KRATKOFIL report IV

KRATKOFIL report IV

U kome se opisuju razne akcije sa Harvom i bez njega

Naredni dani su imali manje-više fixiranu formu:

10-11h: ustajanje, protezanje po krevetu, šetnja gradom;

12-14h: druženje sa prisutnima u Domu Omladine (Alan i njegova ekipa, organizatori i volonteri...) te utaživanje internetskih potreba (emajl, fejsbuk, sagita) u Internet roomu;

14-15h: (do)ručak u restoranu CITADELA;

15-16.45h: popodnevna dremka;

17h: nalaženje s Harvom i odlazak u a) obilazak grada, b) na predvečernje koktele koje su organizovali Kulturni centri nordijskih zemalja (Švedska, Danska, Norveška), c) gledanje dela programa KRATKOFILA i/ili d) odlazak u Harvesterovo leglo, oko 1km uzbrdo, na filmo-geekovanje, sa Yggorom kao trećim čovekom, do dubokih noćnih časova.

Foto: Nataša, Vladan, Dejan.

Obedi su regulisani putem bonova u vrednosti od 15,5 KM za ručak i 13,5 KM za večeru. Bili su dovoljni da pokriju, recimo, salatu i jedno "jače" jelo (tipa, teleći kotleti, medaljoni s prilogom i sl.), a za nešto skromnije i manje mesožderske prohteve (npr. ako bi se naručilo gravče na tavče, ili lazanje, špagete i sl.) ostavili bi finansijskog prostora i za dezert. Pošto su skoro svakog dana predveče bili ti nordijski kokteli, sa obilatim i raznovrsnim mini-sendvičima i bockalicama te pićem (crno i belo vino, prir. i gaz. sokovi) i slatkišima, ja sam se organizovao tako da se za (do)ručak počastim nekim jačim mesnatim obrokom i salatom, a pošto se dopunim bockalicama kod nordijaca predveče, uveče bih na to umesto real-deal večere, bon za večeru najčešće dao za obilate porcije sladoleda i voćnih salata - za mene i Harva of kors. Sticajem okolnosti ispade da sam, iako gost u BL, zapravo češće ja njega častio, ali pošto je to čašćenje zapravo na račun BL organizatora, na neki način je zamagljeno to ko tu koga časti: važno je da se nije štedelo na hrani i piću i da su svi zadovoljni.

Foto: Nordijski kotel.

O Banjaluci su mi mnogi napričali svakojake legende, među kojima su se ponavljale dve:

1) neverovatno čist grad, toliko čist da to nema nigde!

i 2) neverovatno, neviđeno lepe devojke!

Naravno, i jedno i drugo su samo produkti nekog PR departmana, naduvani van proporcije. Dobro, jeste BL čistija od, recimo, Beograda, pa možda i od Niša, ali još uvek na pločnicima ima sasvim dovoljno ispljuvaka, mrlja od koječega, ispljunutih žvaka i papirića da je i dalje sasvim očito da tu žive ljudi, tj. Srbi. Glede devojaka: da, ima ih lepih, mladih, nakinđurenih, od svih sorti, ali ne nešto posebno lepših nego li u drugim većim gradovima, a svakako ni po broju ni po kvalitetu (tj. prefinjenosti) lepote ne mogu da se mere sa Niš ili Beogradom. Najviše ih je od fufastog, sponzorušastog, sirovog soja – upicanjene po uzoru na idole sa TV-a (domaćih kanala), fino istaknutih i mestimično zanosnih tela, ali nedovoljno prefinjenih i otmenih lica da bi se udaralo u talambase o BL devojkama kao nekom specijalitetu koga ima samo tu i nigde drugde.

Foto: Kastel.

Druga je fama i o tzv. banjalučkom ćevapu. I o tome su mi gudili legende, i na sva usta preporučivali da obavezno odem i probam famozni MUJIN ćevap. Iako se sve velikosrpsko u meni gnušalo takvog imena i lokacije, bio sam voljan da, eto, for the sake of experiment & enlarging experience, odem i do Muje, pa i do Hase ako zatreba – ali tu se uplela viša sila. Na Mujinu nesreću, jedina prilika u kojoj sam bio bar malo nagladnjikav desila se jedne večeri oko ponoći. Uz sve te pričam-ti-priče o Banjaluci treba reći i sledeću istinu: Banjaluka umire u 23h svake večeri. Tada se zatvara sve živo, i kafići i roštilj i pekare i sve; umiru radnje, restorani, umire korzo u glavnoj ulici... pa tako i MUJO. Sva sreća, te sam bio uporan i naterao Harva i Yggora da okušamo sreću sa drugom lokacijom, za koju je Harv tvrdio da ima još bolji ćevap – KOD BILJANE (unrelated to Plavšić, koliko sam shvatio; mada, tko zna...).

Ništa u mrtvom i sasvim pozatvaranom gradu nije ukazivalo na verovatnoću da bi ta lokacija mogla biti otvorena oko 1 sat iza ponoći, ali pošto sam bio raspoložen za šetnju, rekoh – ajd da oprobamo sreću, the night is still young. Začudo, posle nezanemarljive šetnje otkrismo da je BILJANA još radila (!), pa tu nas trojica pojedosmo nešto malo roštilja. Naravno, bio je to solidan ali sasvim nespektakularan ćevap. Na tu moju glasnu primedbu ova dvojica smesta krenuše da guslaju kako banjalučki ćevap nije ništa, i da za pravi ćevap moram da idem u Sarajevo! E, jebaga! Maju me od Muje do Biljane, od Banjaluke do Sarajeva, sve neke pričam-ti-priču urbane legende i naduvavanja sasvim običnih stvari koje splašnjavaju jedna po jedna kako se primaknem realnosti. Uostalom, bliže mi je Leskovac.

Foto: Yggor i Ghoul u banjalučkoj noći!

Što se tiče obilazaka Banjaluke, sa Harvom, pored ostalog, odosmo u sve okolne knjižare – sa poražavajućim rezultatima. Mada ne znam šta sam pa i očekivao, sadržaj je zaista bio tužan i nimalo primamljiv.

U nesputanoj želji za kulturnim uzdizanjem naterah ga da obiđemo i čuveni Kastel, tj. tvrđavu usred grada. Evo kako je to izgledalo.

Pitam ja Harva: "Dobro, šta sada vidimo sa naše desne strane?"

A on će: "Pa to je nekakva tvrđava, rekao bih."

"Pa dobro, mamlaze, to vidim i sam. Kol'ko je stara? Ko je to napravio?"

"Mislim da su napravili tamo neki Turci. Valjda."

Tu slegnem ramenima i kažem: "Eh, i ja sam naš'o ko će da me vodi u turistički obilazak!"

Pokušali smo da procunjamo po zidinama, ali ispade da su iste sklone odronjavanju i da su zato zagrađene rešetkama i kapijama i da se, praktično, ničemu ne može prići i ništa se ne može videti, uključujući i čuveni pogled na čitav grad sa zidina. Ovi kavezi bili su novi momenat za Harva, koji je iz kuće poslednji put izašao (ako ne računamo odlaske na posao) u prošlom milenijumu.

Sa filmskim programom koji smo Harv i ja ispratili na KRATKOFILU nakon prve večeri (otvaranje), nismo imali mnogo sreće: uglavnom su nas spopadali soc. angažovani dokumentarci o izbeglicama, manjinama, "malim ljudima" ili nekakvi smarački kratki (a opet o tako dugi) filmići o babama, urlajućim lezbejkama, kurvama, maloletnim jebuljama itsl.

Foto: Harv-mrgud.

Šnjur nosi ovaj sa urlajućim lezbejkama, pod nazivom LIMINAL. Samo ću njega ovde da istaknem, a ostale ću u zasebnom izveštaju. Dakle, ovo je školski primer prenadrkanog, nabeđenog kvazi-artsy isprđivanja i smaranja napadno samosvesno "kontroverzno" angažovanim a opet opskurnim umetničarenjem! Prvi minut je još delovao umereno obećavajuće, pošto odmah kreću te dve gole mlade žene u svoj svojoj full frontal gloriji. Oho-ho, munuh Harva laktom: "Evo ti sise! Evo čak i žbunja, pride! Vidiš da ima vajde i od gledanja umetničkih filmova!?" Međutim, vrlo brzo to postade gnusno. Kad bolje zagledasmo, ni jedna od ove dve baš nije neki raj za oko – a naročito ona žgoljava, ravna, pločastodupasta, sa obrijanom ribom čije su joj usmine visile skoro do kolena.

Što je još gore, krenula je "radnja" – a radnja je da se njih dve histerično deru jedna na drugu u nekoj vrsti teatralnog, krajnje izveštačenog "dijaloga". Pritom je povod za dranje sasvim tipično ženski prozaičan: koju će bluzu jedna od njih da obuče, i da li je ta bluza čini suviše seksi, i da li će zato ova druga da bude ljubomorna, i da li će u toj jebenoj beloj bluzi da joj se istaknu bradavaice, te da li zato treba da odseče delove bluze gde će biti bradavice, ili je još bolje da odseče same bradavice kako ne bi privlačila tuđe poglede i tako činila ovu ljubomornom! Kuku, majko moja, kakva orgija bučnog besmisla!!! Kakva parada patetike – naročito kad krenu da rade makaze i da odsecaju bradavice (offscreen), pa kad krene oću-neću: da li će ova druga da pozove hitnu pomoć ili ne, što sve kulminira, nakon mnogo dugačkog ispraznog blebetanja, time da ova umesto da joj pozove lekare – nabode je na te makaze i zagrli.

Iz nekog razloga vlada rašireno mišljenje da oličenje ispraznog nadrkanog umetničarenja predstavljaju gay cowboys eating pudding. Ja bih, ipak, pre rekao da kvintesenciju čine naked lezbians quarreling about nipples and blouses! Verujte mi da to mnogo bolje zvuči nego što zapravo izgleda.

Ukratko, LIMINAL u sebi sadrži skoro SVE činioce nužne za školski primer mrskog artsy-fartsa:

-lezbejke

-crno-bela fotografija

-(obilata i ne-nužna) frontalna golotinja

-celomudreni a zapravo isprazni dijalozi

-kvazi-šokantnost

-provokacija (radi provokacije)

-(melo)drama

-vikanje

-patetika

-krv

Ne znam kako su uspele da natrpaju ovoliko konvencionalnih činilaca arty isprđivanja, ali ovo zaista deluje skoro kao PARODIJA na "avangardni", "umjetnički" film.

Znači, ovaj komad kvazifilmskog govneta mi je u nekoliko navrata izmamio glasan smeh (osećanja su bila slična i kod ostataka publike, ali je ona ipak imala više strahopoštovanja prema ozbiljnosti manifestacije pa je potiskivala svoje zgražavanje ovom imbecilnošću), a Harv je hteo da usnimi insert svojim foto aparatom, ali ga ja sprečih: pomisliće neko da je paćenik koji to snima zbog ovih golih riba da bi kod kuće drkao na njih, a ne iz čistih kulturnoumetničkih potreba! Možda me je posle proklinjao zbog toga, ali ipak, sedeo sam odmah do njega i nisam smeo da dozvolim narušavanje svoje mukotrpno građene reputacije.

Zauzvrat, kasnije sam ga ponukao da usnimi klip neprocenjivog iranskog filma o babi koja ne može da udene konac u iglu, i njega ću vam okačiti kao ilustraciju u nekom narednom izveštaju. Stay tuned!