THE EVIL DEAD (1982)

             U okviru proslave 30 godina od pojave ovog kultnog horora, nedavno sam sa uživanjem reprizirao THE EVIL DEAD i njegov nastavak/rimejk, delimično potaknut kratkom studijom o prvom delu, koju sam već prikazao ovde.

            Evo kako sam za čitaoce PRESSINGA, u rubrici CULT HORROR, pre desetak godina opisao ZLE MRTVACE (starim korisnicima usluga video pirata poznatiji kao ZLA SMRT).

 

ZLI MRTVACI

(The Evil Dead, 1982)

Scenario i režija: Sem Reimi

Direktor fotografije: Tim Filo

Muzika: Džozef Lo Djuk

Efekti maske: Tom Salivan

Uloge: Brus Kempbel, Elen Sendvejs, Hal Delrič...

Ocena:

***(*)  3+

 

U rasponu od samo šest meseci čak dva kultna horor autora, obojica slavni po ultra-krvavim splatter-komedijama, dospela su iz getovske zabrani kulta i odanosti relativno malog broja žanrovskih zaljubljenika (ali i filmofilskih sladokusaca koji nisu nužno okrenuti horor žanru) do mega-slave i obožavanja širokih narodnih masa. Obojica su do ovog statusa došli proizvevši blokbastere koji su svojim fantastičnim zaradama gotovo redefinisali shvatanje ovog pojma, ali što je još bitnije, kvalitetom svojih ostvarenja uspeli su da podare ubedljiv i nadahnut filmski život likovima (i svetovima) koji su u svom književnom, odnosno stripovskom obliku već imali multimilionske poklonike i da tako ne razočaraju sve te horde fanova. U prošlom broju PRESSINGA podsetili smo se ''neukusnih'' početaka Pitera (GOSPODAR PRSTENOVA) Džeksona, a sada, dok SPAJDERMEN u ekranizaciji Sema Reimija ruši sve svetske rekorde u zaradi prava je prilika da širim masama predstavimo i njegov prvi film.

            Veliki je broj sličnosti u tematici, pristupu i režijskom stilu Džeksonovih i Reimijevih ostvarenja, ali Reimi ima tu neospornu prednost da je bio prvi. Pre punih dvadeset godina on je inaugurisao koncept ultrabrutalne horor komedije sa neograničenim vodoskocima krvi, tj. pod-žanr koji bih nazvao splatter-slapstickom (tokom istraživanja za ovaj tekst otkrivam da me je FANGORIA pretekla, i ovaj pod-žanr još ekonomičnije nazvala: splatstick)!  

Odvratne scene kasapljenja su se u okviru mainstream horora počele da javljaju tek u ranim sedamdesetim, i to pre svega u evropskim predstavnicima (Italija, Španija, u manjoj meri i Engleska), dok je američki horor i dalje bio opterećen puritanskim nazorima ove kulture, pa je i crvena tečnost prilično stidljivo curkala u Americi sve do pred kraj sedamdesetih (jedini izuzetak je pionir ''gore'' filma, Heršel Gordon Luis).

Revoluciju u ovom (i ne samo ovom) smislu donela je Romerova ZORA MRTVACA, sa svojim ekscesima nasilja i splattera, mada je ovaj film 1978. kada se pojavio relativno mali broj ljudi video u neskraćenom obliku, budući da je u bioskope puštena za 12 crvenih minuta kraća verzija. U okviru mainstream horora jedini Reimijev predak u smislu spoja obilnog sakaćenja i otkačenog humora jeste odlični AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU Džona Lendisa (1981). Ipak, ZLI MRTVACI imaju mnogo dužu pred-istoriju, i previše tematskih i stilskih osobenosti da bi se moglo govoriti o ikakvom uticaju Lendisovog filma. 

            Slično kao i Piter Džekson, i Sem Reimi je od najranijeg detinjstva (od 8. godine!) postao opsednut filmskim medijem te je, dok su njegovi vršnjaci igrali fudbal ili bejzbol, sa nekolicinom svojih drugara neumorno snimao kratke uvrnute filmove na super-osmici sa adekvatnim naslovima, poput 'The Attack of the Helping Hand' ili 'Cleveland Smith: Bounty Hunter'. Deo te družine bio je i Skot Spigel, kasnije koscenarista na ZLIM MRTVACIMA 2, te režiser nekolicine vrlo niskobudžetskih horora (najbolji je ULJEZ / INTRUDER, 1988) i blizak prijatelj/uticaj na Kventina Tarantina, a od najranijih početaka tu je bio i Brus Kempbel, čija će harizma biti neraskidivi deo magije ranih Reimijevih filmova.  

Početak proboja za ovu grupicu filmofilskih fanatika bio je kratki film UNUTAR ŠUME (Within the Woods, 1978): ovaj polučasovni produkt je u svakom smislu prototip potonjeg filma, i jedina namera mu je bila da ispolji Reimijevo režijsko umeće i originalne ideje ne bi li zainteresovao potencijalne ulagače (čitaj: lokalne male privrednike) za niskobudžetni horor film. Posle tri godine ispunjene naporima da sakupi dovoljno para za jedan tako neobičan (i ''neukusan'') film došlo se do ''budžeta'' od 50.000 $ i snimanja praćenog poteškoćama vezanim za rad u tako ''sirovim'' uslovima. 

Na svu sreću, ništa od tih problema nije ostavilo traga na filmu: njegovi očigledni kvaliteti zapali su za oko Stivenu Kingu još pre oficijelne distribucije (tačnije, još na promotivnoj projekciji u Kanu, maja 1982.) i njegov citat na plakatu (''najžešće originalni horor film 1982. godine!'') učinio je mnogo, kao i podrška kultnog horor časopisa FANGORIA, da se potencijalni fanovi zainteresuju. Naravno, uspeh nije izostao.

            Zaplet filma je krajnje jednostavan, i u svojoj suštini predstavlja esenciju formule koja će tokom '80-ih, zahvaljujući upravo ZLIM MRTVACIMA i PETKU 13-om postati dominantna: grupa mladih dolazi na neku izolovanu lokaciju (koliba u šumi...) gde bivaju izloženi Zlu i tamanjeni jedan po jedan sve do poslednjeg preživelog koji donosi dvosmislenu, nesigurnu pobedu. Jedina inovacija na nivou zapleta je u tome da su nosioci Zla u filmu nevidljivi zlodusi koji opsedaju likove i pretvaraju ih u jezivi spoj zombija i demona. Vrednost filma svakako ne počiva u ustoličenju ove formule, već u onome što je Reimi od nje u svom filmu uradio. 

Za rane '80-te njegov stil režije bio je inovativan i do tada neviđen: furiozna jurnjava subjektivne kamere, frenetični ritam montaže kratkih sekvenci od kojih zastaje dah te napadno iskrivljeni uglovi kamere i neobične kompozicije kadra postaće, nešto kasnije, zahvaljujući MTV-ju, nezaobilazni delovi estetike video spota ali i filma. Reimi na svakom koraku svoja tehnička i budžetska ograničenja pretvara u svoju prednost: činjenica da je film snimao 16 mm kamerom, daleko lakšom i pokretljivijom od klasične, omogućila mu je dinamiku pokreta koja će postati njegov zaštitni znak u ranoj fazi karijere (zaključno sa bizarnim vesternom BRZI I MRTVI, 1994), dok ograničeni ambijent kolibe okružene šumom koristi za maksimalan efekat klaustrofobije.

            Ono što je, ipak, bilo najvažniji mamac za horor fanove nisu bili ludi režijski postupci koliko otkačeni duh koji prožima film i daje mu jaku humornu notu (još naglašeniji u ''nastavku'') – u spoju sa ekstremnim specijalnim efektima (fascinantnim za ovaj nivo budžeta, pa još od strane početnika u tom poslu!) i dotad na filmu neviđenom količinom krvopljuštanja. Na prvi pogled nespojivi, ovi elementi su u stvari komplementarni, što režiser na delu i pokazuje: uvrnuti slepstik humor Reimi ističe kao svoj veliki uzor, a njegove osnovne odlike su jurnjave, sudari, preterivanje na ivici neukusa i nasilje koje bi u svakom drugom žanru ubilo čoveka (udaranje čekićem u glavu, pad klavira sa trećeg sprata na čoveka, itsl).  

Dodajte tome pomereni pristup Tri Spadala (The Three Stoges) i Brusa Kempbela kao savršenu inkarnaciju nesposobnog, trapavog ''heroja'' koji umesto pite u lice dobija (bukvalno) mlazeve krvi i delove tela, i dobićete urnebesni spoj horora i humora na tački preseka koju predstavlja groteska. Ovakav ekstreman pristup nije bio naročito privlačan za prosečnu bioskopsku rulju, pa iako su horor fanovi ZLE MRTVACE dostojno primili još u bioskopima, tek je ekspanzija videa, koja je koincidirala sa pojavom ovog filma u ranim '80-im potpomogla njegov uspon do nivoa jednog od najvećih video-hitova i kult filma par excellence. Utisku ''zabranjenog voća'' pomogla je i činjenica da je film često bio izlagan cenzuri pa čak i zabrani (recimo, u Engleskoj je bio zabranjen sve do pre nekoliko godina), dobrim delom zbog zloglasne scene u kojoj opsednuta grančica drveta ''siluje'' jednu od junakinja... što je, naravno, samo dodatno potpirivalo interes ljubitelja bizarnog, neviđenog i zabranjenog.

            Nastavak je bio neizbežan – ali o tome, u idućem broju.