U ZNAKU VAMPIRA: Muške priče o krvopijama

Priredio Goran Skrobonja

PALADIN, Beograd, 2012

460+ strana  

            Prošlo je pola godine od izlaska ove obimne antologije (podeljene u dva toma: muški i ženski, prema polu autora) i tri meseca otkako sam je pročitao. Najzad sam se nakanio da napišem koju o njoj, ne zato što je loša – daleko bilo, zapravo je bolja od svih dosadašnjih Skrobonjinih antologija – nego zato što je početak godine bio zatrpan novim filmovima vrednim osvrta, pa godišnjim listama, pregledima, najavama i drugim prigodama koje su zahtevale brzo reagovanje, dok ova proza, ako išta valja – mora da valja za večnost, i nema razloga za žurbu.

            Možda je i bolje što mi je knjiga malko "odstojala", jer sad neću (bar se nadam!) biti onako opširan kako mi neki zameraju, nego ću probati što konciznije, i bez zalaženja u sitna crevca, da pružim pregled sadržaja ove zbirke.

            Uopšteno gledano, muška zbirka je prirodno, kako muškoj i priliči, mišićavija, krupnija, jača od ženske. Ima tu oko 460 strana teksta, i barem polovina toga je iznad proseka ili tu negde. Priče su nešto zanimljivije, čitljivije, sa manje gnjavaže nego ranije, sa više vrednih momenata koji olakšavaju probijanje kroz njih. Jednoj sam, čak, dao desetku, čime ne pamtim da je neko dosad bio pošastvovan u ovim antologijama; s druge strane, nema ocena manjih od 4- što je krupan napredak u odnosu na ranije (gde je bilo i jedinica, i dvojki...). Istina, nalaze se ovde dve priče koje uopšte nisam uspeo da se nateram da pročitam, ali čak ni one ne kvare bitnije prosek...

            Vampiri su ofucana tema, meni izrazito nezanimljiva, barem u njenom standardnom izdanju (zato i "vampir" u mojoj priči nije tipičan vampir). Ako imamo u vidu koliko je to otrcana tema, tim je veći uspeh zapaziti da su autori uglavnom solidno odgovorili na nju i, zajednički, proizveli prilično jaku zbirku.

            Začudo, s obzirom na suštinsku povezanost krvopija sa erotikom i seksom, moram zapaziti da su autori, barem ovi muški, pružili zaprepašćujuće čedne i pitome pričice: ne samo što tu ima vrlo malo karanja i taslačenja, nego je i vođenje ljubavi praktično nepostojeće, sem u jednom ili dva primera. Nadam se da su autorke bile bezobraznije, tj. smelije u istraživanju vampirskih potencijala za svakojaka sisanja i razmene telesnih tečnosti... Slično važi i za šikljanje krvi: ovoliko anemije i beskrvnosti u obradi tematike koja zahteva da krv pljušti na sve strane i da se s njom svašta nešto maštovito hororično radi zaista je fantastika po sebi! Nemrem bolivit da je dobrom delu današnjeg who's who srpske fantastike nelagodno, neprijatno da se bave vampirima, kao da ne znaju šta bi s njima... Niti ih jebu, niti ih kolju, nego sve nešto pipavo, polagano, fino, u rukavicama, s pincetama, izdaleka, metaforično, epizodično, u senci...

            Začudo br. 2: ako se ima na umu koliko se kurčimo da su baš Srbi izmislili i celom svetu podarili reč VAMPIR ("reč koja odjekuje", kako reče i svoju priču naslovi Skrobonja, pre par decenija, baš tim povodom), pa još ako se setimo koliko je u našem kolektivnom (ne)svesnom prisutna legenda o Savi Savanoviću i koliki kultni status ima LEPTIRICA, prilično iznenađuje (?) otkriće da je etno momenat u knjizi s ovom tematikom prisutan samo u prve dve priče (ajde, donekle i u trećoj), dok preostali autori uglavnom pišu o vampirima preslikanim iz američkih filmića i stripića, sa manje ili više uspeha transplantiranim na trulo tkivo leša zvanog Srbija. Ovo nije kritika, nego samo opservacija; uostalom, i za moju priču neki kažu da sledi tu trajektoriju (stranjci nakalemljeni na srbstvo) mada bih ja rekao da je ona ipak dublje i suštinskije srpska od nekih koje koketiraju sa implicitnim srpskim nacionalizmom i eskapističkim fantazijama o "zlatnom dobu" i izgubljenoj srpskoj slavi s početka veka...

            Evo, dakle, kratkog osvrta na priče iz ove knjižurine, po redosledu kojim se nalaze u sadržaju, praćene mojim ocenama u rasponu od 1 (nečitljiva grozota) preko 5 (čitljivo, ali zaboravljivo i nebitno) do 10 (antologijsko remek-delo za višestruko meraklijsko uživanje).

Miomir Petrović: Vidosava

= 6+

            Jedini, ali krupan i nezaobilazan, problem ove folklorne, vrlo pismene i atmosferične pripovesti, jeste to što se radi o fragmentu, tj. prvom poglavlju planiranog romana, pa je stoga o ovom tekstu nemoguće suditi kao o priči, jer ništa nam tu nije ispričano: samo smo uvedeni i zagolicani. Taj koktizing je, istina, obavljen solidno, tako da ću knjigu koja iz ovoga bude izrasla svakako rado čitati.

Vasa Pavković: Vampirdžija

= 4-

            Pavković je u prethodnim zbirkama potpisivao nečitljive, vrlo slabe pričuljke. Ova mu je nešto bolja, ali ne zato što se on izveštio kao pisac nego zato što najbolje delove priče nije ni napisao on, nego daleko bolji pripovedač: narod. Da, Vasa je ovde vrlo ziheraški skrpio pačvork od nekoliko epizoda prepisanih iz klasične studije dr Tihomira Đorđevića o verovanjima u vampire u našim krajevima, i samo ih povezao u jedan usiljen okvir, kao da su se sve te anegdote desile jednom te istom lovcu na vampire kroz vekove. Ko nije čitao pomenutu knjigu O VAMPIRU ovo će mu sve delovati svežije i originalnije. Odnosno, ako poveruje da je Vasa sve ove "avanture" smislio i iz glave napisao, a ne prepisao iz te studije, i "priča" će mu biti zabavnija, mada njen okvir i dalje ostaje klimav. Nešto slično je svojevremeno uradio Skrobonja u već pomenutoj priči - "Reč koja odjekuje", koja je i sama ne mnogo više od tek neznatno fikcijski obrađene non-fiction (?) storije o čuvenom vampirskom slučaju u Srbiji s početka 18. veka koji je preko Austro-Ugara dospeo u EU, samo što je to ipak bilo čvršće i smislenije, ubedljivije utkano u pripovedačko tkivo (ili, srpski rečeno – to više liči na PRIČU od ovoga).

Ilija Bakić: Kameno saće

= 10

            E, ovo je već masterpis. Ako jednog dana budem priređivao antologiju najboljih srpskih horor priča svih vremena, nemam sumnje da će se ova naći u tom izboru. Ova, ili neka druga iz ciklusa o ovom istom junaku, jer čujem da ih (zasad) ima ukupno tri; dve su još uvek neobjavljene. Uživao sam u svakoj rečenici, svakom pasusu ove majstorski izvedene, atmosferične, pametne, originalne priče (tj. novele, na 40 strana). Alhemičari, biblioteke, starostavni spisi, ruinirani zamkovi Srbije u kasnom srednjem veku, zapravo, na pragu prosvetiteljstva, ali ne baš, pošto i ono kao i sve drugo u Srbiji malkice kasni... A sve je opisano živim, sočnim, blago arhaičnim jezikom koji opipljivom čini atmosferu minulog doba i daje dozu autentičnosti kakva se retko viđa, a naročito u jednom "period piece"-u. Možda tu ima malkice zapletu-nesvrhovitog (ne)dešavanja, ali čak i to je oprostivo kad je napisano ovako lepim, evokativnim jezikom. Ukratko, ovo je književni ekvivalent Avatijevog ARCANO INCANTATORE, i ja ovome ne mogu dati veći kompliment od toga. Ilija Bakić je održao lekciju!

Vule Žurić: Tajna crvenog zamka

= 6-

            Sreli se Tito, Nazor, Kurt Valdhajm i vampiri u jednom hrvatskom zamku za vreme Drugog svetskog rata i... i? I ništa. Ništa naročito. Pitak, tečan, čitljiv, mlako zabavan (zbog premise) ali u suštini isprazan vic bez poente.

Srđan Srdić: Golem

= ?

            Pucajte, ali ja ovo nisam uspeo da pročitam! Kad bi me neko plaćao za sve ovo, stegao bih zube i bio profesionalac: ali pošto ovo pišem za blog, za svoju dušu (i one koje ona zanima) mogu valjda sebi dopustiti da, ipak, ne napinjem svoje ganglije tekstovima koji su ovoliko user unfriendly! Pokušao sam, trudio se neko vreme, ali ne vredi: ova cigletina nabijenih apstraktnih napornih rečenica bez ikakvih pasusa ubila me je pre kraja prve strane, a to vam kaže neko ko se do imbecilnosti divi Tomasu Bernhardu! Dakle, nije stvar u tome da ovde nema pasusa no samo rečenica rečenicu stiže; stvar je u tome da su te nagomilane rečenice bez ritma, bez lepote, bez duha, naporne... Znači: ako me neko plati, pročitaću i stručno iskritikovati; do tada, ja se izvinjavam, al' duša mi potpuno besplatno neće u ovo, pa bog! Zašto bih joj nanosio bol nizašta?

Zoran Pešić Sigma: Glad

= 5+

            Još jedan kolaž Sigminih poetskih fragmenata, u načelu SF pripadnosti, ali krajnje eliptičnih, bez primetne poente u krajnjem zbiru svojih iscepkanosti – i bez vidljivog vampira. Nije to neprijatno dok traje – a, srećom, traje kratko, manje od 10 strana, kao neka pesmica u prozi čija vam poenta izmiče, ali bar ima lepih slika, pa makar se one i ne rimovale.

Oto Oltvanji: Stotinu sukanja krvari

= 5-

            Suknje krvare a Oto se i dalje napinje da američki palp preseli u Srbiju ali tako da to ne zvuči kao prevedena, nego domaća proza. Uspeh je polovičan, a involvement, kao i obično kod ovog pisca, na izrazito niskim granama zbog previše napadnog fejkeraja. Zamislite velike modne kuće u umirućoj SFRJ koje vode pravi špijunski rat oko najnovije modne kolekcije; zamislite palp mafijaše u tom biznisu; zamislite suviše pismenog i suviše pronicljivog junaka za ulogu trećerazrednog tabolidnog piskarala; zamislite redove kao što su: "Suzu sam na kraju pustio i ja. Bilo je moćno. Bilo je potresno. Bilo je samo taj jedan put" (str. 139). Zamislite jedva-zanimljivu priču sa kulminacijom toliko opskurantski napisanom da nije jasno ni šta se tu zapravo događa, a ni zašto se baš to događa, a još manje zašto bi nas za to bilo briga... samo nemojte da zamišljate stotinu sukanja kako krvari... jer to bi već bilo previše.

Filip Rogović: Pesma krvi

= 4+

            Kao i kod mnogih drugih priča u ovoj zbirci, i ovde su delovi koji nemaju veze s vampirima bolji, zabavniji, prirodniji – ali kad dođe stani-pani odgovoriti na postavljeni zadatak, autor kao da nema šta da nam kaže o vampirima, pa ih manje-više smandrlja, kad se baš mora. Dakle, slika srpske bede i gacanja kroz trivijalnosti i borbu za opstanak – kroz priču o radniku u jednoj prodavnici brze hrane u propadanju pod reketom sitnih mafijaša – barem zamiriše na nešto proživljeno, domaće, prepoznatljivo, a ne na fejk prepis američkih roto romana; a onda BAM! palp udari još jače kad čitanje jedne pesme (!) glavnog nejunaka pretvori u vampira, što ovaj smesta iskoristi da dođe glave kriminalcu što ga smara. Zašto baš pesma? Kako pesma? What the fuck vampirizacija pesmom?! Eto tako, originalno je: niko dosad to još nije napisao. Šta je sledeća "originalnost": čovek koji postaje vampir otvarajući konzervu sardina? Kupujući luk na pijaci? Gledajući desetu reprizu Boljeg života? U svakom slučaju, ako očekujete neku elaboraciju, ili barem opservaciju vezanu za "vampirizam" umetnosti, stvaralaštva, poezije... za muze što nesrećnim pesnicima ispijaju krv... – potražite to negde drugde.

Đorđe Bajić: Crna zvezda

= ?

           Bajićeva sklonost oveštalim i prozaičnim frazama i ofucalim motivima meni je nepremostiva prepreka, a konkretni pristup u ovoj glomaznoj noveli, sa liciderskom šotrijanskom fantazi-"Srbijom" između dva svetska rata dodatno me odbijao, tako da ovo nisam pročitao dalje od prve strane (od ukupno 30!). Za novce bih se na to još nekako i naterao, ali za dž – nema šanse. Pa ko ima srce toliko tvrdo (i još vremena za bacanje) da čita ovako jednostavne, prozaične rečenice kao iz neke pričice iz TIK-TAKA?

Dejan Ognjanović: Niotkuda

= !

           Moj subjektivni ponos na ovu priču samo je moja stvar. Umesto da ja pišem o njoj, evo šta kaže objektivni kritičar, Uroš Smiljanić, u svom osvrtu na ovu zbirku iz EMITORA 483, pa tako i na ovu moju Barkerijadu:

"Ognjanović, pak, svoju priču smešta u Srbiju sadašnjosti a u njoj caruju beda, materijalna i duhovna, oportunizam, korupcija i kontrast je, naravno ogroman! I dopustiću sebi da kažem i – potreban. Idealizovana bolja prošlost sa jedne strane i destilovana mučnina koju izaziva nikad (mislimo mi) gora sadašnjost sa druge, smeštaju se u pravi kontekst tek jedna naspram druge.

Ognjanović ovom prilikom ponovo uspeva da svoju ljubav ka američkim žanrovskim tropima prilično dobro transformiše u ubedljive lokalne slike. Stereotipni hajvej motel u američkoj pustinji ovde je pretvoren u motel “Romantika” negde na autoputu Beograd-Niš a likovi koji se oko njega muvaju su iako nesumnjivo američki u osnovi, dovoljno domaći da im verujemo. Sama radnja priče je brutalna i krvava, dobar primer mizoginog horora koji se fokusira na detalje da bi napravio svoje poente i radi posao u kontekstu te neke Srbije u koju je smešten. Pritom ne mislim da sugerišem da je i autor mizogin, već da su motivi takvi kakvi su nepraštajući, prepoznatljivi i, ako ne karakteristični samo za Srbiju, a ono bar sasvim prihvatljivi u kontekstu iste. Nema ovde neke “šire” rasprave o “zašto” i “dokle” i tako to, ali ovo je priča kojoj je cilj, reklo bi se, pre svega da efikasno uplaši i zgadi, kako na visceralnom tako i na socijalnom nivou i ona to i postiže. Molim lepo."
 Uroš je obično pronicljiv kritičar, ali moram reći da mu je ovo sa navodnim mizoginim elementima u ovoj priči promašeno; zapravo, ovo je jedna od mojih najfeminističkijih priča do sada.

Marijan Cvetanović: Kosovski faktor

= 5

            Pozdravljam pokušaj da se glavni grad južne srpske pokrajine tematizuje i čak upotrebi kao glavni junak horor priče: ima ovde nešto malo simpatične zlokobne atmosfere postapokaliptične Prištine naprasno (kako? zašto? otkud?) u vlasti vampira, ali previše je proizvoljnosti u ovom zapletu da bi se olako ignorisale, a i stil je rogobatniji nego što se može olako oprostiti. 

Pre svega, ispade da je cela Priština opustela i zaražena (preko noći?), a o tome NIKO, pa ni ovaj naš junak-muzikant i bivši srpski narko-diler u službi narko-šiptara ništa ne zna. Nije bilo na vestima? Nije bilo na internetu, na Fejsbuku, Tviteru…? Grdni stranci što sad haraju Prištinom nisu ništa primetili, na njihovo odsustvo (uključujući američke vojnike!) niko ne reaguje, a najbezveznije - čak i Niš-expres i dalje vozi redovno u opustelo apokaliptično zaraženi grad i iz njega kao da je sve biznis ez južual? Jes' da vozači autobusa nisu naročito obdareni pameću, ali svejedno, kako je logistički uopšte moguće da se dovezu busom u opustošeni grad i ne primete nikakvu razliku? Kako dođoše na bus-stanicu i ne primetiše da nema putnika? A šta je sa dispečerima i drugim osobljem na stanici? Kako u ovom kontekstu šofer uspeva da ignoriše ovoliku rupetinu u zapletu kad bi mu ceo autobus mogao upasti u nju?!

U svetlu te jame (sic!), zvučaće kao cepidlačenje pitanje da li je droga, umotana u novine, celih 10 godina kasnije još uvek dobra za bilo šta i vredna gnjavaže? Sumnjam. Ili: čemu ona "erotska" kulminacija – zašto ga teraju da se skida pred vampiricom, zašto se ona skida – ako se na to istog časa kad se skinuo ZABORAVI, i pređe se na obično kockanje (i to ne-erotično; ništa poker u skidanje!)? Zatim, ne znam zašto bi vozač Ni-expresa uopšte govorio šiptarski? Zašto bi Ni-expres u ovom konkretnom zapletu, gde se govori o šiptarskim vampirima, bio nekakav simbol zla i zaraze, i naravno – zašto oni I DALJE VOZE, I KOGA VOZE, u tom očigledno opustelom gradu???

         Nevezano za logičke rupe koje sam naveo, i ovde ima obilje totalno nepotrebnih prideva, bombastičnih fraza ("srce mi tahikardično štuca u sablasnom valceru"), suvišnih epiteta i preterivanja koja baš ŠTRČE ("Doputovao sam u smiraj dana, taman na vreme da propratim umiranje oštrog zimskog sunca sa čeljustima bele ajkule") iz inače sasvim pitkog texta kome takvi jaki začini ne trebaju, a ovako ga nepotrebno opterećuju i približavaju amaterizmu.

--- Nastavak (i kraj) u idućem broju---