izabrana dela

izabrana dela

недеља, 23. август 2009.

ĐAVOLJA VAROŠ (2009)


u velikoj sam dubiozi kako da ocenim ovaj film.
kako, kojim parametrima meriti OVO?
otkriću vam tajnu: često moja ocena označava količinu uživanja koje mi određeni film pruži, pa onda samo racionalizujem u čemu sam i zašto uživao. to ne može uvek tako, jer postoje i filmovi koji su zaista loši po normalnim merilima, a u kojima ipak uživam na nekom nivou, tj koji me zabave ponečim (kao npr. ZOMBIES THE BEGINNING ili DOCTEUR JEKYLL ET LES FEMMES).

ĐAVOLJA VAROŠ mi nije bila dosadna, naprotiv: veći deo sam ispratio s određenom dozom pažnje, koja je mestimično prelazila u nevericu u to šta gledam; na par mesta sam se čak i nasmejao. a opet, ovo je evidentno loš film. zapravo, ne znam ni da li da ga nazovem filmom.

pokušavajući u glavi da odredim numerički ekvivalent ovoga, razmišljao sam o nečemu oko 2-. a onda se setih da sam toliko na prvo gledanje dao ZONI OF THE DEAD. sad, ZONA jeste slab film, ali je film. slab je po nekim merilima koja se mogu egzaktno predstaviti, mogu se obrazlagati, možemo se oko njih čak i ne slagati, ali su ipak postojeća. možemo ga stavljati u neku tradiciju, recimo, porediti sa sličnim filmovima, govoriti o ambicijama i postignućima…

ĐAVOLJA VAROŠ se ne može ocenjivati kao film. to je srpski film – dakle, nema druge nego da čovek posegne za možda kukavičkom, možda olakom, ali zapravo jedinom mogućom ocenom ace radivojevića: N – neocenjivo. odnosno – SF: srpski film.

ipak, ovo je redak srpski film koji, uz određene ograde, mogu da nekome preporučim da gleda. opet, ne na način na koji se preporučuju normalni filmovi (gledaj obavezno, odličan je!), već na jedan sasvim nenormalan način – gledaj ovo, nećeš verovati šta gledaš!
otac se zavetovao na ćutanje i otišao u monahe, zatočio se u keliju. majka našla nekog našeg amera za koga se nada da će je odvesti u obećanu zemlju. ćera je sirota, jadna, a tela bi da bude nova jelena teniserka. kad ćera dođe da ga poseti u keliji, pošto je on u zavetu ćutanja, tata s njom 'govori' putem voice programa na laptopu.

laza ristovski dolazi da zadavi ženu koja ga je u petom osnovne tužila što ju je vatao, zbog čega ga otac tukao, a on tukao oca, pa završio u popravnom i to mu sjebalo život.

mafijaši na brodiću proslavljaju dil sa ministrom tako što u određenom momentu ispod stola izmile 3 kurve koje svoj trojici krenu da puše. onda naiđe čamac iz koga suparnici izmitraljiraju ove gore, pobiju svu trojicu + jednu kuravu, a 2 preživele, pokrivene krvlju, skoče u reku i plivaju ka obali.

vlasta velisavljević je ginekolog u penziji koji se uželeo pičke, a nije je video godinama. žena mu umrla, a 'neprijatno mu da moli snajku'. zato ode u javnu kuću, gde mu ljubazna kurva ponudi svoj alat na uvid. dedu strefi srčka.

slavko štimac PONOVO ima da igra jedinu neiskvarenu i dobru osobu u celom filmu (uz ovu jelenu-wannabe teniserku) – kad ga najure s gradilišta zajedno sa grupom zgubidanskih 'majstora' preokupiranih tv prenosom tenisa, on nađe sledeći posao – da bude koljač belih zečeva. naravno, štimac nikad ne bi naudio belome zeki! umesto toga, on pusti stotine tih belih glodara da šetkaju po travici kraj reke.

tatko smiruje svoju bebu sipajući joj pivo u flašicu. kad se derište usere, odnese ga u kupatilo da promeni pelene, ali ga dozove ortak iz sobe jer jelena baš tada nabija neke poene u meču. ovaj skroz zaboravi dete, i ono padne s mašine, raskrvari glavu (explicitna gore scena!) i završi u bolnici.

tinejdž romeo koga je curica šutnula zbog drugog reši da se svojim preskupim džipom zabije u zid, ali se u poslednji čas predomisli i samo se polomi.

itd itd itd.

znači, ovo je kao da je neko zaspao gledajući EL DIA DE LA BESTIA a onda sanjao neku pavićevu tv seriju pa kada se probudio rešio da od upamćenih mutantskih fragmenata napravi 'ozbiljan umetnički film', 's porukom', ono – baš angažovan. da zabeleži ko smo i šta smo mi, danas, ovde.

ne, ovo je zaista neverovatno. kao scenario za neki vrlo prljavi crni humor koji je iz nekog hira neki naduvenko izrežirao kao nadrkano ozbiljnu dramu. mislim, jebem li ga, ovo stvarno nije daleko od hipotetičkog slučaja u kome, recimo, neko dan pred snimanje MALE NOĆNE MUZIKE izbaci zeku i dovede paskaljonija da to režira, ne kao crnu komediju apsurda, nego kao angažovanu sliku jednog vremena.

rezultat je, opet: srbija kao FRIKŠOU. things as usual.

da se razumemo: ja se slažem da radikalna vremena zahtevaju radikalne filmove. ali ovo pre svega uopšte nije film nego niz skečeva koje je neko radio kao strejt-fejs jednočinke, i to nalepio jedno na drugo u pretencioznom i preposterous konglomeratu koji niti je omnibus niti je povezana i uverljiva priča, niti ti likovi i motivacije i situacije imaju ikakve veze sa stvarnošću, a sve slikano rumunski 'realistično'.

najzabavniji, istorijski momenat: film sam gledao na otvaranju niških filmskih susreta. 2 sedišta dalje od mene sedeo je nikola stojanović (vidi izveštaj sa KRATKOFILA ako si zaboravio ko je to), koji je celo vreme uzdisao i gunđao, a onda pred kraj demonstrativno zatražio cigaretu od jednog obližnjeg, s rečima: "pre više od 10 godina ostavio sam pušenje – ali SAD moram da zapalim!" što je i učnio.


ja, avaj, još uvek ne pušim.


PS: pored goreskiciranog frikšoua, ĐAVOLJA VAROŠ se –uz oprez- preporučuje i zbog solidne količine lepih golih cura i sex scena. pogledajte ovo s nekim dobrim društvom, uz alkohol i/ili travu. ĐV je so bad it's kinda good!

ocena:

*(*)
2-

Нема коментара: