KRATKOFIL report II

KRATKOFIL report II

u kome se, najzad, govori o temi, ali izokola:

opisuje se put u RS i prvo veče u Banjaluci

1. dan: ponedeljak, 15.06.

Kada sam kretao na put u Republiku Srpsku, pribojavao sam se da će sve ići suviše glatko i savršeno organizovano, te da će zbog toga trpeti moj izveštaj otuda – jer, kako i na šta da aplikujem svoje trejd mark kvalitete ironije, sarkazma, cinizma, crnog humora, mizantropije i mizoginije, ako nabasam na festival u kome sve radi kao podmazano i sve je fine & dandy? Koga je briga da čita suvi izveštaj o dosadno savršenom festivalu? Na svu sreću moje bojazni su se pokazale kao preuranjene.

A otkud te bojazni uopšte tu, pitate se? Pa, recimo da sam bio prijatno iznenađen funkcionalnošću organizatora u nedeljama pred polazak na put: uredno sam bio pozvan mejlom, svi detalji su na vreme i na zadovoljavajuć način ugovoreni, potom su me u nekoliko navrata zvali telefonom radi dodatnih informacija i dogovora, sve je to bilo urađeno na vreme, ljubazno i fino i po svim pravilima normalne ljudske komunikacije. Pa šta onda, reći ćete? Zar to nije normalan način da se rade stvari? Jeste, ali ne u Srbiji (a ja ću sada explicitno izneti svoju hegemonističku tvrdnju da, bar za potrebe ovog texta, ako ne i šire, RS smatram delom Srbije – u svakom slučaju, stoji da je RS danas mnogo više Srbija nego što je to sada Kosovo).

Foto: Tragovi zločinačkog bombardovanja Banjaluke i dalje su vidljivi!

Da li da vam pričam kako sam i koliko sam morao da jurim organizatore da bih naplatio troškove puta do Novog Sada i Cinema City-ja? Da li da vam pričam kako sam došao do poklon-paketića koji inače pripada svakom učesniku Pantelićevih panela, samo što se niko ne seti da ga gostima ponudi? Ali dobro sad, to su begonije. Da se vratim ovima u RS: što se tiče komunikacije pred polazak na put, sve je bilo ne mož' biti bolje. Hospitality office je odradio posao za 10.

Prevoz je došao iz Banjaluke spec. po goste iz Beograda samo malo više od pola sata kasnije nego što je dogovoreno. Bila je manja frka oko toga, a još više oko prof. Nikole Stojanovića (SINEAST, KUROSAVA, Belle Epoque) koji niti je bio ispred hotela PALACE, kako je dogovoreno, niti je bio dostupan telefonom. Posle kraćeg saspensa nekako ipak dođoše do njega, uz nerešenu misteriju kako i zašto se do njega nije moglo doći. On je odmah počeo da se žali kako nije stigao da u banci promeni dinare u evriće, ali ne beše vremena za priču: požurismo odatle na aerodrom gde ubrzo stižu dva strana gosta koji takođe idu s nama.

Prvi problem smesta je ukazao svoje ružno lice: ispade da klima u mini-vanu praktično i ne radi, što je u pakleno vrućem danu bio predvidiv, ali svejedno efikasan recept za mučenje. Počelo je tiho krčkanje do Banjaluke, uz kratko provetravanje na Surčinu (gde svakog popodneva Sunce sleće čarter-letovima). Tamo pokupismo dvojicu stranaca: Irca, Alana, koji je u BL imao da vodi radionicu snimanja kratkog filma, zbog čega ga ubrzo prozvah Alan Smithee, i Norvežanina, Evalda, koji je, pored ostalog, kratki filmmejker i član žirija KRATKOFILA.

Nezaustavljive i opširne priče prof. Stojanovića, na srpskom, malo su odložile upoznavanje i komunikaciju sa ovom dvojicom, ali kasnije shvatih da je profesorov 'engleski' toliko rudimentaran i spor i nesiguran i naporan za praćenje da je bila prava tortura slušati njegove pokušaje da govori na engleskom. Inače, razgovor sa Alanom započeo je njegovim pitanjem odakle mi američki akcenat, što me je začudilo budući da smo, do tog trena, razmenili jedva 2-3 rečenice upoznavanja. To mi je, priznajem, imponovalo; nisam ni bio svestan da je moj američki toliko očigledan da se dâ zamijetiti i nakon samo nekoliko izgovorenih reči.

Obojica se pokazaše kao simpatični sagovornici: Alan pomalo podseća na mlađu i riđu verziju Vudija Alena, i ponekad ume da žešće zamuckuje dok traži reči, a Evald je, iako stariji i, naizgled, udaljeniji od mojih interesovanja, na kraju ispao srdačniji i vedriji od njih, i tokom festivala stalno sam ga sretao, i uvek je bio nasmejan ili spreman da adekvatno odreaguje na moje pošalice. Sticajem okolnosti, s njim sam se i vraćao u Bg, dok su Alan i prof. N.S. imali drugi prevoz. Usput smo stali samo jednom, da s nekoliko evra ojačamo hrvatsku ekonomiju i unesemo u svoja dehidrirana i poluprokuvana telesa nešto ishlapjele tekućine.

Foto: Crkva u centru Banjaluke, u kojoj sam se odmah po pristignuću pomolio za air-condition u autu koji me vraća nazad.

Putovanje je trajalo oko 3,5 sata gole vožnje (ako ne računamo malo čekanja na aerodromu, i 20ak minuta na krajputaškom stajalištu u HR), što je u prevrućem mini-vanu ipak delovalo mnogo duže.

Na prvi pogled, RS me nije impresionirala. Krajolici kroz koje smo prošli, sve do BL, bili su uobičajene ružne obične kuće i ružni dragstori, prodavnice i nabudžene firme svakojakih sitnih preduzetnika i zanemarljiva priroda banalnih, ni po čemu posebnih brda. Nimalo različito od Srbije. Zapazio sam, ipak, okrepljujuće veliku zastupljenost bezbrojnih pečenjara i roštiljnica i ćevabdžinica kraj puta. Takođe, da su skoro svi putokazi pretežno na ћирилици. Kad sam u povratku upitao vozača, domoroca, zašto je to tako i nije li malkice kontraproduktivno po turizam i tako to, on mi je rekao: "Pa, za veće gradova (oba) imaš putokaze na latinici, a za ova manja mesta, pa... šta je briga nekog stranca da li je ovo Donje Mudovo ili Svinjoguzinci?" Neuništiva srpska logika ostavila me je bez reči.

Elem, u BL stigosmo nešto iza 18h, pravo u Dom Mladih, gde nas dočekaše ljubazni domaćini: Jelena iz besprekornog Hospatility Officea, i neka ljubazna dečica, volonteri. Podeliše nam torbice sa poklončićima (pletene vunene popke!), brošurama, programom, Pismom dobrodošlice, kuponima za hranu – ali bez Kataloga i majica, za koje rekoše da će valjda biti gotovi do kraja Festivala. Aha! Katalog koji je gotov tek poslednjeg dana festivala: to mi je zvučalo poznato i vrlo srpski, i ja se smesta osetih kao kod kuće. Deal je bio da se smestimo u hotel BOSNA i malo predahnemoi sredimo se, a da se u 20h nađemo u holu i odemo zajedno na večeru.

Foto: Hospitable Jelena (skroz desno) trudi se da svi gosti budu siti.

Tako je i bilo – uz malu gnjavažu i čekanje na prof. NS, koji se, kako reče, "samo zavalio načas, sklopio oči na minut, a tokom tog minuta – prošlo sat vremena!" Ipak, nekako su ga dozvali, probudili, i mi odosmo na tu večeru, koja je bila obilata, mesnata, i dobro zalivena crnim vinom, kako i priliči. Počeli smo makedonskim VRANCEM koji sam ja tražio, ali se brzo pokazalo da ipak treba načas zaboraviti političke sklonosti i simpatije u izboru vina, te veče nastavismo sa izdajničkim, ali nepcu znatno prijatnijim crnogorskim VRANCEM.

Naša domaćica te večeri bila je izvesna Nataša, koju sam smesta prepoznao kao kadar zloglasne radikalke i feministkinje prof. Bogoeve: bilo je dovoljno da mi kaže prve dve reči naslova svog magistarskog pa da to naslutim, a te reči čak nisu ni bile "Destruction of the Feminine", nego nešto vezano za Šexpirovog Kralja Lira. Meni je dobro poznata fixacija prof. Bogoeve na sve varijante Lira, time nas je smarala još Onih Dana ("kada mlađan student bejah jaaa, Bogoeva mi je feminizam -pod krinkom Šexpira- omrzelaaa...").

Ipak, Nataša nije ispoljavala druge tragove zlogukog Bogoeva-uticaja: trudila se, koliko je mogla, da svoju neodlučnost zamaskira, i počela je već te prve večeri da me zabavlja standardnom situacijom u kojoj je bila perceptilna tokom celog festivala: stalno na mobilnom, i stalno glasna na njemu, sa povišenim i najčešće nervoznim glasom. Posmatrajući, a još češće samo čujući je tako negde na obzorju dešavanja, načinih mentalnu notu sebi: "Nikad nemoj ništa da organizuješ, niti da budeš koordinator bilo kakvog mnogoljudskog dešavanja. Nema gore stvari nego da ti budeš stalno napet, nervozan i uznemiren dok se neki drugi ljudi oko tebe dobro provode i zajebavaju!"

Tokom večeri nam se pridružio i Vladan Petković, jedan od selektora i ko zna šta sve ne na festivalu, koji me je i predložio i pozvao da održim to predavanje o hororu, ali zbog rasporeda sedenja ne stigosmo da nešto previše popričamo. Uostalom, upoznali smo se i družili već u Beogradu. Inače, zapazio sam poprilično prisustvo beogradskih činilaca u organizaciji festivala i među važnim ljudima na njemu; valjda dok domoroci ne nauče latinicu?

Završetak te večeri mi je malo u izmaglici, ali prilično sam siguran da sam do hotelske sobe otišao sam.

Foto: U čast Milutina Miloševića, koji je otvorio KRATKOFIL, na ulicama Banjaluke mogla su se naći prigodna Divx izdanja BEOGRADSKOG FANTOMA.*

* Napomena: Sve fotke u ovom izveštaju (c) by Miroslava "Mirka" Vavrinec-Federer