Intenzivan i
bogat beše plan i program za nedelju, 13.
maj ove godine. Kao što je već uredno i vrlo slikovito pokazano ovde, tog vetrovitog
i blago-oblačnog dana moj drug i negotinski domaćin Siniša provozao me je i
provodao do takvih znamenitosti kao što su Uklete
kuće nedaleko od Negotina, ALIEN
u pećini, Rajska
prerast, Manastir
i Kapije Vratne... A na samom kraju, kao kruna te mega-ekskurzije po
lepotama Istočne Srbije, došli smo do samog Đerdapa, a tu negde je i Blederijski
vodopad kao jedna od divota vrednih gledanja.
Kao i većina
drugih mesta koja smo obišli tog dana, i ovo je izolovano od rulje, galame,
turista i "civilizacije". Umesto asfalta tu je samo izlokani drum. Na
jednom mestu, zbog sumnjivih džombi i prevelike bare posred puta, morali smo da
ostavimo auto na obližnjem odmorištu (livada sa nekoliko klupa pod drvetom) i
da nastavimo peške oko kilometar ili nešto jače. Kao i u svakom pravom
gothic-horroru, prelazak preko trošnog mosta je sine qua non!
Tabla nadomak
vodopada, kao i nekoliko kućeraka malo podalje, bili su jedini ljudski tragovi
i pokazatelji da ovo mesto nije baš sasvim zapušteno. Nevezane džukele iz jedne
od tih kuća mahnito su lajale i pokazivale znake da bi nam rado prišle i
objasnile čija je ovo teritorija ali, srećom, njihove gazde behu tu da podviknu
na njih i spreče krvopoliće.
 |
Blizu vodopada
naiđosmo na mesto uređeno tako da se oko sklepanog stočića na klupicama može
smestiti dovoljno osoba za partiju pokera, ili za skromniji roštilj, sudeći po
gorioniku za te potrebe odmah pored. Tu iskoristih priliku da se pomolim Bogu i
zahvalim mu što je, u svojoj nedokučivosti, izabrao da nas danas poštedi
kučećih ujeda.
FAUSTOVSKI
EKRAN je poziran na nekoliko slikovitih lokacija gde su zemlja i drvo
kalcifikovani (?) u zanimljive organsko-kamene tvrdo-cureće oblike.
Usred bujnog
zelenila nalazi se mini-vodopad kao najava onog većeg...
A veći je,
zaista, impozantan sa svojih 7 metara.
Nažalost, zbog
sivkastog neba najavljeni tirkiz u podnožju vodopada nije bio tirkizan već,
pre, maslinasto-zelen.
Odmah kraj
vodopada je i ulaz u Fantomovu pećinu – u tradicionalnom obliku lobanje, ili
pak nekakvog iskeženog htonskog demona čija razjapljena usta gutaju vodu u
neprekidnom padu i slivanju.
Bila je to
prilika za neizbežnu kontemplaciju nad maksimom Panta rei. Sve teče, pa tako i baterija Sinišinog fotoaparata.
Celodnevnim škljocanjem svih ovih grdnih lepota toliko smo je iznurili da je tu
kod vodopada definitivno crkla. Zbog toga nema baš toliko raznovrsnih slika zabavnih
okamenjenih oblika u okolini, sličnih goreokačenim.
Ipak, patnju
zbog toga prvo je isprala kišica koja je ubrzo krenula, a zatim i odličan srneći
gulaš koji nas je dočekao po povratku u Negotin u Sinišinoj rodnoj kući. Ta
večera, praćena sjajnom domaćom ružicom i zaslađena jagodama sa šlagom, beše
sasvim adekvatna kruna ovog bogatog dana.