izabrana dela

izabrana dela

петак, 07. октобар 2011.

Ghoul obrađuje Beč (3): Patološko-anatomski muzej NARRENTURM


24.09. subota

            Definitivno najmorbidnija i najhororičnija lokacija koju sam obišao tokom svog nedavnog boravka u Beču – ali, slobodno mogu reći, i u čitavom svom životu, uopšte, ikada – jeste Patološko-anatomski muzej NARRENTURM

            Bivša ludnica, i to prva (najstarija) u Evropi – zlokobna zgrada izgrađena u 18. veku (1784) – nerestaurisana, i dan-danas izgleda jezivo – a na svojih pet spratova sadrži Zbirku groznih promašaja i podmuklih igrarija Mame Prirode. 
Potonji se račvaju u dva glavna kraka:

1) najodvratnije telesne manifestacije kojekakvih bolesti prezentovane su ovde u vidu modela od neke vrste voska, u prirodnoj veličini, sa prirodnim bojama – sve zamislive i nezamislive deformacije, izrasline, boginje, guke, ljuštenja i krljuštanja, kanceri i ostale vesele šale izvedene na mesu i koži i kostima, prikazani su u svoj njinoj gloriji, na odlivcima uzetim direktno od nesrećnika obolelih od raznih polnih i bespolnih bolesti;

2) najgnusniji deformiteti, mutacije i perverzije – things that should not and almost could not be – uglavnom kratkoročni posetioci ove planete iz regiona košmara suviše ogavnih da bi dugo (ili uopšte!) hodali Zemljom – things have learnt to walk that ought to crawl – bebe sa 6 očiju – mikrokefali – stvorovi sa dodatnim udovima, trupovima, glavama – upola konzumirani Sijamci – kiklopi --- i druge gnusobe, preparirane ili sačuvane u formalinu.

Savršena lokacija za sve hipije, tree-huggere, feministkinje, obožavateljice Boginje Majke, divne Roditeljke, božanske Materice što porodi, eto, i OVA čuda: Where is your Goddess NOW?!
Muzej koji, svakako, stavlja stvari u adekvatnu perspektivu, jer jedino kroz ove fusnote, kroz ove appendixe, pobačaje, kroz abortuse "božanske" Magna Mater, kao i kroz simpatična poigravanja oh-so-frail animalnog tkiva što nosi u sebi i kroz sebe naše plemenite porive, nade i strahove – tkiva tako lako podložnog vršljanjima najbedastijih mikroorganizama – može se dokučiti PUNA slika naše krhke egzistencije, njene efemernosti i jadnosti, njene mesnate prizemnosti – dakle, tek kada se oseti zadah klanice i mesare bivstva i kad se, bar načas, sklone u stranu divne poetske slike, maštarije i priželjkivanja kratkovidih, veselih, optimističkih vernika u divotalnost Prirode i njenih blaženih intencija s našim mesom... i ostalim (if any).

Naravno, sve ovo se prezentira narodu u prosvetiteljske, "obrazovne" svrhe, na samom dnu kampusa Medicinskog fakulteta, uz ogradu, i bez filozofijade koju sam gore skicirao – ali, svejedno, takve su bile moje misli i impresije dok sam razgledao ove mučne, ali poučne egzibite...

...Inače, ovu lokaciju posetio sam u društvu mladolike aktivistkinje "Mlade Bosne", trenutno nastanjene u Beču i lukavo infiltrirane u same vrhove njihove medicine – konkretno, imunologije – a poseta ovom muzeju poslužiće joj, nesumnjivo, kao inspiracija pri radu na onome za šta njeni bečki poslodavci naivno veruju da je vakcina! Zbog tajnovitosti njenih špijunsko-freedomfighterskih aktivnosti, nadalje ću za ovu osobu koristiti njen konspirativni nadimak "Lilit". Ali ne mogu da ne zapazim evoluciju – od falusnog Gavrilovog pištolja do pritajenijih, podmuklih Lilitinih "vakcina"; zaista genijalno! Vratićemo im za I svetski rat... uskoro! Uskoro!

Lilit je bila savršen pratilac ne samo zbog rodoljubive utilitarnosti izučavanja ovih opakih boleština i poremećaja za svrhu Viših (anti-austrougarskih) Ciljeva, nego i zato što se radi o agentu obučenom (i oguglalom) na ove pošasti: tamo gde bi neka druga pripadnica pola kojeg muškarci u svojoj beskrajnoj beslovesnoj naivnosti nazivaju "slabijim" osetila mučninu ili pala u nesvest, Lilit je junački ukazivala na voštane plikove na glavićima voštanih penisa i na voštane krvave krljušti na voštanim vaginama i podučavala o nužnosti seksualne higijene. 
U njoj sam imao svog ličnog eksperta i vodičicu, koja je bacala svetlo razuma na ove iracionalne izrasline – ali i oko kamere na odabrane eksponate i mene među njima. Potonje aktivnosti morali smo da obavljamo krišom od budnih čuvara koji su se vrzmali okolo, pošto fotografisanje nije dozvoljeno, te samo iz tog razloga ovde ima tako malo slika (sa špijunskog mobilnog telefona) iz unutrašnjosti zgrade.

Pošto smo obišli krug kroz prizemlje, kroz eksponate na I spratu nas je proveo simpatični vodič – zapravo, student medicine kome je ovo verovatno dodatni izvor džeparca. Njegov engleski bio je prilično dobar, ako ne računamo to što nije znao razliku između malih i velikih boginja (na engleskom), i što je bio ubeđen da je chicken pox - bolest živine, a da smallpox znači – male boginje. Zajedno sa mnom i Lilit bilo je još 7-8 turista (među njima i jedan ćutljivi Japanac), a ja sam, naravno, bio najbrbljiviji i stalno sam zapitkivao ovoga po pitanju raznih eksponata kraj kojih smo prolazili. 

Nažalost, u toj gužvi bilo je nemoguće ukrasti momenat za slikanje, tako da boleštine sa I sprata moraju da nadalje ostanu samo u mojoj glavi. A kakvih je divnih kostura tu bilo – kakvih lobanja – kostiju stvorova mrtvorođenih, ili jedva nešto kratkoživućih, skoro smesta vraćenih na adresu pošiljaoca – u tamu iz koje su samo načas izvirili svojim šestostrukim, nevidećim očima i svojim prekobrojnim udovima...

Naročito podsticajno za radoznalu maštu jeste činjenica da se posetiocima pokazuju samo prizemlje i I sprat: samo te grozote smatraju se prikladnim za pokazivanje svetu. Kakva se čuda i monstruoznosti kriju na II, III, IV i V spratu ove nemale zgrade... među njenih 50.000 eksponata, od kojih videh jedva petinu... za sada mi ostaje samo da maštam. 

Ali ne zadugo! Bar se nadam, jer na licu mesta je razvijena strategija da Lilit do iduće godine u ovo vreme mora da postane "Znaš li ti ko sam ja!" u krugovima bečke medicine, i da isposluje da se nama dvoma, čak i bez potrebe za extra vodičem, omogući dubiozna privilegija da overimo (i uslikamo!) mračne hajlajtove skrivenih, off-limits spratova ovog Muzeja Prirodinih Užasa!

Inače, ova lokacija nije naročito izvikana, i mnogi od Bečlija s kojima sam u narednim danima razgovarao – dakle, ne ljudi sa ulice, ili iz nekih banalnih sfera, nego filmofili, hororfili, weirdos i sl. – ili nisu znali za NARRENTURM, ili su čuli za njega, ali nisu tamo i bili.

Od priča koje sam čuo na licu mesta, vredi istaći detalj – zašto su zidovi glatki samo u visini I sprata? Zato što su "civilizovane" Bečlije iz ranijih vekova, dok je tu bila ludnica ("Kula Budala", kako joj glasi narodni naziv), imale običaj da se penju uz zidove kako bi kroz prozore zverali u ludake tu zatočene (i "lečene"), da ih psuju i gađaju kamenjem ili, u humanijim slučajevima, glavicama kupusa i sličnim predmetima. Zato su ludničari morali da omalterišu barem do prvog sprata, kako bi bar malo otežali veranje majmunima gladnim dokazivanja sopstvene "normalnosti" kroz iživljavanje nad nesrećnicima zatočenim unutra.

Takođe, kažu mi da je Švajcarac H. R. Giger ovde imao običaj da dolazi i crpe inspiraciju za kreature na svojim slikama. Makes sense!
Nakon prijatna i poučna dva sata provedena u ovom Muzeju, upisao sam se u njegovu Knjigu Utisaka, za pokolenja koja dolaze.

 Zatim, Lilit i ja izađosmo na svetlo Sunca, srećni što smo živi i zdravi, sa kolko-tolko funkcionalnim organizmima bez većih ili barem vidljivih poremećaja i mutacija, te tako okrepljeni i razdragani krenusmo u pravcu druge bitne lokacije koju sam zacrtao za obilazak tog dana – pravo na najveće bečko groblje.

O tome koga i čega sve ima tamo – u sledećem nastavku...

2 коментара:

lilit612 је рекао...

ni svesna bila nisam da nam je bilo ovako dobro! cmok! lol.

Dejan Ognjanovic је рекао...

kad si sa mnom, ne misli na vreme...