**(*)
3-
SINISTER je istovetan slučaj kao INSIDIOUS
prošle godine (a to i ne čudi, jer dolazi od istih producenata): lepo hteo,
lepo započeo, ali izgubio dah, smisao i poentu već oko polovine, i pred kraj se
survao u cheesy budalaštine. Ali, baš kao i u slučaju PODMUKLOG, isto tako i
ZLOKOBNI ima svojih jezivih momenata, više nego u većini novijih hororčića, pa
ga zato, s oprezom i sa ogradom da je, u krajnjem saldu taj SINISTER ipak
bezvezarija – preporučujem fanovima horora željnim da bar mestimično osete jezu
ili stravu gledajući jedan američki film.
Itan
Houk je nekad-slavni pisac true crime
knjiga, i nema problem s tim da ženu i dvoje sitne dece dovuče u neku zabit,
pravo u kuću gde se zbio gnusan zločin (a da njegovi najmiliji to ne znaju, of kors): neko je celu jednu
četvoročlanu familiju baš tu, u avliji, vešao na jednu granu, a kao protivteg
upotrebio drugu, zasečenu granu tog istog drveta. Ne bih sad ulazio u fiziku
tog čina, tj. koliko kila treba da ima ta grana da bi uvis podigla tela dvoje
odraslih i dvoje dece (otprilike, dvesta kila), i da li ta grana izgleda kao da
ima dvesta kila.
Takođe, ne bih ulazio u motivaciju
tog lika: on zapravo jeste zamišljen kao bezobzirna džukela očajna za time da ponovi
uspeh nekadašnjeg bestselera (što nam se i kroz dijaloge više puta macolom u
glavu nabije), ali čak i s tim na umu, naseliti se baš u tu kuću, i dovući sa
sobom prtljag čitave porodice – malko je too
much. Ali dobro sad, ipak pričamo o scenariju za američki horor film. Strava počinje prilično brzo, kad Itan pronađe
zaostale porodične 8mm snimke na
tavanu, a među svih tim usnimljenim roštiljadama i rođendanima zatekne i snimak
– pogubljenja svojih prethodnika.
Ne bih sad ulazio ni u pitanje
"Ko više danas uopšte koristi 8mm kameru za snimanje porodičnih
svečanosti? KO?!" Jer, ko je progutao ono grdno prisustvo VHS-a u omnibusu
V/H/S
(uključujući i lika koji svoj fuckin' web
chat presnimava na šugavu VHS traku!) – progutaće, vala, i ove smešne trake
prevaziđene pre više decenija i te zvrndave projektore kojima se one bacaju na
zid. Razlog je prost: i VHS i 8mm snimci izgledaju mnogo jezivije od
digitalnog baš zato što su tako šugavi, zrnasti, mrljavi, mračni, iskrzani,
podložni propadanju, i proizvode Pavlovljev refleks u podsvesti gledaoca:
"Uh, ovo nije film, ovo je nešto stvarno!"
Ubrzo po pronalasku i gledanju tog
kućnog snafa, kreću razne zlokobne manifestacije: recimo, sin mu načas kanda
bude opsednut ko zna čime u jednoj od slikovitijih i jezivijih –ali, u
retrospektu, besmislenih – scena. Tipičan primer žrtvovanja smisla zarad, u
izolaciji posmatrano, jezive scene i iznenađenja po svaku cenu. Ipak, postoji
razlika između iznenađenja smisleno pripremljenog, i iznenađenja koje
iznenađuje zato što niko normalan ne bi očekivao nešto tako usiljeno i
neubedljivo.
Anyway, tatko krene da istražuje taj
zločin, a u tome mu pripomaže iritantno karikaturalni lik šerifovog pomoćnika,
čime se nastavlja niz paralela sa INSIDIOUS – usred crne strave mora da se
ubaci comic relief koji je toliko napadno
'comic' kao da je teleportiran iz sasvim desetog filma (recimo, iz nekog
direct-to-DVD nastavka AMERIČKE PITULJICE).
Ispostavi se da je diljem Zemlje
Slobodnih i Hrabrih, još od 1960-ih, bio izveden niz sličnih egzekucija čitavih
familija, i da o tome takođe postoje snuff dokumenti. Ti su snimci ujedno i
najjeziviji deo SINISTERA. Čisto da gledaocima ne bude dosadno, metode su svaki
put drugačije – jedni su udavljeni u bazenu, drugi zaklani na spavanju, treći
zapaljeni u autu… Fun for the whole family!
Ono što zaslužuje da se pohvali u
ovom (ipak) poludupastom hororčiću jeste to što je bez ikakve sumnje čitav
posvećen izazivanju STRAVE. A to isto važi i za druge filmove ovih producenata
(među njima je i moj editor, Stiven Šnajder, u čijih sam nekoliko knjiga pisao
tekstove). Čak se u tome malko i preteruje jer, recimo, ova naša familija
neprestano, i danju i noću, živi i jede u nesnosnom polumraku ili ¾ mraku: niđe Sunca, niđe svetla, u crno obojeno u kući je sve…
Dakle, reditelj Derikson (Skot nama
znan po kretenskom, ali sporadično efektnom EGZORCIZMU EMILI ROUZ, o kome sam
pisao u FAUSTOVSKOM EKRANU) nije se mnogo zamlaćivao dramom, podtekstom,
satirom i pizdarijama, nego udri Mile, plaši, ježi i prepadaj gde god stigneš!
I to funkcioniše, donekle, pre nego što ta usiljeno zlokobna atmosfera prvo
postane toliko napregnuta da to postane smešno, a zatim bude razvodnjena sve
grotesknijim, apsurdnijim i jeftino petparačkim forama i fazonima.
Konkretno, mislim na uvođenje
nekakvog entiteta koji se zove isto kao ja uBosni: Ba-Ghoul! To je nekakvo mesopotamsko čudo što se naslađuje sejanjem
razdora i family-style klanja a svoje
zlo širi kroz SLIKU (a naročito pokretnu) – što zaplet dovodi u izvesnu
srodnost sa FLICKEROM (zlo inherentno filmskom medijumu, all over again!)
Ali, ima samo jedan problem. Taj Ba-Gul ne samo što ne liči ni na
šta drevno i bliskoistočno (kao npr. Bleti-Fridkinov Pazuzu), nego još izgleda nesnosno banalno, savremeno, kao odbegli
našminkani pevač nekog blek metal benda, ili kao priprosta Halloween maska –
zgodna za stvaranje BRENDA, pod uslovom da ovo zaradi dovoljno para za
nastavke. Već vidim producente kako trljaju ruke i maštaju: "Skloni se,
Đejsone; penzioniši se, Majerse; ajd bjaži, Fredi - stig'o je Ghoul,Ba!"
Bojim se da neće moći. Teško da će ovaj šminkeraj uspeti da dobaci
do brenda kakav je postigao čak i onaj Testerko iz SAW serijala, a o pomenutim klasicima
da i ne govorimo. Naime, prva polovina filma sa solidnim uspehom barata
sugestijom i nagoveštajima, i tu ima nešto fine strave: jednom kada Derikson oseti
potrebu da ih materijalizuje, i to na ovako prozaičan način, sa tim namrštenim
Čiča-Glišom, to sve pada u vodu.
Pritom nimalo ne pomaže napadno predvidivi
"preokret" vezan za to KO je ubijao te familije i gde su njihovi
nestali članovi (elem, među žrtvama uvek fali jedno dete, i niko ne zna gde je
i kako i zašto nestalo…). Ne znam koliko nepažljivi treba da budete pa da
smesta ne saberete dva i dva…
Kao i u drugim filmovima ovih producenata (npr. PARANORMAL
ACTIVITY), i ovde ne postoje likovi, nego samo figurice: ljudi su tu nužno
zlo, jer NEKO mora da ode od tačke A do tačke B kako bi ga usput iz mraka zaskočilo
neko čudo pa da poskočite u stolici, ali strogo gledano, to nisu karakteri nego
dvodimenzionalne skice. Stoga ne može ni biti neke veće empatije sa njima, niti
privlačnosti, zabrinutosti i navijanja za i protiv njih – oni su samo kuglice u
mehanički postavljenom fliperu. Mehanički, dakle, bez duše.
Gledanje
ovog filma, isto kao i PARANORMAL ACTIVITY, isto kao i INSIDIOUS, ekvivalent je
posete Kući duhova, odnosno Tunelu strave na vašaru: možda se
povremeno trgnete, možda vas nešto načas naježi, ali kad izađete napolje sve to
smesta izvetri kao da ga nije ni bilo, i sami sebi se smejete kako je nešto
toliko CHEESY uopšte uspelo, čak i na tren, da vas uplaši.
Zato, na kraju možete slobodno da pevušite: "Idem putem oka
bistra, ne plašim se od SINISTRA!"