izabrana dela

izabrana dela

субота, 22. август 2009.

GROSSMANN 2009 REPORT: PART 2

SREDA (12.08)
 
Desetak sati sna čuda čini: kada se sam od sebe probudih oko 11h činilo mi se kao da su jučerašnje putovanje, Tomaževe loše vesti, iznurena promocija i sve ostalo samo ružan san. Stigao sam taman da nešto prezalogajim iz domaćinovog frižidera kada me Marko pozva i najavi da uskoro dolaze po nas kako bismo otišli u posetu ormoškim vinskim podrumima na jednu turu degustacije. Bio sam toliko ganut što nisu zaboravili na nas da su mi suze spontano potekle na usta.
Prošle godine su nas vodili i kroz fabriku za pravljenje vina i kroz njene spooky podzemne cisterne, hodnike, podrume i ostale kripte, ali ovog puta, srećom, odosmo direktno u prijatno podrumče na konzumaciju 5 odabranih vrsta vina (različitih od prošlogodišnjih), ispresecanih komadićima kačkavalja (da 'obrišu' sa nepca trag prethodnog vina). Bili su tu Beki i Maja, Samir i Laki, engleskinja i njen mišoliki Izbavitelj, itd. U ovom trenu ni B ni D još nisu bili u Sloveniji: B je došao kasnije tog popodneva, a D tek u četvrtak.

Nakon degustacije, koja nas je poprilično zagrejala, izađosmo iz podruma i nastavismo zajebanciju i pijuckanje iz flaše koju je Marko odnegde proizveo. Mene je vino pomalo počelo da hvata, ali sam ipak osetio potrebu da nazočnima pokažem da nisam pijan, što sam učinio izvođenjem raznih akrobacija koje zahtevaju savršenu koordinaciju tela.
Ipak, među nama govoreći, prijatni utjecaj vina bio je primetan, i sa velikom radošću dočekah prevoz nazad, u privremeno stanište, na 2 sata okrepljujućeg, mada ne baš sasvim otrežnjujućeg sna.

Rovitog mozga i ne sasvim razbistrene svesti odvezoše nas na drugu degustaciju tog dana, ovog puta u Dvorac Jeruzalem – na još 5 sorti vina, koje smo, za razliku od onih jutrošnjih, imali još i da ocenjujemo u upitniku na kraju procesa. Treba li uopšte napominjati da sam i ove godine, kao i prošle, svojim prefinjenim ukusom izglasao upravo vino koje je na kraju i dobilo zvaničnu nagradu za NAJBOLJE VINO (Hudi Mortus Mačor, il tako nešto)? Naravno da treba, zato to i činim. Inače, taj dvorac (zapravo hotel) i njegova okolina su vanredno prijatan ambijent, a opijanje u njemu je bilo toliko uspešno da se sećam vrlo malo toga vezanog za to popodne, pa me ne pitajte ko je tu bio i šta sam s kim radio ili pričao.
Znam samo da su nas prilično uveseljene odvezli u Ljutomer, gde načas bacih pogled na internet (moja prva doza imejla, sagite i dr. obaveznih razonoda još od utorka ujutro!), a onda odoh u bioskop da repriziram ZONU OF THE DEAD. K'o velim, daj da vidim da se nisam možda onomad ogrešio o film, možda nije baš ubi bože – možda u Sloveniji igra neka SVETSKA, a ne SRPSKA verzija. Uostalom, bio sam dovoljno pjan da mi film, u tom stanju svesti, možda čak bude i umereno zabavan. I zaista, što jes-jes, najbolji je SPS. Odnosno, ZONA mi je na ovo gledanje delovala manje bolno, a mestimično čak na granici prijatnog, i možda bi mu ocenu od 2- trebalo zameniti klimavom dvojkom.

Šijan je bio oduševljen filmom i posle projekcije ga hvalio svima okolo: meni, Aci, Lakiju... tvrdeći da je to najbolji srpski film u poslednjih ko zna kolko godina. Naravno, kad to dolazi od čoveka koji je pretprošle godine potpisao onaj nesrećni S.O.S. onda te kvalifikacije treba uzeti sa džakom soli. S druge strane, možda treba reći da je projekciju napustio M. Mehtsun, čovek za koga su oni nesrećni VINOPIRI i sada KORPUS KRISPI zapravo dobri filmovi (!). Ipak, istine radi, moram reći da se ZONA u poređenju s tim nesnosno amaterskim i dosadnim tvorevinama čak donekle i drži kao film. Makar i slab, ali ipak film, a ne – snimljeno... nešto.
Iz bioskopa odoh pravo na gracki trg da pod vedrim nebom odgledam drugu polovinu EDEN LAKE-a, a zatim u baštu da požurim s večerom, pošto ti nesrećnici ne služe hranu posle 23 h (kakvi divljaci)! Dok sam jeo, na platnu se dešavao izbor FESTIVALA SRPSKOG FILMA FANTASTIKE.

To je počelo mnogonajavljivanim i hvaljenim filmom ZVEZDA 3, od autora Ghoul-pomazane IKONE SV. TODORA i (još uvek nepogledanog, al pitanje je dana) ČUDOVIŠTA IZ TAMIŠA. Na žalost, taj kratki filmić je razočarao. Scenario nema ni trunke duha, tj. sav duh otišao je u koncept, koji je genijalan kad ga čuješ/pročitaš prepričanog, ali kad sedneš da gledaš film – tu zapravo nema nimalo humora. Likovi i situacije su bezvezni, a gluma slaba, naročito od glavnog junaka, tako da je sve to bilo jedva nešto više od show-casea odlične scenografije i podnošljivih (za ovaj nivo produkcije) viz. efekata. I to je sve. Pokušaji humora ostavili su me ladnim.

Kad se već zabrinuh za sebe i svoj smešljivi brk, krenuše sa SV. TODOROM, koga sa zadovoljstvom ponovo odgledah, i potvrdih svoj raniji pozitivan sud. Istina, nisam najpomnije sve gledao, jer mi se tu negde pridružio Aca R. koji je praktično prespavao ceo dan i tek tada ustao na pretponoćni doručak. S njim razmenih iskustva oko smeštaja i drugih fora i fazona i odgledasmo još nekoliko kratkih srpskih filmića (ništa specijalno) pre nego što odosmo na trg da ispratimo završetak turskog TARKAN VS. VIKINGS.

Moram da priznam da ja nisam ljubitelj loših filmova, pa makar oni bili i turski. Mislim, OK, nije sasvim nezanimljivo gledati tog Turčina kako se 'bori' sa smešnim plastičnim i savršeno nepokretnim 'oktopodom' na naduvavanje, kako se uvija u njegove potpuno mrtve 'pipke', ili kako ga od njega spasava verni Džeki koji skače s litice pravo na plastiku koja mrtvo pluta u vodi. Ipak, život je previše dragocen za traćenje na takav treš, te sebi zapisah mentalnu notu da bi možda već jednom trebalo da odgledam turske persiflaže STAR WARTSA i E.T.-a, a za ove ostale među fensi ruljom popularne Turske Komandante Marke, Turske Zagore, Turske Đems Bondove, Turske Zvezdane staze, Turske Žikine Dinastije, itd. – daleko im lepa kuća.
I tako prođe taj dan dobrih vina i loših filmova, reklo bi se - things as usual at Grossmann, da zli grosmanci nisu našli za shodno da i ovog puta sabotiraju moj boravak.

Prvi put kada sam došao, 2007-me, pokušali su da me ubiju navodno slučajno oborenim platnom koje je krenulo na mene baš dok sam promovisao knjige U BRDIMA, HORORI i FAUSTOVSKI EKRAN.

Prošle godine sam se stalno osvrtao na platno iza mene dok sam pričao sa Juznom, ali nije ni Tomaž naivan: znao je da znam za jadac, i atentat mi spremio na drugom mestu – kada me je, tokom raftinga po murskoj mrtvaji, tačnije tokom vožnje na splavu, nehajni splavar umalo lišio bar jednog ako ne i više prstiju naglo podigavši ili spustivši nekakvu gvožđuriju na ivici splava na koju sam bio naslonjen.

Kao i tokom prvog pokušaja atentata, spasli su me samo moji besprekorno brzi refleksi. Kada je Tomaž shvatio da mojim refleksima ne može da doaka, lukavo se dosetio načina sređivanja u kome moja brzina i pojačana percepcija (čak i kada sam prividno pripit) ne mogu da mi budu od koristi.

Evo šta je bilo: u frižider u festivalskom pres centru su, među grdne neke kisele vode od sponzora, podmetnuli i jedan tetrapak soka od pomorandže. Posle obilate večere poželeo sam nešto hladno i kiselkasto i pomorandžasto, i taj tetrapak je delovao kao dar sa neba. Nasuo sam sebi punu čašu i potegao. Pih, baš i nije bio neki: imao je ukus kao da je razvodnjen, ne mnogo bolji od onih jeftinih sirupa koji se razblažuju vodom. Ipak, naviknut na buđavu hranu i okoliš, taj buđavi sok mi nije delovao previše sumnjivo, odnosno nije bio značajno bezukusniji od lokalne hrane. A i bio sam previše žedan.

Tek sutra uveče, kada je bilo prekasno, shvatio sam kakva je to tempirana bomba: u pokušaju da nalijem još jednu čašu, iz tetrapaka su pokuljale guste, lepljive i ljigave trake, valjda od užegle, bajate pulpe soka kome je davno istekao rok trajanja, ali je ipak podmuklo ostavljen tu u centru, jer Tomaž zna da ja pre ili kasnije moram da tu svratim po svoju dozu interneta, i da kad sam žedan, najradije pijem sok. Naravno, da je sok bio kiseo, ili gorak, ili sa ukusom buđi i tako nečega, ne bih otpio više od gutljaja. Ali ovako, ta tempirana bomba je bila taman toliko loša da je prihvatim kao normalni deo celog ovog festivala, a opet nedovoljno loša da je smesta ispljunem.

Da skratim priču – kao posledica ovog lukavog booby trapa, prvo je počela da me boli glava, a onda, tokom noći, dobih jedan od najgadnijih proliva koji su me spopali u životu! To sranje me je toliko iscrpelo da pola narednog dana nisam bio nizašta: odlazak u neku lokalnu banju sam rado propustio i ostao u krevetu pokušavajući da se okrepim čajem koji mi je domaćin skuvao (nikad ništa gorče nisam uneo u sebe!) i da povratim snagu ležanjem i opreznim kretanjem po sobama.
ČETVRTAK, 13.08.

Ne samo što je to sranje pojelo skoro ceo jedan dan u mom ionako skraćenom boravku ove godine, nego je pretilo da ugrozi i javni razgovor (srpski rečeno: Q&A) koji je te večeri trebalo da obavim sa Butgerejtom, pred publikom. Angažovao sam Tomaža da mi dostavi neki lek protiv ovog sranja, što je on u skladu sa svojim spektakularnim smislom za organizaciju i učinio – tek predveče, kada je došao po mene da me vozi na Q&A. For the record, tablete koje mi je doneo sastojale su se od 'aktivnog uglja' (?!) i izgledale su kao čađ u tabletama. Ko bi reko da gar i čađ koje ljudi obično bace kada čiste ćunke i odžake zapravo imaju i guzostežuće dejstvo?!

Enivej, stanje mi se značajno popravilo do predvečeri (možda zbog čaja, možda zbog uglja, a možda samo zato što nisam više imao šta iz sebe da izbacim, jer celog dana nisam pojeo baš ništa), pa krenusmo na taj Q&A. Usput prvo svratismo do Jeruzalema, gde su bili Butgerejt, i upravo pristigli Deodato, pa se upoznadosmo u istom cugu. Oni su, zajedno sa još nekim stranim gostima, imali novu turu degustacije vina, a ja tužna pogleda moradoh da odbijem ponude i da apstiniram od vina kako se ne bih kockao sa eventualnom reakcijom mog još rovitog stomaka na taj alkohol popijen na prazan želudac. Znači, morao sam da odbijem vino koje su oni pijuckali, i da nasuvo ćaskam sa njima, a najviše sa Deodatom.

Najnestrpljiviji sam bio da čujem šta će biti sa najavljivanim nastavkom KANIBAL HOLOKAUSTA. On reče da scenario za to postoji, da je vrlo spektakularan, ali da ima mnogo belosvetskih lokacija, što je njegovom sadašnjem producentu preskupo, i da bi ovaj najradije sve to snimio u jebenoj Otavi, što se Ruđeru nimalo ne dopada. Dok čeka da se njegov producent dozove pameti (ili da nabavi još para), mr. D. sprema čak 2 nova filma, i o njima exkluzivno saznajete na ovom blogu, jer nije obznanjeno još nigde drugde.

THE DAY AFTER HALLOWEEN je njegovom srcu baš prirastao film, inspirisan stvarnim zločinom za koji je suđenje u toku, a koji je Ruđero malo izmenio. Radi se o troje prijatelja koji se nakon lude helovinske zabave probude u kući jednog od njih, sa lešom. Neko od njih je ubica. Ko? Zašto? Kako? Šta dalje? Kaže Deodato da je to zamišljeno kao triler, dakle realistično, i žestoko. Dalje od ovoga nije mi otkrio, sem da će verovatno u kastu imati i neke glumce iz Engleske.

NATAS je njegov doprinos serijalu ITALIAN MASTERS OF HORROR, u produkciji Lamberta Bave. Za razliku od USA i španskih, ovo će biti jedna čudna kombinacija bioskopskih i TV filmova, pri čemu Deodatova i Bavina priča idu u bioskop, a preostale dve – na TV. NATAS govori o dve devojke koje ubiju nekoga, a onda se ispostavi da taj njihov zločin ima neke veze sa satanizmom...

Osim o ovome, Deodato mi je pričao i o tome kako ga je Romero praktično odjebo kad su se na nekom festivalu sreli, samo se rukovao i odmah otišao; o velikoj ljubavi koju Tarantino i O. Stoun imaju prema njemu (navodeći scenu paljenja sela iz PLATOONA kao direktnu pozajmicu iz HOLOKAUSTA), itd.
Sa Butgerejtom sam razmenio samo nekoliko rečenica, jer namerno nisam želeo da se bilo šta dogovaramo i 'pripremamo' razgovor, nego da sve ide spontano i da stvari koje me zanimaju po prvi put pitam pred publikom. Jedino smo malo popričali o njegovom najnovijem dokumentarcu koji se zove MONSTER MAKERS ili tako nekako, u kome je intervjuisao razne neke horor veličine, kao i o serijalu druženja poznatih (iz koga sam gledao epizodu sa Asjom Arđento i Džoom Kolmanom), te nešto malo o Gigeru, koga on dobro poznaje, i kaže da nije preterano zahvalan za filmovanje jer govori sporo, i nema baš najbolje sećanje vezano za svoje (i tuđe) radove, ali da je u principu srdačan i komunikativan jednom kad proceni da znaš znanje tj. da nisi neki kreten.

I tako, održah taj razgovor sa Butgerejtom, glatko i bez problema, u trajanju od nekih skoro sat i po: dakle, iscedio sam ga maximalno, ispitao uzduž i popreko, ne samo o njegovim delima, nego i malo šire o temama kojih smo se dotakli (recimo, o austrijskom filmu ANGST, za čije DVD izdanje je on snimao razgovor sa rediteljem). Ja sam vrlo zadovoljan kako je to ispalo, a bili su i svi ostali koji su prisustvovali.
Recimo, MONDO MACABRO momci kažu tim povodom:

"An international premier for this long awaited new feature from Jorg Buttgereit. Before the screening, Jorg gave a fascinating in depth interview, very well moderated by Serbian writer Dejan Ognjanovic."
Transkript će biti obznanjen verovatno kasnije iduće nedelje jer ne verujem da ću stići time da se bavim u narednim danima.
Odmah posle te spike prikazana je i međunarodna premijera njegovog najnovijeg naslova CAPTAIN BERLIN VERSUS HITLER. Kažem 'naslova', jer ne znam kako da nazovem ovo: film, zaista, nije, a opet – malo je više od pukog snimka pozorišne predstave. Naime, u pitanju je predstava čija su čak tri izvođenja usnimljena iz različitih uglova, tako da ima dovoljno point-counter-point uglova i reakcija da se to izmontira na daleko dinamičniji način nego što, npr. izgleda RADOVAN III – krupni planovi, široki planovi, zumovi, mrdanje tamo-vamo... Plus, na svu tu montažu dodati su još neki CGI efekti, natpisi (u stripovskom maniru) i drugi zahvati na slici. No, u koju god fijoku strpali ovog HITLERA, u pitanju je umereno zabavan primerak visokog kempa, sa mnogo ludih naučnika, grand-gestova, urlanja, glupiranja, preterivanja, pulpiranja. Gluma je teatralna, pa na kub, scenografija i efekti su drečavi to say the least, a zbivanja naravno (svesno) apsurdna.
Za moj groš, sve je to suviše na prvu loptu, predvidivo, bez nekih ozbiljnijih i produhovljenijih intervencija u Hitler-mitosu i Drakula-mitosu i superheroj-mitosu: i uberštrumpfirer i uber-vampir i uber-heroj su uzeti kao ready-made larger-than-life kreature koje se sudaraju na predvidive načine i sa predvidivim rezultatima, bez većih iznenađenja. Humor je uglavnom infantilan, ali nije vulgaran. Ipak ovo nije ni AUDICIJA ni ŠOVINISTIČKA FARSA – ali svakako nije ni RADOVAN III ili pak KRALJ IBI. Fino je to za pogledati, ali ne propuštate previše i ako vam ga sudba kleta ne baci u njedra.
Posle ovoga trebalo je da počne ŠOK KORRIDOR LAJV. Publika se sastojala skoro isključivo od gostiju iz Srbije, uz možda 5-6 zatečenih Grossmann-gostiju, ali su i potonji brzo nestali, prvo pred naletima kišice, a onda odvučeni na trg (pod šator) gde se pred prepunom šatrom prikazivala repriza KORPUS KRISPIJA. Dok su uspeli da Koridorce prebace (sa laptopom i ostalom tehnikom) u zaklonjen deo, ostale su još samo 3-4 najvernije osobe da isprate naglo skraćenu varijantu ŠOKA.

Ja sam u par navrata odlazio do šatora da proverim da li su tvorci VINOPIRA u međuvremenu naučili kako izgleda pravi film – ali sam zaključio da nisu. Nisam smeo da gledam mnogo, jer koga su zmije jele, taj se i guštera plaši. Kaže mi posle Arminio da je, u poređenju sa vinopirskom zmijom, krispi zaista gušter, ali meni je na osnovu viđenog to sve zaista delovalo kao more of the same crap: dugi amaterski smarački kadrovi sa mnogo dramatizovanja i trtljanja i gledanja u daljinu, previše bla bla i previše jeftine kamere za moje prefinjeno oko. No, Slovenci se ne predaju tako lako (osim kada Nemci dođu da ih 'porobe') – zapretili su da će mi poslati DVD screener, tako da mogu da film odgledam sa fast forwardom, što mi zvuči kao ne preterano bolna opcija.

Ostatak večeri kišurina je bljuvala svoju gnusnu vodurinu, a mi sedeli malo u bašti naše kafanice, a malo u pres centru koji je, srećom, radio do iza ponoći, pa tamo uz ćaskanje i zezanje i surfovanje dočekasmo svoj prevoz u 02h koji nas odveze respektivnim smeštajima. U međuvremenu se moj bioritam sredio i za večeru sam, možda pomalo rizično ali what the hell, pojeo neko italo-čudo koje nije bilo preterano ukusno, ali ionako sam ga uzeo za probu, s namerom da se ne obžderem previše. Sa Arminijem sam, potom, imao poduži razgovor o raznoraznim filmofilskim opskuritetima Srbije, Hrvatske, i ostatka sveta te o ludačkim aktovima fanatizma da se isti nabave, zabeleže, prebace iz ovog u onaj medij itsl.

Нема коментара: