U
nedelju 02. decembra napokon sam
naživo obišao sveto mesto srpske vampirologije i hororistike, kamen-temeljac
mita o najpoznatijem srpskom vampiru – čuvenu vodenicu kraj sela Zarožje u
zapadnoj Srbiji gde se, prema legendama, vampir Sava Savanović gostio krvlju zlosrećnih vodeničara. Priču o tome
ovekovečio je i dalje raširio Milovan
Glišić u priči "Posle
devedeset godina" (1880), a dodatno je proslavio prvi srpski (i
prvi ex-Yu) horor film, LEPTIRICA
(1973) Đorđa Kadijevića, koja je, zbog svoje kultne i legendarne uloge
zaslužila da ukrasi koricu moje knjige o srpskim filmovima strave, U
BRDIMA, HORORI (2007).
Da
podsetim: u Glišićevoj priči glavni junak
je Strahinja, siromašan momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog
ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da
mu da ruku kćeri, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop
i još nekoliko seljana okupljeni na većanju pod šljivom. Njih teške brige more.
Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela.
Strahinja uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu vodenice; tom prilikom doznaje
ime vampira kada ovaj uzvikne: ''Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina
vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!'' (Milovan Glišić, 'Posle
devedeset godina' u: M. Glišić, Izabrane pripovetke, Vuk Karadžić,
Beograd, 1983, str. 163) PS: Na licu mesta, u Zarožju, meni je
više seljaka kazalo malkice drugačiju verziju ovog usklika, sa rimom: "E, Savo, Savo, otkad si vampir postao,
bez večere nisi ostao!"
Zahvaljujući
pamćenju najstarije žene u kraju, grupa seljana zajedno sa Strahinjom uspeva da
pronađe Savin grob u 'Krivoj jaruzi' i u njemu zaista nalazi vampira opisanog u
skladu sa srpskim narodnim predanjem: ''Leži čitav čitavcit čovek, kao god da
su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored
sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio
a drugo mu otvoreno'' (ibid, str.
175). Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću
jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih
izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za
ženu, a ''onaj leptirak dugo je, kažu, još morio malu decu po Zarožju i po
Ovčini, pa je i njega nestalo'' (ibid,
str. 185).
Bez obzira na
natpis bilborda na ulasku u selo, moram da demantujem tvrdnje lokalnog
turističkog saveza i lokal-patriota: Sava
Savanović NIJE "prvi srpski vampir". Prvi zabeleženi,
dokumentovani slučaj vampirizma u Srbiji odnosi se na slučaj Petra Blagojevića, iz sela Kisiljeva
kod Velikog Gradišta. O njemu svedoči tekst u berlinskim novinama Volkische Zeitung, objavljen 23. avgusta
1725. U tim nemačkim novinama predstavljen je izveštaj vlasti Austrije, pod
koju je severna Srbija potpala posle Požarevačkog mira 1718. godine, sa opisom
događaja koji se zbio u Kisiljevu 1725. godine.
U njemu se navodi da je posle
smrti Petra Blagojevića, u roku od osam dana, u selu umrlo devetoro ljudi, koji
su bolovali po 24 sata od nepoznate bolesti. Svi su na samrti ispričali da im
je Blagojević dolazio u san i davio ih, zbog čega im je nemoguće da izbegnu
smrt. Petrova udovica, kojoj je on, takođe, dolazio u san, pričala je da se
vampiri poznaju po tome što im telo u zemlji ostaje nepromenjeno, da im raste
kosa, brada i nokti i da dobijaju novu kožu. Ogorčeni zbog brojnih smrti u
selu, meštani su pozvali paroha i sa njim se dogovorili da otkopaju Petrov grob
i pripreme dobro zaoštren glogov kolac.
Pošto su
otvorili sanduk, videli su, prema ovom izveštaju, da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da
je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre deset nedelja. Posle probijanja
glogovim kolcem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv.
Potom je telo spaljeno, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su
misteriozne smrti u selu. (Nav. prema:
Montague Summers, The Vampire in Europe (1929),
Bracken Books, London, 1996) Ovi austrijski izveštaji značajni su zbog toga što
su bili su prvi koji su na Zapad preneli srpsku reč "vampir", koja
se, kroz brojne prevode ovog teksta na francuski i engleski, brzo proširila
Evropom.
O svemu ovome
možete se obavestiti u dokumentarnom programu MISTERIJE SRBIJE posvećenom "Savinoj družini" (OVDE!),
a ja ću samo još jednom, zbog tvrdoglavih, ponoviti da Sava Savanović nije PRVI
srpski vampir, nego "samo" – NAJPOZNATIJI. Zašto? Zato što su usmene
priče jedno, nemačke novine od pre skoro četiri veka drugo, a pripovetke
poznatih pisaca i filmovi poznatih reditelja nešto treće, pa prema tome –
Kisiljevo i Pera Blagojević tek treba da porade na svom marketingu. Do tada, i
do mog (neizbežnog!) odlaska u to mesto, evo kako je protekla moja poseta Zarožju.
Na nju se,
naravno, odavno spremam, ali tek sada su se sklopile sve potrebne kockice da se
to uradi kako valja i priliči. Pozvan sam da se, kao stručni konsultant i special guest star, pridružim timu koji
su činili više nego prikladno nazvani vozač-snimatelj-reditelj Strahinja (I kid you not!) i moj dragi
prijatelj, pisac i antropolog, Marko
Pišev. (PS: Fotke u ovom postu sa CultOfGhoul
žigom su originalne i ekskluzivne, a ostale, bez žiga, skinute su sa interneta.
Odabrao sam nekoliko njih koje prikazuju Savinu vodenicu iz doba pre nego što
se krov urušio.)
U subotu uoči
puta Marko i ja smo prvo overili odlični meta-horor BERBERIAN
SOUND STUDIO na Festivalu Autorskog Filma, a posle
toga se sa nekom manje-više hororičnom družinom zapili na jednom prijatnom,
mirnom etno mestu, udobno zavučenom i sklonjenom od beogradske dizelaške vreve.
Uz crno vino i sitne duvan-čvarke (sic!) koje sam mudro poneo sa sobom,
vilenili smo do oko dva po ponoći (čvarci su iščezli mnogo ranije), kada sam
ja, kao najodgovorniji, insistirao da pođemo domu, imajući u vidu plan da se na
put krene već u 05h ujutru (!!!), te stoga ne bi bilo zgoreg
malo i zažmuriti, a možda i odremati, pre dugog i zahtevnog putešestvija! Trećem
članu tima, Strahinji (koji je tad mudro dremao) poslali smo poruku da je bolje
da ipak dođe po nas u 06, što nam je
u krajnjem saldu dalo stratešku prednost od ciglih dva i po sata čistog sna tog
jutra, pre nego što smo seli u njegov auto i krenuli Savi u pohode. Na slici: Marko Pišev.
Naravno, naši
mladi organizmi, očeličeni svakojakim hororima, glatko su prešli preko ovog
iživljavanja i deprivacije sna, i posle nešto malo jutarnjeg prozevanja brzo
smo zaboravili na to da jedva da smo oka sklopili prethodne noći. Jutro je bilo
kao poručeno za naš hororični naum: izmaglica je, kad smo izašli iz velegrada i
krenuli Ibarskom magistralom put Valjeva, prerasla u maglu, a naročito od
Lajkovca u gotski doom & gloom
zavila puste livade i ogolela stabla.
Uz zvuke Radio Kosmosa iz dalekog svemira, moje ghoulish oko zapažalo je
natpise kraj puta, kao što je "Zagrobne usluge" (dakle, ne pogrebne,
nego zagrobne!) i u memoriju urezivalo bizarne nazive mesta kraj kojih smo
prolazili: Rubibreza, Nepričava (iz
one dečje serije!), Ćelije, Popučke,
reka Krivošija, manastir Pustinja... Sve su to bili znaci da smo
na pravom putu – putu ka mestu Primarne
Scene srpskog horora!
Ja sam, čak,
tražio da slušamo isključivo crkvenjački radio na čije smo talase naišli,
voljan da se prigodnim religioznim (pravoslavnim) pesmama psihički spremim za
susret sa arhi-vampirom, ali moji saputnici su me nadglasali. Vozač je čak
insistirao da će početi da bljuje ako čuje još jedan ton bogougodnih melodija,
pa sam bio prinuđen da se priklonim bezbednosti u saobraćaju. Naročito po toj
magli... Serpentine i "lakat-krivine" su nas dočekale u brdima,
horori, nadomak sela. Ipak je to put sa
mnogo uzvičnika, i kao takav nije za zezanje.
Ni GPS ni
Google Maps nisu nam davali 100% sigurnosti, pa uz mnogo opreza, ali srećom bez
lutanja, uspesmo da lociramo skretanje prema selu Zarožje – mada, toliki smo
slepci da smo u dolasku uspeli da ne zapazimo (relativno skromni) bilbord sa
slike, i kraj njega se slikali tek kad smo sve obavili, u povratku. Na donjoj slici: Strahinja i Sava!
Kad smo
prišli selu počela je da rominja sitna kišica, što nas je donekle uplašilo da
će nam vreme pokvariti planove. Naime, alibi za ovu ekskurziju bilo je snimanje
kratkog dokumentarnog filma za jednu novu Bg televiziju. Ovaj dolazak smo
planirali nekoliko nedelja ranije, PRE nego što je pukla kretenska halabuka
koju su pojedini strani mediji ko zna otkud sročili i preneli. Naime, verovatno
znate da je čitav niz stranih glasila, od tabloida do uglednih dnevnika,
izvestio su da su tupavi Srbi, odnosno opštinske vlasti u Zarožju, proglasili
neku vrstu vanrednog stanja, podigli stanje pripravnosti na viši nivo i
upozorili stanovništvo da se pripazi vampira, zato što se srušio krov Savine
vodenice.
Evo samo
delića tih budalaština koje su se baš u danima pred naš put prepisivale iz
jednog u drugo glasilo, sa vrlo malo proveravanja fakata ili dodavanja nekog
researcha: uglavnom se radi o copy-paste "vestima" sa neznatnim
količinama sopstvene šminke:
Get your garlic,
crosses and stakes ready: a bloodsucking vampire is on the loose. Or so say
villagers in the tiny western Serbian hamlet of Zarozje...
A local
council warned villagers to put garlic in their pockets and place wooden
crosses in their rooms to ward off vampires, although it appeared designed more
to attract visitors to the impoverished region bordering Bosnia.
Many of the
villagers are aware that Sava Savanovic, Serbia's most famous vampire, is a
fairy tale. Still, they say, better to take it seriously than risk succumbing
to the vampire's fangs.
Residents of a
remote Serbian village at the border with Bosnia were advised by local
authorities to carry constantly in their pocket garlic, put wooden crosses in
homes and arm themselves with stakes to defend the spirit of Sava Savanovic, a
vampire as famous for Serbia as Dracula for Romania.
Village’s
mayor Miodrag Vujetic said: “People are terrified, everyone knows the legend of
vampire Sava Savanovic who, we fear, is now homeless and looking for somewhere
else and possibly other victims. We are all scared.”
Richard Sugg,
a lecturer in Renaissance Studies at the U.K.’s University of Durham and an
expert on the vampire legends, said the fear could be very real. Stress can
bring on nightmares, which makes people’s feelings of dread even worse.
"The
tourists think it is fun - and the Serbian locals think it’s terrifying,"
he said.
A
evo ga i jedan od niza inostranih video priloga koje možete videti na Jutjubu:
E, a kad su
već stranci digli toliku dževu, priča o Savi je vaskrsnuta i u domaćim smešnim
izgovorima za medije, pa je tako B92 poslao svoju ekipu u Zarožje da snimi
kraći prilog o ovome, koji možete videti ovde:
Fama je bila
tolika da je čak i onaj Amidžić, koji se proslavio glumeći (?) retarda, došao
da tu snimi prilog za svoj Pink SHOW. Štaviše, baš njega smo sreli po izlasku
iz vodenice, tog istog dana – ali da ne idem preko reda, nego sve kako priliči,
od početka...
Dakle, u
sledećem nastavku biće opisano kako smo se proveli u Zarožju, kako su nas
primili meštani, šta smo videli u vodenici i oko nje, u kom obličju nam se
ukazao Sava Savanović, ima li kakve istine u navodima stranih i domaćih medija,
itd. Ostanite uz KULT za ekskluzivni, autentični i jedini 100% istiniti
slikoviti izveštaj iz kolevke srpskog horora!!!
---NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU!---