EVIL DEAD II (1987)

 

             U okviru proslave 30 godina od premijere prvog dela ZLIH MRTVACA i 25 godina od drugog dela ZLIH MRTVACA, evo kako sam ovaj nastavak/rimejk opisao pre desetak godina u magazinu PRESSING, u rubrici (pre par godina ugašenoj) Cult Horror. Ovo je jedan popularno pisan, edukativno-informativni a ne ne-znam-koliko analitički tekst, ali čini mi se da nije loš u okvirima svojih ambicija.

ZLI MRTVACI 2

(Evil Dead 2, 1987)

****

4+ 

Režija: Sem Reimi

Scenario: Sem Reimi i Skot Spigel

Kamera: Piter Deming

Muzika: Džozef Lo Djuk

Spec. efekti: Mark Šostrom...

Uloge: Brus Kempbel, Den Hiks, Sara Beri...

            Čest je kliše da nastavci nisu tako dobri kao originalni filmovi. To najčešće i jeste istina; ipak, u slučaju horor žanra postoji veći broj izuzetaka od ovog pravila nego u bilo kom drugom žanru. U nastavke koji su na nivou prvog dela, ili ga čak i prevazilaze, spadaju recimo: FRANKENŠTAJNOVA NEVESTA (Dž. Vejl), ZORA MRTVACA (Dž. Romero), HELLRAISER 2 (T. Randel), TO PONOVO ŽIVI (L. Koen), OSMI PUTNIK 2 (Dž. Kameron – edit: s ovim se danas ne bih složio), AMITVIL 2: OPSEDNUTOST (D. Damiani), NAPAST IZ KORPE 2 (F. Henenloter), TETSUO 2 (Š. Tsukamoto – edit: hm, i ovo je dubiozna tvrdnja...), BLEJD 2 (G. Del Toro – edit: hmmm...), FANTAZMA 2 (D. Koskareli), ČAKIJEVA NEVESTA (R. Ju), itd.  

Već na prvi pogled vidi se da se radi ili o nastavcima koje potpisuju autori originala, ili režiseri koji su, mada bez učešća u prvom delu, ipak autorske ličnosti sa izgrađenim stilom, pa su mogli da na svež način dograde prethodnika. ZLI MRTVACI 2 je sigurno jedan od najubedljivijih dokaza da numerički dodatak naslovu automatski ne umanjuje umetnički integritet filma. 

            Nakon velikog uspeha ZLIH MRTVACA, mlađahni Sem Reimi je poželeo da se okuša u nečem sasvim različitom, i 1984. potpisao krimi-slepstik komediju CRIMEWAVE, prema scenariju braće Koen, ali zbog problema sa producentima i distributerima taj film je prošao potpuno nezapaženo. Kada mu je posle tog fijaska čuveni producent Dino de Laurentis ponudio finansiranje nastavka ZLIH MRTVACA Reimi je s oduševljenjem pristao – na radost horor fanova, ljubitelja dobrog filma, ali i samih producenata, jer je film u svakom pogledu, pa i u zaradi, prevazišao ionako sjajan original. Prosto rečeno, svi oni kvaliteti koji su MRTVACE učinili kultnim filmom prisutni su i u nastavku – ali u još mnogo većim količinama.

            Voleli ste uvrnute uglove, bizarne kompozicije kadra i sumanutu vožnju kamere? Ovde je Reimi daleko iskusniji kao režiser a veći budžet mu omogućava još veće egzibicije. 

Bili ste šokirani žestokim efektima maske i krvopljuštanjem u prvom delu? Nije to ništa: zlih mrtvaca i drugih demona ovde ima još više, kreirani su maštovitije i ubedljivije, a crvena tečnost bukvalno šiklja u potocima. 

Sviđao vam se Eš – netipični, trapavi "heroj"? Svi aspekti talenta i harizme Brusa Kempbela tek u ovom delu dolaze do svog punog (i nikada prevaziđenog) izražaja, a njegove nezaboravne replike postale su obavezni citati kod hordi poklonika ovoga glumca. 

Uživali ste u nadahnutom spoju horora i humora kojeg je Reimi inicirao u svom prvencu? Onda ćete biti oduševljeni nastavkom, jer su humorni momenti ovde još bizarniji i razuzdaniji.

            Strogo gledano, ovaj film je možda preciznije odrediti kao rimejk nego kao nastavak, budući da potpuno ignoriše događaje iz prvog dela (odnosno, drastično ih "reinterpretira"), a sam zaplet se može posmatrati kao "isto to, samo još brže, luđe, zabavnije, ekstremnije". I ovog puta imamo grupu likova koji se nađu u kolibi usred šume opsednute drevnim demonima, i njihove pokušaje da izađu na kraj sa napašću spolja i opsednutima među sobom. Zaplet je, ako ćemo pravo, manje bitan i služi samo kao povod za niz originalnih crnohumornih i grotesknih horor epizoda (baš kao i Necronomicon koji ovde ima malo veze sa Lavkraftovim i puki je McGuffin).

 

U glavnoj ulozi je Reimijeva neobuzdana kamera koja juri kroz šumu, vitla se po bezbrojnim sobama kolibe razbijajući usput i vrata i prozore a u jednom nezaboravnom kadru nakon duge jurnjave za autom kojim Eš pokušava da pobegne (i zabija se u drvo) kamera u neprekinutom naletu prolazi kroz zadnje staklo auta i izleće kroz već probijenu šoferšajbnu... 

            Doprinos Brusa Kempbela je savršen pandan režijskim preterivanjima svog druga iz mladosti: majstor fizičkog humora, on je nenadmašan u dočaravanju borbe sa svojom opsednutom rukom. U antologijskoj sceni njegova "demonska" ruka razbije sve što se može razbiti o njegovu glavu, a kad ovaj padne u nesvest, ruka ga "vuče" po podu ka satari ne bi li ga dokusurila – samo, Eš se budi, pribada nožem sopstvenu šaku za pod, i odseca je motornom testerom!  

Čak i to je tek početak, jer – za razliku od Olivera Stouna, koji u RUCI (The Hand, 1980) mrtav ozbiljan tretira motiv otkinute, zločeste šake – Reimi izvlači maksimum humornih potencijala iz ove bizarne situacije. U drugoj polovini filma Eš se pretvara u neku vrstu horor superheroja, kada na patrljak svoje ruke kači motornu testeru i sa skraćenom dvocevkom kreće u okršaj sa demonima – samo da bi u downbeat kraju, glavni junak ponovo bio poražen... 

            I pored liberalnog korišćenja krvavih efekata, neke scene nisu ušle u finalnu verziju i postale su dostupne tek na DVD-u: recimo, scena u kojoj odsečena glava Ešove devojke bljuje na njega, opsednuti Eš koji proždire malu vevericu, ili eksplicitno komadanje sekirom opsednutog Eda...  

Uz sve kvalitete prvog dela, tek je ovaj nastavak ustoličio Brusa Kempbela kao zvezdu B-filmova  (nedavno je objavio smesta razgrabljenu autobiografiju: If Chins Could Kill), i naravno učvrstio karijeru Sema Reimija skrenuvši pažnju još šire publike – i producenata. Nakon nešto slabijeg trećeg dela serijala, pod nazivom ARMIJA MRAKA, gde je naglasak na humoru i akciji bio još veći, Reimi se oprostio od horora i okušao u vesternu, trileru, akcionom i sportskom filmu pre nego što ga je SPAJDERMEN definitivno izbacio u prvu ligu. 

Najave mogućeg četvrtog dela ZLIH MRTVACA i dalje potpiruju nade bezbrojnih fanova, a oduševljenje koje prati svaki (makar i neistiniti) trač u vezi toga najbolji je dokaz kultnog statusa koji ovaj serijal i dalje ima. (Edit: za sada, u najavi je rimejk, koji ne obećava ništa slično kvalitetima ovog serijala – mada, uz mnogo sreće, možda bude solidno-gledljiv na neki sasvim deseti način.)