BLIND ALLEY (2011)

**(*)   

3-

            Ovaj španski horor neće se naročito dopasti publici konvencionalnih prohteva (mislim tu i na one koji u okviru žanra očekuju strogo poštovanje konvencija), ali meni je prijao tokom većeg dela svog trajanja. Njegovi kvaliteti su, istina, kao i većina postojećih u hororima novog milenijuma, RETRO-prirode.

Odnosno, ono što u njemu valja, valja zato što nas podseća na nešto što je valjalo pre 20, 30 i više godina, a ne zato što je sam po sebi naročito originalan i svež, ili što će ga se neko sećati i za 10, a kamoli za 30 godina, i referisati tada na njega. Znači, BLIND ALLEY je napadno derivativan film, i ako ste u stanju da se pomirite s tim, i da uživate u kvalitetnoj reminiscenciji na minula vremena koju pruža – vredan je bar jednog gledanja.

Koncept je toliko minimalistički da neodoljivo podseća na kratki, pa čak i studentski film nasilno razvučen do mere dugometražnog, a i to jedva (sasve obe dugačke špice sve to traje samo 76 minuta).

Slatka devojčica-modelsica zaglavi iza ponoći u perionici, uoči važne audicije, ali tu kreće niz dešavanja u kojima se njen život nađe u opasnosti – da li zbog zloslutnog beskućnika, da li zbog zgodnog frajera koji priskoči upomoć, da li zbog ženske koja im se pridruži pred kraj… ne bih da otkrivam, jer ima ovde nekoliko twistova, i zbog njih ni u ludilu ne pomišljajte da gledate trejler, jer on vam otkriva mnogo više nego što je pametno.

Uglavnom, imamo igru mačke i miša (mačaka i miša? mačaka i miševa? mačke i miševa? ali ko je ko ovde?) između svedenog broja likova na jednom ograničenom prostoru – sve se dešava u toj perionici i slepoj uličici oko nje, tokom par sati jedne te iste noći. 

Aristotel bi čestitao na ovakvom jedinstvu mesta, vremena i radnje, a ja čestitam pre svega na izvanredno rekreiranom ugođaju italo-horora iz vremena kada su ovi bili besmisleni, ali su bar bili slikani i režirani fantastično.

Pa zato ovde imamo vrhunsku fotografiju, monohromatske kadrove, mnogo crvene i plave farbe (odnosno filtera), mnogo kadrova virenja kroz prozore, kroz roletne, kroz razna vrata, procepe, ključaonice, pa čak i split-screena, tog (meni odvajkada mrskog) postupka kojeg se danas izgleda još samo living-in-the-past de Palma seća i primenjuje ga.

Takođe, ne zaboravimo, vintage italo horori su imali prepičke u glavnim ulogama, a tu nam je ovaj Španac još verniji tradiciji! Glavna glumica, Ana de Armas, nešto je najseksi što sam u hororu video još od… uh, verovatno još od one plavušice (Sara Paxton) iz INNKEEPERS. S tim što je ova i mlađa i lepša. 

Istina, njeno zanimanje (model), njena predstojeća audicija, pa čak i preteći pozivi bivšeg dečka, kako ispadne na kraju – nemaju ama baš ni najblaže veze sa zapletom, a naklapanja oko toga izgleda da služe samo da popune ionako tanku minutažu. 

Umesto pay-offa tih (lažnih) nagoveštaja, tj. umesto da ispadne da se na nju, preko proxija, okomila konkurentkinja-manekenka, ili taj stalker što je gnjavi telefonom, ispadne da joj noć zagorčava neko ili nešto sasvim drugačije – i tu ima ogroman twist niotkuda koji vam neću spojlovati, ali ću reći samo da a) donosi previše veliki skok u drugi (pod)žanr, i b) da ima još manje smisla od onoga što mu je prethodilo (bez obzira što zahvaljujući njemu dobijamo malo odličnih efekata maske).

Dakle, ako tražite dobru priču, to ovde nećete naći; zaplet, takav kakav je, služi samo za stilske egzibicije (ali kakve!) i za što više kadrova sa lepom Anom, koju bismo mogli posmatrati i kako 76 minuta sedi u čekaonici kod ginekologa, a kamoli u filmu u kome se ponešto, uglavnom zabavno, stalno događa.

Saspens je sasvim solidan, ima tu baš zabavnih momenata u prvoj polovini, kad je još uvek nejasno u kom to sve pravcu ide, i kad svaka replika, svaki pogled ili pokret nose višestruke konotacije i kad se ne zna da li gledamo flert ili omamljivanje pred ždranje, da li će da bude UBI' il' POLJUBI…

U ovu MRAČNU ULIČICU zakoračite oprezno, ne očekujući da će vas odvesti bogzna gde, ali isto tako ne obraćajte pažnju na kojekakva upozorenja na netu iz kojih ovo deluje kao mnogo gori film nego što jeste. Meni je šetnja ovom ulicom bila prijatna, i na osnovu pokazanoga, nadam se da ću nove radove ovog reditelja, ovog direktora fotografije i ove curice i dalje imati prilike da pratim.