U nastavku akcije "I tebe sam sit, Satano" idem dalje sa otvaranjem Ghoulove ZBIRKE. U prethodnom nastavku pokazao sam kako su demonološki i satanistički materijali na kvarno uvaljivani našoj deci od 6 do 66 godina, putem Političkog Zabavnika i sličnih publikacija.
Sad prelazimo na "ozbiljnije" i raznovrsnije štivo: pre svega, tu je EUREKA, nekadašnji magazin za enigmatiku (i ezoteriju!), koji je po već prepoznatom obrascu, na kvarno dakle, između svojih osmosmerki, ukrštenica i rebusa, neopreznima plasirao "parapsihologiju" i "crnu magiju" u svojim feljtonima.
To ne treba da čudi, jer taj isti izdavač – nedužnog naziva: Dečje Novine – stajao je iza satanističkog HORROR magazina, iza prvih srpskih prevoda Stivena Kinga, i naravno – iza zaglupljujuće knjige PARALELNI SVET izvesnog "B. D. Benedikta" (zapravo, iza ovog pseudonima krije se neki naš gastarbajter u Kanadi, ništa bolji od, recimo, Ahmeda Bosnića koji je u isto to vreme, sredinom 1980-ih, Izbosne pedlovao "misterije" i "natprirodne pojave" u nizu svojih cut&paste knjižica). Za ilustraciju, evo dva članka iz dva zasebna serijala.
Zatim, tu je jedan zabavan "true crime" sudar sa Satanizmom – tačnije, Santerijom! – sa dodatnim začinom u vidu "horror films made me do it!" momenta. Kao što ćete videti u ovom članku iz ILUSTROVANE POLITIKE sa samog početka 1990-ih, ovi sumanuti meksikanski kanibali dobili su inspiraciju za svoje crnomagijske zločine gledajući film BELIEVERS (u srpskim bioskopima sa eksplicitnijim naslovom: VERNICI ZLA!).
Najzad, tu si dva poratna teksta koji dokazuju da se Satanizam među Srbima nije iživeo Ubosni i Uhrvatskoj, nego je nastavio da rovari i uoči novog milenijuma. Dakle, dokaz senzacionacionalističke propagande i koještarija kojima se blati pošten svet poput Alistera Kroulija, u nizu poluistina i iskrivljenja može se videti na egzemplaru iz feljtona koji je izlazio u VEČERNJIM NOVOSTIMA.
Da ne kaskaju za njima suviše, tu su i niške NARODNE NOVINE, sa svojom pričom o "Otadžbinskoj Srpskoj Akciji (OSA)" i njenoj borbi protiv Lucifera! It's a laugh riot: ne propustiti!
Međutim, sve je ovo samo zagrevanje – u narednom nastavku slede najveće poslastice, lukavo ostavljene za kraj. Ipak nema prave priče o Satanizmu dok se ne dohvatimo DUGE i EROTIKE...
Lerd Baron je moje najveće otkrovenje među modernim piscima horora još od Brajana Hodža (Brian Hodge) pre skoro 10 godina! Zaista ima skoro puna decenija da nisam naišao na novog prvorazrednog pisca savremene strave i užasa čije je SVAKO delo vredno moje intenzivne pažnje. Njegov relativno skroman opus za sada staje u dve zbirke priča (koje sam obe pročitao) a za par meseci izlazi njegov prvi roman THE CRONING koji s nestrpljenjem iščekujem. Za početak, osvrnuću se na njegovu prvu zbirku, THE IMAGO SEQUENCE, a uskoro ću reći ponešto i o drugoj (OCCULTATION).
Glavni Baronovi kvaliteti jesu sledeći:
1) Čitak i pitak stil, što NE znači prostotu i jednostavnost besteselerske ispraznosti i površnosti, već sposobnost da piše sočno i živopisno jezikom koji nije opterećen nakaznim i napadnim metaforama i eksplodirajućim poređenjima koja unižavaju mnoge američanske žanrovske "pisce" i njihove srpske oponašaoce.
2) Izrazito vizuelna mašta.
Baron ima sposobnost gotovo filmičnih opisa scena i dešavanja, kao i umeće građenja nezaboravnih set-pisova. Šteta je što današnji kvazi-režiseri kvazi-horora svoju kvazi-inspiraciju crpu iz video-igrica, već-recikliranih-C-filmova i popularnih (izlizanih) trendova kao što su found footage, torture porn, grindhouse trash, urbanoia (građančiće karaju inbred-mutant-psiho seljoberi po vukojebinama), zombi-apokalipsa i slične otrcane budalaštine. Kad bi neko od tih idiota uopšte čitao KNJIGE, u pričama Lerda Barona našao bi savršene predloške za neke originalne nove i stvarno jezive horore! Čitanje njegovih priča (i pripovedaka, na granici novele) pružilo mi je količinu i vrstu uživanja koje mi današnji horor filmovi daju sve ređe, a i tad na kašičicu, nikad ovako izdašno.
3) Ubedljivi i zanimljivi likovi.
Moram priznati da mene 99% savremenih pisaca horora na engleskom ne uspeva da zainteresuje za likove o kojima pišu, i da mi u tome sveopšta banalizacija karaktera, motivacije, okruženja, ideja i svega ostalog naročito smeta za bilo kakvo uživljavanje i brigu za kretene o kojima se pretežno piše. Sad, Baron ne piše nužno o vrsti ljudi koji bi meni bili zanimljivi per se, ali bez obzira da li su mu junaci neki autsajderi ili "žestoki momci" sa bračnim i životnim brigama, on uspeva da ih približi i predstavi na takav način da me za njih i njihove konkretne probleme zainteresuje. Užasno redak talenat!
4)Izvanredan osećaj za MESTO.
Da, narode: u dobrom hororu, lokacija je ravnopravan junak, a nekad i primarni. To su znali (i primenjivali) svi veliki majstori strave. Baron je odrastao na Aljasci, lunjao je po Americi, i ima vanredan osećaj da opiše memorabilna usamljena i zlokobna mesta – ali, takođe, da jak efekat izmeštenosti i očuđenja postigne i sa lokacijama usred urbanog pakla.
5) Solidan spoj tradicionalnog i originalnog.
Neću reći da je Baron otkrio toplu vodu i počeo da piše horor koji ne liči ni na šta dosad viđeno – to NE treba više očekivati ni od koga! – ali ću reći da je njegov tretman lavkraftovskih tema u modernom okruženju izvanredno ubedljiv, promišljen i pametan. Malo ko je sa ovom doslednošću, iz priče u priču, stalno, bez većih padova ili promašaja, uspevao da pruži istinski modernu lavkraftijanu tako da ona zvuči relevantno i sveže.
6) Kosmička strava.
Naravno. Baron ima smisao za misteriozno i MISTIČNO, tu su neki vrlo nadahnuti BODY HORROR koncepti, a iza svega toga, kao i kod Lavkrafta – stoji suštinski crni, nesaznatljivi, neljudski i anti-ljudski, anti-razumski svemir iracionalnog, nepredvidivog i košmarnog.
Evo kako sve to konkretno izgleda u sadržaju njegove prve zbirke, THE IMAGO SEQUENCE (Winner of the 2008 Shirley Jackson Award for Best Collection), sa mojim ocenama (1-10) uz svaki naslov.
* Old Virginia = 10
Na povučenoj farmi grupa vladinih naučnika proučava misterioznu babu – koja nije to što izgleda, a njene tajanstvene moći mogu postati oružje. Glavni junak je penzionisani CIA specijalac koji sa svojim vojničinama treba da ih obezbeđuje. Neke sile su oko njih, nešto im onesposobi vozila, ekspedicija poslata u okolinu ne vraća se, a baba… baba je jedna zajebana baba-jaga, i samo toliko ću reći. Sjajna atmosfera misterije i zlokobnog prisustva na ivici opipljivog.
* Shiva, Open Your Eye = 7
Naracija iz ugla drevnog entiteta (pod ljudskom maskom) na čiju zabačenu farmu dolazi lik koji istražuje njegove zločine, misleći da se radi o običnom serijskom ubici. Kratkotrajna igra mačora i miša. Završetak je pomalo opskurna tirada o tome da je naš narator – Mouth of God…
* Procession of the Black Sloth = 7+
Odličan osećaj za mesto – ovde: Hong Kong – gde se, postepeno, razotkriva mračna pozadina između još jedne zlokobne matrone, njenog kovena čudnih ženetina i njihove ponoćne procesije. Istraživač mahinacija u jednoj kompaniji na kraju završi u vrlo osobenom (i ličnom) Paklu, Chinese style.
* Bulldozer = 6+
Uprkos (metaforičnom) naslovu, ova je smeštena u vreme Divljeg Zapada: Pinkertonov agent traga za serijskim ubicom koji je pobegao iz cirkusa noseći sa sobom nekakav grimoar. Ispostavlja se da je taj lik obožavalac Belfagora, hermafroditskog demona (MotherFather) kome udovoljava gadnim sakaćenjima i koprolagnijskim ritualima (srpski rečeno: occult SHIT)!
* Proboscis = 7-
Lovci na ucene uhvate i isporuče "serijskog ubicu" koji je nešto mnogo više i neljudskije od toga. On pobegne iz zatvora i krene za njima… Odlična atmosfera, pomalo zbunujući in medias res zaplet u kome treba više stranica da se pohvata ko tu koga zašto i za čije babe zdravlje, ali ipak intrigantno i sa upečatljivo pretećom atmosferom američke duboke provincije. Opskurni otvoreni kraj.
* Hallucigenia = 10
Bogataš i njegova žena zalutaju i auto im se pokvari blizu napuštenog ambara. Tu ih napadne NEŠTO: kad se naš junak probudi u bolnici, žena mu je na aparatima, gadno unakažena i jedva živa, sa nezalečivom rupom u lobanji, a on se seća vrlo malo toga, sem da je nekakav veliki entitet čučao ispod krova ambara, a da je ispod njega bilo nešto nalik improvizovanom žrtvenom oltaru… On unajmi čoveka da pročačka lokaciju, i otkrije da to mesto već dugo vremena ima loš vajb oko sebe, sa familijom degenerika kao iz "Daničkog užasa". Plus, izgleda da je njegova žena na neki način "zaražena" tom Drugošću koju su degeniji na toj farmi prizvali…
Vrlo proživljen, živopisan opis staranja o voljenoj osobi koja je sada svedena na jedva-funkcionalno ubrzano-truleće meso koje sve više smrdi i pretvara se u nešto sve tuđinskije. Bliska Apokalipsa nagoveštena na kraju.
* Parallax = 6+
Kolaž isečaka intervjua, dokumentaraca, audio-izjava i naracije lika koji je, kako izgleda, serijski ubica žena sa satanističkom motivacijom… Na kraju se okrenu uloge, i umesto njegove nestale žene, nestao je on. Kako? Otkud? Šta? Wtf?
* The Royal Zoo is Closed = 3
Iritirajuće uninvolving ispripovedano NEŠTO što niti sam shvatio niti me je zainteresovalo dovoljno da se pomučim: već samo čitanje me je previše smorilo. Navodno se radi o ovome: A young professional develops a sense of emotional paresthesia about his life and the world around him as he tries to understand why. Mene, očito, nije uvukao u tu svoju paresteziju, niti me je zanimalo njegovo WHY – što je za Barona vrlo retko!
* The Imago Sequence = 10-
Postoji serija od tri velike fotografije koje, iz različitih uglova, prikazuju jednu mračnu pećinu, i nešto naizgled živo u njoj. Niko nije video sve tri na jednom mestu. Gledanje samo jedne već po sebi izaziva čudne košmare. Ko vidi dve – poludi. A sve tri? Misterija. Istraga. Razgovori sa vlasnikom galerije i partnerkom nestalog fotografa otkrivaju mračnu, okultnu zaleđinu. Sve, naravno, vodi u pećinu, u susret naživo. Kosmička strava, big style.
Za razliku od Lavkraftovih autsajdera i Ligotijevih autista, Baronovi junaci su pretežno žestoki momci – ekstrovertni, užljebljeni u Samsaru i Pacovsku Trku što se "stvarnim životom" zovu, i postoji žestok NOIR vajb oko većine njih. Ove priče hvataju ih u trenutku kada počinju da ispadaju iz žljeba, i kada susret sa Tuđinskim bude katalizator, ali u nekim slučajevima samo poslednji indikator, njihovih u tom trenutku već aktuelnih ličnih Paklova. U svakom slučaju, oni se trzaju i bore mnogo žešće nego junaci HPL-a i Ligotija, mada sa sličnom vajdom od toga.
Od stvari koje nekoga možda mogu iritirati u pojedinim pričama najupadljivija je sklonost ka opskurantizmu i dvosmislenosti, koji su okej onda kada su u pažljivo doziranim količinama, ali ne valjaju kada se s njima pretera. U redu je da ZNAČENJE bude opskurno, ali nije baš mudro kada je opskuran sam zaplet, odnosno – šta se dođavola uopšte desilo!
Od stvari koje će smetati samo meni i nikome drugome, ističem dve:
1) Iako se Baron često dotiče okultizma, satanizma i srodnih oblasti, nemam utisak da je naročito duboko i daleko odmakao u njima; research mu je tanak i (meni barem) često na ivici PULP zajebancije (koja je sasvim na mestu u npr. HELLBOY stripovima, ali ne baš u pričama koje pretenduju na ozbiljne psihološke i idejne dimenzije). Potežu se tu i Krouli i Menson i još neka bratija, ali sve je na nivou pop-kulture, odnosno refleksija njihove "fame" nekritički preuzete iz stripova i TV serija.
2) U ove dve zbirke omaklo mu se nekoliko ne baš pametnih niti pronicljivih opaski na račun Srbije i Balkana, iz kojih se vidi da i o nama "zna" samo nešto najpovršnije što je načuo na vestima.
"War criminals from Bosnia are apprehended in Peru" (str. 28, SHIVA…) Koješta, otkud oni u Peruu? Šta će Srbi (jer samo oni su ratni zločinci, tako je reko CNN a potvrdio FOX!) u jebenom Peruu?
Opisujući kosmatog srpskog kriminalca u Hong Kongu (!), kaže: "a Balkan gangster prince at least a decade too old to dress as he did. Manny Poe, Manicevic Poe, something similar." (str. 44, SLOTH) Jeste, balkanski "investment banker" u HK-u, sa Poovim prezimenom… LOL.
Da sumiram: Baron nije baš prva liga u najvišem književnom smislu, a i idejno je povremeno sumnjiv, sa mestimičnim iskliznućima ili nedovoljno promišljenim implikacijama svoje lavkraftijane, tako da ne bih rekao da – za sada! – ugrožava status Ligotija kao najboljeg živog pisca horora (posmatrano in toto). Međutim, onda kad je odličan – a to biva sve češće – Baron pruža zaista odličan, prvoligaški originalni horor, sasvim u rangu modernih majstora kakvi su Brajan Hodž, Daglas Kleg i T.E.D Klajn, što će reći da svakako zauzima poziciju u top-5 današnjih horor Anglo-Amera i zato ima moj nepodeljeni užareni Pečat!
U okviru proslave Dana žena, Dr Dejan Ognjanović je baš na Osmi mart dao poveći intervju za NARODNE NOVINE – jedini, pa stoga i najbolji niški dnevni list. Intervju je vodila jedna Žena, tiče se horor žanra naročito popularnog kod Žena, a i poslednje pitanje u razgovoru ticalo se jedne Žene.
Evo kako je to izgledalo u NARODNIM NOVINAMA, 08.03.2012 (klikni da vidiš veće, odnosno save/download čitljivu verziju)
Većina mojih odgovora objavljena je u potpunosti i bez većih izmena, izuzev poslednjeg pitanja, i mog odgovora, za koji nisam realno ni očekivao da će biti objavljen. Zato ga sada, ekskluzivno, samo na blogu, objavljujem u integralnom obliku, zajedno sa celim ovim intervjuom:
Tvoj doktorat je prvi rad kod nas koji se na celovit način bavi poetikom horor žanra. Koliko je istraživanja bilo potrebno za takav poduhvat?
Ovaj rad pokriva oko 250 godina postojanja horor žanra, od gotskog romana začetog Otrantskim zamkom (1764) pa do proze s početka 21. veka. To podrazumeva da je bilo potrebno pročitati najznačajnije predstavnike tokom tog vremena u engleskoj i američkoj književnosti, načiniti uži izbor najreprezentativnijih, i onda izučiti relevantnu literaturu vezanu za njihove autore i njihove poetike. Takođe, budući da se ovde žanr horora po prvi put teoretski zasniva, bilo je potrebno proučiti desetine knjiga iz teorije i istorije opšte književnosti, iz teorije žanrova i sl. Bibliografija na kraju rada zauzima 20-ak stranica, ali budući da se radi o pionirskom radu iz ove oblasti, bilo je potrebno da budem iscrpan i da žanr sagledam iz brojnih relevantnih uglova (estetskih i vanestetskih).
Rad objašnjava da između naučnih otkrića i horor žanra postoji „tesna“ veza. Kako se ona razvijala kroz vreme?
Jedan od osnovnih problema horora kao žanra jeste u potrebi da nas, makar privremeno, ubedi u stvarnost nečega za šta znamo (?) da je nestvarno. On se javlja u doba Prosvetiteljstva, paralelno sa slabljenjem religioznih i drugih koncepata vezanih za natprirodno, a opet, od čitaoca zahteva da kognitivno i emotivno reaguje na prozu kojom defiluju natprirodna bića u koja savremeni čovek više ne veruje. Otud je horor na specifičan način reagovao na razna naučna otkrića i teorije koji su iz mraka neznanja i sujeverja izvlačili dotad nepoznate činjenice o svetu u kome živimo i o nama samima. Dok se mlađi, noviji žanr naučne fantastike u 19. i početkom 20. veka pretežno bavio svetlom stranom naučnih otkrića, horor je istraživao senku koju su ona bacala: elektricitet u Frankenštajnu, Darvinova teorija evolucije u Drakuli, Ajnštajnova teorija relativiteta u pričama H. F. Lavkrafta itd.
Posebno je zanimljiva veza između Frojdovih i Jungovih otkrića i njihovog odraza na žanr horora...
I jedan i drugi su značajno proširili mapu čoveka, i ukazali na znatno veću složenost, pa i kontradiktornost u dotad relativno jednostavnoj koncepciji čoveka. To su stvari na koje su pisci horora u svojim delima ukazivali mnogo pre nego što su teorije ličnog i kolektivnog nesvesnog formulisane. Na primer, koncept "Đavola perverznosti" koji je E. A. Po uveo i obradio u nekoliko svojih priča inicira ideju podsvesnog, i nije mnogo dalek od Tanatosa, nagona za smrću, o kome je Frojd pisao mnogo kasnije.
Koji strahovi diktiraju tematiku današnjih horor ostvarenja?
Temeljni strahovi su univerzalni, oni se ne menjaju, i horor svoj efekat zasniva upravo na tome da su oni prepoznatljivi u različitim kulturama širom sveta. Ono što se menja samo je pojavni oblik u kome će, u datom istorijskom trenutku, biti ispoljeni – iako i tada govorimo o tendencijama i preovlađujućim pristupima a nikako o uniformnim oblicima horora. Moglo bi se reći da je u današnjem hororu dominantan strah od gubitka identiteta, na najrazličitije načine: kroz opsednutost zlim duhovima, kroz motiv zombifikacije, ili vanzemaljske invazije, odnosno kroz razne varijacije psihotičnih, patoloških psiholoških reakcija na savremeno okruženje kojim dominiraju otuđenje i dehumanizacija.
Šta je ono što ljude tera da gledaju filmove kojih se plaše?
Isti paradoks koji ih tera da čitaju knjige koje ih plaše: želja da u kontrolisanim uslovima, u kojima im život nije zaista ugrožen, susretnu i bar privremeno savladaju strahove koji ih možda opsedaju, ali na jedan indirektan, simboličan način; da uživaju u privremenom osećaju da vladaju onim silama koje zapravo vladaju njima; da se pročiste od mračnih misli – ili barem da steknu utehu u osećaju da takve, a možda i mračnije misli dele i neki drugi ljudi, da nisu sasvim usamljeni. Ukratko, efekat horora pokriva širok dijapazon potreba, od eskapističke utehe koja nam kazuje da nije sve baš tako crno pa do gotovo pesimističkog uvida da stvari jesu, i mogu biti još mnogo crnje.
Na kom predmetu si bio asistent? Kakvi su ti profesionalni planovi budući da nisi u radnom odnosu?
Deset godina sam radio kao asistent na predmetu Američka književnost na grupi Anglistika Filozofskog fakulteta u Nišu. Međutim, počinio sam greh koji se ne prašta: istakao sam se previše za sujetu prof. Dragane Mašović.
Nije mi oprostila stipendiju koju sam, ubrzo po zaposlenju, dobio za usavršavanje na prestižnom univerzitetu Berkli u Kaliforniji, gde sam proveo godinu dana, kao ni činjenicu da sam tokom napornih pokušaja da magistriram s njom kao mentorom, objavio više knjiga nego ona u celoj karijeri: četiri kao kompletan autor, dve kao priređivač, kao i niz članaka, eseja i radova u zemlji i inostranstvu. Pošto sam, po njenim rečima "suviše pustio krila", ona se potrudila da me, citiram je, "spusti na zemlju", tako da već više od dve godine nisam u radnom odnosu. To vreme sam iskoristio da završim i odbranim doktorat čiji je mentor najugledniji anglista u zemlji, prof. dr Zoran Paunović, a što se tiče daljih profesionalnih planova, oni će zavisiti o toga da li ću se zaposliti u Nišu ili negde drugde, kao i da li će mi karijera biti vezana za Anglistiku, ili za književnost, film i kulturu u nekom širem, komparativističkom kontekstu.
Kucnuo je čas za Gulovo OBJAŠNJENJE ™ filma (i fenomena) PARADA.
Sad, može neko da upita: "Čemu pa to? Koja je poenta? Šta tu ima da se objašnjava? U redu je bilo dok si objašnjavao one opskurne filmove koje je u srpskim bioskopima ispoštovala šačica zaluđenika i senzacionalizmom-navučenih radoznalaca, kao što su ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ili SRPSKI FILM pa čak i onaj minorni kvazi-hit, ŠIŠANJE. Ali PARADA je mega-hit koji je samo u Srbiji videlo mnogo više naroda nego sva ova tri filma zajedno. Dakle, svi smo ga gledali, kakvo objašnjavanje, sve nam je jasno."
Ali, DA LI JE? – pitam je tog hipotetičnog Nekog.
Da li vam je jasno, vi ostaci zaklanog, bombardovanog i amputiranog naroda? Znate li šta ste, zapravo, odgledali?
1) OLUJA PROTIV STORMFRONTA
Pokušaću da objasnim – uz malu pomoć družine veseljaka sa foruma Stormfront, jer oni su pronikli dublje u potkožno tkivo i analnu sluzokožu ovog filma od bilo kog drugog na ovdašnjim kvazi-filmskim sajtovima i blogovima.
O čemu se radi u PARADI? Prosto!
"Деци намећу болесну педерску филозофију!! Ово је отишло предалеко."
Naravno da je predaleko. Kao da bavljenje filozofijom nije već samo po sebi pederska rabota! Zato u vojsci nema goreg prekora nego kad ti neka brkata vojničina podvikne: "More, nemoj mnogo da filozofiraš!" Ali ne! Em naša dečica u školama, pored veronauke – koja uredno objašnjava sva pitanja SMISLA ŽIVOTA! – moraju da uče tu nekakvu filozofiju, nego im se sada, na kvarno, podmeće педерскa филозофијa™.
"Управо је то опасно по ментално здравље српске деце, јер је филм Парада пропагандно афирмисање педера на духовити фазон."
Kad u ovoj napaćenoj zemlji već niko ne misli o DECI – sva sreća da su tu brižne čike i poneka teta sa Stormfronta da ukažu na akutni problem афирмисање педера – pa još, mamu im pokvarenu - на духовити фазон! Smeh je lek, kažu neki, ali previše leka može da bude otrov, a previše duhovitih fazona kojima se afirmišu pederi i/ili zajebavaju naci-o-analni dušebrižnici i vernici vodi direktno u OVO:
"Zначи треба да очекујемо да за пар ГОДИНА, а све у циљу евроатлантских интеграција, деци пуштају педерске порниће у вртићу јер касније у основној школи треба да уче нешто озбиљније! Ма дааааај!"
Daj, nego kako. Prvo trava, onda strava. Danas vam sinu neko ubaci u uvo bubicu "Gej iz okej" a sutra kad u svoju sobu dovede svog dečka (!), a vi trljajte glavu i pitajte se gde vam je OVA pamet ONDA bila! To se ne sme dozvoliti – a o realnoj pretnji prikazivanja педерских порнићa у вртићу da i ne govorimo! Zato je razumljiv gnev usamljenih pojedinaca, vapijućih u pustinji:
"Ovo me je toliko razestilo i razbesnelo kao retko sta draga braco! Ovo je cist kriminal i terorizam! Ovo je ogoljeno nasilje nad decom. Ali, iako sam obicno pesimista u ovom slucaju nisam, jer poznajem prosecnog roditelja Srbina i Srpkinju (osim onih iz izdgenerisanih uzih urbanih jezgara BG-a i Novog Sada)."
Sva sreća što ovaj poznaje "prosečnog roditelja Srbina i Srpkinju", jer da je nekad sreo one natprosečne, prosuo bi im njihove urbano-jezgrovite filozofske gej-frendli lobanje! Protiv kriminala i terorizma nad našom nejači mora se boriti kriminalnim i terorističkim sredstvima prosečnog naci-Srbina. I zato, da ponovimo: WON'T SOMEBODY PLEASE THINK OF THE *CHILDREN*?!!!
Evo, ima ko:
"Slazem se sa konstatacijom gore da su deca podlozna manipulacijama i programiranju svesti, zato je duznost roditelja da to spreci i da ih vaspita u duhu normalnog i zdravog."
Drugim rečima, pre nego što vam neko drugi programira dete, prosečni roditelju Srbine i Srpkinjo, programirajte ga vi sami, što pre, mudrolijama nasleđenim od prađedova, utuvite mu u glavu to vaše BOG-NACIJA-RED-RAD-DISCIPLINA-ARBEIT MACHT FREI, jer to je jedini lek.
Naravno, tu se kriju i neke opasnosti:
"Mорамо децу од малена учити да не верују у то што им предају на часовима, да не верују учитељима и наставницима, да им школа приказује лажне вредности, и морамо их учити правим вредностима. То ће код деце створити ужасну конфузију, али тренутно не видим друго решење."
To, brate prosečni Srbine! Prave vrednosti! Istina, ova strategija mogla bi isprva da stvori legije šizofrenika, ali trenutno nema drugog rešenja. ILI-ILI, što reče onaj peder, Kjerkegor (ponekad se i njima omakne neka valjana, mora se priznati, nevoljko). Lažne vrednosti u školi, правe вредности kod kuće, pa ko izdrži! RAĐAJ, MAJKO, SINA, PA ŠALJI U ŠKOLU, DA POSTANE ŠIZOFRENIK! Srbija se umirit' ne može!
Srećom, tu su naši eksperti za trovanje dece da raskrinkaju ove gnusobe:
"Срамота... Па чак и у Америци имају епизоде цртаних филмова где су Мики Маус или неки други лик педери. Тако као што трују Америчку децу, тако желе и нашу децу, да би кроз 5-10 година могли лепо да се шетају педери у центру града, да се љубе на сред улице или да се ка**ју у сред Београда."
Dragojević je, sto posto, ovo Zlo pokupio tokom boravka u Americi, gledajući previše epizoda "Priča iz Mikijeve Gej Radionice", pa je zato PARADA prirodni produžetak strategije "izoblicenja svesti ionako proredjenog mladog narastaja, radi prostog bioloskog istrebljenja naseg naroda. Uz to da je pederastija dusevno obolenje i neprihvatljiv protivprirodni blud koga se treba kloniti kao i od pedofilije, sadizma, nekrofilije, zoofilije i drugih izopacenosti!"
Međutim, čak ni to "Gej iz okej" nije vrhunac izopačenosti (da barem jeste)! Što je još gore, "Филм треба да покаже како су Србин, Усташа, Балија, Шиптар сви исто, и сви су уствари симпатични људи, а и гејеви су такође добри људи, а сав тај национализам и хомофобија су болесни. У тим најранијим годинама деца само упијају, још им нису развијене способности расуђивања шта је исправно, а шта не."
I kako sad deca u najranijim godinama, sa nerazvijenim sposobnostima rasuđivanja, da gledaju film u kome su Srbin, Ustaša, Balija, Šiptar svi isto, i svi su ustvari simpatični ljudi?! Film u kome su gejevi takođe dobri ljudi?! A sav taj nacionalizam i homofobija (aka "prave vrednosti") – su bolesni?!!! Pa da li su to normalne ideje da se prosipaju pred našu ortodoksnu nejač?
Prosudite sami, jer PROSEČNI SRBI I SRBKINJE pronikli su u suštinu Bitka i to obznanili OVDE.
2) A SAD, ZA PROMENU, OZBILJNO
E, ako je OVO podloga i pozadina, ako je OVO bekgraund, ako OVAKO misli prosečan roditelj Srbin i Srpkinja (osim onih iz izdgenerisanih užih urbanih jezgara BG-a i Novog Sada – oni su nepovratno izgubljeni, i to će morati da se očisti kad dođu "naši"!) onda je barem donekle razumljivo što je PARADA u suštini jedan poludupast (half-assed) proizvod. Ona teško da je mogla da ispadne punodupasta – ili, bolje reći, skroz mudovita (da nastavimo sa ovim nagejičavim aluzijama) – kad pokušava da bude populistička i humanistička istovremeno, i to u jednom populusu koji je human onoliko koliko kokoška leti (kopirajt: L. F. Selin), ali je zato jezivo neobrazovan, nekulturan, sebičan, zloban, zadrto privezan za falsifikovane mitove o prošlosti i slavi i "pravim vrednostima" i patološki zaljubljen u sopstveni, ma kako nakazan lik, i još patološkije prestravljen samim nagoveštajem da bi Nešto Drugo i ma koliko Drugačije moglo da prodre u tu samozaljubljenu Sliku o Sebi. I da budem potpuno jasan, ovo što kažem za Srbe – isto to sranje, samo još malkice jače, važi i za okolna plemena koja iz sopstvenih patologija titluju ovaj film, iako vrlo dobro razumeju o čemu se u njemu govori.
Dakle, Dragojević je imao dve glavne opcije:
1) preaching to the converted (perverted!): da napravi potpuno dosledan, odličan film kroz koji bi plasirao svoje ideje o humanosti i jednakosti – i da mu gledanost bude negde u rangu SRPSKOG FILMA ili PORNO BANDE, dakle, nekoliko desetina hiljada prodatih karata, sa "porukom" prenetom samo šačici prosečnih roditelja Srbina i Srpkinja; ili
2) preaching to the masses (ili, što rek'o Radovan III: "Bando! Rrruljo!"), što smo na kraju i dobili – odnosno, ŠOVINISTIČKA FARSA sreće KURSADŽIJE, ali sa malo provokativnijim tretmanom zapaljive tematike. Ova odluka se pokazuje kao dvosekli mač: pošto je reditelju ovom prilikom više bilo stalo do Poruke nego do Umetnosti, on je svoje delo podredio tome da (ipak!) bude svarljivo što široj masi prosečnih gutača splačina, pa da im, na kvarno, između svih tih fazona, poturi ideju da ti pederi možda i nisu baš tol'ko bolesni i izopačeni kao što svi pričaju, i čak, još kvarnije, da ih na kraju natera da rone suze nad sudbom jednog od njih. Ko zna, možda neko od tih 600.000 gledalaca zaista izađe iz bioskopa sa stavom da su, zaboga, i pederi/gejevi/homoseksualci - zapravo ljudi, i da ih ne treba ugnjetavati nego pustiti na miru da žive kako im je volja.
S druge strane imamo horde nezadovoljnika iz centra Beograda, iz centra Novog sada, iz centra Niške Banje, koji su zgađeni oblandom od primitivnih fazona i otrcanih klišea u koju je gornja ideja morala da se debelo umota kako bi Srbi (i ostala plemena u okolnim brdima) mogli da je sažvaću i progutaju, pa možda čak i svare. I lako je tu gunđati, kao što to čini Varajeti: "viewers who've watched gay-themed pics mature since the 1970s will cringe at this naively well-meaning but hopelessly dated farce." Ali ono što Varajeti ne zna, a što je meni, nakon posete Stormfrontu bolno jasno, jeste da ovaj film nije namenjen onima koji su pratili šta se dešavalo u filmu, bilo kom i bilo kakvom, a kamoli gay-themed, posle 1970-te. Ovaj film je namenjen ljudima koji ne kasne za svetom decenijama, nego vekovima: ovo je film za kromanjonce, krapinske ljude, ovo je film za troglodite koji još obitavaju u nekim srednjovekovnim (at best!) predstavama o svetu i životu!
No, dobro sad... Ima se u PARADI šta pohvaliti.
Pre svega, film ima solidnu dinamiku, bez praznog hoda, pitak je i umereno-zabavan – uz nužno snižavanje kriterijuma, ali, aman, shvatite: vi koji ste već CONVERTED/PERVERTED niste ciljna publika ovog filma! Ima tu verbalnih i vizuelnih fora i fazona koji JESU smešni. Neću da citiram očigledne fazone. Umesto toga, skrenuću pažnju na neke manje upadljive.
Recimo, ima nekoliko briljantno nadahnutih momenata u kastingu.
Tu je, na primer, Dimitrije Vojnov, u kameo-pojavi igra samog sebe (tj. glumi ideologa desnice) na TV-u: da li je desnicu uopšte moguće više karikirati nego sa ovakvim predstavnikom?
Marko Nikolić, čovek koji je oživeo dve ikonične SRBENDE, Karađorđa i Gigu Moravca, odnosno OCA NACIJE i OCA (najgledanije) SAPUNICE, koji je dao lik i glas i stas ultimativnim PATER FAMILIAS / NATIONALIS, ovde igra oca – čiji je sin: peder! Čudi me da je ova lucidna blasfemija promakla komedijašima sa Stormfronta. Čitav esej bi se mogao napisati samo o tome kako (i zašto) srbski brkati siledžijski red-rad-disciplina OČEVI proizvode buntovne dupedavce i kuropušce – ali ovo nije mesto za to. Ipak, MISLITE o tome...
Eva Ras, ikonička žena-sa-mačkom, seks bomba čije je golo telo jedna od retkih lepih slika ikada poteklih iz srpske kinematografije da ukrase čak i inostrane udžbenike – ovde se javi načas, kao ostarela tetkica (čistačica). Od Karađorđa do kuropušca. Od seks-bombe do klozet-babe. MISLITE o tome...
Naravno, oni Storm-truperi to mogu da tumače kao znak dekadencije SRBSTVA i slom "pravih vrednosti" o čemu nagvaždaju odavno. Ali, pošto reditelj ne potencira nijedno od toga kao Zlo, niti nagoveštava (strane) faktore koji su do "dekadencije" doveli, pre će biti da se radi samo o zabavnom izboru glumaca sa određenim metafilmskim oreolima, radi jačeg kontrasta (i draženja "patriota" ovom vrstom blasfemije – koja, inače, počinje već od postera za film).
Zatim, simpatična je i vickasta, dosledno rasprostranjena kroz film, "pederizacija" tzv. normalne muškosti, kroz njeno relativizovanje i približavanje onome od čega ona panično beži – ali i čega je, u svojoj samouverenoj neprikosnovenoj "normalnosti", blaženo nesvesna.
Stvari kao što je dirljivo, intimno "prijateljstvo" BENA HURA i njegovog drugara. BEN HUR je izabran za ovu "dekonstrukciju" uber-heterosexualnosti verovatno iz istog razloga iz koga Karađorđe igra gejevog oca: teško je zamisliti zadrtiju i muškiju mužjačinu, ikonu 110% hetero-mužjaštva, od Čarltona Hestona. Ako je on mogao da se onako srdačno grli i ljubi sa svojim prijateljem, šta onda reći za one čije su vilice malo manje četvrtaste a telesine nešto manje raskrupnjale i razbacane?
Zatim, tu je niz varijacija na "neizopačene", "normalne" aktivnosti kao što su
- rvanje
- kip golih muških tela kao ukras krimi-ofisa
- drugarsko lupanje peškirom po dupetu (među košarkašima)
- zajedničko pišanje rame uz rame
i čitav niz verbalnih aluzija, tipa: "I rokamo se mi, rokamo, baš onako muški..." (govoreći o bratojebačkom ratu), "Zabij ga, Buljane, zabij ga!" (trener, košarkašu, o davanju koša), "Ja radim kao konj a svi me jebete!" (uobičajena pater familias jadikovka), "Sad ga nabodi! Nabodi ga!" (navijanje tokom muškog rvanja) i nekoliko varijacija na "da se povučemo mi nasamo, jedan na jedan" itsl. (radi privatnog razgovora).
Ipak, ne može se reći da je ovaj film zaista pruža KRITIKU mačizma i šovinizma, nego samo njihovo (u krajnjoj instanci, benigno) potprckivanje – dakle, "društvena kritika" po pristupu i učinku slična KURSADŽIJAMA. Najveći auto-gol u tom smislu jeste posezanje za najotrcanijim stereotipovima u njihovom najkursadžijskijem transparentnom izdanju koje je toliko karikirano da je teško dešavanja u filmu povezati sa bilo kakvim stvarnim životom, "realnošću" i aktuelnim problemima.
Ovo je film u kome su pederi patetične drama-queen tetke koje cvile i skiče, patološki su ljubomorni, voze ružičasti auto i vole posteljinu sa cvetićima, a mali prstić automatski štrči pri dizanju čašice.
Srbenda (Nikola Kojo) ima kuću "ukrašenu" patriotskim zastavama i ikonama i bedževima i sloganima. Hrvat ima tetovirano U na vratu i izgleda kao mornar sa onog starog pakovanja sardine (Mirna, Rovinj). Šiptar nosi obavezno keče i govori kao svi Šiptari iz svih srpskih skečeva koje ste ikada videlji.
Limun – lik kojeg igra Kojo – toliko je preterano karikiran na početku, da je njegova potonja "transformacija" krajnje neubedljiva (bez obzira što je ionako izvedena poludupasto), a slično važi i za sponzorušu koju se sprema da oženi. Ona je portretisana na tipičan dragojevićevski ženomrzački način, ali proizvoljno i nedosledno: kad mu treba za zaplet da bude tvrda i opasna, ona je takva (kad uceni Limuna da pomogne pederima ili ništa od svadbe), ali kad samo smeta zapletu, nju Limun olako šutne u stranu sa jednim autoritarnim "Ti ćuti!", "Skloni se tamo!" ili "Jedi govna!" i ona se poslušno vraća na svoje mesto, u pozadinu, da ne smeta (kao prava srbska domaćica).
Isto tako je "Balija" sveden na statistu prisutnog tu samo zbog simetrije, jer mora da bude jedan Bosanac u vicu, ali on kao lik uopšte ne postoji; Šiptar barem ima više dijaloga i "akcije" (npr. sa sokolovima dresiranim za šverc droge) iako je i on prepisan iz vica; jedino Hrvat kolko-tolko u toj družini liči na čoveka (uostalom, jedini ima back-story, dat u flešbeku, ali nije samo u tome stvar, nego pre svega u odličnoj pojavi i glumi Gorana Navojca).
Nikola Kojo je ovde mač sa dve oštrice: s jedne strane, on je centar filma, i bez problema ga nosi na plećima svojom vanrednom harizmom i šarmom, i kao što je neko već zapazio (čini mi se Vladan Petković) – da je BILO KOJI drugi glumac bio u ovoj ulozi, film bi bio drastično slabiji, a možda i nemoguć. S druge strane, međutim, baš zato što je tako harizmatičan i simpatičan, ZLO krimogeno-arhipatrijarhalno-patriotskog fašizma i šovinizma koje on oličava nije bitnije poljuljano, nego sve vreme deluje simpatično, šarmantno, i na kraju dobija neku vrstu olakog, nezasluženog iskupljenja (a zajedno sa njim i "ustaša", "balija" i "šiptar" iz vica) u koje nijednog trenutka nismo ni sumnjali. Hell, pa ipak je to Kojo, simpatična protuva koju volimo da volimo čak i kad se ponaša kao najgora stoka.
Uostalom, PARADA ovim karikaturama daje za pravo po pitanju većine predrasuda koje su imali, o bilo čemu, pa i o gejevima, a to što na kraju neki gejevi pokažu da umeju "da izađu na crtu – baš kao i mi, normalni", pa su prema tome jednako vredni, to je još jedno duboko problematično (da ne kažem nešto oštrije) kvazi "prihvatanje" Drugosti koja se, zapravo, načinom na koji je izvedena, negira. Rečeno jezikom vica: koja je razlika između Limuna i Pedera? Nikakva. I jedan i drugi zbog ljubavi "izlaze na crtu".
To super zvuči u teoriji. Na primer, kada slušate Dragojevićev intervju u kome kaže:
"To je zapravo priča o tome šta je sve čovek spreman da uradi za ljubav osobe koju voli, nebitno da li je ona žena ili muškarac. Parada je film o toleranciji, razumevanju, mogućnosti da veoma različiti ljudi postanu prijatelji, bez obzira na seksualnu, nacionalnu ili versku pripadnost."
Da, lepo bi to bilo, kad u praksi ta "ljubav" ne bi bila prikazana tako cinično i parodično karikirano (u slučaju Limuna i njegove kičaste nafrakane sponzoruše), odnosno tako bezmudo klišetizirano tetkasto distancirano u slučaju dvojice gejeva. Potonji se, inače, nijednom čak i ne poljube u filmu, a o nekoj hemiji i "strasti" između njih ne može se ni govoriti. Njihova "ljubav" je samo MekGafin, isto kao što je i ona između krimi-ratnog-zločinca i njegove adekvatne izabranice – nešto što nam se kazuje, ali nam se NE POKAZUJE, i služi samo kao zamajac da se neke druge stvari u zapletu pokrenu.
Zbog takvog pristupa je i "tragični" kraj tek poludupast, bez impakta, i umesto da ga proizvede dramskim putem, svojom sopstvenom pričom (u scenama silom rastuženim Hendlovim "Pogrebnim maršem", odnosno "Sarabande Duel" reorkestriranim za BARIJA LINDONA) – Dragojević autentičnu gorčinu na kraju proizvodi tek kada posegne za dokumentarnim snimcima sa one polu-uspešne gej parade u Beogradu 2010. godine, i deprimirajućim faktima vezanim za nju (koliko policajaca je trebalo da obezbedi koliku šačicu ljudi od kolike rulje pomahnitalih divljaka, i s kakvim rezultatima).
Tužno je što je PARADA uopšte mogla da nastane jedino (?) u uslovima kompromisa, tako da, ciljajući najširi populus, na kraju bude nepodnošljivo subverzivna za zatucane, a frustrirajuće prizemna, površna i mestimično promašena u samoj svojoj dobronamernosti za one iole razvijenije pameti i ukusa.
Što je možda i najgore, PARADA svojim insistiranjem na karikaturama u potpunosti omašuje da prikaže jednu fundamentalnu istinu: a to je da najopasniji neprijatelj bilo kakve Drugosti, Različitosti, u Srbiji, NIJE ta ćelava omladina u tesno pripijenoj crnoj odeždi. Oni su UNIFORMISANI, od njih se može pobeći, vide se iz aviona. A ionako su i sami manjina.
Ne, mnogo gori od njih, mnogo dugoročno opasniji (i brojniji!) jesu oni PROSEČNI SRBSKI RODITELJI, zaštitnici "pravih vrednosti", patriote koji NISU obrijani do glave, nisu članovi ni Obraza ni drugih sličnih organizacija, ne mašu zastavama, ne izlaze na ulice da biju bilo koga --- ali svejedno njihovu neobrazovanost, ograničenost, uskogrudost, paranoju, neznanje, glupost, šovinizam, ksenofobiju, zadrtost, zaslepljenost, bezdušnost, primitivnost i sirovost možete videti svakog dana u komentarima na vesti B92, Blica i drugih onlajn medija, kao i na forumima koji nisu transparentno "naci" obojeni.
To su vaše komšije. To su vaši rođaci. To su vaši roditelji. To ste vi, svi vi koji verujete da je normalno gurati nos u tuđa posla, zavirivati preko plota, buljiti u tuđe prozore, brinuti tuđe brige, njuškati oko tuđih kreveta i zgražavati se nad svim što ne liči na ono što su vam u nejake, još-neformirane glavice utuvili vaš deda i otac, programirajući i klonirajući vas u sopstvenu kopiju a da vi to nikada niste ni na koji način preispitali. Redak momenat uvida u ovo ZLO - doslovno je momenat, kada sin-gej dođe u tatinu automehaničarsku Karađorđevu radnju, a jedna dokona i očito zlobna radnica pita: "Dobro, kad će to unuče? Dokle će taj tvoj da zabušava?" To je ta kvintesencijalna srpska pakost i zloba. Avaj, PARADA ipak nije o tim i takvim – stvarnim, prosečnim – ljudima, nego o karikaturama iz vica koje olako možemo otpisati kao takve.
Šta, vaš sin nema u svojoj sobi zastavu OBRAZA i nije ošišan do glave? Oh, pa onda je sve OK. Šta, vaš sin ne izbacuje prstić kad uzima šoljicu za kafu? Okej, onda ništa. Čekajte, vi nikada niste poželeli da urlate "Ubi Ubi Pedera!" Štaviše, vi samo mislite da ih ne treba tući, nego pustiti da tu svoju "bolest" praktikuju negde daleko od vas i vaše dece, jer ne znate da svom potomstvu objasnite ni kako nastaju deca u "normalnim" parovima (tome škola neka ih uči) a kamoli zašto se te čike (i tete!) drže za ruke? Oh, pa onda je sve u redu. Vi ste normalan prosečan Srbin. Ne može vam niko ništa – jači ste od sudbine!
