izabrana dela

izabrana dela

субота, 08. октобар 2011.

Radmilo Andjelković vs. Dejan Ognjanović: NAŽIVO

            Ovih dana navršava se tačno osam godina od kada je moj roman NAŽIVO prvi put ugledao svetlo dana – u izdanju niške "Prosvete" (u međuvremenu upokojene), par nedelja pred Sajam knjiga u Beogradu 2003. godine.
            Tim povodom, evo jedne ekskluzive: po prvi put pred javnošću obznanjuje se rivju tog romana od strane Radmila Anđelkovića, pisca nekoliko knjiga (ne računajući onu o začinima) koje ni uz najbolju volju ni uz natčovečanske napore nisam uspeo da dovršim. Anđelković, takođe, vodi Radionicu za mlade wannabe pisce fantastike pri Društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" u Beogradu, iako je iz donjeg teksta očito da ogromne segmente fantastike (horor) ne poznaje skoro nimalo...

            Radi se o jednoj od retkih kritika romana NAŽIVO u kojima preovladava kritički (negativan) ton, pa je tim zanimljivije videti šta je ovaj pisac, praktično nepoznat izvan najužeg beogradskog SF fandoma, imao da kaže o mom prvom (horor) romanu. Mislim da ovaj tekst, napisan pre pune tri godine, uprkos svemu, nije loš, i da govori poprilično zanimljivih stvari, kako o svom predmetu (romanu) tako i o svom autoru (Radmilu), i da je svakako vredan da ga pročita više ljudi, žena, pa i dece.


Radmilo Anđelković: NAŽIVO

Prvi roman uvek sa sobom nosi probleme koje pisac prevaziđe vremenom, ukoliko nauči da se sa njima nosi. Dejan je sebi obezbedio laganu prednost jer nije, poput mnogih drugih koji u kreiranje dugih formi ulete, a da pre toga nisu savladali kraću formu pripovedanja. Ipak, struktura romana postavlja svoje uslove i neminovno na njima posrćemo, pa tako i pisac ovog romana.
Moram da priznam da ne volim horor dela, mada ću priznati i da mi, čitajući neku knjigu ili gledajući neki film, prija kad me prođu žmarci u trenutku strepnje šta će se dogoditi na narednim stranama ili u sledećim sekvencama filma. Kao da mi "na parče" odgovara, ali ne i u velikim količinama. Treba, takođe, da napomenem da u žanrovskom smislu kod horor imam jasnu distinkciju, a ne kao Z. Stefanović koji barata terminom - metažanr. Za mene žanrovske odrednice zavise od elementa dela po kome se klasifikuju. Uopšteno, mada ne i doslovno, jer bi za to trebalo više prostora, "scenografija", odnosno okruženje u koje je delo smešteno, formuliše jednu grupu žanrova, "utisak", odnosno emocije koje delo pobuđuje, formuliše drugu grupu žanrova, kojima pripada i horor. I tu nema smetnje da "kaubojski roman" bude "horor", "istorijski roman" - "patetičan", "urbani roman" - "gnusan", "SF roman" - "pornografski", "fantastičan roman" - "komedijaški", a "roman o selu" - "erotičan". Toliko o podelama. 
Nisam mnogo srećan kad moram da izjavim da je roman "Naživo", urbani roman, a po emocijama koje pobuđuje - nije horor. Žao mi je, ali nisam osetio ni strah, ni strepnju od početka pa do kraja knjige. Ono što sam osetio neću da pominjem. Od horora sam jedva dotakao Stivena Kinga, nešto od njegovih ranih dela, pre nego što je izgubio bitku sa nasrtljivim producentima i izdavačima, veoma mi je živo u sećanju film sa Keti Bejts, kad je izlomila i "negovala" svog pisca da bi ga sačuvala za sebe. Eto, ne mogu da se setim glumca, mada je on poznatiji od nje. Sećam se jedne priče gde je u središtu Kosovo i gargantuanska borba dve entitetske karikature, ali se ne sećam imena pisca. Ni tada se nisam "prepao", zastrašila me je nakaradna alegorija tog sukoba.
            Dejan Ognjanović je nesporno pisac potpuno izgrađenog stila, precizne naracije i niza autentičnih metafora, što dokazuje da možemo očekivati da bude daleko bolji u svojim narednim delima. Blago koketiranje sa srpskom postmodernom neću mu uzeti za zlo, jer oni koji pripadaju žanrovskim opredeljenjima ne prezaju da se pomalo udvaraju srpskom pseudo mainstreamu, čije vreme lagano, ali neumitno, prolazi. Dominantni kritičari i teoretičari još pripadaju tom pravcu i naš pisac nije odoleo da pokaže da može da piše i na njihov način. U okviru naracije moram posebno da istaknem viđenje ulice i pijace, što palanku neumitno veže i za velike gradove, jer pijaca i prostor oko nje neumitno povezuje sve društvene slojeve ističući one delove koji najviše ugrožavaju pomeranje ukupnog korpusa ka višim civilizacijskim nivoima. Svest da će požaliti upravo za takvim okruženjem, pisac tek treba da stekne. Malo mi je zasmetalo što je taj narativni segment ponovio ravno tri puta, istu sliku iz tek malo pomerenog ugla viđenja. 
Roman govori o "sazrevanju" i "inicijaciji" mladog čoveka od obožavaoca Porno-Boga do zastupnika Zla-Boga. Toliko, ako se držimo Moravijinog stava da se svaki roman može ispričati u tek nekoliko rečenica.
Na samom početku se generiše problem koga ne možemo da se oslobodimo do kraja romana: pisac je svom junaku dao svoje ime, čime je implicirao ispovedni karakter priče. Te omaške mora izbeći u novim delima, jer su kontraproduktivne. Dalje, na prvih pedesetak strana, čitamo obrazloženje karaktera glavnog junaka. To me je podsetilo na najgoru kritiku koju sam dobio u svojim početnim pokušajima da nešto napišem. Recenzent me je obavestio da sam prepričao ono što je trebalo da napišem. I bio je u pravu. Dandanas se stidim što sam to dozvolio. Dejan je uradio nešto slično, ako ne i gore. On je obrazlagao karakter glavnog junaka, umesto da glavni junak svojim postupcima i iskazima obrazloži sam sebe. Možda ga je upravo ispovedni karakter priče onemogućio da to uradi kako treba.
            Sledeći segment priče, putovanje i boravak u Prištini su možda najbolji deo romana. Priča postaje direktna, glavni junak funkcioniše u punom zamahu. U tim trenucima bio sam sa njim i u vozu i na ulici, u prašini, razgovarao sa nemuštim i neprijaznim, sedeo u kafani i osvrtao se da vidim odakle bi mogla da stigne nevolja. Naravno, bio sam i kod Maksa i sa Maksom i u jednoj i u drugoj kući. I psovao sam Adrijana i radovao se kad se to jedino poznato lice pojavilo. Taj deo romana je gotovo potpuno izbrisao neuverljivost prve četvrtine knjige. Tu možemo da dodamo i sve do otkaza Goranu. 
U nastavku romana Dejan ide pravolinijski putem koji je isplanirao pre nego što je počeo da piše roman. To se jasno vidi i smeta mi jer nigde nema digresije, sve je očekivano i izvršeno. Tako Boban piše svoje knjige, a ja to ne volim. Izgleda da pisac zaboravlja da su subklimaksi nezaobilazni deo romana, da profil romana, posmatran izdaleka mora da podseća na planinski lanac, a ne na jedan jedini uspon.
Nisam mogao da poverujem da će neki Boris tek krokijem opisan kao opasan član sekte biti stavljen u poziciju da baš on prepozna važnost Dejana za njihov pokret i o tome obavesti svoje šefove. Da će poverovati trućanju tamo nekog tipa, koga je došao da smakne, da je video ono što oni stolećima pokušavaju da sagledaju. Toga ni u B produkciji filmova nema. Tako nešto bi snimili Estevez i njegov Sheen burazer i to kao zezanje. Oh, Bože, Dejan ga je ubedio da vidi nešto što on ne vidi!
U svom daljem toku roman posrće sve do kraja. Možda upravo zato što je pisac protraćio prvih pedeset strana na samopredstavljanje, umesto da izvrši pripremu, koja bi poslednju trećinu romana očuvala u uverljivoj sferi. Sekvenca prepoznavanja Izabranog je šablonska, kao i ritual inicijacije kome smo prisustvovali dva puta (prvi put smo ga gledali na VHS traci). Ne razumem zašto je drugi put morao da trti sirotog Maksa. Možda je tako poštedeo sebe da ne bi sebe opisivao u tom položaju. Zlo-Bog se uzdiže iz utrobe posvećenog, pa ako je Dejan taj Izabrani, onda je on morao da bude na mestu Maksa. Ustvari, mislim da pisac taj horor nije hteo sebi da dozvoli.
Sve dalje je u sferi zamišljanja onoga što je moglo da se dogodi, a nije. Adrijan je kao prilično trezven lik olako ispušten, a mogao je da bude iskorišćen kao anlaser za jedan drugi kraj u kome bi Dejan bio izabran za Konačnu žrtvu, gde bi Dejan rekao "ćelavcima" - "More, nosite se i jebite se međusobno dok ne isterate na čistac svog Boga!", a Adrijan odigrao završni čin kao razarač tog pokreta (treba priznati da je intrigantno što se toliko zanimao za njega), umesto što je zbrisao, čime je izbrisao i sebe iz romana.
PS. Sorry. Hteo sam sve najbolje, ali zlo u meni je pobedilo. Džaba što sam se toliko trudio i želeo najbolje, ali ovo nije Horor, ovo je, ipak, gnusno, jer ne plaši već izaziva gađenje, a to ti nije bio cilj. Nisam čitao Lavkrafta, ali sam siguran da toga kod njega nema. Razuveri me, ako možeš.

7 коментара:

Zo Ran је рекао...

"Nisam čitao Lavkrafta, ali sam siguran da toga kod njega nema."

Hahahaha, genijalno!!!

Радомир је рекао...

Баш сам хтео да ставим у коментар ово што је Зо Ран издвојио... Невероватно је како неко ко жели да напише критику нечега може тако нешто да одвали.

Dejan Ognjanovic је рекао...

zamisli da si mladi pisac-početnik, i da te zanima horor, i da svoju horor pričicu priložiš na radionicu ovog udruženja. radmilo je taj koji će da ti je oceni i da te savetuje šta i kako.

Milosh је рекао...

Moram ovom prilikom da demantujem neistine koje ovde iznosi Dejan Ognjanović, koje su siguran sam rezultat njegove neinformisanosti, a u vezi književne radionice Lazar Komarčić koja već duže vreme ne funkcioniše po principu da postoji jedan stalni moderator koji daje ocene i savete, a horor priče su dobrodošle koliko i bilo koje druge priče sa elementima fantastike.

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa fala azatotu ako je nekome u tom društvu najzad došlo iz dupeta u glavu kakvu štetu može da nanese dugotrajno radmilovo baktanje zanatom u koji se ne razume i žanrom koji ne poznaje, a u svojstvu savetnika mladih pisaca. nego, kad već demantuješ moje 'neistine' - jel ovo znači da radmilo sada nema ama baš nikakve veze sa radionicom? uopšte? nikada? ni u kom slučaju? ni pod razno?

Milosh је рекао...

Pa, pošto trenutno ne postoji stalna ekipa koja vodi radionicu trenutno to funkcioniše više kao diskusija o pričama od strane nas koji smo došli i priče unapred pročitali (ja sam skoro uvek tu), a Radmilo slabo dolazi u poslednje vreme. U principu bi valjalo da se neke stvari tu malo bolje organizuju ako će radionica da nastavi da postoji, ali otom potom, zainteresovani će biti svakako obavešteni ako se nešto bude tu menjalo. A što se Radmila i njegove kompetencije tiče, gledano iz mog ugla njegovi saveti mogu da budu korisni početnicima, pogotovo kad se odnose na neke opšte stvari u pisanju, ali kad se dođe do tematike priča tu već stvari znaju da postanu problematične...

čedomir-psiho bio-preparat је рекао...

Mislim pa ima mnofo boljih pisaca od Radmila Andjelkovica