Ghost Writer je, ukratko, Ninth Gate sa političarima. U centru zbivanja je „pisac iz senke“, piskaralo-najamnik (Juan Makgregor) koga bivši britanski premijer unajmi da mu sredi napisanu autobiografiju. Pre Duha (kako Juan sebe jednom nazove, tokom celog filma on ostaje neimenovan) posao je trebalo da završi neko drugi, ali je navodno pao pijan u more i udavio se. Zvuči sumnjivo? Nego šta, ali četvrt miliona dolara je četvrt miliona dolara. Juan, očekivano, počne da gura nos i tamo gde ne treba...
Najveći problem Ghost Writera je što on, za svih svojih dva sata, krije malo iznenađenja. Ne samo što sama postavka priče izgleda tako sumnjivo da bi se svakome sa pola mozga odmah popalila sva zvona za uzbunu, nego glavni protagonista bude napadnut odmah posle dogovora u vezi sa poslom. Tu se automatki postavlja pitanje Juanove motivacije – ulazi li on u sve to zbog novca, slave, dosade ili zato što je surovi profesionalac? Ili jedostavno „traži đavola“ a nalazi samo prljave političare i njihovu ljigavu svitu, kao da takvi likovi igde postoje drugačiji. Pri tome, tretman Romanovog scenarija (adaptaciju je radio sam Robert Haris po sopstvenoj knjizi koju nisam čitao pa je ovaj sud strogo iz jedne lične perspektive) prema glavnom junaku u priličnoj je meri... recimo, nehajan. Iako se događaji nižu prilično jasnim redosledom, dakle bez većih iznenađenja, Juan sve otkriva slučajno ili iz nekoliko how convenient! trenutaka, te ostaje utisak da priča u svakom trenutku vodi junaka, bez stvaranja privida da junak gradi priču. Likovi oko njega prečesto izgovaraju dvosmislene rečenice koje se mogu shvatiti kao pretnje ili upozorenja, a finalno okrivenje je priličan antiklimaks jer Juan takav kakav je kilav, zapravo nasluti suštinu još na polovini filma. Svako očekivanje nekog tvista, preokreta, razrešenja koje će ući dublje u samo zagrebani svet interesnih grupa i najamničkih agencija pri američkoj vojsci ostaje da landara na vetru i sva politička intriga zapravo je otkrivena u jednoj jedinoj rečenici koja se, povrh svega, nalazi i u trejleru za film. Da sve bude još antiklimakteričnije, način na koji Juan dođe do otkrivenja veoma je neubedljiv, sve i da nije prethodna dva sata prikazan tako kako je prikazan... Čovek se zapita – kako mu je samo BAŠ TO palo na pamet, a poslednja scena nosi sa sobom i jednu veliku nelogičnost i ostavlja utisak nečega što je prosto moralo da se desi, pa je prosto nalepeljeno u montaži.
Iako se stiče utisak da se Polanski ne snalazi baš najbolje u vodama političkog trilera, kad se njegov fokus usmeri na glavnog lika samog, tu se već vidi onaj stari majstor. Stare velike kuće i njihovi stanovnici koji kriju davnašnje tajne, skrivene fotografije koje znače više nego što se može zaključiti na prvi pogled, sitni tragovi i delići misterije razasuti po neočekivanim (i ne baš neočekivanim) mestima. Ghost Writer se ubrza u svojoj drugoj polovini kad se i Juanova istraga zahukta i Polanski uspeva (uz vrlo dobru muzičku podlogu Aleksandra Desplaa) da gledaoca poveže sa njim u smislu da, iako ga i dalje vodi surova ruka pisca iz senke (pun intended), situacije u kojima se nalazi donose i osećaj paranoje, ugroženosti, ponekad i napetosti. I, da, postoji pregršt bizarnih sporednih likova, vintage Polanski.
Amerika Polanskog je kišovita, blatnjava i sumorna, sa razmetljivim političarima, bučnim demonstrantima, sveprisutnim medijima i bogatašima koji se svi poznaju još sa uglednih fakulteta, dok duh vojnog kompleksa i zlikovačke intervencionističke politike večito visi iznad. I pored toga, glavna kritika usmerena je na Britaniju na koju, zanimljivo, atmosfera ostrva gde se odvija veći deo radnje, najviše liči. U tom svetu kontrasta ispranih i drečavih boja, od koga Polanski možda pravi izvestan otklon povremenim humorom, običan čovek bez imena, piskaralo željno delića novca i delića slave, i može biti samo ping-pong loptica. Ili običan plot-device poput oca poginulog vojnika čije ponašanje i dela uvek donose efekte suprotne od željenih. Novi svetski poredak, jbg.
Нема коментара:
Постави коментар