UNDEAD (2004)

(Uskoro kreće novi film braće Spirig, DAYWALKERS, u kome slutim da će sa vampirima da urade ono što su ovde sa zombijima - pa je red da se sada prisetimo njihovog debilovanja.)

**(*)
2+

Posle svih ejakulacija koje su prosute na netu, a povodom ovof filmčića, kad sam ga napokon pogledao= veoma sam razočaran.

Muka mi je vise od situacije u kojoj grupica fanova skupi neku sitnu lovu, i onda krene da mlati omaže svojim omiljenim filmovima = naročito kad se za tu svrhu skrnavi pod-žanr zombi filmova. Jedina razlika izmedju UNDEAD i, recimo, THE DEAD HATE THE LIVING, ili DEAD NEXT DOOR, jeste u budgetu koji su braća Spierig nekako skrpila: njihov film IZGLEDA profesionalno, 'lepo' je snimljen, solidno montiran [makar na mikro-nivou pojedinih scena: no, na makro planu ima užasne, neoprostive probleme sa ritmom], i ima sasvim pristojne [iako pretežno nenadahnute] efekte maske.

Film je nastao tako sto su 'režiseri' ubacili u mixer EVIL DEAD, BAD TASTE, BRAINDEAD, STRANGE INVADERS, SIGNS, MATRIX OVERLOADED, INDEPENDENCE DAY, PIRANHA 2, špageti vesterne, i jos 300 nasumično odabranih naslova i prototipova, smućkali to bez glave i repa i izručili pred publiku bez truda [ili umeća] da to organizuju u nešto što ima Priču, Likove, ili daleko bilo- SASPENS.

Anything goes koncept je užasno tesko odraditi tako da bude smislen: svaka budala moze pokušavati da bude 'nepredvidiva' tako što će nasumično ubacivati twistove koje niko ne očekuje zato što im tu mesto nije; svaka budala može pokušavati da se sprda sa žanrovskim konvencijama i praviti fazone na prvu loptu; svaka budala može da metne plavi filter na kameru i snimi 'stilizovan' film; a kako vidimo, sad svaka budala može i da na svom sopstvenom kućnom kompjuteru pravi vizuelne efekte.

Ali, jos uvek nije nađen program koji ce učiniti da se proračuna balans između akcije, horora, komedije, SF-a i drame, i da rezultat bude efektan kao celina, a ne kao niz luckastih prizora i epizoda.

UNDEAD je proizvod površnih ljudi, koji nisu naučili osnovne lekcije iz Reimijevih, Jaxonovih, i dr. filmova koje oponašaju, ali budući da je upakovan u šarenu 'stilizaciju', da 'lepo' izgleda, da je rađen kao crowd-pleaser = sigurno će se dopasti svima koji vole domaći film, i onima koji su uzivali u UNDERWORLDu.

Što se mene tiče, NIJEDAN od 'fazona' nije mi izmamio niti smešak, a otprilike nakon prve trećine prestalo je da me bude briga za film; čitav SF elemenat je toliko glupo uveden i [ne]iskorišćen da to nije normalno. Likovi rade užasno glupe stvari, osnovna pravila i zakoni u tom 'svetu' koji nam UNDEAD prikazuje nisu jasna, i sve se rasplinjava u ispraznom haosu.

THE TOOLBOX MURDERS (2004)

*** 

(3-)

Ukratko, mlaka trojka. Hooper is back in form. Not the TCM form, not even LIFEFORCE form, ali recimo FUNHOUSE form. U mnogo čemu ovaj film podseća na FUNHOUSE: 1 lokacija, grupa kliše-likova, maskirani ubica za koga se ispostavi da je neka vrsta nakaze, i totalno cheesy mindless gory fun sa ubistvom na svakih 10 minuta. Ja inače ne volim naročito FUNHOUSE, ali TOOLBOX smatram upadljivo boljim filmom. Pomaže mu to što je dinamičniji, brži, zabavniji, žešći, krvaviji, sa boljim maska-efektima, i- što ima barem 1 dobar lik: Angela Bettis [MAY] je stvarno lutkica, pa iako joj scenario praktično ne daje NIŠTA, ona od tog NIČEGA uspeva da napravi beskrajno dražestan lik s kojim se smesta identifikujete, čak i kad radi prilično bezumne stvari [let's investigate the dark corridors after all those murders...].

Ali nema veze: ovaj film o zlosrećnoj zgradi mogao bi se opisati kao spoj Argentovog INFERNA [čiji uticaj na nivou scenarija je nesumnjiv, i mestimično na ivici plagijata] i pomenutog FUNHOUSE-a. Mada vizuelno nije baš toliko bogat, snimljen je sa odmereno stilizovanim realizmom, recimo, kao malo bogatija verzija SESSION 9].

Imam samo 2 krupne zamerke:

1. Ključna stvar poput istorije/prirode ubice i mesta [zgrade], tj. rasplet filma, dati su tako sažeto i smandrljano da bitne stvari ostaju nejasne. Veliki je greh ne znati ko/šta ti je Zlikovac, i zašto radi to što radi. Da li je samo psiho-nakaza, ili je zombi, ili natprirodni stvor ne znam ni ja kojih moći= ostaje nedorečeno.

2. Hooper se sasvim zaneo sa shock efektima, koji su naglašeni toliko nehumano glasnim ZVUČNIM EFEKTIMA, da to postaje iritirajuće: režiser njegovog kalibra NE MORA da poseže za tako primitivnim fazonima, uostalom, film mu je i bez toga vrlo creepy & scary. Svaki put kad se neko sudari s nekim/nečim što uleti izvan kadra= BAAAAAM! ZVOOONGGGG!!! IIIIIIIKKKKK!!! GOOOOONGGGG!!! CRAAAASHHHH!!!!

Bučniji i 'siroviji' film po upotrebi ovih efekata u životu nisam video.

Summa summarum, film mi se dopao: svi oni koji su svršavali na WRONG TURN trebalo bi da seku vene na ovo: ako želite film sa klišeima, sa cheesy gory fun, ali da je dobro napravljen, i sa mnogo efektnijim klimaxom [sa boljom 'dekapitacijom' posred lica, ovog puta uz pomoc cirkularke]= TOOLBOX MURDERS is for you.

SKROMAN PREDLOG

SKROMAN PREDLOG

za racionalnije korišćenje potencijala srpske dece i omladine

na dobrobit njihovu i njine domovine

Čitajte u Balkanskom Književnom Glasniku br. 9

KRATKOFIL report VI

KRATKOFIL report VI

U kome se opisuje zatvaranje i daju osvrti na viđene filmove

Sve vreme trajanja festivala vreme je u Banjaluci bilo sunčano i vedro, sa samo jednim blago-kišičastim popodnevom ("na oblak"). Bilo je možda i pretoplo, ali za rafting i šetnje bilo je OK, a 4 zvezdice hotela BOSNA znače da je soba, pored ostalog, imala i klimu. Tek je poslednji dan (subota) doneo značajno pogoršanje vremena, i gnusna kišurina je krenula da pljušti od ranih jutarnjih časova, pa sve do večeri i noći bez prestanka. Naravno, sa sobom nisam nosio kišobran, ali sam zato imao Harva kao svog vernog štitonošu i kišobranca. Srećom, temperatura nije pala toliko da bih se smrzao u T-majicama (sic) koje su isključivo činile moju garderobu, bez ičega ponetog sa rukavima.

Ceremonija zatvaranja odigrala se u Velikoj sali Pozorišta, gde me je (a i Harva sa mnom) dočekalo rezervisano mesto u drugom ili trećem redu – odakle smo mogli da perfektno uživamo u svemu, a naročito u najprijatnijem iznenađenju večeri. Bio je to nastup (beogradske) plesne grupe TRIBALICA čije su zgodne i simpatične curice u egzotičnim kostimima plesale (ako je ples prava reč za te pokrete i performanse) uz egzotične, orijentalno-intonirane, mestimično military-etno-tribal tonove za koje se, po okončanju svega, zaprepastih tvrdnjom da su inspirisani islandskom mitologijom – jer bio sam ubeđen da se radi o muzici inspirisanoj pre svega DeadCanDance-ovskom reinterpretacijom bliskoistočne muzike. Konkretno, soundtrack su činile sledeće stvari:

"Innocence" – Bjork

"Kaigomai, kaigomai" – Sotiria Leonardo

"Bachelorette" – Bjork

"Kitten Pig" – Pentaphobe

"Caravan" – Raquy and the Cavemen

Vala, nakon užitka koji mi je pružilo kako slušanje tako, bogme, i gledanje svega ovoga, moraću da potražim more of the same!

Tom prilikom odgledasmo i 10-minutni produkt GLACIER koji su Alan Smithee i njegova lokalna ekipa snimali i montirali tokom trajanja festivala. Neću biti baš toliko dobrostiv da taj produkt nazovem filmom, pre svega iz poštovanja prema konotacijama koje ta reč nosi; recimo da je to nekakav snimljeni i montirani materijal koji je praćen polu-smislenom naracijom i sjajnom Vangelisovom muzikom iz BLEJD RANERA koja ga oplemenjuje više nego što same prozaične slike to zaslužuju. Nema tu ni K od koherencije, ni S od smisla, ni F od filma, i na vrlo očigledan način se ostvarila moja prognoza koju sam izrekao Sergeju još onog dana na raftingu: "Ovo će da bude film koji je mnogo zanimljivije praviti nego gledati." Dakle, učesnici u njemu su zdušno aplaudirali sami sebi, a ostatak publike – činjenici da je, ipak, u pitanju kratki "film", te da stoga nije predugo trajao.

Ostatak večeri je protekao uz dodelu nagrada, i na to kako su podeljene nemam većih zamerki, sa većinom se čak i slažem, ali primetiću, ipak, da su neki od boljih filmova bili prikazani u ne-takmičarskim programima. Više o filmovima malo niže u textu, a nagrade su obznanjene na sajtu festivala, ako nekoga zanimaju. Ceremonija dodele je bila solidna, nesmarajuća, ljupka u svojoj skromnosti (naravno da većina stranih dobitnika nije bila tu da simbolične ne-novčane nagrade primi) i samo u par navrata smešljiva (kada bi se prevodilac Dejo zaneo svojim mislima i propustio da promptno odreaguje na pauzu koju je strani govornik načinio kako bi ovaj njegove reči preveo).

Sve je to kulminiralo skromnijim koktelom nego na otvaranju (naravno, pod krovom Pozorišta, pošto je napolju i dalje pljuštalo), i to beše prilika da se još jednom sretnem, te pozdravim sa gostima i ostalima s kojima sam se družio prethodnih dana. Proćaskao sam sa dvojicom lokalnih umjetnika (jedan od njih je, znajući moju reputaciju surovog kritičara, mudro izbegao da mi pokloni svoju recentnu zbirku priča) a hajlajt je bila priča izvesnog litvanskog experta za Lezbo-Gej-Bi-Trans. filmove i festivale o tome kako se proveo na Queerfestu u Sarajevu prošle godine, kada su im lokalni mudžahedini upali na otvaranje i isprebijali šta su stigli, a ovaj čak završio u bolnici...

I tako, uz piće i meze, i malo kvašenja vani, završi se i taj festival. S Harvom se pozdravih do idućeg susreta tradicionalnim rečima: "Dogodine u Prištini", a onda odoh da nešto malo i odspavam pre ranojutarnjeg prevoza nazad do Bg.

U nedelju u 9.30 h je mene i još dvojicu gostiju čekao auto ispred hotela; osim Evalda, tu je bio i Islanđanin koji je prošle godine dobio glavnu nagradu. Takođe, baš tada se iz hotela odjavljivao i prof. Nikola Stojanović, iz nekog razloga ubeđen da je auto koji nas čeka namenjen i njemu. Iako sam znao da je njegov polazak bio planiran za 14h (dakle, više od 4 časova kasnije), pomislih da je u pitanju nekakva izmena u zadnji čas. Istina, nije mi bilo jasno kako su organizatori zamislili da se nas četvoro + vozač kao peti, naguramo u auto sasvim običnih dimenzija. Posle malo nervoze i zabrinutih pogleda ka autu u koji se prof. NS već smestio, dok je zbunjeni vozač zvao hospitalku Jelenu, ispostavilo se da je dobri profa navodno ispustio svoj ručni sat prethodnog dana i mislio da ovaj ne radi; kad se probudio nakon noćašnjeg slavlja pomislio je od oblačnog jutra da je rano popodne, i bez provere se sjurio ka prevozu koji, ipak, nije bio njegov. Tako se, sa olakšanjem, s njim oprostismo tada i tu, i krenusmo komotno ka Bg u prvobitno planiranom sastavu. Drugačije ne bi ni moglo, fizički. A ni psihički.

Put do Bg je protekao mnogo prijatnije i bezbolnije nego li dolazak iz Bg do Bl; nije bilo vrućine pa ni potrebe za klimom, a nije bilo ni napornih i beskrajnih priča – ova dvojica su sela pozadi i uglavnom dremala dok sam ja na prednjem sedištu, posle malo small talka sa vozačem, uzeo da uživam u zbirci priča ŽMARCI Borisa Vijana koju sam poneo baš za svrhe čitanja u putu, a tek sada našao malo vremena da joj se posvetim. Nju sam čitao i kasnije, u busu Bg-Niš, ali Vijan je zaslužio zaseban osvrt na ovom blogu, pa će ga uskoro i dobiti.

A sad, za slučaj da neko ovo čita ne samo zbog tračeva i juicy putopisa, evo i osvrta na kratke filmove koje sam pogledao tokom KRATKOFILA.

HORORI

PACIJENT 0

= Ovo sam već gledo na BEOKONU; na drugo gledanje, sa Harvom, i na treće gledanje (sa publikom na festivalu) moram reći da moje poštovanje prema ovom filmiću sve više raste, i smatram ga izuzetno uspelim primerkom trash filma u kome su sve manje vidljive nesigurnosti i amaterizmi iz Lakobrijinih ranijih pokušaja, a sve više sasvim pristojan rediteljski zanat i vrlo uspešan humor i uopšte DUH koji to sve prožima. Nije nemoguće da nas u narednim godinama Laki obraduje i nekim dugometražnim filmom: mislim da je on još-malo-pa-spreman za tako nešto, i uz samo još malo truda mislim da to nije nerealno. Publika, koja je sjajno reagovala na film i obilatim aplauzima ga nagradila, svakako zaslužuje nešto što actually ima duha, što je živahno i zabavno kao PACIJENT 0, umesto treš budalaština kakva je ZONA MRTVIH, recimo.

COLOURS OF BLOOD

=Dokumentarac o SM potkulturi, pirserima i tatu-frikovima koji mi, iz nekog razloga, nije legao, smorio me i nisam ga odgledao do kraja.

UNHOLY NIGHT

=Ne znam da li je gore što je ovo film sa jednom jedinom forom (1-joke movie), ili što je ta fora nevredna truda (Deda-Mraz ubica), ali u svakom slučaju ovaj sirotinjski slikani i kasapski montirani islandski produkt više liči na 10ak minuta nasumice isečenih pred kraj nekog debilnog i jeftinog teen-slashera, nego li na smislenu i zaokruženu kratku formu per se.

40 DANA

=Sjajan dokumentarac o verovanjima glede zagrobnog života u Srbalja, sa naglaskom na vampirima. Tu su experti sa Balkanološkog instituta (Mr Marija Ilić), tu je narator, i najvažnije i najbolje – tu su BABE sa svojim spooky bapskim pričama! Ekipa je išla po selima, slikala neke vodenice i groblja, kao i rečene babe kraj ognjišta, koje prenose šta su njima ljudi pričali o svojim susretima sa duhovima. Ispovest jedne babe o duhu "neveste" koji je progonio njenog oca izazvao mi je žmarce, što nijedan horor viđen u skorije vreme nije uspeo. Priča je sjajna i potentna; možda je pozajmim za neko svoje skorašnje pisanije.

COSITA LINDA (SWEET LITTLE THING)

=Naslovna stvarčica je, zapravo, pica-ubica, sa obaveznim zubićima za odgrizanje muškosti, ali pričanja je previše a odgrizanja premalo; režija je osrednja, vizuelnost siromašna, i ovo se ipak svodi na još jedan 1-joke movie koji nedovoljno muze tu jednu foru koju ima.

THE FACTS IN THE CASE OF MR. HOLLOW

=Simpatičan experimentalni film u kome se na 3D način "ulazi" u jednu 2D fotku, i iz novih uglova uočavaju se novi i sve jeziviji momenti na njoj...

UNA STORIA DI LUPI (A WOLF'S TALE)

=Atmosferičan italo sa Frankom Nerom, odlično koristi svoje ruralne lokacije i prikazuje Italiju kakvu smo retko viđali u hororima. Naravno, naslov već sugeriše da su vukodlaci umešani, ali ne očekujte spektakularne efekte i maske, već odličnu atmosferu i sasvim pristojnu jezu.

TREEVENGE

=Najveći crowdpleaser u ovoj ekipi, o božićnim jelkama kojima dodija praznični genocid i reše da se okrenu protiv gnusnih ljudi. Sledi ubijanje na razne gnusne i duhovite načine. Možda drveću treba malko previše da se pokrene, ali jednom kad počne klanica, to je milina gledati.

EXCISION

=Nisam baš siguran koja je poanta ovog filmića o neshvaćenoj psiho-otaku curi koja u najboljoj nameri reši da operiše svoju seku i presadi joj potreban organ od ne baš najdobrovoljnijeg davaoca. Neozbiljna tema preozbiljno tretirana, što na kraju proizvodi osećaj nelagodnosti i diskomfora koji nije žanrovski, nego prosto – ne zna čovek šta da misli.

A BREAK IN THE MONOTONY

=Kratki animirani o životu posle zombi-apokalipse, i drugoj vrsti zombifikacije preživelih.

AM 1200

=Kratki epik od kojih 40ak minuta, pomalo konfuzno ispričan, ali sjajno režiran i gusto atmosferičan, o jednoj zlokobnoj fundamentalističkoj radio-stanici koja ima direktan dodir s Bogom. Ali ne s onim dobrim čikom u belom, sa bradom nego... vidi sliku. Mada je kraj antiklimaktičan i predvidiv, ovo je tehnički sjajno izvedeno i sigurno će poslužiti svom reditelju kao odlična vizit-karta za svet dugometražnog filma.

NE-HORORI

SPACEMAN THREE / SPACEMAN THREE

(IRSKA) 3'

=Duhovit SF o cabin feveru u svemiru, gde se 2 člana u malom svemirskom brodiću zlopate sa napadnim 3. članom.

MUTO / MUTO

(ITALIJA) 7'

=Izvanredan experimentalno-animirani, fascinantno izveden, o oživelim grafiti-crtežima: umesto papira, podloga za crteže su zidovi i ograde grada! Dobio nagradu!

EPITAF ZA SNOVE / EPITHAPH FOR A DREAM

(SRBIJA) 13’

=Tugaljiva, a mestimično skoro-neukusna priča u slikama o životu čoveka koji je ostao bez šaka i nogu zbog explozije kasetne bombe u Beogradu.

ZVUK TIŠINE / SOUND OF SILENCE

(BOSNA I HERCEGOVINA) 12'

=Predug i prebukvalan, a plitkouman lokalni filmić o čoveku koga spopada buka sa svih strana: svuda oko njega je galama, brbljanje, cika i vriska, pa se on na kraju – of kors – povuče čamcem na jezerce ka magličastim planinama... Iz fabričke hale – povratak majčici prirodi... Pošto je maltene bio JEDINI domaći film, dobio je grdne neke nagrade.

SAMOĆA / SOLITUDE

(IRAN) 10'

=Idejno opskuran i napadno-filozofski, ali vizuelno zasenjujuće animiran, o čoveku (?) od kamena na steni lebdećoj u praznini...

U ŠUMU / INTO THE WOODS

(VELIKA BRITANIJA) 6'

=Bezvezan filmić koji bi hteo da nešto kaže o nemogućnosti ljudske komunikacije ili tako nečem pomodnom, a zapravo samo ilustruje koliko je imbecilno govoriti samo srpski usred Engleske, i ne razumeti ni reč engleskog, i očekivati da će na tvoje unezverene povike i histerično ponašanje neko da prijateljski i s razumevanjem reaguje.

PLJAČKA VOZA PACOVA / THE RAT TRAIN ROBBERY

(NEMAČKA) 12'

=Zabavna, mada malkice preduga, ali ipak dinamična animacija o pacovima otpuštenim iz ex-državne a sada privatizovane železnice koji sada reše da je opljačkaju...

ALTER EGO / ALTER EGO

(FRANCUSKA) 20'

=Ovo je zapravo snimljena radio-drama ili pozorište, a ne film u nekom strožem smislu reči, jer je sav sveden na glumu i dijaloge dvoje likova u parku. Srećom, dijalozi su ubedljivi a gluma odlična, situacija intrigantna (naživo susret dvoje fejsbuk dopisnika) – dovoljno da i ovome daju nagradu.

DUHOVI / GHOSTS

(FINSKA) 15'

=Dosadnjikav dokumentarčić o tužnim sudbinama ljudi u jednom domu za azilante čiji kontext nije dovoljno jasno predstavljen.

ARCHIPEL, DIJALOG JEDNOG GRADA / ARCHIPEL, DIALOG OF A CITY

(HOLANDIJA) 5'

=Izvanredna spooky-goth animacija i opskurantsko-vilozovska 'priča'.

MAŠINA ZA MOLITVU / THE PRAYING MACHINE

(VELIKA BRITANIJA) 6'

=Od-lič-na animacija koja je zasenila zaplet, ako ga uopšte ima.

DUG JE PUT KUĆI / THE LONG WAY HOME

(RUMUNIJA) 21'

=Još jedan dokaz o vitalnosti današnjeg rumunskog filma: čak i u ovako kratkom parčetu ima više sokova, života, autentičnosti i etitjuda nego u bilo koja 3 nasumice odabrana srpska filma iz poslednje 3 godine! Dve cure ostanu iza poslednjeg busa u gradu, nemaju dovoljno para za taxi, lutaju ulicama... Sve je to odlično i prepoznatljivo (ovaj Bukurešt mogao bi biti Beograd, a ljudi koje one sreću – Beograđani) samo je kraj razočaravajuće antiklimaktičan: pre prekid nego završetak. Inače, ovo je režirala žena, pa – kako smo se nadali, super smo se udali!

NA DONJOJ GRANICI / LIMINAL

(SAD) 14'

=Urlajuće gole lezbejke, pa još u crno-belom 'filmu'. Pisao sam već izveštaj o ovoj neverovatnoj orgiji artsy-farts klišea u prethodnom izveštaju.

CHINK / CHINK

(IRAN) 5'

=Baba sa obe noge u grobu pokušava da udene konac u iglu tokom pola filma. Kada to uspe, nit se proteže preko fotografija iz njene mladosti. Wow. Najdužih 5 minuta na ovom festivalu. Posvećeno rediteljkinoj babi.

Eto, toliko sam uspeo da uhvatim od programa. Ostalo je samo još 3-4 naslova da se iscimam i pojurim za gledanje kasnije, a većinu ostalog je i vredelo propustiti.

Ovim se završava ova serija izveštaja sa KRATKOFILA.

Bilo mi je super u Banjaluci i gledaću da se tamo uskoro vratim.

KRATKOFIL report V

KRATKOFIL report V

U kome se opisuje Harvesterov hrčak, moje horor predavanje i još ponešto

Zbog gustog rasporeda aktivnosti oko gledanja filmića na festivalu, postigao sam samo dvaput da odem do Harvesterovog legla (koje, how conveniently, gleda pravo na dečje igralište).

Šta reći? Čovek koji kraj svog uzglavlja drži, uporedo, THE RED AND THE BLACK (engleski prevod Stendala!) i – Džejmsa Herberta (ne PARCOVE, nego nešto drugo, na engleskom), ili je genije, ili idiot; ili nešto treće. Nema četvrtog!

Šta reći? Čovek koji u svom samačkom domu ne drži ni psa ni mačku ni ribicu, nego hrčka (tačnije – hrčkicu!), mora da je ili extremno nekonvencionalna osoba ili – patetično-smušeni bezveznjak!

Šta reći? Čovek koji na vratima drži svoju sliku – pa makar ona bila i na fejk WANTED posteru (traži se... zbog pljačke i ubojstva, s nagradom od smiješnih 7000 $) – uspeo je da prevaziđe i sâmog Ghoula u samoljublju.

Ipak, mora se priznati jedno: usred svega toga, Harv ima video-projektor, preko koga je mnogo bolje gledati filmove nego li na malim ekranima. Naročito preko dana, jer uveče i noću je malo zajebano gledati stvari koje zahtevaju glasnije odvrnuti zvuk – zbog komšija. Zato je, recimo, bilo prilično naporno gledati DEADGIRL, čiji divx ima vrlo sjeban audio balans, sa pretihim dijalozima i preglasnim lomljavama, prskanjima, kraševima i cangrrrima. Srećom, Ygg je bio dovoljno dobar da bude ton majstor, i da po potrebi zatuljuje i pojačava film.

Imali smo u planu da pogledamo mnogo više filmova, ali od dugometražnih, knjiga spade samo na MRTVOCURU. Osim nje, pogledali smo skoro ceo Horor program sa KRATKOFILA koji imam na diskovima (to kako bih mogao da ih najavim tokom predavanja), zatim poduži intervju sa F. du Welzom sa Harvovog DVD izdanja CALVAIRE-a (pošto on ima drugačije izdanje od mog) – pri čemu Du Welz ispade predvidivo bistar i zanimljiv momak iako pomalo liči na izvesnog Kunca, i najzad – Making of [REC] dokumentarac koji, istina, imam na svom DVD-u, ali ne bejah stigao da ga dotad pogledam, pa to sada učinih u društvu.

U dva navrata sam pokušao da od Harva iznudim 10 razloga zbog kojih je, po njemu, HOSTEL vrhunski film, ali u oba puta kukavički je izbegao konfrontaciju, čime sam shvatio da je to samo blef. Uostalom, lično sam se uverio da u svojoj kolekciji DVD-a nema ni CABIN FEVER ni HOSTEL, i da je njegova navodna idolatrija Elija Rota ipak samo poza. Znao sam da niko ne može biti toliko glup da se oduševljava tim nabeđenim rediteljem i njegovim bezveznjačkim filmovima, pa čak ni Harv!

Nego, možda je vreme da se osvrnem i na glavni razlog mog boravka u Banjaluci, a to je – moje predavanje o hororu na filmu. Oko njega je, rekao bih, bilo najviše izmena, komplikacija i grešaka i pomeranja u čitavom programu festivala!

Kao prvo, razgalilo me je kada u zvaničnom spisku gostiju KRATKOFILA otkrih da sam potpisan kao "film director, screenwriter, film critic and journalist". Mada je samo ¼ ovoga zaista tačno (za sada!), nije loše imati ovaj papir jednog dana kada budem konkurisao za naci-penziju ili tako nešto, da imam crno na belo da sam reditelj i scenarista!

Kao drugo, na sajtu festivala naveden sam kao Dragan Ognjanović.

Kao treće, za predavanje u Programu, koji je deljen na sve strane kao referentna tačka, na jednom mestu stoji da ovo moje počinje u 22h, a malo kasnije, u samoj tabeli i rasporedu, prikazano je nejasno, kao da ide POSLE Horor programa koji počinje u 22h, dakle, ja bih na red došao oko 23.30h (što je krajnje apsuran termin za predavanje, makar i polučasovno!). Ne sećam se šta je tačno od ovoga (ili nešto treće) pisalo na sajtu.

Kao četvrto, dan pred događaj javila se ideja da bi možda bilo najbolje da predavanje počne u 23h, pa je ta informacija smesta okačena na neke forume, samo da bi sutradan bila demantovana, a početak predavanja vraćen na 22h.

Sav taj haos nije mi baš slutio na dobro, i pribojavao sam se da na kraju niko neće znati kad i gde da dođe, sve i ako poželi. Bio sam ubeđen da ću govoriti pred publikom od 5-6 slučajno zatečenih posetilaca nekog drugog programa koji tu svrate u prolazu + Harvom i Yggom kao vernim sledbenicima. A na kraju, posle svih tih nerviranja i akanja oko programsko-sajtovsko-usmenih izmena i dopuna i brljotina, ispade celo to predavanje mega-prijatno iznenađenje za mene, a nadam se i posetioce.

1) Došlo ih je mnogo: Mala Sala pozorišta je bila puna, i cijenim, odoka, da je bilo unutra bar 50-ak ljudi i žena.

2) Nisu to bili neki slučajni prolaznici i smoreni posetioci, nego ljudi koji su ciljano došli zbog horora.

3) Shvativši to, i ja sam se potrudio da deliverujem ono što se od mene očekuje, i da pružim kvalitetnu i sadržajnu priču tako radoznaloj publici – koja je, pored ostalog, stoički trpela užarenu, teško-provetrivu prostoriju čak i u tim kasnovečernjim časovima.

3) Nije to bila smorena "sve mi već znamo" beogradska publika koja retko kad ima ikakva pitanja nakon predavanja, već quite the opposite: razgovor s publikom, tj. odgovori na njihova pitanja trajali su skoro isto koliko i glavni deo mog predavanja (unapred ograničenog na max. 30 minuta). Sve ukupno, ta priča je potrajala oko 45 minuta. Sad mi krivo što nisam i to zabeležio svojim diktafonom.

Predavanje je težilo da stavi akcenat na evoluciju horora s obzirom na formu: od gotskog romana do kratke horor priče, te na veze između kratkog i dugometražnog horora, sa prednostima i nedostacima jednog i drugog oblika.

Pitanja su bila raznorodna, ali nijedno nije bilo glupo. Možda zato što je Harv, iako je obećavao provokaciju, na kraju ostao bez reči: sve ih je potrošio dajući izjavu za jednu TV koju sam mu ja namestio. Naime, videvši da nekakva TV ekipa intervjuiše neke nebitne statiste koji uz tuc-muc beže od mikrofona, ja ih pozvah i rekoh: "Evo vam ovde pravog filmofila, pitajte ovog momka ovde šta imate!" Harv je naprasno dobio napad stidljivosti, ali reporterka je bila uporna i inkvizicijski je iz njega iznudila nekoliko neusuvislih opaski, uključujući i jednu rasističku (za film GHOSTS kazao je da mu se ne sviđa - jer ima previše crnaca)! Kako posle ispade, taj snimak je emitovan na lokalnoj TV, i sada Harv ne može da odbrani od obožavateljki u vidu žena u crnom, NGO-a i sličnih. Jednog dana će mi zahvaljivati što sam mu omogućio da se naživo uveri u snagu (i podmuklost) medija!

Pitanja, dakle: nisu se ticala samo teme predavanja, nego svega i svačega vezanog za horor. Koji je, po meni, najbolji srpski horor? Koja je najbolja horor kinematografija, i šta mislim o Azijatima? Šta znam o SRPSKOM FILMU i da li će zaista da bude toliko šokantan? Kako razlučiti SF i horor? I još nekoliko njih, ne pamtim više sva. Imao sam utisak da ih je bilo još u trenutku kada sam pomalo naglo prekinuo priču, zahvalio im se i uz gromki aplauz napustio pozornicu kako bi već odocneli Horor program mogao da počne.

Inače, pre predavanja učestvovao sam na Press konferenciji, na kojoj su, pored mene, bili još i izvesni lokalni rocker, "Grof Đuraz", i reditelj zloglasnih i nimalo hororičnih GHOSTS (o kući za emigrante na Islandu, sa mnogo crnaca). Meni su postavili 3-4 pitanja, a ovoj dvojici po jedno. To me iznenadilo, pošto je ovaj grof nekakva lokalna atrakcija, pa sam mislio da će kao domaći da bude u centru pažnje. Nakon mog predavanja i programa NOT JUST HORROR, negde oko 00.30h, počeo je "koncert" grofa Đ. kome sam, otvorena uma kako me Azatot dao, pružio šansu uprkos slutnjama koje su se, na delu, pokazale više nego opravdanim. Izdržao sam jednu i po "pesmu" pre nego što sam glavom bez obzira umakao iz prostorije. Imate ovog Đuraza na jutjubetu, pa proverite sami: mene reči izdaju da to opišem.

Što se tiče ostatka akademskog programa: kocert RIMUR muzike sam propustio jer sam te večeri išao kod Harva, a ispade da to možda nije bilo loše konzumirati. To mu dođe nekakva vikinška muzika, il tako nešto, što ću prvom prilikom probati da lociram na netu. O tome je pričao i pevao čovek koji je, inače, zadrti paganin i veliki ljubitelj srpske rakije.

Master class Nikole Stojanovića, u kome je prezentirao svoju knjigu o KUROSAVI i puštao grdne neke inserte, što iz Kurosavinih što iz svojih filmova, propustio sam jer sam tome već prisustvovao svojevremeno u Nišu, čim je KUROSAVA izašao. Rekoše mi da je sve ukupno trajalo skoro 4 sata. Ali zato sam uredno otišao na Rediteljsku Retrospektivu kratkih filmova prof. Stojanovića koja je bila u subotu u 13h. Ne znam da li je termin bio nezgodan ili šta, tek tome je prisustvovalo samo 15ak posetilaca, uključujući 3-4 volontera koje su po potrebi slali da brojnošću "uveličavaju" slabo posećene događaje (kao npr. izbor filmova snimljenih mobilnim telefonom)! Prof. NS je to sve lepo, možda i preopširno, najavio i pričao bar sat vremena pre svojih kratkih filmova, a onda otpoče i taj izbor od 5 naslova.

Meni se najviše dopao kratki igrani, ČIN, iz 1980, sa Stevom Žigonom, a po Tišminoj priči, o čoveku koji kraj reke zameni svoj identitet sa davljenikom (koji mu je prethodno ukrao odeću, pa i lična dokumenta) i otarasi se svog mučnog života započevši novu egzistenciju od nule. Ta priča i film mogu se, donekle, posmatrati kao prikvel za moju novu priču "Sekta prljavih" (uskoro u Skrobonjinoj antologiji o URBANIM LEGENDAMA), koja počinje upravo nesuđenim samoubistvom na mostu...

Ostali njegovi (dokumentarni) filmovi su me manje impresionirali: TRIPTIH za predmet ima meni mrske i nezanimljive slike Milene Barili, dok QUO VADIS, KRAJ MILENIJUMA i PETI ČIN za moj ukus previše pojednostavljeno i jednodimenzionalno, prenapadno jukstapoziraju opšta mesta i maljem u glavu nabijaju svoja naravoučenija od kojih je najupitnije (tj. najpliće) ono u kome se povlači paralela između pada Vavilona i pada Kula Bliznakinja u Njujorku 11.09.2001. Prostodušnost toga je i previše očita: dok je Vavilon pao sa padom svojih kula, pad Bliznakinja je upotrebljen za osnaženje i još veću agresivnost Zle Imperije, čiji se priželjkivani Pad ipak još uvek ne naslućuje...

Dejan Ognjanović: Uspon srpskog horor filma (intervju)

Tokom boravka na banjalučkom festivalu KRATKOFIL dao sam sledeći intervju tamošnjem magazinu INTERMEZZO.

Evo tog razgovora:

Dejan Ognjanović, kritičar i esejista koji se intenzivno bavi teorijom horor žanra, gostovao je na ovogodišnjem „Kratkofilu“. U okviru edukativnog programa, održao je predavanje o horor žanru. S njim smo porazgovarali o položaju horor filma u svjetskoj kinematografiji, razvoju srpskog filma i programu Festivala kratkog filma.

Otkuda želja da se profesionalno posvetite proučavanju horor žanra?

Naklonost prema ovom žanru postoji otkad znam za sebe. Naravno, nisam ja oduvjek bio proučavalac. Počeo sam kao gledalac. Od najranijeg djetinjstva sam volio horor filmove. Kasnije, kada sam malo sazreo, počeo sam da razmišljam o filmovima koje gledam, da razvijam određeni ukus. Promišljao sam o filmovima i da čitam o njima, između ostalog i o hororu. Jedna stvar vodila je prema drugoj, nije to bio nikakav nagli trenutak otkrovenja u kome sam ja spoznao horor. Horor je uvijek bila meni najbliža i najzanimljivija opcija.

Kako je ovo zanimanje uticalo na način na koji Vas doživljava okolina?

Horor ne treba predstavljati kao neku vrstu simptoma ili nastranosti. Dakle, to je jedan sasvim legitiman žanr kao i bilo koji drugi. Moja uža struka je književnost, pa horor proučavam i u njegovim filmskim i književnim oblicima. Hororom su se bavili neki od najvećih pisaca, u okviru američke i svjetske književnosti, a da ne govorim o o svima dobro poznatim rediteljima kao što su Hičkok, Polanski, Kjubrik, Kopola. Nema nikakvih razloga za opravdavanje i objašnjavanje. Horor je jedan od najpopularnijih i najdugovječnijih žanrova, i u književnosti i na filmu.

Postoje različite teorije o medijima, koje kažu da konzumiranje nasilnih sadržaja podstiče gledaoce na destruktivno ponašanje. Smatrate li da horor filmovi mogu negativno uticati na psihu publike?

Sve što posmatramo utiče na našu psihu na neki način. Gledanje dnevnika, političkih diskusija i čitanje dnevnih novina takođe utiče na ljudsku psihu. Tako i gledanje horora ima uticaj na ljude. Dakle, sve što konzumiramo, čitamo, gledamo, ali pitanje je na koji način utiče. Sasvim je sigurno da sadržaj horor filma ne može nekog da pretvori u ubicu ili psihopatu. Nikakva korelacija između toga ne postoji i zato mislim da ljubitelji horora mogu da budu mirni, bez straha da će im se nešto desiti. Svaka iole zdrava osoba zna da napravi razliku između fikcije i stvarnosti.

Koja je za Vas omiljena tematika horor filmova, odnosno knjiga?

Ne bih se suviše usko određivao. Meni je najzanimljiviji natprirodni horor, dakle horor koji uključuje neke onostrane sile. Volim tzv. kosmičke strave, koje imaju religiozni ili metafizički aspekt. To mi je bliže od gole psihološke igre.

Kada povučete paralelu između horora nekada i danas, u kom pravcu se razvila ova produkcija?

Sve se razvija, ništa ne stoji urezano u kamen, tako i horor žanr. Ono što je meni drago jeste da je horor popularan širom svijeta. Nekada su Amerika i Engleska bile najdominantnije kinematografije. Međutim, danas je Amerika, bez obzira na moć i bogatstvo, idejno siromašna. Danas se neki od najboljih horora prave u Japanu, Španiji, Francuskoj, Australiji. Glavni trend je da centar više nije u Holivudu, gdje se gotovo sve svodi na recikliranje i prilično banalne i ne pretjerano vrijedne naslove. Ja inače filmove dijelim na dobre i loše, ali mogu da istaknem Japan kao jednu od najvitalnijih kinematografija danas, ne samo u horor žanru.

Koje kriterijume je potrebno da ispuni jedan kvalitetan horor film, po mišljenju kritičara?

Horor nikada nije zavisio od skupe produkcije. Jedan od zaloga vitalnosti ovog žanra je upravo da nikada nije pretjerano zavisio od novca. Neki od najboljih horora, kao što su „Noć živih mrtvaca“, „Noć vještica“, „Teksaški masakr motornom pilom“, su rađeni u niskobudžetnoj produkciji. Najznačajnija je vizija i talenat da se ta vizija ostvari, to su glavni činioci.

Gdje se nalazi srpski horor film?

Srpski horor film je u usponu. Ove godine smo imali dva filma, a do kraja godine najmanje još jedan. U dosadašnjoj istoriji horora nismo imali takav slučaj da tri naslova predstavimo publici. Od toga su čak dva odlična. Imali smo jednu osrednju „Zonu mrtvih“, zatim izvanredan film „Život i smrt porno bande“, koji se možda ne može klasifikovatui strogo kao horor. Do kraja godine izlazi i „Srpski film“, kao vjerovatno najšokantniji film ikada snimljen na ovim prostorima. Dolaze neki mladi ljudi, mladi reditelji i glumci što donosi niove vizije. One koje zanima srpski horor može potražiti moju knjigu „U brdima, horori“, u kojoj obrađujem 14 naslova pojedinačno, analiziram kontekst nastanka tih filmova i razgovaram sa nekim najznačajnijim stvaraocima iz ovog područja.

Kakvi su vaši utisci o Kratkofilu?

Prvi put sam ovde, pa ne mogu napraviti poređenje sa ranijim godinama. Ono što sam vidio je veoma pozitivno. Drago mi je da sam ovde. Atmosfera grada je prijatna, ljudi takođe. Filmovi su promjenljivi. U jednom ovako širokom rasponu filmova nemoguće je zadovoljiti sve ukuse, ali u načelu sam zadovoljan. Održao sam predavanje o hororu i mogu sa zadovoljstvom da kažem da sam imao izvanredan fidbek od strane publike. Bilo mi je drago da odgovorim na sva ta pitanja i koliko mogu na neki način još osvijetlim taj žanr.

Online verzija, ovde.

KRATKOFIL report IV

KRATKOFIL report IV

U kome se opisuju razne akcije sa Harvom i bez njega

Naredni dani su imali manje-više fixiranu formu:

10-11h: ustajanje, protezanje po krevetu, šetnja gradom;

12-14h: druženje sa prisutnima u Domu Omladine (Alan i njegova ekipa, organizatori i volonteri...) te utaživanje internetskih potreba (emajl, fejsbuk, sagita) u Internet roomu;

14-15h: (do)ručak u restoranu CITADELA;

15-16.45h: popodnevna dremka;

17h: nalaženje s Harvom i odlazak u a) obilazak grada, b) na predvečernje koktele koje su organizovali Kulturni centri nordijskih zemalja (Švedska, Danska, Norveška), c) gledanje dela programa KRATKOFILA i/ili d) odlazak u Harvesterovo leglo, oko 1km uzbrdo, na filmo-geekovanje, sa Yggorom kao trećim čovekom, do dubokih noćnih časova.

Foto: Nataša, Vladan, Dejan.

Obedi su regulisani putem bonova u vrednosti od 15,5 KM za ručak i 13,5 KM za večeru. Bili su dovoljni da pokriju, recimo, salatu i jedno "jače" jelo (tipa, teleći kotleti, medaljoni s prilogom i sl.), a za nešto skromnije i manje mesožderske prohteve (npr. ako bi se naručilo gravče na tavče, ili lazanje, špagete i sl.) ostavili bi finansijskog prostora i za dezert. Pošto su skoro svakog dana predveče bili ti nordijski kokteli, sa obilatim i raznovrsnim mini-sendvičima i bockalicama te pićem (crno i belo vino, prir. i gaz. sokovi) i slatkišima, ja sam se organizovao tako da se za (do)ručak počastim nekim jačim mesnatim obrokom i salatom, a pošto se dopunim bockalicama kod nordijaca predveče, uveče bih na to umesto real-deal večere, bon za večeru najčešće dao za obilate porcije sladoleda i voćnih salata - za mene i Harva of kors. Sticajem okolnosti ispade da sam, iako gost u BL, zapravo češće ja njega častio, ali pošto je to čašćenje zapravo na račun BL organizatora, na neki način je zamagljeno to ko tu koga časti: važno je da se nije štedelo na hrani i piću i da su svi zadovoljni.

Foto: Nordijski kotel.

O Banjaluci su mi mnogi napričali svakojake legende, među kojima su se ponavljale dve:

1) neverovatno čist grad, toliko čist da to nema nigde!

i 2) neverovatno, neviđeno lepe devojke!

Naravno, i jedno i drugo su samo produkti nekog PR departmana, naduvani van proporcije. Dobro, jeste BL čistija od, recimo, Beograda, pa možda i od Niša, ali još uvek na pločnicima ima sasvim dovoljno ispljuvaka, mrlja od koječega, ispljunutih žvaka i papirića da je i dalje sasvim očito da tu žive ljudi, tj. Srbi. Glede devojaka: da, ima ih lepih, mladih, nakinđurenih, od svih sorti, ali ne nešto posebno lepših nego li u drugim većim gradovima, a svakako ni po broju ni po kvalitetu (tj. prefinjenosti) lepote ne mogu da se mere sa Niš ili Beogradom. Najviše ih je od fufastog, sponzorušastog, sirovog soja – upicanjene po uzoru na idole sa TV-a (domaćih kanala), fino istaknutih i mestimično zanosnih tela, ali nedovoljno prefinjenih i otmenih lica da bi se udaralo u talambase o BL devojkama kao nekom specijalitetu koga ima samo tu i nigde drugde.

Foto: Kastel.

Druga je fama i o tzv. banjalučkom ćevapu. I o tome su mi gudili legende, i na sva usta preporučivali da obavezno odem i probam famozni MUJIN ćevap. Iako se sve velikosrpsko u meni gnušalo takvog imena i lokacije, bio sam voljan da, eto, for the sake of experiment & enlarging experience, odem i do Muje, pa i do Hase ako zatreba – ali tu se uplela viša sila. Na Mujinu nesreću, jedina prilika u kojoj sam bio bar malo nagladnjikav desila se jedne večeri oko ponoći. Uz sve te pričam-ti-priče o Banjaluci treba reći i sledeću istinu: Banjaluka umire u 23h svake večeri. Tada se zatvara sve živo, i kafići i roštilj i pekare i sve; umiru radnje, restorani, umire korzo u glavnoj ulici... pa tako i MUJO. Sva sreća, te sam bio uporan i naterao Harva i Yggora da okušamo sreću sa drugom lokacijom, za koju je Harv tvrdio da ima još bolji ćevap – KOD BILJANE (unrelated to Plavšić, koliko sam shvatio; mada, tko zna...).

Ništa u mrtvom i sasvim pozatvaranom gradu nije ukazivalo na verovatnoću da bi ta lokacija mogla biti otvorena oko 1 sat iza ponoći, ali pošto sam bio raspoložen za šetnju, rekoh – ajd da oprobamo sreću, the night is still young. Začudo, posle nezanemarljive šetnje otkrismo da je BILJANA još radila (!), pa tu nas trojica pojedosmo nešto malo roštilja. Naravno, bio je to solidan ali sasvim nespektakularan ćevap. Na tu moju glasnu primedbu ova dvojica smesta krenuše da guslaju kako banjalučki ćevap nije ništa, i da za pravi ćevap moram da idem u Sarajevo! E, jebaga! Maju me od Muje do Biljane, od Banjaluke do Sarajeva, sve neke pričam-ti-priču urbane legende i naduvavanja sasvim običnih stvari koje splašnjavaju jedna po jedna kako se primaknem realnosti. Uostalom, bliže mi je Leskovac.

Foto: Yggor i Ghoul u banjalučkoj noći!

Što se tiče obilazaka Banjaluke, sa Harvom, pored ostalog, odosmo u sve okolne knjižare – sa poražavajućim rezultatima. Mada ne znam šta sam pa i očekivao, sadržaj je zaista bio tužan i nimalo primamljiv.

U nesputanoj želji za kulturnim uzdizanjem naterah ga da obiđemo i čuveni Kastel, tj. tvrđavu usred grada. Evo kako je to izgledalo.

Pitam ja Harva: "Dobro, šta sada vidimo sa naše desne strane?"

A on će: "Pa to je nekakva tvrđava, rekao bih."

"Pa dobro, mamlaze, to vidim i sam. Kol'ko je stara? Ko je to napravio?"

"Mislim da su napravili tamo neki Turci. Valjda."

Tu slegnem ramenima i kažem: "Eh, i ja sam naš'o ko će da me vodi u turistički obilazak!"

Pokušali smo da procunjamo po zidinama, ali ispade da su iste sklone odronjavanju i da su zato zagrađene rešetkama i kapijama i da se, praktično, ničemu ne može prići i ništa se ne može videti, uključujući i čuveni pogled na čitav grad sa zidina. Ovi kavezi bili su novi momenat za Harva, koji je iz kuće poslednji put izašao (ako ne računamo odlaske na posao) u prošlom milenijumu.

Sa filmskim programom koji smo Harv i ja ispratili na KRATKOFILU nakon prve večeri (otvaranje), nismo imali mnogo sreće: uglavnom su nas spopadali soc. angažovani dokumentarci o izbeglicama, manjinama, "malim ljudima" ili nekakvi smarački kratki (a opet o tako dugi) filmići o babama, urlajućim lezbejkama, kurvama, maloletnim jebuljama itsl.

Foto: Harv-mrgud.

Šnjur nosi ovaj sa urlajućim lezbejkama, pod nazivom LIMINAL. Samo ću njega ovde da istaknem, a ostale ću u zasebnom izveštaju. Dakle, ovo je školski primer prenadrkanog, nabeđenog kvazi-artsy isprđivanja i smaranja napadno samosvesno "kontroverzno" angažovanim a opet opskurnim umetničarenjem! Prvi minut je još delovao umereno obećavajuće, pošto odmah kreću te dve gole mlade žene u svoj svojoj full frontal gloriji. Oho-ho, munuh Harva laktom: "Evo ti sise! Evo čak i žbunja, pride! Vidiš da ima vajde i od gledanja umetničkih filmova!?" Međutim, vrlo brzo to postade gnusno. Kad bolje zagledasmo, ni jedna od ove dve baš nije neki raj za oko – a naročito ona žgoljava, ravna, pločastodupasta, sa obrijanom ribom čije su joj usmine visile skoro do kolena.

Što je još gore, krenula je "radnja" – a radnja je da se njih dve histerično deru jedna na drugu u nekoj vrsti teatralnog, krajnje izveštačenog "dijaloga". Pritom je povod za dranje sasvim tipično ženski prozaičan: koju će bluzu jedna od njih da obuče, i da li je ta bluza čini suviše seksi, i da li će zato ova druga da bude ljubomorna, i da li će u toj jebenoj beloj bluzi da joj se istaknu bradavaice, te da li zato treba da odseče delove bluze gde će biti bradavice, ili je još bolje da odseče same bradavice kako ne bi privlačila tuđe poglede i tako činila ovu ljubomornom! Kuku, majko moja, kakva orgija bučnog besmisla!!! Kakva parada patetike – naročito kad krenu da rade makaze i da odsecaju bradavice (offscreen), pa kad krene oću-neću: da li će ova druga da pozove hitnu pomoć ili ne, što sve kulminira, nakon mnogo dugačkog ispraznog blebetanja, time da ova umesto da joj pozove lekare – nabode je na te makaze i zagrli.

Iz nekog razloga vlada rašireno mišljenje da oličenje ispraznog nadrkanog umetničarenja predstavljaju gay cowboys eating pudding. Ja bih, ipak, pre rekao da kvintesenciju čine naked lezbians quarreling about nipples and blouses! Verujte mi da to mnogo bolje zvuči nego što zapravo izgleda.

Ukratko, LIMINAL u sebi sadrži skoro SVE činioce nužne za školski primer mrskog artsy-fartsa:

-lezbejke

-crno-bela fotografija

-(obilata i ne-nužna) frontalna golotinja

-celomudreni a zapravo isprazni dijalozi

-kvazi-šokantnost

-provokacija (radi provokacije)

-(melo)drama

-vikanje

-patetika

-krv

Ne znam kako su uspele da natrpaju ovoliko konvencionalnih činilaca arty isprđivanja, ali ovo zaista deluje skoro kao PARODIJA na "avangardni", "umjetnički" film.

Znači, ovaj komad kvazifilmskog govneta mi je u nekoliko navrata izmamio glasan smeh (osećanja su bila slična i kod ostataka publike, ali je ona ipak imala više strahopoštovanja prema ozbiljnosti manifestacije pa je potiskivala svoje zgražavanje ovom imbecilnošću), a Harv je hteo da usnimi insert svojim foto aparatom, ali ga ja sprečih: pomisliće neko da je paćenik koji to snima zbog ovih golih riba da bi kod kuće drkao na njih, a ne iz čistih kulturnoumetničkih potreba! Možda me je posle proklinjao zbog toga, ali ipak, sedeo sam odmah do njega i nisam smeo da dozvolim narušavanje svoje mukotrpno građene reputacije.

Zauzvrat, kasnije sam ga ponukao da usnimi klip neprocenjivog iranskog filma o babi koja ne može da udene konac u iglu, i njega ću vam okačiti kao ilustraciju u nekom narednom izveštaju. Stay tuned!