja kao neko koga horor pre svega zanima, pratio sam seriju sa naročitom pažnjom, interesovanjem i vrlo čestim divljenjem, zatvarajući oko na poneku njenu trapavost (da, kazaću nešto i o problemima i falinkama, malo kasnije), i sad kad je gotova – tačnije, gotova je samo I sezona, priča nije završena – mogu da potpišem da se radi o vrlo respektabilnom, čak istorijski značajnom kvantnom skoku među domaćim TV serijama ali i šire, u kontekstu srpskog horora. Kad budem seo da završim monumentalnu studiju FILM STRAVE NA BALKANU (u kojoj ću se baviti i domaćim TV serijama i kratkim filmovima, pored dugometražnih, hororoidnih), CRNA SVADBA će tamo imati svoje krupno, počasno mesto.
 |
CRNA SVADBA je respektabilna i kao komercijalni produkt i kao kulturni artefakt, i kao žanrovsko delo i kao autorski projekat. Jeste, ima tu malo više kalkulisanja i dodvoravanja ovdašnjem gledaocu nego što bi neki čistunci (me included) voleli, jer ovo nije pravljeno da bude kult serija za 1.000 gledalaca; pravljeno je da bude gledano u masama i milionima (u čemu se i uspelo: gledanost je rekordna), da bude komunikativno, a opet da se rulji ne povlađuje baš nekakvim Mimama Karadžićima i sličnim kerebečenjima; da se dobro proda a da se baš ne izda.
 |
Tvorci ove serije na intrigantan način mešaju atraktivne elemente u kreiranju priče koja ima neskrivene ambicije da ne bude samo zabavna nego i da u podtekstu kaže nešto o ovdašnjim Centrima Moći, o korenima Zla, o metodama rada javnih, polujavnih i tajnih službi, o tome kako nam nevidljive sile kroje kape i subine, pri čemu su one onostrane, po svemu sudeći, metafora za ovostrane, ovozemaljske. Neću reći da je ovaj konotativni aspekt izveden besprekorno: na polju idejnosti imam problema i sa nedorečenošću/nejasnošću, ali i sa ponekim stvarima koje jesu rečene na nedovoljno promišljen način; ali, u krajnjem saldu biram da ovu čašu gledam kao polupunu, a ne polupraznu, jer i dalje mislim da kvaliteti CRNE SVADBE nadmašuju njene manjkavosti.
 |
Dok sam još kod pohvala da pomenem i sledeće: gluma je, uopšteno, na solidnom nivou za domaće današnje standarde, mada ima nekih škripanja (vidi dole). Slavko Štimac je bio predugo dosadno tajpkastovan u ovoj kinematografiji kao „čista duša među nakazama“ i kao „čovek sa srcem deteta“, kao neki Detečovek na granici mentalne retardiranosti (dobar i glup su braća, bar u Srbiji),
 |
maltene kao ovdašnji rođak sa sela Dagija iz Tvin Piksa 3 (npr. vidi moj rivju za ĐAVOLJU VAROŠ), pa je otud ne samo osveženje, nego se može nazvati dodirom genija ideja da se baš njemu da jedna od najjezivijih uloga, ne samo u ovoj seriji, nego u svekolikom našem hororu.
 |
Ne mogu još da govorim o korici knjige koju nisam ni napisao do kraja, ali na hipotetičkoj naslovnoj strani ultimativne studije o srpskom hororu sasvim je izvesno da je Štimac već zaslužio svoje mesto uz Radojku (Miru Leptiricu Nikolić), Peru Mitića (Taška Davitelja Načića), Redžepija (Džemaila Variola Maksuta), Psiho Mihajla (Mustafu Već Viđenog Nadarevića), vešticu Katarinu (Svetu Branku Pujin) i nekro-pedo-njuborn-porn Vukmira (Srpskog Sergeja T).
 |
Osim njega, izvanredni su, upadljivo iznad svih ostalih, svi glumci koji igraju sveštena lica, i popove (odličan Igor Benčina!)
 |
i raspope (Toni Mihajlovski kao creepy-spooky-smešan Tihon)
 |
i popovođe (sa-vr-še-ni Predrag Bjelac kao Mračni Ilarion koji povremeno kao da kanališe satanski sjaj Kristofera Lija).
 |
Kamera je natprosečno dobra za standarde domaćih serija (znate li koliko je skuplje od ovoga koštala ona mrljavo-mračna MOČVARA iz prošle godine?!) a i muzika je korektna, pa na momente i više od toga, mada, maximalistički gledano, često je bila blizu granice sa generičkim. Dobra je, služi svrsi, ali moglo se još malo potruditi do nivoa antologijske, smesta-prepoznatljive, ikoničke.
 |
E, sad, da vidimo šta mi ovde sreću kvari. Probleme CRNE SVADBE podeliću u 4 kategorije, radi bolje preglednosti i jasnoće. Nisu sve kategorije jednake veličine/ozbiljnosti, ponešto je tu i subjektivno, nijedan od ovih problema nije toliki da seriju torpeduje, ali donekle joj okrnjuje domete, koji su vrlo lako mogli biti još mnogo veći od već dostignutih. Pritom, javlja mi se, za neke od njih krivi su, bar donekle, producenti sa svojim kalkulacijama mnogo više od kreatora.
 |
1) GLUMA
Pod ovim problemčićem podrazumevam kalkulaciju jednog komercijalno naumljenog proizvoda namenjenog domaćem tržištu, a pre svega glumački ansambl, koji je bar jednim delom, u svojim glavnim ulogama, sigurno bio više uslovljen ko zna kakvim zakulisnim proračunima a manje realnom adekvatnošću tih glumaca za baš te likove.
 |
| Ovaj se opet pokazao, kao i u PORNO BANDI |
Recimo, neshvatljivo mi je trpanje Uliksa Fehmijua u svaku domaću seriju zadnjih godina. On je bio odličan glumac, pre par decenija.
 |
Danas se, ko zna kako i zašto, pretvorio u jedno deformisano, pogrbljeno, mlitavo mrtvo puvalo koje ne samo što nije naročito oku prijatno u ovom skoro-ofucanom, zgužvanom izdanju, nego on ni svojom (nepostojećom) glumačkom energijom ne uspeva da kresne varnicu života u likovima koje kao na autopilotu „igra“.
 |
Pisao sam već i njegovom mlitavom „Đinđiću“ u PORODICI (klikni pa čitaj!) i, na žalost, nemam ništa pozitivno da kažem ni o njegovom liku i ulozi ovde.
 |
Olakšavajuća okolnost je što barem to što ovde ne igra najenergičnijeg političara kojeg smo ikada imali u novijoj istoriji, ili ma koju već poznatu, živu ličnost s kojom bismo ga upoređivali; ali svejedno, čak i za lik smrknutog, sjebanog, istraumiranog bezbednjaka kakvog ovde igra, Ulix je toliko zgažen, smrskan, kilav, mrtvopuvalast, da taj „underplay“ daleko prevazilazi potrebe lika kojeg bi trebalo da igra i prečesto prilazi nivou karikature.
 |
Možda je reditelj trebalo da ga povremeno drmne električnom motkom za stoku, ali pošto se radi o mladom momku, maltene početniku, očito nije smeo da previše režira glumce, nego kao da ih je pustio da svako radi ono što misli da valja, pa šta bude.
 |
 |
Ako već nije smeo da uzima motku, reditelj je mogao da ga barem NE slika iz uglova iz kojih ovaj izgleda još jadniji, slabiji, manji nego što jeste.
 |
Nikola Kojo je doveden iz komercijalnih razloga, jer njega narod voli, a kad je već tako, dali su mu da radi sve ono što narod kod njega voli i očekuje. Budući da on ovde bukvalno ima da „igra“ Nikolu Koja, ime lika je sasvim nebitno, zaboravih kako se uopšte u seriji zove, jer to je, kažem, niko drugi do vintage Kojo:
 |
mrzovoljan, nadrkan, cinik, zajebant, šmeker, ide okolo i ne jebe živu silu, bandoglav, glup i kad misli da je strašno pametan, sipa uan-lajnere i „provale“ i levo i desno, kao da je na setu MI NISMO ANĐELI 4, breca se svima, komunikacija mu se u 4/5 interakcija svodi na „Ma jedi bre govna“ i „Ma puši bre kurac!“
 |
Većini naroda ovo neće smetati (hej, tražili ste – gledajte!), jer Srbin ništa tako ne voli kao kad neko sočno opsuje, a Koju to prirodno klizi s usana. Iako ja Koja poštujem, ne mogu reći da sam zadovoljan koncepcijom tog lika i njegovom izvedbom.
 |
| ali zato ovde nema iznenađenja |
Koja koncepcija? Policijski inspektor koji ne poštuje pravila (OK!), ne poštuje šefa (navikli smo na taj kliše, u redu je!), ne poštuje kolege s kojima radi (to je već promašeno, ne samo što baca ga u loše svetlo nego ga čini toliko neprofesionalnim da to zalazi predaleko u antipatiju). On ne poštuje ni partnera-kolegu kojega, šatro, snažno poštuje (sic) i obožava toliko da mu doslovno iza leđa jebe ženu – koju psuje i šamara na prvi znak disrespekta prema dragom pajtašu. To kad se dernja na nju, dok je jebe, u stilu „Kurvo, onakvog čoveka si našla da varaš!“ zvuči mi kao jedan tipičan radivojevićevski prljavi fazon koji ovde iskače kao nepromišljena dosetka na sahrani, kao fora izbačena kao nedostojna za MI NISMO ANĐELI 3.
 |
Ukratko, koncepcija tog lika je donekle proizvoljna, to je karakter comic reliefa, jednog maltene Kluzoa koji se sapliće o dokazni materijal koji sve vreme ne vidi ili pogrešno tumači, ali je ipak tretiran kao jedan od glavnih, nosećih likova. I on, takav, uz sve svoje mane koje mu je scenarista dao, uprkos svemu mora da ima i nešto simpatičnosti jer ga nosi Kojo, pa se tu stvara jedna čudna šizofrenija, gde je ovaj čas na ivici retarda, a čas je vanredno pametan i lucidan i promućuran; 90% vremena je nadrkan na sve i nedokazan, a 10% je dirljiv, ganutljiv, pun poštovanja, znanja, profesionalnosti…
 |
Ne znam, kažem, Kojo je zabavan šta god da radi, pa i kad „radi“ samog sebe, ili barem svoju personu, građenu kroz 30 godina igranja u dlaku istih-sličnih likova. Znači, za razliku od VAKUUM-ULIKSA, te crne rupe od glumca, Kojo barem blista na svom autopilotu u većini scena, iako je taj lik vrlo problematično zamišljen i ostvaren.
 |
 |
Njen lik je psihološkinja koja se ponaša kao histerična ženturača koja o psihologiji zna samo iz šarenih ženskih časopisa, ona slika svoje međunožje telefonom kako bi fotku poslala neznanom obožavaocu na pauzi snimanja, dok sedi u studiju – a svako ko je ikada bio u TV studiju zna da si tamo uvek, neprestano pokriven sa bar dve ako ne i više kamera, i da te prate na monitorima u režiji, pa je neopevano glup taj detalj sa pussy-selfijem u pauzi za reklame.
 |
(Uzgred, šteta je što dopisivanje likova u seriji putem mob. telefona nije prikazano tako da bude jasno i čitko, nego se, čak i na velikom monitoru i uz freeze-frame, u nekoliko slučajeva ne može jasno pročitati šta se kucka – a nije nebitno!)
Pritom, njena gluma je školski primer kako NE TREBA: bečenje očiju, vrludanje obrvama, grimase, sve lišeno suptilnosti, kao iz školske priredbe, prenaglašeno, teatralno, neživo, neubedljivo.
 |
Ne verujem ni jednoj njenoj grimasi, nijednoj njenoj replici, sve je to bilo fejk do neba.
2) NEDOVRŠENOST
Sad, ovo je možda donekle subjektivna zamerka: ja svakako nisam prosečan gutalac svih tih jebenih serijetina koje se trpaju narodu za ubijanje vremena. Ja vremena nemam za ubivanje, imam pametnija posla, sve manje postizavam da ispratim i najnovije filmove, a kamoli da overim propuštene stare, klasične, i u tom kontekstu još dođe hiperprodukcija dvesta miliona američkih engleskih švedskih korejskih i ne znam čijih serija od po 5-6 sezona u proseku svaka: pa odakle mi toliki sati i dani i godine za bacanje bre, aloo!?
 |
Osim toga, zaista verujem da se barem 90% svih priča vrednih pričanja može i mora ispričati za max 3-4 sata, u vr’ glave 5-6 ako je baš baš epik, a sve preko toga je rastezanje, fileri, ceđenje suve drenovine i ostale fore i fazoni za prolongiranje minuta i dragocenih TV sekundi za trpanje reklama jer, da vas obavestim ako niste znali, TV serije postoje iz dva razloga: 1) da vas zamajavaju kako ne biste bili u toku sa stvarnim stanjem stvari, kako ne biste izašli na ulicu, digli revoluciju i svrgnuli-pobili govna koja vas exploatišu i jebu u zdrav (?) mozak, i 2) da vam, tako zamajanim, uvale sublimnim putem svoje EPP poruke, da vas nateraju da potrošite pare na reklamirane proizvode.
 |
Zato, u principu mene nervira sama forma „nastaviće se“ na nivou tzv. sezona. U redu je „nastaviće se“ na kraju epizode, ništa slađe od klifhengera i misterije na kraju epizode, kad znaš da ti sledeća dolazi za 7 dana. Ali sam zato vrlo neprijateljski prema „nastaviće se“ na kraju sezone, kad ispadne da ću tek dogodine, možda, saznati smisao i poentu (if any) ovoga što sam gledao – a možda ni tad! Dakle, ta forma onoga što je pokojni Munitić lepo nazvao „PANTLJIČARAMA“ mene u startu, u principu, iritira. Ja nisam vernik. Ne mogu i neću da čekam. Ne znam koliko vremena imam na ovome svetu i neću da budem izbavljen na kraju vremena, na onom svetu. Neću da gledam šes’ sezona nečega, da bacim še’set sati života, da bih otkrio The Big Picture u kojem mi se neko na kraju posro na glavu debilnim krajem koji nije bio ni u najavi na početku.
 |
S tim u vezi, kraj I sezone CRNE SVADBE, sa svojim „nastaviće se“, iritira me dvojako. 1) Subjektivno, principijelno mi smeta jer to ne volim ni inače, nigde, nikada, ni u jednoj seriji. 2) Objektivno, nevezano za moje privatne preference, nisam zadovoljan jer mislim da je ovako struktuirana „završnica“ loše izbalansirana: nije dala dovoljno odgovora, ili bar poluodgovora, fali joj katarze, ili nečeg nalik tome, fali joj bar privid onoga što naš narod zove „closure“, da se bar nešto tu kao poluzaokružilo, nego – ako hoćete da znate poentu svih ovih zbitija koja ste iz nedelje u nedelju zdušno pratili, moraćete da se strpite bar godinu dana, ako ne i više. Što bi reko Psiho, „Za dve, najviše tri godine! Katabaza!“
 |
Osim toga, javlja mi se da je zaplet (koliko se uopšte može dokučiti u ovoj trećini priče) nepotrebno, previše komplikovan. Naravno, videli smo tek jednu njegovu polovinu, ili trećinu, pa je teško suditi, ali sve te hijerarhije demona, sekti, štovalaca, mračnjaka, popova i ostalih, i njihove međuigre i odnosi, i pravila igre, kako ovozemaljske tako i one nečastive (ko kako i zašto biva posednut, kako se izbacuje van, da li može da se šetka tamo vamo po telima, čemu inkarnacija demona uopšte, itd itd), moglo bi da se izrodi u galimatijas i sapunicu, da sruši onaj pažljivo građeni balans horor doziranja koji pomenuh na početku…
 |
Jer, ima još jedna velika istina o hororu koju ću vam ovako uzgred saopštiti ovde, kao digresiju, a neko bi morao doktorat da napiše kako bi ovu mudroliju ilustrovao i sročio (ako je prvo spozna). Naime, horor je najefektniji onda kad je formalno-strukturalno najjednostavniji. Sve su velike i odlične horor priče užasno jednostavne, linearne, kratke: odnosno, njihova dubina ne nastaje od TRPANJA dvesta podzapleta i digresija i likova (ma šta vam o tome rekao i pokazao Stiven King u svojim ciglama od romana), niti od zapletanja grdnih mitologija i pravila-da-bi-me-udavila. Ako uopšte imaš „mitologiju“, kao Mit o Ktuluu, to mora da bude skicirano, maglovito, ali prosto, bez mnogo zapetljancija. Pravila za vampire, zombije, vukodlake? Krajnje prosta!
 |
Zašto je horor daleko uspešniji u formi kratke priče? Zašto ima tako malo vrhunskih, besprekornih, odličnih horor romana? Zato što horor teži jednostavnosti i kratkoći: horor treba da oslikava san, ili bajku, da svoj učinak gradi na toj jednostavnoj strukturi. A ovde imamo dva vremenska toka, mnoge likove iz prošlosti igraju drugi glumci u sadašnjosti, treba voditi evidenciju o svakom imenu koje bilo ko bilo kada pomene, a ima ih jedno stotinak otprilike, pa vi sad ko kome šta dođe 1976, a ko je od njih preteko do danas, da bi postao ko-šta, i raščivijajte u koga je, kada, ušao Kapetan il’ Vojvoda il’ Vojnik, itsl.
 |
Prema tome, da se vratim na pitanje (ne)kraja ove storije: rekao bih da on ne frustrira samo time što je ostao otvoren zbog uslovnosti same forme, nego frustrira dodatno (više nego što mora) time kako je (ne)artikulisan, šta se tu zbilo ili nije zbilo, šta se saznalo ili nije saznalo, šta se tu (nije) zaokružilo, pojasnilo… No, dopuštam da je to samo moj manjinski problem koji većina serijo-bindžujuće publike neće imati.
3) IDEJNOST
Imam dva problema sa idejnošću ove serije.
a) „Orijentalizacija“ jedne manjine (Vlasi) i njen tretman kao nekakvih zatucanih redneka koji tamo nešto vračaju i tim vračanjem svesno ili nesvesno prizivaju đavola. Čini mi se da neko u seriji negde, u prvim epizodama, u prve dve ili tri, reče: „Tamo su svi takvi…“ U smislu, tamo, u Istočnoj Srbiji, daleko od Beograda, svi su zatucani, veruju u tamo neke nečiste sile, izvode čudne rituale, brrr… A naročito Vlasi…
 |
Povodom vlaške magije kaže se u seriji: „Bavljenje tim stvarima privlači Zle sile! Njihova vojska Zla se bori protiv boga!“ Ovo su opasne frekvencije. Treba ovo pametnije promišljati i artikulisati.
 |
Ovo, srećom, nije toliko zastupljeno jer se fokus zapleta brzo skloni sa Vlaha, nisu oni u centru pažnje, pa je ova reakcionarna demonizacija učinjena naoko uzgred, ALI neko bi rekao da je to tim pogubnije jer je izvedeno tako lagodno, olako, kao nešto samopodrazumevajuće.
 |
Predrasude se tako grade: više puta ponovljena tvrdnja o nekome vremenom postaje neupitni aksiom koji se više i ne preispituje. „Zna se ko ovde voli da krade.“ „Zna se ko je činio genocid po Bosni i Hrvatskoj.“ „Zna se ko ovde vrača i magiju baca.“
 |
b) Promidžba hristijanstva. Ovaj gnusni efekat maltene je neizbežan svaki put kad se u zaplet ubacuju nekakvi demoni nalik đavolima, dakle takvi koji opsedaju ljude, psuju i bljuju iz njih, a hrišćanski popovi se bore protiv njih i isteruju ih putem egzorcizma, odnosno čitajući iz svojih „svetih knjiga“.
 |
Još V. P. Bleti je, svojim EGZORCISTOM, patentirao ovu neo-teologiju i egzegezu: preko trnja do zvezda, preko đavola do boga. „Ako vas nateram da poverujete u đavola, poverovaćete, samim tim i u boga.“ Jer, sine diabolo nullus deus. A vredi i obrnuto: ako ima đavola, ima i boga. A možda i anđela: jer ako postoje ratnici tame – Crni Kapetani, Crne Vojvode itd – onda, nužno, treba da postoje i Beli Kapetani, Beli Vojvode… Mada nam ih serija, tj. I sezona, ne prikazuje, niti nagoveštava.
U SVADBI vidimo da postoje demoni, opsedaju ljude, crkva se bori protiv njih, dakle – crkva je dobra.
 |
Dobro, popovi su ovde prikazani u raznim sivim zonama – onaj Tihon, npr, izvanredno glumljen, ali scenaristički koncipiran, tj. iz PREDSKAZANJA prepisan, kao skoro karikaturalno nesposoban da upozori kako treba i kaže pravu stvar u pravi čas (potpunoj neznanki koju spopada po parkinzima i haustorima: „Da li je vaša kćer prokrvarila? Da li menstruira?!“), dok je Crni Iranon izrazito neprijatan, osion, zlokoban, čak nasilan – ali svejedno, ispod tih nijansi ostaje neupitno da se popovi bore za dobro, da je crkva pozitivna institucija u suštini (makar i zavedena igrama oko ovozemaljske moći i bla bla), a to je sranje na koje sam izuzetno osetljiv, i ne prihvatam nikako, ni zbog ličnih ubeđenja, ni zbog verovanja da je svako pozitivno prikazivanje tih institucija kao što je Crkva – sviranje u njihove diple, potpomaganje njihovog P.R.-a, čak i kad se to svesno ne namerava.
 |
Verujem ja da će se u narednoj sezoni Crkva pokazivati u ovom i onom svetlu, i kroz svoje smrtne predstavnike (jer drugih i nema!) i kao institucija; ali, svejedno, u suštini, ništa od toga neće da poljulja suštinu: Crkva je Dobra, Crkva se bori protiv Zla – što je dijametralno suprotno od stvarnosti i istine očigledne svakome ko ima bar malo očiju i mozga.
 |
Šta, kažete da ova serija, na svoj zamumuljeni način, NIJE epp za Crkvu i Veru? Pa ok, možda, ali šta ćemo onda sa definicijom famozne mimotvorne Katabaze, kakva nam je data u seriji? Citiram:
„Vojska Crnog Vojvode će zaposesti ljude koji nisu dovoljno snažni. Koji nemaju razvijenu veru. I duhovnu snagu… Nastaće potpuni nihilizam. Svet bez boga. Potpuni pad. Emotivna i spiritualna regresija čoveka. Katabaza.“
 |
Šta je implikacija ovoga nego – ko ne veruje, najebaće; ko prigrli stado oko crnomantijaša, biće spasen! A gornji citat se nadovezuje na to – ko se petlja s mađijama, citiram, „privlači Zle sile!“
Ovo je trebalo bolje, pametnije, promišljenije artikulisati.
 |
4) HOROR SCENE
Ovo je možda cepidlačenje, ili sekundarna zamerka, ali moram da je iskažem u najboljoj nameri, jer možda je neko (reditelj?) pročita, razmotri, sasluša, primeni u II sezoni? Naime, CRNA SVADBA je skoro genijalno efektna u građenju saspensa i ugođaja tihe strave, slutnje, jedva vidljive ili nevidljive pretnje. To je urađeno maltene besprekorno, zaista ne bih cepao dlake načetvoro oko toga, taj spoj horora sa trilerom urađen je svetski. Detalji: oblizivanje usta; Štimac sa zavojem, buđenje iz kome, pričanje; ustajanje; efektne fraze – „Katabaza“, „Crni Vojvoda“ i sl. Sve je to super.
 |
| i ova scena je super. samo što je nejasno šta u njoj biva... |
Ali, ono gde serija ponegde posrne jesu scene direktnog horora.
Recimo, scena po kojoj je i nazvana, „crna svadba“ na groblju usred noći, previše je klišetizirano inscenirana, kao prosečna „horor“ scena od sorte koju ste svi videli bar dvesta puta. Em je noć, em na groblju, em su grobovi ti starostavni (rekao bih upravo na Rajačkom groblju), em je sve u izmaglici, pa još plavi filteri, pa još u blizini huče buljine i grakću gavranovi (!), i kao da sve to nije dovoljno – još i nekakva „jeziva“ muzika huči i buči.
 |
Preteraše ga, baš. Koliko bi ta scena bila jezivija, efektnija, da uopšte nema izmaglice… i da nema jebene muzike! U tišini bi to gluvo kolo odjeknulo mnogo strašnije nego ovo, preslikano formom ako već ne sadržinom iz svakog horor filma koji ste ikada videli!
Zatim, kad odu kod vračare – koja mora da bude slepa, da izgleda jezivije! – i to usred noći, jer ne daj bože da odu kod vračare preko dana, kad one inače primaju pacijente, a ono napolju i vrane grakću i vukovi/psi?/ zavijaju…
 |
Fina je to scena, za naše uslove, ali voleo bih da je režirana još originalnije, i da se umesto slabih kompjuterskih efekata to lice vračare demonizovalo efektima maske.
Na kraju, i scena egzorcizma je puna neiskorišćenih potencijala i manjkavosti, ali ajde neću o njima da ne zađem u spojlere…
 |
Dakle, mogao bi se ubeskraj nabrajati svaki detaljčić koji mi je ovde zasmetao, ali dosta je bilo. Kazaću samo još jednu malo krupniju stvar za kraj.
Naime, s jedne strane ovde vidimo: Udba je svačija sudba, vlada svim i svačim, komanduje svima, zataškava sve, učini da te nema preko noći, zametne ti trag, strava i užas. S druge strane, jedna obična građanka na saslušanju u Službi svom ispitivaču kaže „Druže, vi ste jedno obično Udbaško govno!“ I nikom ništa, puste je. Kasnije Kojo ode u sedište Udbe (aka BIA), isproziva i ispsuje sve koje vidi, otera ih u trista pički materinih, i više puta ponovi svoje ime, da dobro upamte ko ih je ispsovao, i ode ladan otuda. Ne proguta ga mrak. Ne skembaju ga ni odma’, ni kasnije.
 |
Pih, izem ti tu strašnu svemoćnu Udbu, zar od tih mlakonja da osetim neku MOĆ, da vladaju svime, a zajebava ih ko oće, niko ih se ne boji? Cvrc Milojka! Malo morgen! Samo još ona mala riđokosa nije upala tamo da im se najebe majke udbaške! (Nadam se da ovim nisam nenamerno spojlovao nešto iz II sezone?!)
Da sumiram ono što ja uvek ponekad kažem: dobra serija ima hiljadu mana, ali joj ih praštamo, jer je dobra. Loša serija ima samo jednu – to što je glupa, što ne valja.
 |
CRNA SVADBA je, uprkos svemu gorerečenom, dobra serija. Čak, vrlodobra. Ima potencijale da bude još pametnija i bolja ako ispravi ponešto od gornjih zamerki što se da ispraviti. Za početak, da likovi koje igraju Ulix i Đokićka poginu u 1. epizodi II sezone… a da Kojo iz srpskog inspektora Kluzoa mutira u debelog, matorog, ciničnog srpskog Dilana Doga koji je već progutao Gruča…
 |
| Crni Vojvoda u izbačenoj sceni iz serije |