MARKO PIŠEV: INTERVJU

Marko Pišev (1984) je mladi pisac horora koji je svoje prve priče objavio u EMITORU, glasilu Društva ljubitelja fantastike 'Lazar Komarčić'. One su ukazivale na zanimljiv pokušaj iskoračenja iz uobičajenih horor klišea, ali je nekako iza njih ostajao utisak nedorađenosti, nedovoljne artikulisanosti. A onda je došla zbirka novela FOTOFOBIJA, i to je već bio kvantni skok u odnosu na sve dotad viđeno – ne samo od ovog autora.

 Zapravo, po mom mišljenju, radi se o ubedljivo najzrelijem, najautentičnijem i najsuptilnijem pristupu hororu u našoj savremenoj žanrovskoj prozi. U prikazu knjige na POPBOKSU, pored ostalog, napisao sam: "Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze."

Priče poput onih u FOTOFOBIJI ne mogu da nastanu "slučajno". Ipak, za eventualne skeptike, noviji dokazi da je Pišev vredan i po mnogo čemu unikatan talenat nalaze se u zbirkama koje je priredio Goran Skrobonja, BELI ŠUM i ISTINITE LAŽI.

Zbog toga mislim da je krajnje vreme da malo zavirimo u glavu ovog mladog pisca i saznamo i nešto o njemu i njegovom pisanju što nam nije već kazao u svojim pričama.

 

Dame i gospodo, imam čast da vam predstavim exkluzivni intervju koji je Marko Pišev dao za CULT OF GHOUL.

- Neizbežno pitanje – pa da odmah raščistimo s njim: zašto horor? Sve tvoje dosadašnje priče spadaju u taj žanr, čak i onda kada ga prilično slobodno 'tumače'. Gde su tu krimići, gde je SF, akcija i ostalo?

U četvrtom ili petom razredu osnovne škole, otac mi je doneo iz Vojne biblioteke knjigu Isijavanje Stivena Kinga (na hrvatosrpskom, da budemo precizni, to je izašlo kao VIDOVITOST – prim. Ghoul), što je bio njegov svojevrsan odgovor na moju fascinaciju Dosijeom X. U to vreme, drug i ja smo zajedno naglas čitali deo po deo Bludnog sina i kikotali se svim "masnim detaljima" mladalačke sage Henrija Kinanskog. Sećam se, bio sam raspamećen u vezi sa tom knjigom Bukovskog, prevashodno zbog toga što nisam imao ni najmanju ideju da romani mogu da budu tako zabavni i izražavaju se toliko slobodno, mnogo slobodnije nego što sam ja ikada sanjao da bih mogao da se izražavam pred bilo kime.

Kada sam dobio u ruke Isijavanje, pomislio sam nešto kao: "Eto još jednog šaljivdžije", budući da prva rečenica u knjizi nastoji da okarakteriše direktora hotela "Vidikovac" kao prepotentno malo govno, ili nešto u sličnom maniru -nažalost, nemam knjigu pri ruci ("Jack Torrance pomisli: Razmetljivi mali kurac." – prim. Ghoul). Međutim, ubrzo sam shvatio da je Isijavanje potpuno drugačija vrsta štiva. Naspram onoga što je nudio Bukovski, King je uspeo da pocepa stvarnost pred mojim očima, i dozvoli mi da zavirim na drugu stranu. To me je uzbudilo na jedan potpuno nov i neslućen način, misao o toj knjizi neprestano me je bacala u neku vrstu ekstaze, čak i dugo pošto sam je završio.

Kasnije sam uspeo da namolim oca da mi za rođendan kupi To. Imam i dalje njegovu posvetu iz 1995. Čini mi se da sam nedelju dana glumio da sam bolestan kako bih, umesto odlaska u školu, gutao To. Verovatno su sva moja potonja horor iskustva - a samim tim i pisanje – nešto slično pokušaju narkomana da revitalizuje svoje "vatreno krštenje" sa heroinom. Nijedan drugi žanr – sem pojedinih SciFi ostvarenja – nije uspeo da mi pruži nagoveštaje nečega toliko ogromnog, pretećeg i veličanstvenog kao horor i, uopšte, sve ono što bi se moglo svrstati pod etiketom uvrnute fikcije.

- Kada si počeo da pišeš, i zašto? Koji je to trenutak, ili stanje, ili proces, koji te je od čitaoca pretvorio, ili barem počeo da pretvara u pisca?

Nije to bila nikakva svesna odluka, niti bilo šta slično. Jednostavno, dogodilo se da sam jedne večeri osetio nešto u glavi, ustao iz kreveta i seo za radni sto. Imao sam prazan papir pred sobom i prazan papir unutar sebe. Kada se odatle izrodila kratka priča, i kada sam se odvažio da je uputim izvesnim ljudima na čitanje, primivši zauzvrat tople ili mlake, ali nikako hladne komentare, pomislio sam: "Hej, pa ovo je lako!" Ali nije bilo lako. Uopšte nije lako. Može biti da je to jedna od najnaivnijih misli koja mi se ikada u životu provukla kroz glavu.

Sada, kad malo bolje razmislim, čini mi se da se čitav pomenuti "proces" može uporediti sa sviranjem klavira, recimo. Ako dobar deo života sviraš klavir, i nakon izvesnog vremena uvidiš da ti ponajviše "leže", primera radi, Šopenovi Nokturni, nakon čega počinješ da ih uvežbavaš i pritiskaš dirke, jednu za drugom, sa sve više ushićenja, šta će se dogoditi sa tobom pošto tvoji prsti spontano odsviraju par nota – za osobu pokraj tebe, možda, sasvim nebitnih nota – ali tebi veoma, upravo neopisivo značajnih, jer ti one potajno došaptavaju da si upravo proizveo nešto na šta bi Šopen klimnuo glavom uz odobravajući osmeh? Zar ne bi pokušao da i ti ovladaš time? Verovatno bi. Svako bi pokušao, samo je pitanje u kom trenutku bi prestao da pokušava.

- Šta pisanje za tebe znači, šta ti donosi, zašto (za koga) pišeš?

Pisanje za mene znači "sigurnu luku". Dok god pišem, čini mi se da nisam i ne mogu biti lud, čak ni preterano utučen. Moram priznati da mi se ponekad događa da razmišljam o jednoj rečenici pola sata, ponekad i duže. Jedno od najlepših ljudskih iskustava je kada nečija rečenica, ili prosto kombinacija reči, iznenada jurne ka tebi i pokosi te kao voz. Spomenuo bih još i to da ništa ne može da me učini toliko zadovoljnim sobom, koliko dobro pisanje. Kako bih onda mogao to da radim iz nekog drugog sem iz ličnog, krajnje sebičnog poriva? Naravno, godi mi kada saznam da me ljudi čitaju i pozitivno reaguju na moje priče. Ali radio bih to sa njima ili bez njih.

- Da li i koliko se obazireš na komentare čitalaca i kritičara? Da li te bole pokude, da li te raduju pohvale? Pokušavaš li da 'ispraviš' neke stvari koje ti drugi eventualno zameraju?

Mislim da je objektivna kritika čitalaca od suštinske važnosti. Teško onome ko se uzdigne – ili ga drugi uzdignu – toliko visoko da ne može da čuje više ništa sem glasova koji ga slave i obasipaju hvalospevima. Takvi ljudi su osuđeni da se uruše pod vlastitom težinom. Svaku stvar treba smestiti na njeno zasluženo mesto, koliko god visoko ili nisko na lestvici kvaliteta ono bilo. Priznajem da mi je mučno da posmatram domaću "kulturnu" i "umetničku" scenu kojom gospodari moralna beda, anti-inteletualizam i jeftin patriotizam ili – u najboljem slučaju – krajnje jednodimenzionalna poza, dok se ono što poseduje autentičan kvalitet baca u zapećak. No, to je delimično produkt činjenice da su ljudi ovde zatucani i zatupljeni i većinom nesvesni bilo kakve alternative. To je stara priča.

Naravno, ona ne implicira da šačica društveno "svesnih" i kulturno "progresivnih" pojedinaca automatski zadobija status nedodirivih kritičara i sudija, dok su oni sami nepodložni bilo kakvoj kritici. Objektivna, iskrena i precizna kritika isprva boli, ali i nagoni one kojima je upućena da uvide sopstvene greške i potrude se da ih više ne ponavljaju, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da ne bi bili primorani da ponovo proživljavaju istu bol.

- Jedan od češćih komentara vezanih za tvoje pisanje je da je ono potpuno zasnovano na atmosferi, ali da mu često nedostaje zaplet, struktura, pa možda čak i poenta. Šta misliš o ovoj vrsti komentara, misliš li da ima neke istine u tome, i nameravaš li da nešto preduzmeš tim povodom?

Priznajem da mojim pričama često nedostaje tvrdokorni zaplet (kažem "tvrdokorni" jer da nemaju zaplet i narativnu nit, ne bi bile priče, već metafizička posrtanja za čitljivom prozom), ali mene lično grandiozni zapleti i podzapleti nikada nisu preterano duboko doticali. Ja jesam fasciniran pripovedačem koji ume da predstavi veoma složenu i glomaznu misteriju, ili oformi novi fantastični svet sa svim onim komplikovanim i osetljivim pojedinostima kojima bi jedan uverljivi "fantastični" svet trebalo da raspolaže, samo što bih – u slučaju da moram da biram – radije popio svoju šolju popodnevnog čaja recimo sa Luisom Kerolom, nego sa J.R.R. Tolkinom. Tolkin ima zaplet, sa tehničke strane višestruko superiorniji od onog u Alisi u zemlji čuda, na primer, samo što Kerolova vrsta naracije takođe funkcioniše i jednako je moćna kao Tolkinova, dok je njeno polje delovanja, čini mi se, ugneždeno na nivou dubljem od cerebralnog. Onako kako se Tolkin na svojevrstan – i neosporivo genijalan – način poigrava sa arhetipovima i ljudskim sagama, preplitanjem svetlosti i tame, Kerol preuređuje spone kojima je ljudski razum povezan u celinu. Ukratko, kada bi me neko pitao da li bih pre odabrao bajku ili mit, odlučio bih se za bajku. Za mene su i pojedini filmovi Dejvida Linča neke vrsti bajki koje postepeno poniru u čisto ludilo, što ujedno predstavlja razlog zbog kog mi i jesu strašniji od većine filmova drugih autora – zato što uspevaju da prikažu ludilo na genijalan način.

      Što se pripovedačke strukture tiče – pitanje poente radije ne bih komentarisao – pretpostavljam da to jeste objektivna zamerka na pripovetke koje se nalaze u Fotofobiji. Samo što ne verujem da ću biti kadar da tu svoju manu osetno popravim, dok god se ne dokopam čitave priče u glavi pre nego što uopšte počnem da je razrađujem na papiru. Ljudima koji su dobro upoznati sa svim ključnim elementima onoga što pišu struktura nije i ne može biti problem. U mom slučaju problem postoji, ali to je delimično zato što u najboljem slučaju vidim samo obrise ideje, koja je po sebi više u fluidnom nego u čvrstom agregatnom stanju.

- Koliki uticaj na tvoje pisanje imaju a) autobiografski detalji i iskustva; b) snovi; c) književni uticaji; d) filmovi? Na koji način ih obrađuješ u svojim pričama, odnosno – da li ih samo 'prepišeš', ili...?

Često se koristim pojedinostima iz svog života – ređe iz snova – dok gradim neku scenu ili prizor za koji smatram da će mi biti teško da pokrenem "na suvo", ili mi se učini da nije dovoljno ubedljiv. Svakako da lična iskustva tu igraju veliku ulogu. Ali ja sam više sklon da lična iskustva postavljam u nove, izmaštane kontekste i poigravam se mogućim i nemogućim ishodima. Ne bih se osećao naročito prijatno kada bih na eksplicitan način morao da ogoljavam sopstvenu intimu. Neki ljudi vode dnevnike, ali meni su se dnevnici oduvek činili kao gubljenje vremena.

        Snovi me inspirišu samo u izvesnim aspektima, ne prepuštam im se previše, jer brzo gubim kontrolu nad osloncima priče kada mi za primarni uzor služi san. Ali izvesni uticaji postoje, to svakako.

      Knjige i filmovi mi pružaju gorivo za rad. I, kao što svaki aparat zahteva posebnu vrstu energije za pravilno pokretanje klipova i motora, tako i meni ponajviše gode knjige i filmovi koji su komplementarni sa onim što u datom trenutku radim. Kada kažem komplementarni ne mislim toliko na radnju, likove i tome slično, koliko na narativni ton, ritmiku, i način prevazilaženja izvesnih teškoća u pripovedanju.

- Koje bi pisce (ne nužno iz horor žanra) izdvojio kao uticaje na sebe? Ne mislim obavezno uticaje na vrstu proze koju pišeš, nego uopšte, na one koji su ti uzori svojim likom i delom?

Edgar Alan Po, definitivno. Dopada mi se njegova psihodelična, dekadentna melanholija i uopšte čitav pogled na svet koji je prati. Haksli mi se čini kao jedan od onih nepretencioznih i neumišljenih figura koje bi mogle da izvrše jak uticaj na mene, u slučaju da se nađem u njihovoj blizini i čujem ih kako pričaju; Selindžer takođe. Zatim, Nabokov i Fokner kao pisci koji su me ostavili skamenjenog od čuda pošto sam pročitao pojedina njihova dela. Orvel sa svojom beskrupuloznom vivisekcijom društva, tako plodnom za rani adolescentski period kada sam imao to zadovoljstvo da ga čitam. Inferno Avgusta Strindberga je ostavio izuzetno moćan i trajan utisak na mene. My Work is Not Yet Done Tomasa Ligotija takođe.

Mada, možda bih, pre svih, mogao da izdvojim lik i delo Franca Kafke. To je jedini pisac sa kojim sam nebrojeno puta, čitajući njegovu prozu i dnevnike iznova i iznova, ostio duboku i vrlo intimnu povezanost koja mi je omogućila da se u potpunosti poistovetim sa svakom njegovom mišlju, bila ona izgovorena ili prećutana.

- Šta misliš o mogućnostima i ograničenjima pisanja horora koji se dešava u Srbiji? Koliko ti je ovaj ambijent ograničavajući, a koliko inspirišući?

Mislim da je Srbija vrlo inspirativna za horor. To je prvenstveno zbog klaustrofobije, opšteg beznađa i dosade, kao i visokog stepena nervoze koja se oseća na ulicama srpskih gradova. Varoške i seoske sredine su, sa druge strane, kao stvorene za snimanje krajnje uznemirujućih zombi i kanibal filmova. Da sam režiser, i da imam filmskog dara, snimao bih isključivo zombi i kanibal filmove sa umereno nadrealnim, Sklavijevskim zapletima po selima i varošima u Srbiji. Kada govorimo o ograničenjima ove zemlje, čini mi se da je najbitnije istaći osetan manjak inicijative koji vlada među mlađom populacijom. U Beogradu su, recimo, mladi ljudi doslovno "ubijeni u pojam."

Skoro niko ništa ne radi, niti iko želi da radi bilo šta jer mu to ne omogućava život dostojan čoveka sa potrebama i prohtevima koji su u skladu sa savremenim tokovima; oni koji nemaju partnere često žive sa roditeljima u malim, stešnjenim stanovima do svoje trideset i pete godine, uglavnom se nema novca, ili ga ima u džepovima pogrešnih ljudi, "alternativna" kultura je stavljena u službu "mejnstrima", i to daleko ozbiljnijeg "mejnstrima" od onoga što se kod nas smatra za glavni tok, i tako dalje. Takođe, ograničenje Srbije se sastoji u tome što je ovo mala zemlja, sa malim tržištem, koje u domenu žanrovske pisane reči nema gotovo nikakvu konkurentnost na tržištima okolnih zemalja.

- Kako ti se čini sadašnja horor scena u Srbiji, i gde sebe vidiš u njoj?

Pretpostavljam da je sadašnja horor scena u Srbiji smešna u odnosu na ono što bi mogla da bude. Ono što se sporadično događa – i to uglavnom u Beogradu – ni u kom slučaju nije dovoljno da zainteresuje ljude na širem planu. Pored toga, horor scena u Srbiji je neodvojiva od SciFi scene, a ove dve zajedno ne mogu da saberu ukupno pedeset produktivnih, aktivnih pojedinaca. O konzumentima da i ne govorimo, budući da je krug ljudi koji poštuju i prati domaću naučnu fantastičnu i horor scenu manje-više uvek isti. Dovoljno je uporediti broj gostiju na Beokonu, ili raznim promocijama žanrovske literature sa onim što se dešava u Hrvatskoj i Sloveniji, da i ne spominjem ostale zemlje u Evropi.

- Kako si zadovoljan pretežno low-profile sudbinom tvoje zbirke FOTOFOBIJA i recepcijom na koju je naišla?

Moja politika glasi: bolje low-profile nego low-life. Uz to, čini mi se da Fotofobija ima veći potencijal da živi i traje unutar skupa (potencijalno) zainteresovanih čitalaca tako što će izvesan glas igrom slučaja prošaputati neku lepu reč i preporučiti je tu i tamo drugom na čitanje, nego što će se vest o njoj širiti putem marketinških trikova i bombardovanja po izlozima knjižara i javnom prevozu. To nije nikakva senzacija od zbirke i bilo bi pogrešno tretirati je na taj način. Sa druge strane, reklo bi se da su utisci čitalaca uglavnom pozitivni, i to me veoma raduje. Zaista bih voleo kada bih sa svakim novim uratkom činio sve veći broj ljudi sve više i više zadovoljnim. I kada bi to rezultovalo ugodnim finansijskim blagostanjem njihovog omiljenog pisca.

- Na čemu sada radiš i šta od tebe možemo očekivati u skorijoj budućnosti?

Reći ću samo to da radim vrlo predano, svakog dana po nekoliko sati, ali hoće li to proizvesti celovit plod ili ništa atraktivnije od unesrećenog pobačaja, to još uvek ne znam i ne mogu ništa da garantujem. Radim konstantno i rad mi pričinjava zadovoljstvo i to mi je, za sada, sasvim dovoljno.

 

* * *

Ako vas je ovaj razgovor zainteresovao,

a) pohitajte i kupite sebi FOTOFOBIJU vi koji to dosad niste (ako drugde ne nađete, ima sigurno u DELFIJU, video sam je tamo);

b) ako niste iz Beograda, kontaktirajte izdavača, TREĆI TRG (+381 63 8705007, trgnise@gmail.com )

i c) pročitajte tri Markove priče koje se nalaze onlajn na sajtu Art-Anima.