ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (4. deo)

             Evo i poslednjeg, četvrtog dela kratke "enciklopedije" horora u književnosti Maura Bozelija. Njene prethodne parčiće sredio sam i okačio OVDE. 

Kao i u prethodnim delovima, tako sam i ovde korigovao faktografiju, pa donekle i stil, prilično lošeg prevoda svojevremeno otaljanog za novosadski Dnevnik, koji je ovo objavio kao dodatak epizodi "Mefisto" u jednom od specijalnih brojeva DILANA DOGA.

U boldu i različitom bojom istakao sam naslove koje naročito preporučujem.

O’BRAJEN, FIC DŽEJMS (1828 – 1862)

U mrkloj se tami odvija žestoka borba. Kada žrtva napokon uspe da se dokopa prekidača i uključi lampu... NIŠTA! Nevidljiva, krvoločna kreatura iz priče “Šta je to bilo?” direktno je inspirisana “Prokletinjom” Embrouza Birsa.

Romantični avanturista, pesnik O’Brajen pobegao je iz Irske pred poveriocima i ljubomornim suprugom dame sa kojom se zabavljao. Zaposlivši se u Bostonu kao novinar, u roku od nekoliko godina je objavio više naučnofantastičnih i horor pripovedaka – “Dijamantsko sočivo”, “Izgubljena soba”.

Poginuo je u građanskom ratu, na strani severnjaka.

PO, EDGAR ALAN (1809-1849)

Najbolje Poove pripovetke narativno su savršene, svaka reč poseduje sopstveni zvuk, efekat, psihološko značenje, a literarni instrumenti dovode do konstituisanja atmosphere straha, klaustofobije, jeze. U “Bunaru i klatnu” preovlađuje čisti horor, dok se pripovedač bori sa mašinom za ubijanje; “Pad kuće Ašer” upoznaje nas sa bledim, neurotičnim Roderikom Ašerom, sasvim sličnim živom duhu, i sa ledi Madlenom rastrzanom između egzistencije i ništavila. Posebno treba obratiti pažnju na senzibilitet u ovoj svojevrsnoj parodiji na gotske romane i, delimično autoparodiji. Koristeći se višeznačjem, autor postavlja nekoliko gotovo nerešivih dilema – radi li se o storiji o ludilu, porodičnom prokletstvu ili vampirizmu? Da li je u pitanju košmar ili stvarnost? Jesu li likovi ljudi od krvi i mesa ili priviđenja?

U svakom slučaju, čitajući Poovu sjajnu novelu, bičete potpuno obuzeti autorovom fantastikom.

Što se tiče poezije Edgara Alana Poa, naročito mesto zauzima “Gavran” gde je smrt opisana u liku lepe, mlade žene (KOJEŠTA! – prim. Ghoul).

            Uopšte, pisac je, može se reči, bio opsednut temom smrti i vrlo ju je često obrađivao – “ Eldorado ”, “Crna mačka”, “Maska crvene smrti”, “Činjenice o slučaju gospodina Valdemara”, “Eleonora”, “Ovalni portret”.

Poovi junaci nisu duhovi, već pokojnici koji žele da se vrate u život i živi osuđeni na smrt.

POTOCKI, JAN (1761 – 1815) 

Potocki je bio putnik, izdavač, geograf, arheolog, etnolog i carski savetnik. Bez obzira na karijeru filosofa i život slobodnog avanturiste, poljski grof Jan Potocki nalazio je vremena da se bavi fantastičnom literaturom, kao u značajnom delu “Rukopis pronađen u Saragosi”.

Autor je prema smrti negovao naročiti odnos. Nakon što je mesecima pokušavao da napravi srebrni metak odgovarajućeg kalibra, konačno ga je smestio u cev pištolja i ubio se pucajući u slepoočnicu.

PRIVIÐENJA

“Ponašajte se prema njima krajnje pažljivo”, pisao je M. R. DŽEJMS. Priviđenja su, naime, krhka. Njihova su oružja najčistiji strah, čutljivost, nevidljivost i ledena užasnutost koja često dovodi do smrti. Neophodna im je atmosfera – uznemirenosti, predosećaja i misterije. Priče o priviđenjima istinska su horor poezija.

Prva pripovetka o priviđenjima otkrivena je u jednom pismu Plinija Mlađeg (61 – 113 godine nove ere) gde je opisana kuća duhova u Atini i u kojoj se filosof Atenador javlja u ulozi lovca na čudovište. On zalutaloj duši podaruje spokoj shranivši kosti preminulog – docnije često korišćen rasplet. Plinije o svemu ovome govori kao o realnom događaju. Priviđenja su takođe, omiljena tema zbirke “Lao Čai” Kineza PU SUNG LINGA (17 vek). Danijel Defo (1660 – 1713), autor “Robinzona Krusoa”, u nekoliko je sjajnih pripovedaka opisao duhove (“Duh u svim sobama”).

Popularizacija GOTSKOG ROMANA približila je evropskim čitaocima prava i izmišljena priviđenja. Mada je fantastična literatura vrlo bogata u Francuskoj i Nemačkoj, devedeset posto dela o duhovima napisano je na engleskom jeziku. Možda je u pitanju ljubav prema tradiciji (elizabetanski teatar), a moguće je da i uvek pribrani Britanci posebno lako padaju pod uticaj natprirodnog. Među brojnim autorima treba obratiti pažnju na HOFMANA, ALEKSANDRA PUŠKINA (“Pikova dama”), Škotlanđanina VOLTERA SKOTA (“Priča lutalice Vilija”, “Misteriozno ogledalo”), ČARLSA DIKENSA (“Pikvikov klub” i mnoštvo kratkih priča objavljenih u novinama), VILKI KOLINS (“Soba sa dve postelje”), BULVERA LITONA (“Kuća i mozak”).

Žene su se na ovom području osobito iskazale – AMELIJA EDVARDS, MARGARET OLIFANT (“Otvorena vrata”, “Portret”, “Prozor u biblioteci”), gospođa RIDEL (“Nenastanjena kuća”, “Začarana reka”), MERI BREDON, ROZA MALHOLAND. Ipak, vrhunski majstor književnosti o priviđenjima viktorijanskog doba svakako bio LE FANU. Godine 1872 objavio je antologiju “U tamnom ogledalu”.

Tokom druge polovine veka deluju HENRI DŽEJMS i RADJARD KIPLING (“Povratak u Imrej”).
M. R. DŽEJMS i ALDŽERNON BLEKVUD na prelazu između dva stoleća utiru put takozvanim GHOST STORY čiji su najupečatljiviji predstavnici VERNON LI (pseudonim istoričarke umetnosti VIOLET PEJDŽ), trojica braće BENSON (ARTUR, EDVARD i ROBERT HJU), FRANSIS MERION KROFORD (“Urlajuća lobanja”), V. V. DŽEJKOBS, V. F. HARVI (“Zver sa pet prstiju”).

ROBERT HIČINS ostao je zapamćen po jednoj jedinoj priči o zaljubljenom priviđenju – “Kako je ljubav obuzela profesora Gildeju”. Ne treba nikako zaobići sledbenika Henrija Džejmsa, OLIVERA ONIONSA, kao ni ŠARLOT GILMAN i EDIT VORTON (“Kasnije”, “Dan mrtvih”). OSKAR VAJLD autor je izvanredne humorističke pripovetke o priviđenjima “Duh iz Kantervila”. U našem veku značajni su A. M. BARIDŽ (“Smi”), EDIT NEZBIT, VOLTER DE LA MER, L. P. HARTLI (“Lutajuća grobnica”).

Klasični tip “ghost story” negovali su ROBERT AJKMAN, ROZMARI TIMPERLI i REMZI KEMBEL.
Na kraju bismo pomenuli sjajni roman RIČARDA ADAMSA “Zeleni čovek” u kojem duhovi opsedaju engleski pab ludo se zabavljajući.

REJ, ŽAN (1887 – 1964)

Rejmundus Johanes Marija de Kremer, kako se predstavljao u Belgiji, prijateljima sa brodova kojima je plovio Meksičkim zalivom bio je poznat kao Tiger Džek, a čitaoci “Čudnih priča” sjajno su se zabavljali njegovim delima potpisanim pseudonimom Džon Flanders.

Dalekim poreklom Sijuks, Žan Rej je bio u stanju da za noć ispiše celu epizodu od šezdesetak strana o svom heroju Hariju Diksonu.

U njegovim delima fantastika se javlja u gotovo čistom vidu – opisuje uklete luke na severu obavljene maglom i misterijom, opasne knjige, demonske kreature, zadimljene prostorije gde se pripovedaju legende, lavirintske gradove, uličice što se ukazuju, pa nestaju, ludilo, otvore što vode u neslućene dimenzije.

Rejov horor je fantazmagoričan, deliričan, neobjašnjiv. Posebno bismo napomenuli novelu “Veliki nokturno” u kojoj starac sklapa sporazum sa đavolom kako bi izbrisao prošlost i osvojio ženu u koju je kao dečak bio smrtno zaljubljen.

Većina autorovih oniričkih tema sabrana je u romanu “Malpertua” o ukletoj kući što je naseljava zastrašujuća porodica.

SMIT, KLARK EŠTON (1893 – 1961)

Putujući u mašti svetovima van granica vremena i prostora, izgubljenom Hiperborejom ili senovitim Zotikom, Klark Ešton Smit evocirao je arkanske atmosfere i senzualnu lepotu smrti.

Samouk, Smit se ozbiljno potrudio da stekne lingvistička znanja – napamet je učio Oksfordski rečnik i nekoliko puta iščitao Enciklopediju Britaniku. Pošto se u mladosti bavio dekadentnom poezijom (između ostalog, prevodio je Bodlera), po Lavkraftovom savetu počeo je da piše za časopis “Čudne priče ”. Smitove su sardoničke bajke posvećene nekromantima, vampirima, čarolijama – “Grobnica Joh–Vombisa”, “Grad vatrene muzike”, “Ostrvo mučenika”, “Carstvo nekromanta”.

SPLATERPANK

Splaterpank je kovanica pisca i filmskog scenariste DEJVIDA ŠOUA. Zapravo se radi o literarnoj inspiraciji najkrvoločnijim kinematografskim splaterom. Da bi efekat šoka bio postignut, opisi su krajnje minuciozni, a akti nasilja hiperrealistički. Usled toga strava i užas postaju isključivo fizički, egzibicionistički i gotovo hirurški ledeni.
Najčešće teme splaterpanka su bioskop, seks, Vijetnam, vampiri što obožavaju rok. Od autora ćemo pomenuti ŠOUA, S. P. SOMTOUA (“Ples na mesečini”), DŽONA SKIPA i KREJGA SPEKTORA (“Fatalno priviđenje”), REJA GARTONA (“Žive devojke”) i REKSA MILERA (“Frenzi”).

STIVENSON, ROBERT LUIS (1850 – 1894)

Poput većine majstora za fantastično, Stivenson je negovao specijalne odnose sa vlastitom podsvešću. Užase je definisao kao impulsivne reakcije uma utonulog u san.

Priviđenja izazvana teškom bolešću inspirirala su Stivensona za sjajnu scenu preobraćanja čoveka u svog zlog dvojnika razrađenu u “Neobičnom slučaju doktora Džekila i mister Hajda”. Uvaženi građanin Džekil iznenada se transformiše u amoralnog, nasilnog i anarhičnog Hajda – on je njegova antiteza, ali i neodvojivi deo ličnosti svesno potisnut usled delovanja strogih viktorijanskih konvencija. Malo pomalo, Hajd preovladava, a Džekil, ne mogavši da podsvest drži pod kontrolom, postaje sopstveni alter ego. Tema udvojene ličnosti fascinirala je Stivensona – drama “Djakon Brodi”, pripovetka “Kradljivci leševa” (o istinitom slučaju, zločinima ubica Berka i Hera).

Ostala značajnija dela Roberta Stivensona su “Markhajm”, “Ðavo u boci”, “Ostrvo glasova”, “Obešena Džanet” i druge horor priče.

STOKER, BREM (1847 – 1912)

Autor “Drakule”, po zanimanju pozorišni agent, bavio se pisanjem iz hobija. Tokom detinjstva vezan za postelju, Stoker se docnije strasno posvetio atletskim sportskim disciplinama i neumornom radu. Pozorišni agenti su i inače danonoćno zauzeti. Njihovi su klijenti glumci, a glumci su narcisi, egoisti, pravi pravcati “vampiri”. Između ostalih, Stoker je zastupao čuvenog engleskog tragičara Henrija Irvinga, legendarnog glumca magnetskog pogleda.

Njegove su oči bukvalno opsedale Stokera – u svojoj je mašti Irvinga pretvorio u vampira Drakulu.
Staru je temu autor preneo u savremeni ambijent – grof žedan krvi prebiva u našim podrumima. Roman je docnije više puta filmovan i mnogim je piscima poslužio kao uzor.

ŠELI, MERI (1797 – 1851) 

Tri su olujne noći omogućile stvaranje najčuvenijeg monstruma fantastične literature. Nevreme se sručilo na Ženevsko jezero jednog junskog dana 1816 godine. U vilu Diodati baš je pristigao Englez Luis koji je odabranom društvu tihim glasom čitao nemačke pripovetke strave i užasa iz knjige nasumice uzete iz domaće biblioteke. Iznenada je lord Bajron predložio okupljenima da svako napiše novelu o priviđenjima. Ujutro je, međutim, entuzijazam splasnuo. 18–godišnja Meri nije nameravala da tek tako odustane. Slušajući podsmešljivi razgovor između Šelija i Bajrona u oživljavanju mrtvih pomoću galvanizma i magnetizma, došla je na sjajnu ideju. Podarila je život kreaturi sastavljenoj od različitih delova ljudskih tela. Persi Šeli, oduševljen tekstom, nagovorio je Meri da nastavi da radi na romanu koji bi nosio naslov “Frankenštajn”.

Buduća gospođa Šeli unela je u delo napredne filosofske postavke svojih roditelja, feministkinje Meri Volstonkraft i sociologa i pisca Vilijama Godvina. Obilato se poslužila i vlastitim iskustvima pripadnice građanskog društva koja je vrlo mlada pobegla od kuće, verovatno pod uticajem teorija o slobodnoj ljubavi.
Tako je nastao dvostruki mit – o prometejskom kreatoru i čudovištu odbačenom od sredine i stoga prinuđenom da se krije i buni protiv okrutnih konvencija.

ŠIL, METJU P. (1865 – 1947)

Autor klasične katastrofičke naučnofantastične literature (“Purpurni oblak”) i romana o futurističkim ratovima protiv “Žute opasnosti”, Šil je pisao i kratke priče inspirisane sopstvenim košmarima – “Zeluka”, “Tulsah”, “Kuća zvukova”. Poslednja je oduševila i samog Lavkrafta koji je izjavljivao da više nema volje da piše jer nikada neće dostići Šilovo savršenstvo. Srećom, predomislio se.

ŠTRAUB, PITER (1943 – )

Nakon dva romana o duhovima, “Džulija” i “Ako me vidiš ”, Štraub je 1979. godine objavio remek–delo “Priča o duhovima”. Glavni je junak, opet, žena–duh, zla i osvetoljubiva, a ostali su likovi simpatični starčići što obožavaju priče strave i užasa i monstruozni akteri istih tih novela koji mirnim seocetom Milburnom šire haos.

VAMPIRI

Vampiri su folklorni junaci kod svih naroda. Što se tiče literature, rođeni su istovremeno kada i doctor Frankenštajn (vidi ŠELI, MERI), Doktor Polidori, sekretar lorda Bajrona, poslužio se beleškama slavnog pisca (koji ga je ranije otpustio) za svog “Vampira” (1819). Lord Rutven, okrutni aristokrata bajronovskog stila, očigledno je nadnaravna verzija ukletih heroja velikog poete romantizma. Kratki Polidorijev roman (PRIČA! – prim. Ghoul) postigao je ogroman uspeh i zauvek fiksirao tip plemenitog, elegantnog, privlačnog i tajnovitog vampira. LE FANU je u “Karmili” stvorio prvog vampira ženskog pola i u književnost iz folklora uneo suštinske elemente vampirske mitologije – ujed, krst, kolac itd.

STOKEROV “Drakula” genijalno uobličava premca među vampirima, istorijsku ličnost, grofa Vlada iz Transilvanije. Apsolutno u okvirima tradicije ostaju i KINGOVI vampiri u “Salemovom”. Takođe treba pomenuti EVERSOVE vampire koji uopšte nisu natprirodni i METISONOVA naučnofantastična vampirska stvorenja. Stari je mit u poslednje vreme aktuelizovala EN RAJS u trilogiji “Intervju sa vampirom” (1976), “Izabranici tame” (1985) i “Kraljica prokletih” (1988).

VELS, HERBERT DŽORDŽ (1866 – 1946)

Genije za naučnu fantastiku, Vels ulazi u našu enciklopediju zbog sjajnih dela “Vremeplov”, “Ostrvo doktora Moroa” i “Zatočenici mora”. Pre svega, međutim, treba obratiti pažnju na izuzetnu priču o priviđenjima u kojoj se ne pojavljuje ni jedno jedino priviđenje – “Crvena soba”.

VUKODLACI

Opis ovih imaginarnih bića javlja se još u gotiku, ali isključivo u vidu epizoda, bez stvarne veze sa pripovedačkim tkivom – MARAJATOV “Brod priviđenje” (1839).

Prvi moderni roman integralno posvećen vukodlacima bio je “Vagner vukodlak” DŽORDŽA VILIJAMA REJNOLDSA, autora izuzetno uspešnih romana–reka, poput “Londonskih misterija” objavljenih u sedamdeset sedam sveščica između 1846. i 1847. Protagonisti Faust vraća izgubljenu mladost, ali pod jezivim uslovima – jednom mesečno Vagner je obavezan da se preobrazi u vukodlaka. Izvanredno detaljno razrađena transformacija funkcioniše krajnje efektno i služila je docnije kao uzor mnogim piscima.

Ostali klasici u tom smislu su ERKMAN i ŠATRIJAN (“Vuk Igo”, 1876), ALEKSANDAR DIMA (“Gospodar vukova”, 1857), GAJ ENDOR (“Pariski vukodlak”, 1933), KIPLING (“Žig zveri”), BIRS (“Oči pantera”), BLEKVUD (“Pasje polje”). Od modernih autora treba pomenuti VILIJAMSONA (“Dete noći”) i SIMAKA (“Gost senatora Hortona”).

ZOMBIJI

Zombiji u književnost ulaze tek odnedavno. Nakon filma “Noć živih mrtvaca” drugi zombiji stiču neverovatnu popularnost – “Hladno nebo” BRAJANA MURA, “Zora mrtvaca” DŽONA RUSOA i SUZANE SPAROU, “Crvena magija” ÐANFRANKA MANFREDIJA. Čak im je posvećena i jedna antologija, “Knjiga mrtvih” SKIPA i SPEKTORA.

--- KRAJ ---