moja poseta vranju bila je kratka ali slatka.
povod je bilo gostovanje na reviji dokumentarnog filma "Dokument 09" u organizaciji Pozorišta "Bora Stanković" (23. do 26.9.2009.), u okviru koje sam u petak 25.09. održao promociju knjiga U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE i NOVI KADROVI.
kroz vranje sam samo prošao jednom, pre tačno 10 godina, u uniformi vojske jugoslavije ili kako li se već zemlja zvala 1999. neposredno nakon nato bombardovanja. naime, išao sam na granicu s kosovom kao prevodilac kako bismo preuzeli od nato okupatora nekoliko naših vojnika koji su se malo zaneli i prešli tu fantomsku granicu s kosovom pa ih ovi uapsili... dakle, vranje kao i da nisam video, do sada.
fin je to gradić, tipičan srpski, nit smrdi nit miriše, šaren i ružan i sirot i kičast kao i svaki drugi u srbiji; najviše mi smeta što nisu baš nimalo sačuvali od tog famoznog 'starog vranja' – bar jedan sokak, nekoliko starih kuća jednu uz drugu, da neko bar nasluti kako je to pusto, tursko a naše vranje nekad izgledalo. istina, ovo važi i za većinu drugih srpskih gradova, uključujući niš, ali... jebi ga.
promocija je prošla u skladu sa okruženjem – nije bilo mnogo ljudi, ali to što je došlo, bilo je vredno i pažljivo je, s interesovanjem slušalo i postavljalo pitanja. da se neko setio da napravi plakat i da ga okači dole, ispred ulaza u pozorišnu salu, možda bi se još neko zajebo da dođe. ovako, obznanjeno samo u programu festivala (a program niko ne čita, to je pravilo), to zbitije privuklo je jednog momka sa sagite i njegovog drugara, dvoje gostiju festivala (o njima kasnije) i dvojicu ljudi srednjih godina. dakle, 'promocija' pred 6 osoba. ali vrednih.
ta 'posećenost' nije me navela da priču otaljam, kako neke moje kolege (poput dimitrija vojnova, npr.) imaju običaj da rade kad vide da im je došao mali broj fanova; pričao sam o obe knjige nekih 80ak minuta jer sam video da je te ljude koji su došli ta priča zanimala, smejali su se, reagovali, itd. promocija je bila praćena insertima sa video bima.
potom je moj domaćin, slađan, najavio prvi film u 20h pa odosmo na večeru u kafanu MORAVA. nisu imali nikakve baš lokalne specijalitete nego samo klasičnu (relativno svedenu) ponudu, pretežno sa roštilja, ali to što na kraju uzeh bilo je dobro.
onda odosmo da ispratimo kraj programa i nađemo se sa ostalima. zbog gladi nisam odgledao film 21 SEKUND koji me inače vrlo zanima, a koji je išao od 20h – o zoltanu daniju, čuvenom obaraču čuvenog 'nevidljivog' nato aviona. stigli smo u salu pred kraj drugog filma, BAJNE VILE, o nekakvim babama pevačicama (malo interesantniji nego što zvuči) koji je publika sjajno primila i baš vatreno postavljala pitanja reditelju marku jeftiću potom. najzad, kao treći je išao TRIFUN BOMBAŠ o kome je xtina već napisala lep prikaz, pa kliknite na link i čitajte jer ja tome nemam šta posebno da dodam – u pitanju je jedna kvintesencijalno srpska priča, tragikomedija, za smeh i plakanje istovremeno.
od 22h se u prostoru na spratu, gde sam ja pred pustom salom pričao o hororu, sada dešavalo PESNIČENJE – pred gomilom rulje. to je nekakvo recitovanje svakojakih 'pesnika' od kojeg mi je bilo dovoljno da čujem jednu 'pesmu' i početak nekakvog jebenog ciganskog repovanja pa da insistiram da se odatle beži glavom bez obzira.
ostatak večeri smo slađan i njegova 2 gosta iz beograda proveli kod ovih vranjanskih mladunaca koji su bili tako fini da nas pozovu na druženje kod jednog od njih (koji živi u vranjskom 'dedinju'). dakle, do oko 02.30 h smo sedeli na terasi tj. mansardi na krovu u visini 4. sprata odakle je pucao pogled na vranje. družinu su činili: stojan (mladi 'domaćin' kuće) i njegov drug sa sagite, mlađan i ja, te dvoje mladih reditelja – pomenuti marko jeftić, i sonja blagojević, autorka filmića MOJ DRUG SRBIJA. potonji sam ja gledao još ranije, u nišu, i tom prilikom na sagiti napisao pohvalan osvrt, koji je u međuvremenu izgleda pojeo cunami, jer sada ne mogu da ga nađem. ispade da je rediteljka to videla, i da joj je prijala moja, za promenu, pozitivna kritika. ('za promenu' zato što, pozitivna, dolazi od mene, a ne zato što je inače navikla na negativne!)
u svežoj ali prijatnoj noći, uz zvuke turbo folka koji su dopirali nošeni vetrićem iz obližnjih kuća i iz centra grada, uz obilato piće vodili su se filmski i drugi horor razgovori. pošto sam tokom predavanja i uz večeru popio dovoljno crnog vina, u ovoj fazi sam se prebacio na prirodni sok, a ostali su cevčili pivo i rakiju. osim neizbežnih razmena mišljenja o nekim domaćim filmadžijama i filmovima (a pošto su oboje pomenutih reditelja prošli kroz mlin FDU-a, ogovaranje nekih veličina bilo je neizbežno).
ćaskali smo i o lokalnom folkloru, verovanjima i tome slično. slađan mi je upalio lampicu pomenom izvesne 'đavolje crkve' 40ak km odavde, a priča o tome šta je i kako izgleda o koje su priče vezane za nju dodatno me je napalila, ali –avaj – ispade da je sasvim nemoguće da se sutradan organizuje mini exkurzija do tog mesta, jer on ima obaveze oko dočeka još nekih gostiju festivala (sa rts-a)... tako poseta ovoj đavolovoj crkvi ostade za neki naredni, nadam se skorašnji dolazak u vranje.
takođe, slađan mi je pričao o ritualu ponoćnog klanja žrtvene jalove krave u nekom obližnjem selu, koje se dešava u crkvenoj avliji, u spec. žrtveniku napravljenom za to, baš tu! oduševila me je ideja, i školski primer spoja paganstva i kvazi-hrišćanstva koji u ovim krajevima nesmetano opstaje. slađan mi je dao svoj kratki film koji beleži taj ritual. naravno da taj ritual ne izgleda nimalo robert-ajkmanovski niti remzi-kempbelovski, jer sirovi i prozaični srbi su u stanju da banalizuju čak i rutual ponoćnog klanja krave u dvorištu crkve! ipak, inspirativno je i zabavno to i možda završi u nekoj mojoj budućoj priči.
u tom dok. zapisu govori se o još nekim lokalnim sujeverjima, npr. o kamenu ispod koga se nevoljnici provlače u veri da ta gimnastika donosi izlečenje njihovim krstima, išijasima, lumbazima itsl. baš kao i ono gore s kravom, to je unikatan spoj paganskog mraka, horora, groteske, nenamernog smeha i mizerije, svetog i profanog, uzvišenog i banalnog = klasična srpska čorba.
o tim verovanjima i akcijama u zapisu govori izvesni lokalni prof. dr. momčilo zlatanović, čiju mi je knjigu zapisanih lokalnih legendi, priča, verovanja slađan poklonio. radi se o zabavnoj i potentnoj knjižici – LEGENDE I PREDANJA – prava stvar za one koje zanimaju narodna verovanja i često bizarne, krajnje paganske legende. ima tu svega i svačega, sa pomešanim gorepobrojanim elementima, od svetog do krajnje profanog i prizemnog. mene lično najviše je obradovalo što u ovoj knjižici najzad nađoh zapisanu priču koju mi je moja baba – iz kraja udaljenog bar 70ak km od ovog gde je ovo zapisano – pričala kao malom. to je bila jedna od najuticajnijih priča za moje okretanje hororu, ali nisam je čuo već 30 godina, baba je odavno umrla i baš sam se nervirao što sam iz nje upamtio samo par detalja, i savršeno genijalan, nezaboravan pančlajn. istina, u ovoj vranjanskoj verziji nema tog pančlajna niti nekih detalja koje pamtim, tako da je ovo poslužilo kao savršeno osveženje pamćenja za definitivnu verziju koju ću ja zapisati i upotrebiti u mom upcoming rural horror romanu ZAVODNIK.
u dubini noći slađan nas je provozao kroz vranje (začudo živo i u to doba, sa poprilično omladine na ulicama), a odosmo čak i na sjajan vidikovac kraj hotela sa nekakvim neizgovorljivim i savršeno nekomercijalnim nazivom, nešto tipa ŽGRNJLJOK ili GRNDŽLJDR ili tako nešto. odatle puca pogled na celu dolinu, na ceo grad i sve njegove periferne okrajke, a čak i tu je, u pola 3 iza ponoći, bilo nešto ljubitelja vidikovačkih pogleda.
nazad u gradu sretosmo pankera džimija, junaka jednog od dokumentaraca sa festivala, koji se družio sa nekim lokalcima baš ispred pahomijeve crkve.
ja sam, naravno, skroz smetnuo s uma da je baš ovde u vranju legalo čuvenoga pahomija. na moje neopisivo oduševljenje u dvorištu crkve spazih metalnu konstrukciju za veranje i klembešenje dece, u obliku male crkve. kako prajsles detalj! znači, pahomije, pedofilski pop, ladno u dvorištu crkve napravio mini-crkvicu od metalnih šipki da mu se tu dečica igraju... suffer the little children to come unto me!
da saberem sve na kup:
-promovisao svoje knjige
-upoznao lokalne fanove
-upoznao neke zanimljive mlade bg reditelje
-isprobao lokalnu kafanu
-video 1,5 film na festivalu
-družio se i pijuckao na otvorenoj terasi
-čuo neke zanimljive lokalne legende
-obišao kolima celo vranje
-posetio vidikovac
-video pahomijevo igralište
-dobio film i knjigu o lokalnim običajima
i sve to za manje od 24 časa!
malo li je?
naravoučenije: vratiću se!
Mislim da nije u redu da na ovakav način, na osnovu prijave Jasmine Prodanović iz Obrenovca koja je organizovala razgovor o filmu MLAD I ZDRAV KAO RUŽA 18. marta 2009. godine i na kome sam prvo ispričao uvod u filmu, strrpljivo sačekao da prođe film, i potom za 20ak minuta ispričao sve što ima da se kaže, a kasnije nisam ostao da klještima vadim misli iz usta nekolicine ljudi koji nisu imali šta da pitaju, generalizuješ o mojoj eventualnoj nekorektnosti u nastupima pred malom publikom. Smatram da je i taj inkriminisani nastup na kome možda nisam imao uobičajeno strpljenje prilikom "otvaranja" gledališta, iznalaženja njihovih skrivenih potencijala, ne može biti sporno, jer je bilo kompetentno i sadržajno i dobro pripremljeno. Kvalitet predavanja se ne može meriti isključivo minutažom. U tom smislu, ovo ne samo da je nekorektna generalizacija već i dezinformacija.
ОдговориИзбришиako su lagali mene - i ja lažem vas...
ОдговориИзбриши