14 godina bloga: kuda dalje?

 

            Rođendan ovog bloga, koji u kiberprostoru postoji od početka 2009. godine, jeste 22. januara. To je obično bilo vreme kada ja ovde pred vama malo sebe potapšem po ramenima, navedem neke statistike o posetiocima, fidbeku i tsl., iznesem nešto umerenog optimizma i rešenosti da nastavim dalje s ovim što ovde radim, a u tome me podrži 5-6 čitalaca u komentarima, i tako. To mu bude to.

            Istina, 2019. sam 10 godina bloga obeležio izdavanjem knjige KULT GULA: PRVIH 10 GODINA, sa najboljim (po meni) tekstovima dotad objavljenim na ovom blogu. Tiraž joj je bio 500 primeraka. Eno, posle 4 godine, imam na lageru još nekih 30-ak primeraka. To je možda dobro, možda nije bog zna šta, kako se uzme.

Uzgred, ako iz nekog razloga neko do sada još nije sebi i svojima nabavio KULT GULA, možete tu knjižurinu i dalje naručiti: tih 500 strana u tvrdom povezu možete dobiti za 990 din + ptt. Ako šaljem kao preporučenu tiskovinu, to je još 150 din, odnosno 1.140 din ukupno. Manje od 10 e za summa summarum ovog bloga u njegovom Zlatnom Dobu…

Sad je blog napunio 14 godina (!), i ulazi u 15-tu, nakon okruglo 2.550 blog-postova.

Sad, odnosno za koji dan, ja punim 50 godina, i obavezna kriza srednjih godina navodi me na neka premišljanja, preispitivanja i podvlačenja crte.

Konkretno, što se tiče bloga, to izgleda ovako.

Javlja mi se da je vreme blogova polako prošlo, ili je na zalasku. Niko više ništa ne čita, kažu mi dobro obavešteni krugovi, pa tako ni blogove.

Poseta blogu je u blagom padu. Ništa melodramatično, ali ipak primetno. Tokom prošle godine uglavnom se kretala oko nekih 250-ak unikatnih poseta dnevno. Sve ređe dobaci do 300 ili to prebaci, ali (za utehu?!) barem i vrlo retko bude ispod 200.

prethodnih 7 dana

Linkovi se sve ređe dele po netu, posetilaca sa strane (drugi forumi ili blogovi) sve manje, čitalac je manje: npr. pre punih mesec dana okačio sam rivju za atraktivan, iščekivan, visokoprofilni film, BONES AND ALL. Do današnjeg dana njega je otvorilo samo kojih 700-ak čitalaca. Pre nekoliko godina on bi do sada imao bar duplo, tj. minimum 1.500.

Prednovogodišnji pregled horora za 20-ak dana još uvek nije prebacio 1000 čitalaca. I tomu slično…

Fidbek čitalaca je nešto manji. Ni to nije spektakularno opalo, ali ipak je primetno manje (po broju) i tanje (po sadržini) nego pre npr. 10 godina.

prethodnih godinu dana

S druge strane, moje obaveze su sve veće – kako moj biološki sat otkucava, i kako sam nestrpljiviji da realizujem svoje planove u Orfelinu, i kod drugih izdavača, a naročito vezano za moje sopstveno pisanje (romani, priče, kritike, studije, eseji, prikazi) – sve mi je teže da odvojim dva-tri sata vremena kako bih (potpuno besplatno) pisao tekst o nekom filmu ili seriji ili knjizi koji će sve manje ljudi čitati a često niko neće ni reagovati na njega, ovako ili onako. Za to vreme mogao sam da prevedem bar 5-6 strana nekog romana ili priče (za honorar), ili napišem nešto svoje (za večnu slavu i besmrtnost)…

Zbog toga, mada se trudim da na blogu pokrijem sve što je iole vredno pažnje, imam sve manje motivacije i vremena da pišem iscrpne kritike, kao nekad. Ko zna zašto je to dobro? Ionako često otkrijem da velika većina „čitalaca“ zapravo ne dolazi ovde da čita moje kritike i rivjue, nego samo da vidi ocenu filma. Ne zanima ih kao kritičar i analitičar nego samo kao relativno pouzdani radnik u video-klubu. „Gule, vredi li ovo gledanja? Vredi? Super, gledam! Šta, ne valja! Super, uštedeo si mi vreme, aj’ ćao!“

lik stvari koje dolaze

Ako je tako, onda je i tviter dovoljan. Npr. sinoć sam pogledao PREY FOR THE DEVIL. Zašto bih i za koga i za čije babe zdravlje pisao detaljan rivju toga ako 90% „čitalaca“ samo želi „post“ ove sadržine:

PREY FOR THE DEVIL; ** (2); dosadna otrcana predvidiva rutina, kompetentna ali bezlična i nebitna.

Možda je čak i sve ovo posle zvezdica suvišno za većinu.

Da, 90% novijih filmova i ne zavređuje detaljnije od ovoga. Ali problem je što i za one nešto bolje, sa ocenom od 3- pa nagore, sve manje nalazim motivacije, vremena, smisla da se njima bavim…

Minuli rad

Da skratim: bez brige, ne planiram da ugasim blog, bar ne za sada. Trudiću se, koliko mogu, da ga održavam u životu, dokle god vidim da imam za koga i zašto.

Ali, paralelno s time, nosim se mišlju da svoje blogu-nalik aktivnosti prebacim u drugu formu, npr. podkast. Čini mi se da se narod preselio na tu formu. Možda „niko ništa ne čita“ (ili barem ne blogove), ali izgleda da mnogi ta sranja slušaju – dok voze, dok peru sudove, dok vezu goblene, šta god…

Dakle, nije nemoguće da tokom ove godine, kad to još malo promislim i ispitam sve tehnikalije i forme i fore i fazone oko toga, postepeno The Cult of Ghoul prevedem u formu podkasta. Verovatno samo audio-podkasta, jer šta ima da me gledate, dovoljan je i zvuk. No, videću još da li ću ulaziti u to, kada, kako, u kojoj formi, s kojim tačno sadržajem, da li da budem sam ili s gostima…

Za sad samo glasno razmišljam o tome. Pa, ako neko uopšte više čita ova moja slova, nek javi šta misli o tome. Kao i da li bi iko bio voljan da to akcijanje podrži nekim simboličnim, ili kakvim god, finansijama – ili će sve ostati na lajkovanju.

Za početak radije ne bih ulazio u taj poduhvat sa nekim ozbiljnijim svojim finansijama jer one će mi trebati za (samo)izdavaštvo: u planu imam da izbacim čak dve knjige za ovu godinu, roman i zbirku priča, a to, deco, KOŠTA. Sa prošlogodišnjim poskupljenjem papira i štampe izdavaštvo je dovedeno na rub egzistencije, i baktanje time postalo je samo za godinu dana daleko rizičnije i opasnije, samoubilačkije nego što je dotad bilo. (Zbog toga ne shvatite ovo kao obećanje – možda uspem da zatvorim finansijsku konstrukciju samo za jednu realnu samizdat knjigu ove godine, umesto za preterane i pre-rizične dve!) Da povrh toga još kupujem neke besne kamere, mikrofone i reflektore, svetla – nije sada realno.

Ali, eto, razmišljam o tome, ispipavam teren, pa ću videti.

Ako uopšte stvarno zakoračim u tu formu, linkove ću svakako deliti i ovde na blogu – paralelno sa tekstovima, spiskovima, osvrtima, najavama koje ću pisati i tokom ove 15. godine bloga.

Eto, toliko sam vam imao reći na tu temu, za sada.

Srećan nam 14. rođendan, i da smo živi, zdravi i vredni!

P.S. Da, znam da kasnim i sa Zlatnim Gulovima i sa Top-listom naj-horora 2022. Biće toga, nadam se u razumno bliskoj budućnosti – čim odgledam još neke kandidate za najviša mesta koje dosad ne stigoh…

P.P.S: Da pojasnim nekoliko stvari povodom gore izrečenog, jer izgleda da ima nešto više ljudi kojima je stalo do ovoga, a ja sam namerno bio neodređen, jer nisam hteo da to zvuči kao NAJAVA, obećanje, plan i program – jer sve to oko eventualnog podkasta za sada je samo glasno razmišljanje od kojega možda bude nešto, a možda ne bude ništa.

1) Čak i ako pokrenem podkast, to neće značiti prestanak pisanja na blogu.

2) Ako pokrenem podkast, njegova forma svakako neće biti pretežno posvećena rivjuima filmova. Rivjui će ostati u pisanoj formi na blogu.

3) Ako pokrenem podkast, ne verujem da bi to bio one man show, u smislu da samo mene u njemu gledate i/ili slušate. Njegova ako ne isključiva a ono sigurno preovlađujuća forma bili bi intervjui, razgovori, sa domaćim i stranim relevantnim osobama. Bilo bi tu arhivskih: čuvam audio snimke razgovora sa skoro svim veličinama s kojima sam bio u dodiru, od Balaguera preko Hodorovskog i Stenlija do Stivaletija i Englunda. Bilo bi, možda, i ponekih audio-video intervjua rađenih sa mnom, koje smatram još uvek vrednim. Zatim, snimaka nekih mojih javnih predavanja o hororu, ili promocija knjiga. Zatim, neki izbor razgovora s Kadijevićem, koje sam radio za VIŠE OD ISTINE. Najzad, bilo bi i svežih, originalnih, spec. za podkast rađenih razgovora sa domaćim i stranim gostima, kritičarima, filmmejkerima, piscima itd.

4) Glavna prepreka za ovo poslednje (gostovanja spec. za podkast) je u tome što sam ja lociran u Niškoj Banji, a moji eventualni gosti su daaaleko odatle, pretežno u Beogradu – gde nemam ni studio ni prostoriju ni tehniku za snimanje. A sve i da uložim neke pare u kamere i mikrofone i čuda i opremim nešto nalik studiju u N. Banji – to je neisplativa investicija, jer nije realno, i finansijski i logistički, da bih povrh toga još mogao da plaćam putovanje, i smeštaj eventualnim gostima koji bi se cimali da bi mi dolazili iz BG u N. Banju. Bez nekih sponzora i mecena ne znam koliko bi mi bilo isplativo da plaćam čak i taxi u Beogradu, s kraja na kraj grada, a kamoli bus (ili auto!) Bg-Niša. A čak i s tim, ne znam koliko je realno da bi se neke veličine, od kojih su neki i u godinama, smarali da putuju tri sata do Niša radi nekog podkasta, pa još tri nazad u Bg…

5) „Arhivsku“ varijantu bloga (sa već postojećim audio i video materijalima) mogu da pokrenem sutra, ali ne znam koliko je ona atraktivna da SAMA to održava. Ekskluzivnu, sa sadržajem rađenim spec. za podkast, neću moći da realizujem bez niza logističkih i finansijskih varijanti koje trenutno nemam rešene…