Aleksandar B. Nedeljković: I ovaj čovek je doktor!

Profesor Aleksandar B. Nedeljković (a.k.a. Alexander B. Nedelkovich), trenutno je zaposlen na kragujevačkom FILUM-u kao profesor engleske književnosti. O njegovoj biografiji i akademskoj karijeri možete se izvestiti u njegovom skromnom CV-u. Tu, pored ostalog, možete otkriti da njegovo međunarodno iskustvo obogaćuje i "SF konvencija (fanovska, ne akademska) u Plovdivu, Bugarska, 2004" (sic!) a da u njegove VEŠTINE I SPOSOBNOSTI spada i to što "u nastavi neprestano koristi laptop (sa zvučnicima) i video-bim, i često kasetofon". Nadajmo se da su zvučnici uključeni. To treba naglasiti.

U ruke mi je došao jedan "naučni rad" prof ABN-a, pa želim da se povodom njega osvrnem na težinu i ozbiljnost dosadašnjih pokušaja ovog čoveka da izučava i popularizuje žanr naučne fantastike odnosno SF-a. Kao što se iz dole priloženog može videti, prof. ABN je lišen elementarne sposobnosti naučnog razmišljanja i naučnog izlaganja, a rad koji je u pitanju savršena je ilustracija (ne)ozbiljnosti ne toliko ovog čoveka, koliko sistema koji je nekog poput njega proizveo u doktora i omogućio mu da radi na fakultetu, da bude u komisijama za magistarske radove, i da u stručnim publikacijama objavljuje ovakve radove kojima stiče nove poene i napreduje!

Naslov rada je "Nastanak naučnofantastičnog žanra u srpskoj književnosti" a može se naći u zborniku Srpska realistička priča (FILUM, Kragujevac, 2007; str. 51-58).

Umesto uobičajenog apstrakta, na samom početku ovog "rada" prof. ABN nudi nekakvo neorganizovano prepričavanje određenih podataka. Iz toga je očigledno da mu niko nikada nije rekao odnosno naučio ga da taj apstrakt treba da sadrži neku tezu, a ne prazno naklapanje o svemu i svačemu. Tu je nemoguće naći makar i skicu teze o onome što bi trebalo da je tema, tj. nastanak naučnofantastičnog žanra u srpskoj književnosti.

Već u prvoj rečenici prof. ABN ističe da je pojava knjige Bojana Jovića RAĐANJE ŽANRA: Počeci srpske naučno-fantastične književnosti "zasenila" njegov rad, kao i njegovu raniju "knjigu" – kako sam ističe, "jedno fanovsko samizdanje, sasvim skromno, jedna sveščica sa 46 (kucanih) stranica." Autor ima sve razloge da bude ponizan i skroman, jer uz određene ograde i kritike prema navedenoj knjizi dr. Jovića, ta studija ipak ispoljava znatniju dozu ozbiljnosti i naučne utemeljenosti od ovog napisa prof. ABN-a.

Ovaj rad, kao što rekosmo, nema tezu. Zbog toga, on nema ni strukturu. U njemu ne postoji ni uvod, ni razrada, ni argumentacija, ni zaključak. On, prosto, počinje proizvoljno, vrluda neko vreme kroz svima dostupnu i dobro poznatu faktografiju (koju, uostalom, prof. Jović znatno ubedljivije iznosi u svojoj knjizi) a onda, u jednom proizvoljnom trenutku, prestane, bukvalno se prekine, bez ikakvog zaključka, poente ili ičeg sličnog.

Rad počinje podacima o nekoliko prevedenih proto-SF romana u Srbiji pred kraj 19. veka. Zatim se vraća na navodni početak tog žanra u gotskom romanu Meri Šeli Frankenštajn (1816 – objavljen 1818) a onda govori o drami Posle milijon godina (1889) Dragutina J. Ilića. Tačnije, govori o porodici Ilić, o političkoj aktivnosti Ilićevog oca, i o drugim irelevantnim i za temu nevažnim podacima.

Tek na trećoj strani rada javlja se nešto nalik tezi: prof. ABN tvrdi da je razlog slave Čapekove drame R.U.R. a totalne nepoznatosti Ilićeve drame u tome što je Čapekova prevedena na engleski a Ilićeva nije. Ova teza ni na koji način nije razvijena niti obrazložena, već se prihvata kao samopodrazumevajuća. Autor i ne pokušava da se bavi analizom estetskih, književnih dometa ovih dela.

Zatim se pominje roman Jedna ugašena zvezda (1902) Lazara Komarčića, za koji se kaže da je žanrovski problematičan, ali da "ima jake elemente SF-a koji preovlađuju, pa se delo ipak može svrstati u SF " (str. 54). Iako je "žanr" jedan od tri ključna pojma navedena na početku rada, autor ga ne definiše, pa tako ostaje nejasno koji su to, tačno, "elementi" SF-a uopšte, a koji konkretno u ovom delu. Moraćemo da autoru verujemo na reč, kao i po pitanju mnogo toga drugog.

Na petoj strani rada javlja se i druga "teza" rada, koja glasi: "Ukupan srpski kulturni identitet okrenuo je svoje poglede ka prošlosti, pomno izbegavajući da pogleda u budućnost. Proveli smo glavninu dvadesetog veka imajući oči samo na leđima" (str. 55). Ovde se očituje jedna od čestih sklonosti prof. ABN-a, da svoje privatne (političke, i druge) stavove eksplicitno promoviše kroz svoje "radove", i to u formi tirade ili kolumne, i ne pokušavajući da ih odene u ruho nečeg nalik "naučnom radu".

Pored srpske okrenutosti prošlosti, a ne budućnosti (prof. ABN često brka SF sa futurologijom, ali to je za neku drugu priču), autor ovog napisa potom se ostrvljuje i na vrstu fantastike kojom su se domaći kritičari i proučavaoci bavili. Umesto SF-a, kako bi ABN najviše voleo, tema zbornika Srpska fantastika (1989) je, kaže on, pretežno folklorna fantastika, odnosno, "to su vile, akrepi, karakondžule (...) a ne naučna fantastika" (str. 55). U istom dahu, ABN kritikuje prof. Darka Suvina (koji je s njim na toj konferenciji, navodno, razgovarao – tako se ističe u ovom "radu") što je njegov rad na skupu bio "o naučnoj fantastici uopšte, a ne srpskoj" (str. 55). Takođe, dr. ABN zamera i Savi Damjanovu što je njegova knjiga Koreni srpske fantastike (1988) – "opet pretežno o folklornoj fantaziji, ne o SF" (str. 55).

Ukratko, prof. ABN se ne ponaša kao naučnik: umesto da se bavi opisivanjem i izučavanjem fenomena onakvi kakvi jesu, on se bavi normativnim sudovima i prekorima, projektujući eksplicitno svoje želje i priželjkivanja, i kritikujući druge radove što nisu onakvi kakvi on misli da bi trebalo da budu. Dr. ABN-a ne zanima zbog čega je ta vrsta fantastike bila dominantna u našoj prozi u celom 19. i 20. veku; niti zašto je ona bila nešto više izučavana u to malo radova na tu temu; niti ga zanima kako je ta fantastika uopšte bila izučavana, i da li je pristup u teoriji njoj bio dobar ili ne; on, prosto, za tu vrstu fantastike ne želi da zna, pa tako ni za radove koji se bave njome, umesto SF-om. Mogu to biti izvanredne knjige, ali one nisu o onome o čemu bi prof. ABN želeo. Drugim rečima, prof. ABN je školski primer "fah-idiota" i fana-amatera koji je nekako zalutao u akademski svet, u kome nesmetano radi, objavljuje i napreduje.

Njegov konfuzni i besciljni rad, koji bi valjda trebalo da se bavi NASTANKOM SF-a u Srbiji (tako bar naslov tvrdi; ali do šeste strane teksta autor je zaboravio šta je bilo na prvoj, i o čemu se ovde radi) opterećen je apsurdnim nepotrebnostima, poput ogromne fusnote, na pola strane, o tome da je nemoguće pronaći negativan dokaz, tj. dokaz da nešto NE postoji. Zatim, autor prelazi na ćaskanje o dve priče koje su, po njemu, dve najbolje srpske SF priče ikada: pritom mu ne smeta što su obe nastale 100 godina nakon "početaka" srpskog SF-a. Ovaj rad ne može da izgubi fokus pošto ga od samog početka nije imao, pa zato lagodno skače s teme na temu, s veka na vek, bez kraja i konca. Inače, u rečenicama nakucanim povodom ove dve priče očigledno je nepostojanje bilo kakvih estetskih kriterijuma, jer prof. ABN te priče ističe samo zbog tematike i pristupa, odnosno zbog "verovatnoće" opisanih alternativnih svetova – barem za autora teksta.

Na samom kraju, ABN pokreće ozbiljnu temu razgraničenja žanrova SF, fantazija i horor. To ukalupljivanje i razgraničavanje je njegova davnašnja opsesija a za nju ne bi bila dovoljna ni čitava jedna studija, a kamo li usputne opaske na kraju jednog rada koji s time nema nikakve veze. Pa ipak, tekst se okončava upravo time, i to se mora prikazati u celosti. Posle kraja (ili bolje reći proizvoljnog prekida) ovog "rada" možete videti i Summary koji je istovetan sažetku na početku, samo što je ovde, naravno, na engleskom.

KLIKNI NA SLIKU DA VIDIŠ SKEN U ČITLJIVOJ VELIČINI:

Za slučaj da neko pomisli kako je gore-analizirani "rad" izuzetak a ne pravilo, i da je prof. ABN ipak ozbiljan naučni radnik, evo kako izgleda apstrakt njegovog drugog "naučnog rada", izloženog na konferenciji na Filozofskom fakultetu u Nišu. Prijavljen je pod naslovom "Još koliko će Srbi postojati", jer to mu je zaista i tema (dakle, amaterska futurologija), ali se kasnije autor dosetio da bi neko mogao shvatiti kakvo je to kukavičje jaje od "rada", jer nema nikakve veze sa njegovom profesijom, pa ga sada u svojoj bibliografiji navodi pod naslovom "Još koliko dugo će Srbi, i srpski jezik i književnost, postojati". Da li tu zaista ima nečega vezanog za jezik i književnost, prosudite sami iz ovog apstrakta:

Apstrakt:

Iako vidimo da se srpski narod i država smanjuju, mi oklevamo, iz razloga duhovne inercije ali i komotnosti i političke lagodnosti, da bacimo pogled ka logičnom krajnjem ishodu tog procesa. Međutim, kao naučni radnici, to bismo morali. Ako ni demografi ni političari ne žele da zagrizu u tu kiselu jabuku, možda je moralna dužnost nas filologa da pokušamo. Glavni problem je, koje ljude uračunati u Srbe, i na osnovu čega, a zatim koje demografske procese predvideti. Nestanak Srbije kao države očekujemo kroz 50 do najkasnije 400 godina, a iznenađenje “iz zasede”, koje bi ovaj proces drastično ubrzalo, bio bi skori prijem Vojvodine direktno u NATO pakt, bez uže Srbije, kojoj bi se ime tom prilikom promenilo u “Beograd sa Šumadijom” a ne bi ostalo “Srbija”. Potučena, opkoljena, bez izlaza na more i bez saveznika, Srbija ovo ne bi mogla da spreči, a referendum u Vojvodini se ne bi ni sproveo. Nestanak srpskog naroda, jezika i književnosti dogodiće se kroz oko 800 godina. Međutim to ne znači da će oni svi pomreti od starosti a bez dece. Mnogi potomci Srba, milioni njih, asimilirani i pretopljeni u druge, jače narode, nastaviće da žive još hiljadama godina, kao nerazaznatljivi sastavni deo ukupne svetske mešavine.

Ključne reči: Srbi, smanjivanje populacije, nestanak

Niste ubeđeni?

Šta velite na završni pasus ovog "rada":

"Postojali su i Veneti, i Skordisci, pa ne postoje više; to je normalno, i to ne uznemirava nikoga. Od Svetog Save, do danas, oko osam stotina godina smo se održali, pa, održaćemo se, valjda, još toliko, još osamsto, ali u stalnom smanjivanju, a onda će neko drugi živeti ovde, a nas Srba neće biti. Pa, šta s tim? Biće, kao u jednoj pesmi Arsena Dedića (čiji otac je bio Srbin, što je u Srbiji malo poznato, a brat Milutin, fotograf, živi u Beogradu): “mnogo godina dugih deli nas sad; drugi ljudi su ovde, drugi je grad”. A i ime grada biće neko sasvim drugo. To je naprosto sudbina, to je istorija."

To je, naprosto, profesor Aleksandar B. Nedeljković, docent.

Slika i prilika akademskih resursa Srbije na početku 21. veka...

GRAN TORINO (2008)

-->

 ***

3 

(ovaj rivju sadrži spojlere: ne čitaj ako još nisi pogledo film!)

ovo je ideološki sumnjiv, čak reakcionaran film, ali je toliko dobro napravljen i toliko počiva na istvudovoj netaknutoj harizmi da sam bio spreman da načas zažmurim jednim okom i pravim se da ne primećujem njegovu prilično konzervativnu agendu kao i nameštanje karata u svoju korist kako bi njegova propoved funkcionisala.

da, svaki matori cinik zapravo samo želi malo pažnje i razumevanja i u suštini je samo jedan medo-brundo;

da, matori rasista samo treba da bude pozvan na roštilj kod familije žutaća pa da počne da se brine za sudbu jednog žutog šmokljana;

da, žutaći (i žene) su praktično bespomoćni i stalno im treba zaštita u vidu mačo-čilagera koji se iz svoje penzije boraca za pravdu i istinu vraćaju u akciju;

da, potreban je BELAC (makar i mator ko biblija) da zaštiti žute, pošto su njihovi muški ili okoreli krimosi, ili (retko) metiljavci i ništaci koji nikad pičku ne bi videli da im nije deda-istvuda i njegovih man-made i man-making saveta i njegovog mužjačkog supersexy automobila;

da, pravi muškarci ne ispoljavaju svoja prava osećanja, već svoj 'kontakt' čak i sa najbližim (?) prijateljima stalno maskiraju kroz neprestano podjebavanje i isprđivanje;

da, matori prdekanja će da uplaši trojicu mladih i besnih gangsta samo tako što će da uperi prste (u pozi 'pištolja') prema njima, i oni će da ga puste da polagano ode s curom koju su teli da siluju;

da, dojučerašnji zadrti rasista će da žrtvuje i svoj život za komšiju-žuću (ali samo ako prethodno već zna da umire od raka).

da, kako da ne.

a opet, to je tako sočno napisano na mikro-planu (replike, dijalozi, situacije), zabavno, upečatljivo, šmekerski, wish-fulfillmentski – jedno vrlo old-school baratanje osnovnim emocijama (i simplicističkim tezama) da to ne može da ne prija na nekom rudimentarnom nivou gledanja dobro ispričane priče, makar ova i bila idejno problematična i napadno iskonstruisana.

okrepljujući detalj, mada ne presudan za uživanje u ovome, jeste i to što ovo nije tipičan vigilante revenge flick. mi verujemo da nas struktura vozi prema klasičnom kraju ove vrste filmića, u kome glavni junak pukne i kaže: 'e, pa dosta je bilo sranja, neću ovo više da trpim. odo da pobijem govna i gotova stvar!' međutim, kraj je malkice drugačiji od toga, i deda istvud postigne svoj cilj a da ne ubije nijednog zlikovca. istina, i taj kraj je malkice iskonstruisan i počiva na premisi da gangsteri koji su upravo ubili čiču neće istog časa da pobegnu, nego će da sede u svojim kućama i mirno čekaju policiju (koja stiže istoga časa, ako ne i ranije).

ali nema veze. uživao sam gledajući GRAN TORINA, iako se često protivio nekim od mojih temeljnih uverenja.

valjda je i to nekakav kvalitet. njegov, a i moj.

šta ja tu mogu? izgleda da u dubini duše svakoga od nas negde čuči šaban šaulić. a odma do njega – i klint istvud. ko ne bi voleo da bude tako cool čak i u godinama u kojima je malo ko sposoban za cool?

PS: izlišno je i govoriti da bi ovaj isti film, isti scenario i režija i sve ostalo, bio bar za zvezdicu manje vredan da u gl. ulozi nije dekica klint.

THE GREEN MAN, Kingsley Amis (1969)

[uvrštena u prvu Newman/Jones zbirku eseja

Horror: 100 Best Books, 1988;1998]

THE GREEN MANje bio pokušaj da se napiše tradicionalna priča o duhovima koju ce čitaoci ozbiljno tretirati. Potekla je od jednostavne pretpostavke šta se dešava ako je čovjek koji vidi duhove alkoholičar? Iz ovog pitanja Ejmis je ovaplotio Mauricea Allingtona, 53-godišnjeg vlasnika 'Zelenog čovjeka', motela za ljude sa dubljim džepom četrdesetak milja sjeverno od Londona, sa istorijom koja seže do srednjeg vijeka i odrednice u povlasćenom Vodiču za dobru hranu u kome su tople preporuke ovome stjecistu dali i potpisali (Ejmisovi prijatelji i) prominentne individue kao sto su novinar Bernard Levin, SF autor Harry Harrison, John Dunkworth, američki istoričar Dennis Brogan, SF autor Brian W. Aldiss, "i mnogi drugi".

'Supruga mi se doima letargično, moja ćerka povučeno. Moj otac, u osamdesetoj godini, nedavno je dozivio treći moždani udar, ne dovoljno ozbiljan sâm po sebi premda ne i u potpunosti olakšavajući. Podstaknut neumornom navalom obaveza ja se najčešće osjećam raščerečeno i tenzično, i održavam se na boci viskija dnevno, mada je ovo bio moj standard već punih dvadeset godina.'

Zbog potrebe za alkoholom, Maurice takođe pati od jacitacije, nekontrolisanih spazama u udovima cim se nadje u postelji, kao i od, na trenutke, grozomornih halucinacija sa druge strane ociju, najčešće pošto zatvori oči u namjeri da sačeka djejstvo pilula za spavanje. Istovremeno je Maurice – kao, uostalom, većina Amisovih prepredenih protagonista – nevjerni suprug koji svoju ženu sada pokusava prevariti i sa ženom najboljeg (bolje reći, jedinog) prijatelja, dr Mayburyja, čovjeka koji mu, pored svega, pokušava pomoći da se izbori sa svim tim manama. Mada, to je samo početak Allingtonovih planova sa ženom dr Mayburyja koju će potom nagovoriti da se pridruži u postelji njemu i njegovoj takođe privlačnoj (drugoj) supruzi, da bi najposlije i te kako zažalio zbog toga.

Generalno uzevši, problemi za Allingtona nastaju u trenutku kada mu otac umire od srčanog udara i on se nađe pod još vecim stresom pred nizom obaveza koje mora podmiriti pred ocevu sahranu, a jedna od tih je da dočeka i udomi svojeg sina iz prvog braka, Nicka, i njegovu nametljivu ženu, Lucy. U isto vrijeme kreću prvi njegovi susreti sa prikazom dr-a Thomasa Underhilla, nekromansera iz 17. vijeka, pogubljenog zbog okultizma i ubistava nekoliko djevojčica upravo na mjestu Allingtonovog motela gdje je Underhill inače prebivao dok je bio među živima. Waldteufel, odnosno zeleni čovjek koji prati Underhilla, takođe proganja Allingtona.

Mislim da je The Green Man Ejmisov najličniji tekst i da ako ko od njegovih nepodnošljivih i generalno mizoginijskih likova podsjeća na samoga autora, onda je to Maurice Allington, što sa jedne strane nimalo ne pomaže žanrovskom karakteru romana. Štavise, iako se tome ne pridaje mnogo važnosti u pojedinim studijama o britanskom poslijeratnom mejnstrim romanu, Ejmis je sâm u nekoliko navrata - u intervjuima prevashodno - ukazivao na svoje sličnosti sa Allingtonom i na njegove namjere da napiše zaista efektnu i što ozbiljniju priču o duhovima po uzoru na M.R. Džejmsa, pisca koga je naročito volio čitati.

Nije, dabome, ni neshvatljivo što dio tzv. ozbiljnije kritike The Green Man uopšte ni ne smatra žanrovskim romanom (valjda zato što ga je napisao 'ozbiljan' pisac), dok onaj drugi dio te kritike, kao na primjer pisac izvrsne Ejmisove biografije, Zachary Leader, u istom djelu ističe kako pojava duhova u romanu spušta djelo na osjetno niže grane. David Lodge kazao je kako su žanrovski romani njegovog prijatelja Ejmisa u stvari bijeg od realizma, neka vrsta 'zabranjenog voća' koja s vremena na vrijeme u ozbiljnom autoru kani da podstakne ljubav prema prokreaciji literature kojom se pogotovo bavio u djetinjstvu. Naravno, Ejmis se uopšte nije slagao sa ovakvim prozaičnim konstatacijama, i ako je kako mogao birati stranu kada je Henri Džejms u svome eseju o fikciji indirektno prozvao Ostrvo s blagom R.L. Stivensona – ovaj bi sigurno izabrao Stivensona, koji je za fikciju mislio da nipošto ne bi trebala da se 'nadjačava i utrkuje sa životom', kako je Džejms prvobitno napisao. Da ipak krenem od početka.

Ejmisova želja da se sa realizma s vremena na vrijeme okuša i u žanru ima nekoliko izvora. Treba zato odmah početi sa njegovom perspektivom o pisanju. Recimo, ono zbog čega se Ejmis divio Robert Gravesu (kao i Philip Larkin i Dejvid Lodge, i Graves je bio jedan od njegovih famoznih bliskih prijatelja-knjizevnika) nije bila Gravesova višestranost u pisanju, koliko raznovrsnost knjiga i njihov broj na polici iznad njegovog radnog stola. U izvjesnom intervjuu iz 1974. napomenuo je da na sebe gleda kao na jednog od onih kasno-viktorijanskih pisaca koji u svojoj karijeri žele pisati bezmalo sve, od eseja o drugim piscima, poezije i romana svih žanrova.

U istom intervjuu Ejmis citira upravo Grejvsa što je kazao da za pisca ne postoji užasnija stvar nego da dok pise najnoviju svoju knjigu shvata da piše nesto o čemu je vec prije pisao. Naravno, to je podstaklo Ejmisa da ispolji svoju tradicionalnu kontrarnost: "Oh, tako ja ispadam pisac realističnih komedija i satira, je li? Uporedi to sa [SF] romanom The Anti-Death League. Ili ja pišem samo o društvu, muškarcu dvadesetog vijeka i o našim problemima? Vidi da li to ide iz dlaku mome [horor-] romanu The Green Man... Tako, znači, vi mrzite današnju mladež, g-dine Ejmisu, kao u romanu Girl, 20? Pogledajte samo moj roman koji trenutno pišem [Ending Up], gdje su mladi ljudi simpatični a stari apsolutno nepodnošljivi."

Ejmis je, naprotiv, jedan od rijetkih mejnstrim autora koji su priznavali i javno govorili o ograničenosti realistične priče, te je svoje izlete u žanr i te kako ozbiljno shvatao i reklamirao na sva yvona. U časopisu Observer je u periodu 1961-66 objavljivao recenzije SF romana, dok je na velikim univerzitetima (Oksford, Kembridž, Prinston) gdje je na mahove predavao englesku književnost detaljisao o tome zbog čega je piscima konvencionalnih romana potrebno da čitaju žanr; njegov veliki podrzavaoc i prijatelj, Robert Conquest, pjesnik, istoričar i vjerovatno najveći britanski sovjetolog - (Conquest je bio primarni izvor Martinu Ejmisu za knjigu o Staljinu, Koba the Dread, 2002) - sa njime je napisao komični roman The Egyptologists (1965), u istom periodu su uredili pet antologija SF pripovjedaka, Spectrum, dok su u međuvremenu davali izjave ovog tipa: "Ako tako mozemo reći, nije da mislimo kako ne treba poštovati konvencionalnu fikciju, nego da u njoj manje-više ne nalazimo ono što nama treba." I ovo nije bila nikakva šarada. Conquest i Ejmis su govorili ono što su doista i mislili. Pred kraj života Ejmis je pretezno čitao i hvalio krimiće Dika Frensisa i komične istorijske Flešmenove avanture Džordža Mekdonalda Frejzera. Omiljeni film mu je bio Terminator 2. Umro je 1995.

Naprotiv, čini se da je Ejmis tokom života više čitao žanr nego mejnstrim, koji je ionako većinom mrzio da čita, valjda zato sto je sve rjeđe nalazio kvaliteta u novijiim modernističkim tekstovima. Iako bi čovjek pogriješio kada bi smjestio čitav Kingslijev opus unutar tradicionalne realistične literature – njegov horor-roman The Green Man, Dzejms Bond avantura Colonel Sun (1968) kao i dva alternativna SF romana Russian Hide and Seek (1980) i The Alteration (1976)* sigurno ne pripadaju pod istu strehu – većina njegovog opusa, zaključno sa dva krimića sto je takođe napisao, opravdava klasični realisticni protokol. Međutim, Ejmis je najpoznatiji po tome što se od istaknutih poslijeratnih mejnstrim pregalaca najviše trudi da održi tradicionalnu distancu između autora i teksta, odbijajući da podrije pretpostavljenu realnost vlastitih fiktivnih svjetova o individualcima izgubljenim i zaključanim u neshvatljivim socijalnim situacijama. S druge strane, čovjek s pravom moze da pretpostavi da je kroz spomenute eksperimente sa žanrom, Kingsli odveo roman u pravcu koji će njegov sin, Martin, kasnije prigrliti, žovijalno izopačavajuci granice britanskog realizma direktno iz škrte unutrašnjosti sâmog toga modaliteta.

_________________________

10.sept.1979. Ejmis je primio pismo od Filipa K. Dika, kome je tokom svojih predavanja i esejistike o SF-u naveliko hvalio roman alternativne istorije, The Man in the High Castle (1964). Kada je Ejmis objavio svoj roman o alternativnoj istoriji, FKD mu je napisao da je The Alteration jedan od najboljih – ako ne i najbolji – roman alternativne istorije ikada objavljen.

Pretpostavljam da to ne čini uslugu romanu, ali Ejmisov The Green Man žanrovac mora čitati uz izvjesno predznanje o autoru, s tim što takođe treba da bude svjestan da ovaj uskogrudi podžanr horora koga su u viktorijanskoj literaturi najvise propagirale žene najslabije funkcioniše po pitanju atmosferičnosti upravo zbog suženosti njegovog svjetonazora. Na polju žanra, The Green Man ne funkcioniše onako kako to, recimo, čini divni The Haunting of the Hill House (1959) Širli Džekson, vjerovatno posljednja izuzetna priča o duhovima koja može imati i dvojako značenje – možda su sablasti stvarne a mozda samo stanuju u glavi Eleanor Vance. Dalje, The Green Man tek ne potpada u istu kategoriju sa Metisonovom verzijom spomenutog Džeksoninog romana, The Hell House (1971), nešto što bi danas, da se može pretvoriti u filmski trejler, nedvosmisleno podsjetilo na Transformers 2 Majkla Beja.

Naime, Ejmis je u tolikoj mjeri realistično opisao depresiju i akutnu nestalnost jednog alkoholičara i njegovu nekompetenciju pri normalnoj komunikaciji sa sopstvenom porodicom, da pojava duha Thomasa Underhilla najposlije djeluje poput svojevrsnog žanrovskog ornamenta, iako na univerzalnom nivou uopšte ne podriva priču. Bolje reći, prije će biti da je Ejmis najposlije stvorio još jedan mejnstrim roman sa žanrovskim elementima, nego da je stvorio čist žanrovski roman o duhovima.

Ono što još više nipodaštava ovaj podžanr jeste obligatorna motorika i dinamika koju današnji čitalac očekuje od priče o duhovima. Nil Gejmen je izjavio kako, kada su duhovi u pitanju, prevashodno cijeni dobru akciju a ne storiju što se okončava krajnje nepretenciozno. Naravno, poslije jedne takve scene u jednom romanu – u drugom romanu dobićemo isto to samo u drugoj boji. Već u trećem romanu o duhovima, akcija ce biti nadasve predvidljiva, s tim što će ovaj podžanr – i to još u današnjem dobu brze literature – tada izgubiti pola svojeg književnog identiteta, kao što odavno to i jeste. Na kraju, čini se da je vrlo malo djela ove vrste uopšte i vrijedno pomena, iako je trivijalni The Lovely Bones (2002) Alice Sebold postigao velelepan uspjeh među čitaocima zahvaljujući prilično jalovom poigravanju sa konvencijama ovog kao i još mnogih drugih podžanrova što je zamiješala u tekstu. U primjere se i može ubrojiti i nova nada horora, Joe Hill; i sâm je za svoj prvijenac uzeo priču o duhovima čija snaga, kao što se i dâ ocekivati, leži samo u prvoj trećini teksta – dok se upoznajemo sa likovima; čak ni interesantni 'road' aspekt nije pomogao njegovom romanu. Docnije stvari, po pravilu, prelaze u jednoumno eksperimentalno hipoteziranje ne bi li ovaj podžanr postao iole učinkovitiji po kvalitetu, pa za The Heart-Shaped Box mirne duše mogu reći da je savršeno prosječan i bezmalo zaboravan horor-roman.

Kao što sam već naveo, Ejmis svoj uticaj vidno crpi od M.R. Džejmsa i na tom nivou The Green man najvećma i djeluje kao solidna moderna priča od duhovima. Međutim onoga od čega zavisi pažnja današnjeg čitaoca mislim da ne postoji i ona kao takva na koncu neće biti nagrađena. Priča o duhovima prevashodno bi trebalo da se oslanja na atmosferičnost i stil pisanja, pa tek onda na sofisticirane protagoniste kako bi roman dobio validnog zaleta pred dvosmislenu natprirodnu dramu. Ejmis postiže ono što se očekuje od njega fantastično prostim stilom kojim svoju storiju odvaja od viktorijanskog uticaja i pretpostavlja ga kontemporarnom setingu. I iako element alkoholizma na prvu loptu djeluje kao neočekivani 'plot device', vremenom Allingtonove nevolje sa alkoholom postanu dovoljno kompleksne da se koliko-toliko transformišu u svekoliku atmosferičnost. Tako da se zaplet, prirodno, sastoji od uvjerenja glavnog protagoniste da je vrlo moguće – čak i pored jacitacije kojoj prethode pre-hipnagogičke vizije – da vidi PRAVE duhove za koje se već stotinama godina priča da posjećuju taj motel.

The Green Man je sigurno prvi Ejmisov roman koji nije podređen njegovoj standardnoj satiri i otvoreni humor se, uprkos konstatnoj ironiji u Ejmisovoj rečenici, bezmalo može pobrojati na prstima jedne ruke (kao u sceni, inače veoma ozbiljno tretiranoj, kada Allington nabaci svoju ljubavnicu sopstvenoj supruzi i zatim, u prvom njihovom menage a trois, uvidi da je on u toj slici totalni višak).

Njegove misli najvećma lutaju od ženâ do pokojnog Thomasa Underhilla, pa ne čudi što se više trudi da u obližnjem crkvenom rektoratu otkrije ko je u stvari bio Underhill. I ono što ga najposlije odvaja od finalnog obračuna sa duhom (prilično trom 'akcioni' fragmenat kada svoju trinaestogodišnju ćerku Maurice spasi od Underhillovih zlih namjera, a potom pozove lokalnog sveštenika-ateistu da izvrši egzorcizam nad njegovom grobnicom) jeste i konverzacija sa 'Bogom' koji se te ključne večeri tek tako pojavi u Allingtonovoj radnoj sobi i zamoli ga da popije piće sa njime. 'Boga' je Ejmis opisao kao 'prijatnog mladića od otprilike dvadeset osam godina, sa četvrtastim golobradim i osjetno raspoloženim mada ne i licem koje uliva bespoštedno povjerenje, prorijeđenih obrva i trepavica, i finim zubima.'

Kao što se potencira i u Ejmisovoj biografiji, tokom njihove konverzacije, 'Bog' staje u odbranu prisustva smrti na ovom svijetu i to terminologijom koju Allington ponovo priziva na samom kraju romana:

'Zaključio sam da sam malo po malo krenuo da shvatam značenje proročanstva onog mladića da ću postepeno početi da cijenim smrt i šta ona ima da mi ponudi. Smrt je bila jedina moja šansa da zauvijek pobjegnem od ovoga tijela i svih njegovih pseudo-simptoma bolesti i straha, od konstantne svjesnosti njegove neopozive blizine, od ove osobe i kompletne njene rogobatnosti i sentimentalnosti i neuticajnih, neiskrenih, nepraktičnih obećanja da će se ista bolje ponašati, od vrzmanja oko mojih sopstvenih misli, kao i od brojanja do hiljadu ne bi li ih primirio i preusmjerio, a i od moga lica u odrazu svake staklene čaše.'

U ovom slučaju problematičan je možda najviše Ejmis koji dvosmislenostima ne ostavlja mjesta, već u dijelovima teksta gdje se navodno pojavljuje duh s velikim naporom žuri da napomene da nije u pitanju Allingtonovo priviđanje. Isto to je naširoko tvrdio i napominjao u svim intervjuima gdje bi se poteglo pitanje romana The Green Man. Pretpostavljam da je borba sa Underhillovim duhom više odgovarala simboličnom nadjačavanju sa sopstvenim Allingtonovim malignitetima (tek bih tada u mnogome realnije roman prihvatio kao 'ghost story', čini mi se), dok je ovako The Green Man ostao unikatna privatna studija autora o samome sebi i njegovim opštepoznatim nedostacima (nekim, čak, i identičnim sa Allingtonovim) koje je Ejmis, zbog ljubavi prema žanru, na kraju odlučio da urola u 'ghost story' ne bi li koliko-toliko zataškao, odnosno ublažio, svoj zamršeni, teški karakter.

Jedan od najpoznatijih politikologa, esejista i književnih kritičara današnjice, Christopher Hitchens – nekadašnji Ejmisov prijatelj – zaključio je u predgovoru Ejmisove kolekcije tekstova o alkoholnim pićima, Everyday Drinking (2008), sljedeće o ovom autoru: "Zahvaljujući odličnoj Leaderovoj biografiji, čitav svijet sada zna do kakvog su zaključka došli brojni Ejmisovi prijatelji, a to je da mu je alkohol na kraju došao glave, i da ga je eventualno orobio njegovog viticizma, šarma, kao i zdravlja."

Kako je Ejmis na ovim prostorima prilično nepoznat autor, na kraju bih ovdje izbacio i misli JG Ballarda o Kingsliju Ejmisu. Ono što slijedi je preuzeto iz njegove posljednje knjige, odnosno autobiografije, Miracles of Life: Shanghai to Shepperton (2008), koju je Ballard bukvalno pisao na samrti. Ballardovo mišljenje o Ejmisu jeste oporo, ali vrijedi znati da je Ejmis generalno bio opor čovjek koliko na mahove i nevjerovatna dobričina, a to su vremenom saznali i mnogo bliži njegovi prijatelji od Ballarda. Nasuprot tome, Martin Ejmis je često recenzirao Ballardova štiva koje je Ejmis Stariji pečatirao kao eksperimentalne gluposti; takođe je Martin, za razliku od svojeg oca, ostao u kontaktu sa tim još jednim velikim britanskim piscem do kraja njegovog života. Štaviše, Martin je prošle godine napisao i dirljivi predgovor za američko izdanje Kompletnih priča JG Ballarda.

______________________

(Iz Miracles of Life, JG Ballarda)

... Prvi engleski pisac koga sam pobliže upoznao bio je Kingsley Amis. Veoma pozitivno je ocijenio moj roman The Drowned World u časopisu Observer, i bio je prvi koji me je predstavio čitaocima van naučne-fantastike. On je tada bio na vrhuncu slave koju je stekao svojim prvim romanom Lucky Jim, nadasve inteligentna, duhovita i glamurozna figura što se ljubazno ophodila sa svakim čije mu je pisanje imponovalo. Recenzirao je naučnu-fantastiku na najotvoreniji način, držeći da najbolje iz žanra zaslužuje da ga se ozbiljno tretira u književnosti, na isti način kao što se tretira najbolji džez.

Nakon smrti Victora Gollancza, Amis se pridružio Jonathan Capeu, onda najpopularnijoj izdavačkoj kući u Londonu, i eventualno me poveo sa sobom. Cape me je objavljivao u narednih dvadeset godina, što je na neki način bilo koliko dobro toliko i loše. Sa Amisom sam se ekstenzivno družio u periodu 1962-66. i često išao na ručkove sa njim u Soho. Bio je izuzetan kompanjon na pijankama – hrana što se posluživala kod Manzija ili kod Bertorelija bila je tek predjelo po pitanju broja boca klarea koje bi potom uslijedile. Bio je izvrstan pripovjedač i anegdotičar, i briljantni imitator sa gomilom performansi, kao što su bili radio-prenosi sa kratkih talasa predsjednika Ruzvelta, sa izolovanim frazama kao što su 'demokratski arsenal' i 'tenkovi, artiljerija, avioni' koji bi svako malo izronili iz statičke kakofonije.

Amis se tek bio oslobodio svoje profesorske obaveze na Kembridžu i bio je u odličnom raspoloženju, međutim u narednih desetak godina ono kao da je iščililo dok je Ejmis sve više postajao nezadovoljan bukvalno svačim. Mišljenja sam da je znao da je prva njegova knjiga bila najbolja, a to je odvelo do sve težeg opijanja, čemu je pridružio i određenu socijalnu ukočenost. Gdje je nekad bio sretan da pije pivo po pabovima, najednom je počeo da insistira da se odlazi u hotele, gdje bi naručivao koktele u pratnji pretjerane gestikulacije.

Do posljednjih godina svojeg života njegova mrzovolja bila je u punom zamahu – Amerikanci, Jevreji, Francuzi i njihova čitava kultura, hipici i, iz nekog razloga, Bridgid Brophy. Tokom 1970-ih imao sam priliku da sa njim sa prozora Cafe Royala promatram protestni marš u Regent Streetu. Amis je počeo da se trese i drhti. 'Jim, ko su ovi? ŠTA su ovi?' Skoro nije mogao da prizove sopstveni glas dok je posmatrao red veselih mladih ljudi i njihove anti-nuklearne parole. Da budem iskren prema Amisu, on je prošao kroz rat, služeći u vojsci u sjevernoj Evropi. Iako nikada nije iskusio borbu, kazao mi je, nagledao se leševa pokraj puteva kojima je napredovala britanska vojska, pa je mislio da daleko više zna o realnosti rata i mira nego pokondireni demonstranti na ulici pod nama.

Amis takođe nije poštovao nikakve literarne pretenzije (odn. ono što je on smatrao literarnim pretenzijama) i bio je veoma oštrouman kritičar fikcije, i to moram navesti iako je docnije bio zgrožen dobrim dijelom moga opusa. Vjerovao je u literarne vrline 19. vijeka, u lijepo zaokružene protagoniste, uvjerljiv dijalog i prodornu priču. Nijedan roman ne bi smio da interpretira samog sebe, već da podrži iluziju kako opisuje prava zbivanja.

Njegovog sina Martina upoznao sam kada je imao 14 godina – kao i mnogi od nas, u srcu, ostao je isti svih ovih decenija – a u kasnijem periodu Kingsley se uvijek doimao ponosnim zbog Martinovog uspjeha. 'Odlična stvar', rekao bi o Martinovom najnovijem romanu i ja tu nisam mogao nazrijeti ni malo zlobe niti oštrine koja mu se sada naveliko pripisuje.

Nesumnjivo je da je Amis bio oholog karaktera i jedan od onih ljudi koji su obično prvi osjećali potrebu da raskinu sa svim svojim prijateljima. Njegovo grubo tretiranje žena takođe nije bilo nepoznato. Jedna od Ejmisovih bivših ljubavnica, studentkinja tokom njegovih predavanja u Svansiju, kazala mi je da bi Ejmis svojoj ženi redovno naređivao da iziđe u obližnji park i malo prošeta dok bi on 'podučavao' mladu djevojku. I tako bi Ejmisova žena gurala kolica sa djecom sve dok on ne bi raširio zavjese u spavaćoj sobi, signališući joj, na taj način, da se može vratiti kući.'

MARTIN & KINGSLEY AMIS

HOROR FILMOVI U 2010: OČEKIVANJA

Evo šta nas čeka u ovoj godini, a da je meni privuklo pažnju i nateralo me da zabeležim u svoju beležnicu. Redosled je manje-više nasumičan, ali otprilike ide od filmova od kojih očekujem mnogo, do onih koji imaju veće šanse da razočaraju ili budu slabiji.

Hint: ovo je moja subjektivna lista, ne očekujte da ovde među most expected nađete 7. deo SAW-a ili 2. deo FRIDAY THE 13th-a ili neke druge generičke ili treš budalaštine.

Hint 2: Trudio sam se da uvrstim i nešto malo ne-angloameričkog horora, ali sa tim ne-englesko-govorećim kinematografijama uvek imamo jaku šansu (prijatnog) iznenađenja i iskrsavanja iz off-a nekih naslova koje niko nigde (na zapadu) nije ni najavio. To je jedini razlog što je donja lista bar donekle amerikocentrična: oni jedini duvaju u trube godinu dana unapred i najavljuju iz sve snage svaki isprdak koji naprave. Ja se, pak, uzdam, da je ovo dole samo vrh ledenog brega.

Hint 3: Uz svaki naslov i kratko obrazloženje za uvrštenje u most anticipated horrors stavio sam i ocenu za koju mislim da se od tog filma realno može očekivati. Znači, ne ono što bih voleo u dubini duše, nego ono što moj surovo realistični razum očekuje na osnovu dosadašnjih pokazatelja.

SRPSKI FILM

= video sam sirovi cut, samo još da overimo i final cut i vidimo kako to sve izgleda i zvuči u potpunosti.

oko 4

THE WOLFMAN

= želim da verujem da je scenario e. k. vokera a) dobar; b) ostao sačuvan u galimatijasu nastanka i prekrajanja filma.

ocena: 3+

SPLICE

= prčkanje u dnk proizvodi čuda i košmare... vinćenco natali, originalni efx maske i kreatura, potentna priča, likovi... MUVA za 21. vek? verovatno ne, ali moglo bi biti ne tako daleko od toga...

3+

SHUTTER ISLAND

= horor-triler by Martin Scorsese! CAPE FEAR all over again? što da ne – a moglo bi i jače od toga.

3+

MY SOUL TO TAKE

= krejven još jednom pokušava da reinventuje horor. od svih matorih majstora, on je najčešće padao i još češće se dizao – ne kažu džaba hororisti: "ne se znaje, krejven igra!"

3+

AMER

= artsy euro horror neobične strukture i neuhvatljivog zapleta. deluje kao respektabilni pokušaj art horora.

3+

PIRANHA 3-D

= aža odbacio svaku pretenziju i rešio da napravi popcorn-splatter. mada je to, po meni, traćenje njegovog talenta, ako mu pođe za rukom da napravi mega-zabavni krvopljus, neću imati ništa protiv.

3+

PREDATORS

= nimrod i predatori. moglo bi da upali.

3+

SEASON OF THE WITCH

= nik kejdž ovog puta nije u tongue-in-cheek filmu, a to je uvek opasno. ipak: krstaši; 14. vek; kuga; veštice; opsednuta crkva; monasi; rituali... ako OVE sastojke uspeju da upropaste onda ih treba kolektivno nabiti na kolčeve!

3

THE DESCENT: PART 2

= sve ukazuje da je ovo fun+gory times in the cave: šta ćeš više?

3

REC 2

= VIŠE MESA I KRVI, MANJE PRAZNE PRIČE. RECEPT ZA USPEH!

3

THE WILD HUNT

= francuski. jarčeva glava s rogovima na posteru. brutalnost u svetu LARPinga (large scale fantasy role play games). kupljeno!

3

LET ME IN

= savršeno nepotreban rimejk koji ćemo ipak overiti da vidimo koliko je lepote iz originala zadržano, i da li su išta umeli (i hteli) da poprave.

3

THE WARD

= novi horor džona karpentera. kažu da je scenario predvidiv, ali kao da je to pa mnogo presudno kada je u pitanju novi fakin horor gaddem džona karpentera! (ipak, emocije na stranu, realno - bojim se da to neće prebaciti trojku)

3

INVISIBLE EYES

= još jedan francuz,ali ovaj ide na psiho-paranoja-izolacija fazon. manekenka u engleskim pustarama misli da još nekog ima u njenoj 'praznoj' kući...

3

LA BÊTE

= još jedan francuski brutalizam – ovde masakr izvodi nekakva zverka (ili samo odbegli ludak?). there will be blood!

3

LA HORDE

= još jedan francuski brutalizam – ovaj sa zombijima. sigurno će biti bolji od MUTANTS. ali – koliko?

3

DON'T LOOK UP

= kinez Fruit Chan (DUMPLINGS!) rimejkuje za amere nakatin rani hororčić. ima tu potencijala, a čan je voćka čudnovata.

3

SENRITSU MEIKYÛ 3D

= režira Takashi Shimizu (GRUDGE, MAREBITO): grupa tinejdžera zaglavi u bolnici koja je pravi lavirint užasa... ok, može!

3

WHITE LIGHTNIN'

= deluje kao BRONSON ali o nekom još više (samo)uništiteljskom psihopati i monstrumu. "A portrait of a damaged outsider who finds inspiration inside pain and motivation in madness." meni dovoljno.

3

THE ECLIPSE

= piscu se javlja duh njegovog oca. ali, ovaj je još živ! ovaj psiho-natprirodni triler upoređuju po pristupu sa Kiyoshi Kurosawom. videćemo.

3

MUST LOVE DEATH

= opisuju ga kao "torture porn romantic comedy" i "SAW sequel directed by Joe Dante". dakle, splatstick. super.

3

EVIL SPIRIT: VIY

= pošto su rusi sami svoj klasik posrali u verziji iz 2006. korejci su rešili da im pokažu šta je gogolj STVARNO hteo da kaže. ovo je omnibus od 3 priče labavo inspirisane vanvremenim horor klasikom. deluje ambiciozno.

3

CRAWLER

= buldožer koji gazi i gnjavi i kida ljude + ima pipke! mnogoruki, pipkasti alien buldožer! znate i sami da je to recept koji ne može da omane!

3

7 DAYS

= tatko čija je ćera gnusno iskasapljena locira njenog ubicu. umesto da ga prijavi policiji, on uradi ono što bi svaki pravi srbin: ODVEDE GA U PLANINU, pa onda krene polako da ga seče, mesec dana, parče po parče... kažu da je vrlo brutalan...

3-

A NIGHTMARE ON ELM STREET

= želim da verujem, mada ovaj nepotrebni nastavak teško da će unaprediti nešto više od efekata iz originala.

3-

FROZEN

= izolacija; sneg i led; mikro-grupa; kanibalizam? deluje zabavno.

3-

AREA 51

= Paranormal Activity sa alienima (i, kažu, sa više efekata i akcije). samo da se ne dešava ceo u nekom hangaru...

3-

HEARTLESS

= nijedan od dosadašnja 2 filma Philipa Ridleya nije me oduševio, ali ipak poštujem atmosferu i osobeni ugođaj koje, mestimično, uspeva da postigne.

3-

THE LAST LOVECRAFT: RELIC OF CTHULU

= jeftina fanovska zajebancija koja čak ni ktuluovo ime ne speluje ispravno, ali izgleda da humor nije sasvim loš, a ima i solidnih efekata.

3-

PHOBOS: THE CLUB OF FEAR

= ruski slešer. tinejdžeri u ex-bunkeru pod zemljom, koji je sada opremljen bubi-trepovima. verovatno će ovo biti praznoglavo ejpovanje glupih usa filmova, ali samo zbog potrage za tragovima ruske duše, ovo će se overiti.

3-

SOLOMON KANE

= neće ovo preneti duh sjajne serije priča r.e. hauarda, ali ima potencijala da bude zabavnija i mračnija varijanta VAN HELSINGA. i to je nešto.

3-

THE HUMAN CENTIPEDE

= boleština o ludom naučniku koji pravi non-gay vozić od ljudi tako što im zašiva usta za čmarove i tako pravi jedan mega-organizam... to se mora videti.

3-

VAMPIRE GIRL VS. FRANKENSTEIN GIRL

= kad se spoje dvojica režisera, od kojih jedan potpisuje TOKYO GORE POLICE a drugi STACY, ZOMBIE SELF DEFENSE FORCE i EAT THE SCHOOLGIRL, onda rezultat može biti samo još jedan japanski splatter mayhem.

3-

HUMAINS

= francuski brutalizam. režira baja koji je radio efx maske za INSIDE. plus, igra Philippe Nahon. kad imamo to u filmu, onda me ni pretežno slabe kritike, ni neandertalci u švajcarskoj, neće odvratiti da ovo ne overim.

3-

SURVIVAL OF THE DEAD

= deda romero i dalje cedi suvu drenovinu zombija. kritike ne obećavaju mnogo, kao ni trejler, a prethodni DIARY je bio baš slab, ali... znate i sami da dok god ih deda štancuje, mi ćemo da ih gledamo (i nerviramo se). to je tzv. 'argento sindrom' i tu nema pomoći.

2+ / 3-

STORM WARNING (2007)

Jamie Blanks

**

2-

meni je URBAN LEGEND (bio?) jedan guilty pleasure: scenario i likovi su golo govno, ali ne mogu da poreknem da je to prelepo usnimljen film sa nekoliko memorabilnih, baš meraklijskih set pisova i sa natprosečnim saspensom.

VALENTINA nisam hteo da probam jer mi je delovao kao negledljivi komad exkrementa, sve fotke iz filma koje sam video izgledale su ružno, kritike uniformno loše, onog boreneanazana ne mogu da smislim - te do danas to ne pogledah, niti nameravam.

ipak, ok rivju na fangoriji i pozitivan hajp STORM WARNINGa od nekih gledalaca stvoriše mi očekivanje koje aktuelitet filma ni izdaleka nije zadovoljio.

problemi počinju od samog starta, sa nekim iritirajuće in your face napadnim aerial shotovima (shining meets needful things opening), a nastavljaju se sa likovima i dijalozima koji su me neprestano terali da se grčim i osećam neprijatno (osjećaj koji mi je rezervisan pretežno za gledanje novijih srpskih filmova gde me rumen obliva od besramno neubedljivih replika)! 'junak' je advokat četvrtaste brade koji me i fizionomijom i glumačkim 'umećem' podsetio na kristofera džordža iz fulčijevih horora; 'junakinja' je neka neupečatljiva ženica kojoj scenario daje da sat vremena bude nesnosno dosadna i smarajuća plačljivica a da onda u poslednjih pola sata, naglo i niotkuda, postane sigurni viver.

način na koji se glavni duet nađe na tom ostrvcetu među ludacima je krajnje lazy, a prikaz psihoa je uvredljivo banalan i nezastrašujuć! ovaj stilizovani žanrovski koncept zahteva larger than life ludaka ili više njih, a ne ove tupave prozaične redneke koji gaje travu u šupi!

njihovo 'iživljavanje' je toliko mlako i nestrašno da ubija bilo kakvu stravu, a zauzima više od sat vremena.

razvučeno, glupo, dosadno.

a onda naš duet kreće sa pravednom osvetom i počinje da iskrvavljuje ludake na neke sumanuto preterane načine koji uopšte ne spadaju u OVAJ film, ali –beggars cannot be choosers, tu smo gde smo- zabavni su po sebi, posmatrani u izolaciji.

pod tim naročito mislim na booby trap za kurac koji cura, pod pretnjom iminentnog silovanja, sebi udene u vaginu: booby trap se sastoji od cevi sa udičasto unazad okrenutim zupcima –sve to u kućnoj radinosti napravljeno, pošto glupaci-ludaci duo zatvore u šupu punu alata tako da su ovi ladno mogli od onog materijala sebi helikopter na naprave, a kamo li booby trap za kurac!

pored toga tu je i bezobrazno bezvezno preterana zamka u hellraiser fazonu: tačnije, hellraiser meets pevac sofronije (a.k.a. foghorn leghorn, but nothing beats sofronije!) koja radi po principu milion utega, zateza, poluga, zupčanika i koječega, koji kada se aktiviraju u pogon stavljaju niz struna sa udicama koje –how conveniently!- raščepe facu zlikovca do jesus wept razmera. pošto kidanje lica po sebi ne dovodi do brzog smrtnog ishoda, naša 'sigurni' ga dokusuri sa nekoliko strateških udaraca motičicom ili sekiricom u glavu.

najzad, treći baja završi u elisi onog vozila za močvarno-vodeni teren, što biva malko prebrzo za moj ukus, ali dobro sad, važno je da filmić odradi sve što je imao u svojih 80 minuta, što je svakako veliki plus za horor koji čak i u tom trajanju uspeva da bude previše razvučen!

inače, sve se dešava po velikom pljusku (vidi naslov!), koji je pretežno CGI generisan, samo što se u nekim scenama (ako pažljivo gledate) može lepo videti da se niko nije setio ni aktere da pokvasi vodom, a kamo li da na tlu napravi nešto nalik blatu. znači, već satima unazad pljušti kiša kao sa ovčara i kablara, a kad naši pokušaju da beže, CGI kapljice ne stižu do očito sasvim suvog puta (maltene prašnjavog)!

sve u svemu, ako izuzmemo te 3 pogibije, ostatak filma je sasvim nepotreban i irelevantan. znam, reći će neko: šta si pa očekivao od muškarca sa ženskim imenom (reditelj se zove džejmi, kao li kertis!). svemu je krivo moje krivično zadovoljstvo prema URBAN LEGEND. (u retrospektu: možda mi ni UL ne bi bio tako dobar da ga nisam gledo u bioskopu, sa drastično smanjenim očekivanjima!)

znači, ovo se MOŽE pogledati, ali ne mora, ako vas mrzi da čekate ta 2-3 set-pisa.