IMAGO SEKVENCA - Lerd Baron

 

Prevodilac: Miloš Petrik

Broj strana: 404

Format: 13×20 cm

Povez: broširani

Pismo: latinica

Godina izdanja: 2026.

Težina: 434 g

Edicija Trepet

 

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

 

 

Lerd Baron je bio i ostao jedno od mojih najvećih otkrovenja među piscima horora 21. veka! I veoma sam srećan što mogu da se pohvalim da sam ga upravo ja doveo među srpske čitaoce. Druga knjiga edicije „Trepet“, koju uređujem za Veseli četvrtak, upravo je zbirka IMAGO SEKVENCA, sveže stigla iz štamparije i spremna za otkrovenja i prosvetljenja među ovdašnjim ljubiteljima horora.

            IMAGO SEKVENCA (THE IMAGO SEQUENCE, winner of the 2008 Shirley Jackson Award for Best Collection) Baronova je prva zbirka, objavljena 2007. Njome je on gromovito stupio na horor scenu i smesta zavladao kao najsvežiji, najžešći novi glas. To je i prva njegova knjiga na srpskom; nadam se ne i poslednja. To doslovno samo od vas, čitalaca, zavisi.

Kad sam kod toga, čujem da se prva knjiga ove edicije, IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt, baš i ne razbija od prodaje. Vampiri! Gotičari! Rokenrol! Krv! Pa, ako to ne ide, ne znam šta će ići? Možda Baronova reimaginacija Lavkrafta za 21. vek? Ajde da vidimo. Šteta bi bilo da ova edicija ostane na ta tri naslova za koja su zasad otkupljena prava...

Nego, da vidimo koji su, po meni, glavni Baronovi kvaliteti:

1) Čitak i pitak stil. 

To NE znači prostotu i jednostavnost besteselerske ispraznosti i površnosti, već sposobnost da piše sočno i živopisno jezikom koji nije opterećen nakaznim i napadnim metaforama i eksplodirajućim poređenjima koja unižavaju mnoge američanske žanrovske pisce i njihove srpske oponašaoce.

2) Izrazito vizuelna mašta.

Baron ima sposobnost gotovo filmičnih opisa scena i dešavanja, kao i umeće građenja nezaboravnih set-pisova. Šteta je što današnji kvazi-režiseri kvazi-horora svoju kvazi-inspiraciju crpu iz video-igrica, već-recikliranih-C-filmova i popularnih (izlizanih) trendova kao što su found footage, torture porn, grindhouse trash, urbanoia (građančiće karaju inbred-mutant-psiho seljoberi po vukojebinama), zombi-apokalipsa i slične otrcane budalaštine. Kad bi neko od tih idiota uopšte čitao KNJIGE, u pričama Lerda Barona našao bi savršene predloške za neke originalne nove i stvarno jezive horore! Čitanje njegovih priča (i pripovedaka, na granici novele) pružilo mi je količinu i vrstu uživanja koje mi današnji horor filmovi daju sve ređe, a i tad na kašičicu, nikad ovako izdašno.

3) Ubedljivi i zanimljivi likovi.

    Moram priznati da mene 99% savremenih pisaca horora na engleskom ne uspeva da zainteresuje za likove o kojima pišu, i da mi u tome sveopšta banalizacija karaktera, motivacije, okruženja, ideja i svega ostalog naročito smeta za bilo kakvo uživljavanje i brigu za kretene o kojima se pretežno piše. Sad, Baron ne piše nužno o vrsti ljudi koji bi meni bili zanimljivi per se, ali bez obzira da li su mu junaci neki autsajderi ili „žestoki momci“ sa bračnim i životnim brigama, on uspeva da ih približi i predstavi na takav način da me za njih i njihove konkretne probleme zainteresuje. Užasno redak talenat!

4) Izvanredan osećaj za MESTO.   

Da, narode: u dobrom hororu, lokacija je ravnopravan junak, a nekad i primarni. To su znali (i primenjivali) svi veliki majstori strave. Baron je odrastao na Aljasci, lunjao je po Americi, i ima vanredan osećaj da opiše memorabilna usamljena i zlokobna mesta, a naročito u prirodi: šume, planine, pustare (tu se, pored ličnih iskustava, vidi i njegov dug Aldžernonu Blekvudu). Takođe, ume da jak efekat izmeštenosti i očuđenja postigne i na lokacijama usred urbanog pakla.

5) Odličan spoj tradicionalnog i originalnog.

Neću reći da je Baron otkrio toplu vodu i počeo da piše horor koji ne liči ni na šta dosad viđeno – to, danas, NE treba više očekivati ni od koga! – ali ću reći da je njegov tretman lavkraftovskih tema u modernom okruženju izvanredno ubedljiv, promišljen i pametan. Malo ko je sa ovom doslednošću, iz priče u priču, stalno, bez većih padova ili promašaja, uspevao da pruži istinski modernu lavkraftijanu tako da ona zvuči relevantno i sveže.

6) Kosmička strava.

Naravno. Baron ima smisao za misteriozno i MISTIČNO, tu su i neki vrlo nadahnuti BODY HORROR koncepti, a iza svega toga, kao i kod Lavkrafta – stoji suštinski crni, nesaznatljivi, neljudski i anti-ljudski, anti-razumski svemir iracionalnog, nepredvidivog i košmarnog.

A evo kako sve to konkretno izgleda u sadržaju njegove prve zbirke.

 

„Stara Virdžinija“

            Na povučenoj farmi grupa vladinih naučnika proučava misterioznu babu – koja nije to što izgleda, a njene tajanstvene moći mogu postati oružje. Glavni junak je penzionisani CIA specijalac koji sa svojim vojničinama treba da ih obezbeđuje. Neke sile su oko njih, nešto im onesposobi vozila, ekspedicija poslata u okolinu ne vraća se, a baba… baba je jedna zajebana baba-jaga, i samo toliko ću reći. Sjajna atmosfera misterije i zlokobnog prisustva na ivici opipljivog.

            Ova priča bila je moj prvi susret s Baronom, u jednoj antologiji lavkraftovskih priča, i bila je to ljubav na prvi pogled, doslovno na prvih par stranica znao sam da sam u prisustvu veličine. Ako vi okelvate, dvoumite se, sumnjate u moej reči, na sajtu Veselog četvrtka imate ODLOMAK, odnosno početak ove priče, prvih 15-ak strana, pa bacite oko OVDE: https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

            Ko posle ovoga nije smesta navučen i gladan za još, u pogrešnoj se crkvi moli!

 

„Šiva, otvori oko“

            Naracija iz ugla drevnog entiteta (pod ljudskom maskom) na čiju zabačenu farmu dolazi lik koji istražuje njegove zločine, misleći da se radi o običnom serijskom ubici. Kratkotrajna igra mačora i miša. Završetak je pomalo opskurna tirada o tome da je naš narator – Mouth of God… Ova priča egzemplira moj veoma dragi podžanr: horor kroz dijalog. Do pred kraj, sva strava se ovde pažljivo gradi kroz sve jezivije nagoveštaje ubačene kroz taj razgovor... A onda to eksplodira...

 

„Povorka crnog lenjivca“

            Odličan osećaj za mesto – ovde: Hong Kong – gde se, postepeno, razotkriva mračna pozadina između još jedne zlokobne matrone, njenog kovena čudnih ženetina i njihove ponoćne procesije. Istraživač mahinacija u jednoj kompaniji na kraju završi u vrlo osobenom (i ličnom) Paklu, Chinese style. I ovde se majstorski gradi strava u naizgled banalnom, ali i egzotičnom ambijentu, gde otuđenje postaje sve veće i izraženije, a samodovoljna uljuljkanost u sopstvenu stvarnost biva nemilosrdno razbijena.

 

„Batinaš“

            Uprkos metaforičnom naslovu (Bulldozer), ova je priča smeštena u vreme Divljeg Zapada: Pinkertonov agent traga za serijskim ubicom koji je pobegao iz cirkusa noseći sa sobom nekakav grimoar. Ispostavlja se da je taj lik obožavalac Belfagora, hermafroditskog demona (MotherFather) kome udovoljava gadnim sakaćenjima i koprolagnijskim ritualima (srpski rečeno: occult SHIT)! Ludi spoj: Divlji Zapad, cirkuske nakaze, crna magija, telesni preobražaji, serijska ubistva, žestoki momci u sudaru sa tipovima gde pesnice i pucaljke ne rešavaju ništa...

 

„Sisaljka“

            Lovci na ucene uhvate i isporuče „serijskog ubicu“ koji je nešto mnogo više i neljudskije od toga. On pobegne iz zatvora i krene za njima u osvetu… Odlična atmosfera, pomalo zbunujući in medias res zaplet u kome treba više stranica da se pohvata ko tu koga zašto i za čije babe zdravlje, ali ipak intrigantno i sa upečatljivo pretećom atmosferom američke duboke provincije.

 

„Halucigenija“

            Bogataš i njegova žena zalutaju i auto im se pokvari blizu nečijeg napuštenog ambara. Tu ih napadne NEŠTO: kad se naš junak probudi u bolnici, žena mu je na aparatima, gadno unakažena i jedva živa, sa nezalečivom rupom u lobanji, a on se seća vrlo malo toga, sem da je nekakav veliki entitet čučao ispod krova ambara, a da je ispod njega bilo nešto nalik improvizovanom žrtvenom oltaru… On unajmi čoveka da pročačka lokaciju, pa otkrije da to mesto već dugo vremena ima loš vajb oko sebe, sa familijom degenerika kao iz „Daničkog užasa“. Plus, izgleda da je njegova žena na neki način „zaražena“ tom Drugošću koju su degeniji (sic) na toj farmi prizvali… Da, ti degeni su takođe i geniji, i prave neke skalamerije i sokoćala s kojima, uz malo mađije, zazivaju neka onostrana čuda...

            Vrlo proživljen, živopisan opis staranja o voljenoj osobi koja je sada svedena na jedva-funkcionalno ubrzano-truleće meso koje sve više smrdi i pretvara se u nešto sve tuđinskije. Bliska Apokalipsa nagoveštena na kraju.

 

„Paralaksa“

            Kolaž isečaka intervjua, dokumentaraca, audio-izjava i naracije lika koji je, kako izgleda, serijski ubica žena sa satanističkom motivacijom… Na kraju se okrenu uloge, i umesto njegove nestale žene, nestao je on. Kako? Otkud? Šta? Wtf?

 

„Kraljevski zoo vrt je zatvoren“

            Vrlo zahtevno ispripovedano NEŠTO. Navodno se radi o ovome: A young professional develops a sense of emotional paresthesia about his life and the world around him as he tries to understand why. Mene nije uvukao u tu svoju paresteziju, što je za Barona vrlo retko! Ovo je narativni eksperiment, za one koji to vole. Srećom, kratka je priča.

 

„Imago sekvenca“

            Postoji serija od tri velike fotografije koje, iz različitih uglova, prikazuju jednu mračnu pećinu, i nešto naizgled živo u njoj. Niko nije video sve tri na jednom mestu. Gledanje samo jedne već po sebi izaziva čudne košmare. Ko vidi dve – poludi. A sve tri? Misterija. Istraga. Razgovori sa vlasnikom galerije i partnerkom nestalog fotografa otkrivaju mračnu, okultnu zaleđinu. Sve, naravno, vodi u pećinu, u susret naživo. Kosmička strava, big style. Jeza do srži. Useravanje! Metnite na sebe pelene za odrasle i polećemo!

 

            Za razliku od Lavkraftovih autsajdera i Ligotijevih autista, Baronovi junaci su pretežno žestoki momci – ekstrovertni, užljebljeni u Samsaru i Pacovsku Trku što se „stvarnim životom“ zovu, i postoji žestok NOIR vajb oko većine njih. Ove priče hvataju ih u trenutku kada počinju da ispadaju iz žljeba, i kada susret sa Tuđinskim bude katalizator, ali u nekim slučajevima samo poslednji indikator, njihovih u tom trenutku već aktuelnih ličnih Paklova. U svakom slučaju, oni se trzaju i bore mnogo žešće nego junaci HPL-a i Ligotija, mada sa sličnom vajdom od toga.

            Od stvari koje nekoga možda mogu iritirati u pojedinim pričama (u manjini, ali ume ponekad da bude) najupadljivija je sklonost ka opskurantizmu i dvosmislenosti, koji su okej onda kada su u pažljivo doziranim količinama, ali ne valjaju kada se s njima pretera. U redu je da ZNAČENJE bude opskurno, ali nije baš mudro kada je opskuran sam zaplet, odnosno – šta se dođavola uopšte desilo!

 

Da sumiram: onda kad je odličan – a to biva veoma često – Baron pruža zaista odličan, prvoligaški originalni horor, sasvim u rangu modernih majstora kakvi su Brajan Hodž, Daglas Kleg i T.E.D Klajn, što će reći da svakako zauzima poziciju u top-5 današnjih horor Anglo-Amera i zato ima moj nepodeljeni užareni Pečat! A pomenuti Hodž je treća knjiga u ediciji „Trepet“ – tačnije, zbirka Laži i rugobe. Trebalo bi da bude gotova do leta. Bila bi i ranije, da nas prevodilac kome je bila dodeljena nije zavlačio više od pola godine, da bi nam tek nedavno saopštio da ipak ne može da stigne da to prevodi, zbog drugih, važnijih mu obaveza...

 

            Šta kažu drugi?

„Svakih nekoliko godina pojavi se pisac koji ponovo oživljava ili ponovo uspostavlja tradiciju strašnih priča na način prikladan svom vremenu, ali i s osvrtom na prošlost. Lerd Beron je svojom prvom zbirkom Imago sekvenca ostavio pečat na horor prozi. Njegov prijatno gust stil pomešan je s oštrim razumevanjem mraka i širim osećajem ogromnosti univerzuma.“

- Džef Vandermer

 

            Šta kaže Dr Ghoul?

„Primarno polje delovanja Lerda Berona u ovoj zbirci jeste kosmička strava. Čak i kad se posveti naizgled prepoznatljivom horor motivu – veštica („Stara Virdžinija“), sekta („Povorka crnog lenjivca“), serijski ubica („Batinaš“), ukleti portret („Imago sekvenca“) – zaleđina svega, ispostavlja se, daleko je većih i širih razmera, i vodi do nesaznatljivih, jedva opisivih sila i nezemaljskih, često metafizičkih entiteta.“

- Dejan Ognjanović

           

Šta kaže sam autor?

„Užasi na koje se nailazi u Imago sekvenci podjednako se oslanjaju na strašnije prikaze hrišćanskog Boga, budističkih paklova i moavskih božanstava koliko i na Lavkraftove neopisive Drevne… Dok sam sastavljao Imago sekvencu zamislio sam mozaik labavo povezanih, ali tematski uzajamno podupirućih priča koje bi istraživale beznačajnost čovečanstva u poređenju s ogromnošću kosmosa. Za protagoniste sam izabrao galeriju tvrdokornih ljudi, izuzetno sposobnih, kako bi se suočili s nezamislivim silama. Izabrao sam špijune i revolveraše, izvršitelje i vojnike, jer malo šta je strašnije, užasnije od gledanja kako izuzetno samouveren čovek podleže okolnostima van svoje kontrole, van svog razumevanja.“

- Lerd Baron

 

Kupujte, podržavajte, Širite Reč (i Sliku) na mrežama i naživo, ako želite da ova edicija zaživi i umnožava se...