THE ASYLUM TAPES (aka Greystone Park, 2012)

**(*)  

2+

            Još jedno bazanje po napuštenoj zgradurini ludnice čije iznutrice snima grupica dokone američke omladine – tačnije, sin Olivera Stouna, njegov ortak i jedna ženska. 

 

 

Stoun junior je, dakle, ovde reditelj i glumac, i solidno se snalazi u obe uloge, iako nijedna nije naročito zahtevna. 

Ipak, mora se priznati da je nešto malo tatkovog gena prešlo na potomka, i to je sve kadrirano i slikano sa dvije žlice više smisla za slikovno i za impakt nego u prosečnom FFF filmiću.

Scenario je, da se razumemo, rudimentaran do bola, a uz to nedorečen, isprazan i sa nedokuvanim "dramskim" situacijama koje započnu, i krenu, a onda se izduvaju bez ikakve poente ili dramske logike. 

Važno je da svako malo ima neko BUU!!! iz ćoška, 
 
...a finale je više omaž sopstvenom egu (tj. poziranje!) negoli meditacija nad bliskošću umjetnika sa mračnim i "monstruoznim"… or some such.

Znači, ako volite ovu vrstu filma, i uopšte smucanje po ruševinama, ima ovde nešto malo finog vajba i zlokobnosti, ali ne očekujte čuda.

Tatko Stoun se pojavljuje nešto malo na samom početku, u sceni masovne večere.

Tada junior iznosi svoj plan o snimanju u ludnici, ali čiča ne kaže niti uradi ništa naročito značajno sem nekih generičkih naklapanja o mračnoj strani il' tako nešto.

Očito je tu samo kako bi njegovo ime na špici privuklo više publike u ovaj, ipak, generički, zaboravljiv filmić sa nedokuvanim, neobrazloženim satanističkim aluzijama.

PS: Mada je ovo sve napušteno i zapušteno, u zgradi misteriozno i dalje gori svetlo, kako na ulaznim vratima, tako i unutra...

Ghoulove horror TAJNE

            Krajem 1980-ih i na samom početku 1990-ih BIGZ je izdavao magazin "za granična podružja nauke" – TAJNE. Uređivao ga je Petar Luković. Krenuo je kao specijalno izdanje GALAKSIJE, pa se osamostalio, i brzo otišao prilično daleko iza bilo čega što nauka priznaje i prihvata. Good for me!

            U to vreme pomno sam pratio nezapamćenu poplavu knjiga na teme ezoterije, magije, neobjašnjivih pojava itsl. pa sam, tako, počeo da sakupljam TAJNE. I dan-danas ih čuvam, sve objavljene brojeve, od br. 2 pa do br. 45 (prvi nikad nisam kupio jer se bavio alternativnom medicinom, izrazito mi nezanimljivom temom). Kad je sranje u zemlji postalo preglomazno za opstanak ovako nečeg, 1992. godine, magazin je prestao da izlazi. Onda je 1994. privremeno voskresnut, ali to više nije bilo to. Imam 7 brojeva te nove verzije, ali to je bila više no bleda senka nekadašnje slave: ne sećam se da li ih više nije izašlo, ili sam samo ja kod sedmog prestao da ih kupujem.

            U svakom slučaju, TAJNE su (u svom zlatnom dobu, tj. od početka pa do oko 40. broja) bile i ostale daleko najbolji magazin te vrste u ex-Yu. Po kvalitetu stalnih saradnika, relevantnih gostiju-sagovornika, po pristupu i temama... to je naprosto neuporedivo sa, recimo, bosanskom ARKOM (još uvek čuvam prvih 50 brojeva; možda ih jednog dana prodam, ako mi zafali para...) ili TREĆIM OKOM (imam prvih 10 brojeva; pitam se koliko li bi to vredelo danas?). Kratkotrajne MISTERIJE bile su najbliže tom kvalitetu (njih je početkom 1990-ih izdavala Politika: izašlo samo 4 ili 5 brojeva koje i dalje čuvam), ali oni su pretežno donosili prevedene tekstove.

            E, sad – TAJNE su posle 10-15 brojeva uvele rubriku HORORSKOP u kojoj je odlične tekstove o horor filmu objavljivao Aleksandar Žikić (poznatiji kao rock-novinar, i gazda rock-horror grupe S.T.R.A.H. a danas zaglibljen među svedenborgijance ili tako neku "crkvu"). S najvećim uživanjem sam čitao te tekstove – zabavne, duhovite, informativne, precizno odmerene, sa besprekornom evaluacijom – i oni su postali glavni razlog što sam s nestrpljenjem kupovao svaki novi broj TAJNI istog časa kad bi izašao. 

 

Štaviše, nisam ni čekao da dođu na kioske, nego sam jurio u knjižaru BIGZ-a u centru Niša (tu gde je sad Laguna), jer tu su kontingenti s časopisom prvo dolazili, i često su knjižari paket raspakivali na moje insistiranje i, dok sam nestrpljivo cupkao uz njih, vadili mi i prodavali prvi primerak u Nišu. Ah, pusta mladosti-ludosti... Slatka ptico večite nestrpljivosti...

            I to me dovodi do pravog povoda ovog posta, a to je – moje prvo pojavljivanje u štampi! Tačnije, prvi moj tekst, potpisan mojim imenom, u masovnom printanom izdanju. Ovo preciziram zato što je moje prvo pojavljivanje u novinama zapravo bila fotografija sa proslave Dana Bezbednosti SFRJ, 13. maja 1981. Istina, tada sam prikazan bez navođenja imena, ali kad sam već kod toga, ajd' nek ide život, evo i te fotke!

            U to vreme o kome sada govorim, kraj 1990 i početak 1991, bio sam potpuno potpaljen ekspanzijom horora ne samo u TAJNAMA nego još više u izdavaštvu (Knežević, Skrobonja, pa čak stidljivo i dr Zoća) i u video klubovima, gde sam grdne novce svog skromnog srednjoškolskog džeparca ostavljao. To sve me je navelo da, tada kao 17-godišnjak, TAJNAMA uputim pismo sa predlogom koji vidite dole. Prvo pismo (sa redakcijskim naslovom "Neuništivi monstrumi") izašlo je u TAJNAMA br. 30, str. 12-13 (15. oktobar 1990. god). To je baš ovaj broj:

            (Uputstvo za upotrebu: skenove ovih stranica maksimalno sam smanjio da ne bi proždrale limit koji mi blogger za fotke pruža. Zato, kad kliknete na fotke, biće nešto veće ali možda još uvek previše sitne za čitanje. Zato je najbolje da sačuvate tu veću verziju, pa je otvorite nekim programom za gledanje slika, i uvećavate po volji)

To prvo pismo sam, ubrzo zatim ispratio još jednim (usladilo mi se da vidim svoje ime na štampanoj artiji!). Ono je objavljeno u br. 35, str. 8. 

            Ali, ne lezi vraže. Rubrikom "Pisma čitalaca" ionako su, u to sve luđe predratno vreme, carevali kojekavi frikšou fanatici, što hrišćanski, što harekrišnjanski i neznamkakvi sve ne sektaši – svaki od njih Jedini u posedu Krajnje i Neopozive Istine. I, naravno, bilo je neizbežno – i proročanski znakovito – da i moje prvo pojavljivanje u štampi izazove kontroverzne reakcije, odnosno da sebi privučem ludake i morone s kakvima sam osuđen da se, od tada pa sve do dan-danas, rvem po internetu i naživo.

            Sad sam opet, posle duže vremena, pročitao sve ovo, i malo se nasmejao, malo se zamislio. Čini mi se da ovi dokumneti zaslužuju pažnju čitalaca ovog bloga, jer su rečiti na više načina. I kao dokumenti o jednoj vajkadašnjoj fanatičnoj pasiji (mojoj), i kao dokazi večite ljudske gluposti i ograničenosti, i prosto kao Smej-se-da-plakao-ne-bi crni humor od tipične srpski-gotik sorte.

            Dakle, posle moja dva pisma usledilo je javljanje – odakle drugde, nego iz Niš! – slikovito naslovljeno "Obožavaoci rasporenih trbuha" (br. 37, str. 11-12), prava antologija najotrcanijih i najkretenskijih stereotipova o "sadističko-kiklopskom" hororu (to je sve klanje, creva, krv, sadizam, bolest...) gde se ovaj neki čilager obrušava čak i na mene lično (iako me ne poznaje), pa moje pismo naziva "mudrijaško pohotnim člankom" i pripisuje mi tušta i tma dijagnoza i "ličnih boli"! Ah, ti dušebrižnici: ista govna uvek iz istog kalupa ispadaju! 

            U odbranu mene i horora javio se, onda, neki normalan lik, pa evo i njegovog pisma, pod naslovom "Lov na horor veštice" (br. 40, str. 8-9).

            Na kraju balade, objavljen je moj odgovor na gornji napad, "Stop za sumpor" (br. 41, str. 10).

            A u tom istom broju našao se još jedan, neznatno umereniji frik, koji u suštini brani onoga sa rasporenim trbusima: "Kandže strahota" (br. 41, str. 11-12). I tu je priča stala. Pametnome – dovoljno!

 

            Eto, tako je sve počelo: barely legal Ghoulčić u borbi protiv Aždaha srbskog kretenizma! A i šire... And the fight still goes on! 

SINISTER (2012)

**(*)

3-

             SINISTER je istovetan slučaj kao INSIDIOUS prošle godine (a to i ne čudi, jer dolazi od istih producenata): lepo hteo, lepo započeo, ali izgubio dah, smisao i poentu već oko polovine, i pred kraj se survao u cheesy budalaštine. Ali, baš kao i u slučaju PODMUKLOG, isto tako i ZLOKOBNI ima svojih jezivih momenata, više nego u većini novijih hororčića, pa ga zato, s oprezom i sa ogradom da je, u krajnjem saldu taj SINISTER ipak bezvezarija – preporučujem fanovima horora željnim da bar mestimično osete jezu ili stravu gledajući jedan američki film. 

            Itan Houk je nekad-slavni pisac true crime knjiga, i nema problem s tim da ženu i dvoje sitne dece dovuče u neku zabit, pravo u kuću gde se zbio gnusan zločin (a da njegovi najmiliji to ne znaju, of kors): neko je celu jednu četvoročlanu familiju baš tu, u avliji, vešao na jednu granu, a kao protivteg upotrebio drugu, zasečenu granu tog istog drveta. Ne bih sad ulazio u fiziku tog čina, tj. koliko kila treba da ima ta grana da bi uvis podigla tela dvoje odraslih i dvoje dece (otprilike, dvesta kila), i da li ta grana izgleda kao da ima dvesta kila.

            Takođe, ne bih ulazio u motivaciju tog lika: on zapravo jeste zamišljen kao bezobzirna džukela očajna za time da ponovi uspeh nekadašnjeg bestselera (što nam se i kroz dijaloge više puta macolom u glavu nabije), ali čak i s tim na umu, naseliti se baš u tu kuću, i dovući sa sobom prtljag čitave porodice – malko je too much. Ali dobro sad, ipak pričamo o scenariju za američki horor film. Strava počinje prilično brzo, kad Itan pronađe zaostale porodične 8mm snimke na tavanu, a među svih tim usnimljenim roštiljadama i rođendanima zatekne i snimak – pogubljenja svojih prethodnika. 

            Ne bih sad ulazio ni u pitanje "Ko više danas uopšte koristi 8mm kameru za snimanje porodičnih svečanosti? KO?!" Jer, ko je progutao ono grdno prisustvo VHS-a u omnibusu V/H/S (uključujući i lika koji svoj fuckin' web chat presnimava na šugavu VHS traku!) – progutaće, vala, i ove smešne trake prevaziđene pre više decenija i te zvrndave projektore kojima se one bacaju na zid. Razlog je prost: i VHS i 8mm snimci izgledaju mnogo jezivije od digitalnog baš zato što su tako šugavi, zrnasti, mrljavi, mračni, iskrzani, podložni propadanju, i proizvode Pavlovljev refleks u podsvesti gledaoca: "Uh, ovo nije film, ovo je nešto stvarno!"

            Ubrzo po pronalasku i gledanju tog kućnog snafa, kreću razne zlokobne manifestacije: recimo, sin mu načas kanda bude opsednut ko zna čime u jednoj od slikovitijih i jezivijih –ali, u retrospektu, besmislenih – scena. Tipičan primer žrtvovanja smisla zarad, u izolaciji posmatrano, jezive scene i iznenađenja po svaku cenu. Ipak, postoji razlika između iznenađenja smisleno pripremljenog, i iznenađenja koje iznenađuje zato što niko normalan ne bi očekivao nešto tako usiljeno i neubedljivo.

            Anyway, tatko krene da istražuje taj zločin, a u tome mu pripomaže iritantno karikaturalni lik šerifovog pomoćnika, čime se nastavlja niz paralela sa INSIDIOUS – usred crne strave mora da se ubaci comic relief koji je toliko napadno 'comic' kao da je teleportiran iz sasvim desetog filma (recimo, iz nekog direct-to-DVD nastavka AMERIČKE PITULJICE).

            Ispostavi se da je diljem Zemlje Slobodnih i Hrabrih, još od 1960-ih, bio izveden niz sličnih egzekucija čitavih familija, i da o tome takođe postoje snuff dokumenti. Ti su snimci ujedno i najjeziviji deo SINISTERA. Čisto da gledaocima ne bude dosadno, metode su svaki put drugačije – jedni su udavljeni u bazenu, drugi zaklani na spavanju, treći zapaljeni u autu… Fun for the whole family!

            Ono što zaslužuje da se pohvali u ovom (ipak) poludupastom hororčiću jeste to što je bez ikakve sumnje čitav posvećen izazivanju STRAVE. A to isto važi i za druge filmove ovih producenata (među njima je i moj editor, Stiven Šnajder, u čijih sam nekoliko knjiga pisao tekstove). Čak se u tome malko i preteruje jer, recimo, ova naša familija neprestano, i danju i noću, živi i jede u nesnosnom polumraku ili ¾ mraku: niđe Sunca, niđe svetla, u crno obojeno u kući je sve…

            Dakle, reditelj Derikson (Skot nama znan po kretenskom, ali sporadično efektnom EGZORCIZMU EMILI ROUZ, o kome sam pisao u FAUSTOVSKOM EKRANU) nije se mnogo zamlaćivao dramom, podtekstom, satirom i pizdarijama, nego udri Mile, plaši, ježi i prepadaj gde god stigneš! I to funkcioniše, donekle, pre nego što ta usiljeno zlokobna atmosfera prvo postane toliko napregnuta da to postane smešno, a zatim bude razvodnjena sve grotesknijim, apsurdnijim i jeftino petparačkim forama i fazonima.

            Konkretno, mislim na uvođenje nekakvog entiteta koji se zove isto kao ja uBosni: Ba-Ghoul! To je nekakvo mesopotamsko čudo što se naslađuje sejanjem razdora i family-style klanja a svoje zlo širi kroz SLIKU (a naročito pokretnu) – što zaplet dovodi u izvesnu srodnost sa FLICKEROM (zlo inherentno filmskom medijumu, all over again!)

Ali, ima samo jedan problem. Taj Ba-Gul ne samo što ne liči ni na šta drevno i bliskoistočno (kao npr. Bleti-Fridkinov Pazuzu), nego još izgleda nesnosno banalno, savremeno, kao odbegli našminkani pevač nekog blek metal benda, ili kao priprosta Halloween maska – zgodna za stvaranje BRENDA, pod uslovom da ovo zaradi dovoljno para za nastavke. Već vidim producente kako trljaju ruke i maštaju: "Skloni se, Đejsone; penzioniši se, Majerse; ajd bjaži, Fredi - stig'o je Ghoul,Ba!"

Bojim se da neće moći. Teško da će ovaj šminkeraj uspeti da dobaci do brenda kakav je postigao čak i onaj Testerko iz SAW serijala, a o pomenutim klasicima da i ne govorimo. Naime, prva polovina filma sa solidnim uspehom barata sugestijom i nagoveštajima, i tu ima nešto fine strave: jednom kada Derikson oseti potrebu da ih materijalizuje, i to na ovako prozaičan način, sa tim namrštenim Čiča-Glišom, to sve pada u vodu. 

 

Pritom nimalo ne pomaže napadno predvidivi "preokret" vezan za to KO je ubijao te familije i gde su njihovi nestali članovi (elem, među žrtvama uvek fali jedno dete, i niko ne zna gde je i kako i zašto nestalo…). Ne znam koliko nepažljivi treba da budete pa da smesta ne saberete dva i dva…

Kao i u drugim filmovima ovih producenata (npr. PARANORMAL ACTIVITY), i ovde ne postoje likovi, nego samo figurice: ljudi su tu nužno zlo, jer NEKO mora da ode od tačke A do tačke B kako bi ga usput iz mraka zaskočilo neko čudo pa da poskočite u stolici, ali strogo gledano, to nisu karakteri nego dvodimenzionalne skice. Stoga ne može ni biti neke veće empatije sa njima, niti privlačnosti, zabrinutosti i navijanja za i protiv njih – oni su samo kuglice u mehanički postavljenom fliperu. Mehanički, dakle, bez duše. 

Gledanje ovog filma, isto kao i PARANORMAL ACTIVITY, isto kao i INSIDIOUS, ekvivalent je posete Kući duhova, odnosno Tunelu strave na vašaru: možda se povremeno trgnete, možda vas nešto načas naježi, ali kad izađete napolje sve to smesta izvetri kao da ga nije ni bilo, i sami sebi se smejete kako je nešto toliko CHEESY uopšte uspelo, čak i na tren, da vas uplaši. 

Zato, na kraju možete slobodno da pevušite: "Idem putem oka bistra, ne plašim se od SINISTRA!"