HER PRIVATE HELL (2026)

 

Nije da nismo bili pripremljeni. Nije da nismo ovo očekivali. Dapače, SVE je ukazivalo na OVO. Pa ipak... Nadali smo se, jer smo nadanju skloni, jer smo neuništivi optimisti.

                Ali, ne vredi. HER PRIVATE HELL je tačno onakva izdrkotina kakvu smo od Refna morali očekivati isto onako neumitno kao što posle A, B, C ide D.

                Posle narativnih i smisaonih hiperstilizovanih papazjanija kakve su bile BOG PRAŠĆA AL JA JOK i NEONSKA DEMONICA, i posle TV izdrk-pantljičara, od kojih sam jednu s gnušanjem i besom ugasio na pola prve epizode (i smesta zaboravio sve, pa čak i naslov!), a drugu sam, suprajz, uspeo da odgledam (KOPENHAGENSKA KAUBOJKINJA) – evo ga naivčinama dugo (deceniju!) čekani Refnovog povratak u bijoskop! NJEN PRIVATNI INFERNO!

                Ha ha! SUCKER ko plati bioskopsku kartu za ovo gomno. SUCKER ko skine s neta (ima već, na izvolte, ko se toga ne gnuša) i očekuje fino veče uz cineeemaaaaaa. A SUCKER bih bio i ja da sam, na neviđeno, pristao da platim neke nenormalne stotine i iljade evara koje je Distributer X tražio da bi se OVO pušćalo na Sloter festu. Srećom, slutio sam da će da dođe do OVOGA, pa im rekoh „Neka, hvala“.

                A to OVO je sledeće: od onog Refna koji se pred Fridkinom kurčio kolko mu je genijalan NAGON (DRIVE), a Friko ga spustio na svoje mesto, za svaki slučaj, jer možda je trolovao a možda budala i stvarno to misli (ima na Jućubu, ko zna, znaće o čemu govorim), u lobanji mu umesto mozga ostala samo kišna glista koja bi sad sve nas da TROLUJE kako je ovaj novogodišnji program u Pinkovom studiju, s obiljem veštačke magle, sav u plavim i crvenim svetlima i filterima, uz mnogo šljaštećeg neona i kiča, zapravo nekakav FILM.

I to ni manje ni više nego omaž svemu na šta ovaj danski pozer drka u svoja privatna 4 zida: Arđentov INFERNO, japanski emo-jakuza filmovi (Sejđun Buzuki), BANBARELA, sabrani Mario Brava, ali naročito PLANETA VANPIRA, i još razni tako neki filmovi za TETKE (gej ili strejt provenijencije) sa nedodirljivim Ženama Našminkanim i Nabudženo Odevenim da budu Veće Od Života (i od pipanja)...

                Premise na kojima je sazdana ova tvorevina, ovaj Pink „šou“ (frik šou), ova DVA SATA DOSADNOG PROGRAMA, glase:

- pričanje priče je tako passe;

- oćete smisao, logiku, značenje? idite nazad u 19. vek!

- zaplet, fabula radnje? pih, ta koješta, ostavimo to za služinčad;

- privatni fetiši su tako zabavni – pogledajte samo Tarantinja, striku Striklenda, duet Kateta Hipotenuza i Forcani – ali za razliku od tih SELJAKA, ja neću da pričam ni toliko priče koliko oni, jok ja, nego ću pred narod da izvučem sve lutkice i sličice koje sam skupljao u mojoj sobi i razbacam ih bez nekog reda – jer red je za prostotu, chaos reigns, baby!

- i poza je stejtment!

- palp i kič su strašno cool kad se snime s visokim budžetom u Pinkovom studiju, sa vrhunskim šminkerima, kostimografima i kamermanima!

                Problem je samo što da bi neko pravio „stil iznad supstance“, prvo treba da ima stil. A treba, ipak, i malo supstance – da bi stil imao iznad ČEGA  da bude (vidi: INFERNO). A ovde nema NIŠTA. Ovde zjapi treperava praznina. Što reko Laftkraft: „Audient void.“

                Iz te praznine povremeno izvire neke prenašminkane ženice, od čega je jedna ružna Azijatkinja, jedna je neka zaboravljiva lutkica, i jedna je moja ljubimica Sofi Tačer – koja ne može a da ne ponudi nešto malo odmora za oko, takva joj priroda, ali kretefn ni nju nije iskoristio ni blizu onoliko i onako kako je trebalo. (I time ne mislim samo u jalovoj  ništa-se-ne-vidi „erotskoj“ sceni za impotentne, nego i šire.)

ma ko je to nama operiso obraščiće?

                Iz te praznine veći deo vremena odjekuje skor genijalnog Pina Donađija, i on je otprilike sve što bih vezano za ovaj film pohvalio. Skinite taj skor s neta pa tripujte, s aditivima ili bez. Zurite u beli zid ili plafon dok ga slušate, i lepše ćete se provesti nego uz ovu trolovsku izdrkotinu na novčanici od tri dolara.

                Za kraj ću, da se ne bih unosio previše u ovaj anti-film, sebi uštedeti vreme i trud tako što ću citirati jezgroviti sud o ovom sočinjeniju koji je na Fb okačio Nikola Gocić, čiji su ukus i poznavanje opskurne kinematografije poprilični. Sve ovo što je reko i ja potpisujem:

„In his latest attempt to outdream the dream logic, outweird Lynch at his weirdest, and prolly win against Cattet & Forzani in 'who's the biggest fetishist?' game, NWR delivers an extremely alienating, emotionally and intellectually detached exercise in pseudo-esoteric hyper-style; vapid yet somewhat mesmerizing, sexy yet profoundly frigid, eye-and-ear-pleasing yet mind-numbing, genre-less piece of anti-cinema that may achieve the cult status in some utopian futuristic society of human-AI hybrids.“

Nemoj posle da bi bilo: „Gule, što nisi reko, zašto nisi na vreme upozorio, jbt od ovo mož da se rikne!“ Ili barem neplanirano zaspi...

Smorio vas NEON DEMON, onih dana? Ihaaaj, pravićemo ga od blata (pomešanog sa šljokicama i Lokicama)! Taj film je barem zaslužio drugo gledanje i novo promišljanje – a OVO neću obrisati s harda samo za slučaj da nekad razvijem nesanicu, jer boljeg leka od ovoga nema.