Ghoul obrađuje Beč (4): Groblje Zentralfriedhof

24.09. subota (nastavak)

            Nakon obilaska Muzeja Maćehe Prirode i njene nakazne, neželjene, abortirane dece – kao i ogavnih kožnih i potkožnih pošasti koje je Magna Mater namenila za preživele – logičan sled koraka bio je da obiđem i pohranilište posmrtnih otpadaka onih koji, ipak, nisu bili za u teglu ili prepariranje: jednom rečju, za "normalne". Rešio sam da zapucam odmah na najveće groblje – ne samo u Beču, nego, pazi sad ovo: NAJVEĆE U CELOJ EVROPI! 

Da, tako kažu: groblje "Zentralfriedhof" navodno je najveće u Evropi, i jedno od najvećih na svetu. Ima oko tri miliona stanovnika – više nego što je živih Bečlija danas, računajući čak i Srbe! – raspoređenih u oko 300.000 grobova na oko 2,5 km2. Pored ovih fascinantnih statističkih podataka, ovo groblje – i samo ono! – hvališe se sa još dva značajna fakta:

1) Baš na njemu sahranjeni su neki od najvećih austrijskih kompozitora ikada – tu su bačene Mocartove kosti, tu su Betoven, Brams, Šubert, Štraus otac i sin, itd. Tu je čak i Falko ("Rock me, Amadeus")!

2) Upravo na ovom groblju snimljeni su neki od najantologijskijih kadrova u istoriji filma – konkretno, čuvena završna scena u remek-delu THE THIRD MAN Kerola Rida.

Ali, o slavi i antologiji – u idućem nastavku. Za sada, evo izbora nekih od lepših grobova i spomenika koji su mi privukli pažnju, a koje smo slikali naizmenično ja i moja pratilja, Špijunka Darling Lilit (vidi prethodni nastavak ove epopeje za detalje).

Vreme nas je poslužilo izvanredno: i tek pred kraj mog devetodnevnog uživanja u Beču skrenuše mi pažnju na to koliko sam bio privilegovan i srećan. 

Naime, ovako lepo vreme u septembru, u Beču, nije viđeno u poslednjih 135 godina! How convenient! 

Dakle, bilo je sunčano, vedro i toplo, ali bez žege i njoj shodne gnjavaže – idealan dan za šetnju u parku, što ovo groblje i jeste (kao i u većini civilizovanog sveta, a za razliku od Srbije, gde su groblja pretežno nekakve odvratne deprimirajuće parcele nakrcane besmislenim spomenicima, kičastim i ružnim kao što su i duše ispod njih počivših).

Grobovi koje ovde vidite ne pripadaju velikanima I reda, odnosno onima čija bi imena nešto značila čitaocima u Srbiji, ali jesu bili viđeni ljudi u svoje vreme, na lokalnom planu; a i imućni, sudeći po velelepnim zagrobnim svetilištima.

Bogati, raskošni, velelepni spomenici, kitnjasti kao i čitav Beč – kitnjasti, kažem, ali uglavnom ne kičasti. Uostalom, procenite sami.

Na svu sreću, Lilit je svoju dečicu natovarila na vrat mužu, punom razumevanja, kako bi se potpuno posvetila mojim ghoulish aktivnostima i preokupacijama te bajoslovne subote, pa tako samo na groblju tog dana provedosmo barem četiri ako ne i celih pet sati.

Moram da istaknem da je Lilit ne samo spremno izlazila u susret mojim najbizarnijim hirovima (poput Majke prema svom razmaženom jedincu) nego i da je najhladnokrvnije, kao prava Žena-Zmaj, reagovala na ghoulish provokacije. 

Pokazala se za nijansu žilavija i stamenija čak i od mene, i u trenucima kada sam se polagano približavao granici toga da noge počnu da mi se umaraju od celodnevnog lutanja po alejama groblja, ona je u predvečerje te subote i dalje skakutala kao divokoza, podbadala me i zezala dok sam sedao na poneku klupu e ne bih li došao dahu i bar malo olakšao nogama kojima je suđeno da na sebi nose takav teret kao što sam ja.

Neuništiva kao rumunska gimnastičarka, Lilit je jurila okolo u potrazi za grobom Harija Lajma, svog idola i role-modela (zbog njegovih aktivnosti sa vakcinama za đecu, of kors).

Pritom uopšte i nismo obišli celo groblje, za to bi nam trebao bar još jedan dan, ali najvažnije je da smo, nakon nešto lutanja, uspeli da pronađemo sve značajne lokacije, znamenite grobove, pa čak i famoznu aleju iz TREĆEG ČOVEKA. Slikovita svedočanstva o tome – u idućem nastavku.

Inače, ovaj dan posvećen meditiranju nad truležnošću egzistencije – nad mutantima, degenima, bolesnima, trulima naživo i namrtvo, nad lobanjama i kosturima, nad memento mori, nad in media vitae in mortus summus, nad sic transit gloria mundi itd. – krunisali smo, Lilit i ja, odlaskom u kafanu, kako bismo simbolički demonstrirali pobedu života nad smrću (makar i trenutnu, kratkotrajnu!).

U duhu tog simbolizma, ja naručih, predvidivo ali s jezikom u obrazu, Bečku šniclu, dok se Lilit bavila nekim travama i gljivama. (Inače: Bečka šnicla u Beču nije bila loša, dapače; ali nije bila baš nešto primetno bolja od nekih koje sam jeo u Srbiji – osim što je ovde bila od teletine a ne od prasetine.) Pošto nam glad za životom, pobuđena celodnevnim morbidarijama i grobljarijama, ni time ne beše utažena, prošetasmo još malo po uzavrelom gradu, do navodno najbolje slastičarnice, gde ovaj spektakularan dan krunisasmo sladoledom.

For the record: te istorijske subote bio sam, skoro punih 12 sati u neprekidnom cugu u društvu sa Lilit – pothvat koji nisam tako skoro izveo sa nekim – a da me pritom nimalo nije smorila. A ni ja nju, izgleda, jer htela je još. O našim daljim avanturama (naglašavam: Lilit je udata i verna žena, i naše avanture bile su strogo čedne i kulturno-umetničke prirode!) – u narednim nastavcima! 

PS: Eh, da: kao da sva ta celodnevna orgija senzacionalnih senzacija nije bila dovoljna, nakon što se rastadoh sa Lilit, odoh pravo u CASINO bioskop, gde u okviru SLASH festivala u 22.30h pogledah THE RAID i meraklijski se nauživah u njemu: to je svakako jedan od tri najbolja filma koja videh u ovoj godini! Dakle, ovaj dan, 24.09. zaista je za svaku antologiju!