PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić

Laguna, 2013
330 strana

 PEŠČANA HRONIKA je horor roman. To je prvo što želim da naglasim, tim pre što se to verovatno neće previše isticati (ili neće uopšte) u Laguninim najavama i na promocijama. Dakle, nije ovo ni slipstrim, ni istorijska persiflaža, ni urbani ni krimi ni triler ni ne znam šta – nego čist, fin horor roman. Možda i previše fin... ali ipak, horor.

            Zašto ovo naglašavam? Zato što se Goran Skrobonja odavno manuo horora i našao zlatnu koku u kvazi-alter-istorijskim palp fikcijama sa špijunsko-avanturističko-fantastično-akcionim i karate fazonima; zato što Ota Oltvanjija više zanimaju pokušaji da nakalemi američki noir krimi triler sa manje-više horora u Srbiju (za sada bez većeg uspeha) negoli strava i užas; zato što je nedavni horor roman Darka Tuševljakovića SENKA NAŠE ŽELJE bio toliki promašaj da su mi bila potrebna tri nastavka da se pozabavim svime što u njemu ne valja (vidi OVDE, OVDE i OVDE); zato što je poslednji put kad je nešto domaće zasmrdelo na horor – to zapravo bio bizaran ANTI-HOROR, tj. avanturističko-fantastični latino-magijski-nerealistični triler OGLEDALO ZA VAMPIRA Adrijana Sarajlije (i za njega mi je trebalo tri nastavka, s tim što sam se smorio u procesu, i treći nikad nisam dovršio dalje od nekih skica; prva dva dela toga imate OVDE i OVDE).

            Horor u domaćoj prozi još uvek tavori i živucka u kratkim pričama, gde se može naći i poneki biser (videti Skrobonjine antologije za relevantne uzorke novijeg datuma; usput, Zelićeve su priče u njima bile u samom vrhu ponude), ali horor romani su užasno retki, a još su ređi iole uspešni. Uostalom, horor je inherentno pogodniji za formu priče ili novele, a roman je u ovom žanru, uopšteno gledano, užasno teška stvar za odraditi bez greške, ili sa prihvatljivom dozom grešnosti. A pošto kod nas ionako nema nekog jačeg tržišta za tu vrstu proze – logično je da malo ko ima dovoljno snage, hrabrosti, ludila i umeća da uopšte sedne i napiše horor storiju na kojih 200-300 strana. Tim pre Zelićev roman zaslužuje pažnju i pohvalu već samom činjenicom što postoji, ali i time što je – uz sve zamerke koje ću dole izneti – to još uvek sasvim respektabilan pokušaj, sa značajnim kvalitetima.

            Da ne bih i od ovoga napravio serijal od bar tri nastavka, pokušaću da ovog puta budem sažetiji i da suštinu smestim u "samo" jedan malkice duži tekst. Nažalost, pošto se neke zamerke koje imam na roman tiču njegovog završetka i razrešenja, moraću da se bavim i SPOJLERIMA, ali oni će biti uredno označeni tj. skriveni crnim slovima na crnoj pozadini, kako ne bih kvario čitanje onima koji još nisu uzeli knjigu u šake, a to planiraju.

            ZAPLET 

1947-48: Ima neka tajna na gradilištu, u močvarama iz kojih će da iznikne Novi Beograd. Pet pionira na toj radnoj akciji nanjušiće nešto mutno oko tajanstvene jame na kojoj odabrani drugovi rade samo noću...

1998-99: Ilija, bivši bezbednjak, sada dezerter, krije se sa sinčićem Lazarom (Lakijem) na Novom Beogradu (žena mu umrla). Klinac na igralištu stiče drugare koji možda nisu baš sasvim živi, i izgleda da ga žele privući sebi, da se igraju zauvek i zauvek... ("Danny, come with us...") Sve se vrti oko bazenčića s peskom koji je, kako se čini, sagrađen iznad one jame iz 1945. Šta je u jami? Šta hoće mrtvi pioniri? Da li će Ilija da se spanđa sa komšikom čija je curica u komi? Da li će da spase sina iz kandži nemrtvih pionira? Da li će NATO bombardovanje koje se zbiva paralelno sa svim tim da nadjača ove horore? Saznaćete to do 330-te strane romana!

KRITIKA

ŠTA JE DOBRO?

- Lako se čita, zanimljivo je i dinamično kako se i očekuje od popularne proze sa blagim tematskim ali ne i stilskim pretenzijama na nešto više. Tekst je iseckan na kratka poglavlja, sa mnogo epizoda, podzapleta, flešbekova, skakanja s jednog na drugo mesto i vreme, što doprinosi dinamici. Jezik je jednostavan, funkcionalan, svrsi služeći, i blaženo lišen nakaradnih egzibicija sa rogobatnim metaforama i poređenjima. Zelićev jezik služi da ispriča priču na pregledan, dramatičan i upečatljiv način, i to uglavnom uspeva.

- Premisa je intrigantna i izneta sa dovoljnom dozom misterije da sve do kraja nije predvidivo šta je tu posredi. Istina, nepredvidivost je donekle ostvarena i time što pravi uzrok dešavanja, tj. koren natprirodnih problema, nije čak ni nagovešten pre finalnih stranica...

- Povezanost sa istorijskim događajima, svima znanim iz knjiga i filmova (Drugi svetski rat) odnosno naživo (NATO bombardovanje Srbije), čini zaplet prijemčivijim najširoj publici (onoj koju horor ne samo da ne privlači, nego bi mogao i da je odbije, kad bi znala šta stvarno drži u rukama).

- Za pohvalu je pokušaj da se horor zasnuje na autentično lokalnim motivima i temama, umesto da se silom, veštački transplantuje iz tuđine.

ŠTA JE PROBLEMATIČNO?

- Nisam zadovoljan krajem, raspletom i uopšte razrešenjem misterije i prirode fenomena. Dobrim delom je na delu sličan problem koji sam Zeliću zamerio i u "Otrovnom suncu", priči iz U ZNAKU VAMPIRA – i ovde imamo pretvaranje žrtava u monstrume, što je ovde još problematičnije, i dramaturški i idejno.

- Nije mudro što su natprirodna horor zbitija, sa duhovima zlokobne dece, stavljena naspram realnih horora daleko većih razmera, tokom NATO bombardovanja... U poređenju sa oruđima Imperije Zla koja svakog dana ruše stotine zgrada i na parčiće komadaju desetine ljudi ovi dečji duhčići sumnjive zloće i još sumnjivijih moći blede skoro do nebitnosti: prema mašineriji Novog Fašističkog Poretka oni su, neizbežno, bezubi, jadni, ne-preteći, ne-strašni. To je veliki auto-gol, pre svega žanrovski, jer je pisac podrio temelje željenog horora, relativizovao ga i sveo na nebitnu epizodu usred mnogo većeg i opasnijeg užasa. To je problem i konotativno, jer ne vidim da se time (smeštanjem u 1999.) nešto vredno značenjski dobilo. Paralela Građenje – Rušenje NBg mogla bi biti smislenija da je uopšte bilo nekog krupnijeg razaranja na NBg (tj. među njegovim višespratnicama), ali nešto se ne sećam takvih dešavanja.

- Čak i ako načas nekako apstrahujemo NATO ZLO, i pokušamo da se uplašimo tih detinjih duhova, pisac nam to otežava na još dva načina. Kao prvo, roman sadrži još jednog monstruma, ali realnog, i moćnog: serijski silovatelj spopada žene po liftovima sa špricem navodno zaražene krvi i iživljava se nad njima. Ova krajnje realna pretnja dodatno relativizuje stravu od duhova.

Kao drugo, i sami duhovi nisu prikazani kao naročito zastrašujući, niti moćni. Npr, na str. 228 čujemo:

"Nisu oni tako moćni, znaš. Ne mogu čak ni u kuću da ti uđu ako ih sam ne pozoveš... Milica nije mrtva. u komi je. Nisu uspeli čak ni tako malu devojčicu da privuku sebi."

S jedne strane duhovi koji uz sav napor snaga jedva bace jednu devojčicu u komu, a s druge – nakaza koja sasvim uspešno siluje čitav niz žena + NATO soldateska (!) koja bez ikakvog problema ubija devojčice, dečake i njihove roditelje na sve strane. Matematika je jasna...

Lepo je to što je Zelić pokušao da nam tu duh-decu prikaže sa dozom simpatije (na jednom mestu ih poredi sa "izgubljenim dečacima" iz Petra Pana), ali bojim se da tranzicija od simpatičnih pionira iz prologa u zlokobnu pretnju u ostatku romana nije izvedena vešto ni dramaturški (Zašto baš oni potpadaju pod uticaj Zla? To isto Zlo je, na samom samcitom početku, već progutalo četiri akcijaša: zašto ONI nisu postali duhovi u službi ove prokletinje?) ni žanrovski (simpatija za "monstruma" problematična je zbog proizvoljnosti motivacije kao i zbog modusa operandi, koji se ipak tiče otimanja i ubijanja druge, žive dece - a s tim je malo teže simpatisati).

- Idejno i ideološki je ovo sve konfuzno i problematično na mnogo načina, i nema se utisak da pisac ima jasan odnos prema brojnim krupnim pitanjima koja apsolutno ne može da izbegne niti da se pravi da ona ne postoje, jer ih njegov narativ sam od sebe naprosto priziva. Koja je poenta preslikavanja uspona Titoizma i građenja utopije sa poslednjom godinom Slobizma i totalnim raspadom (ne toliko režima, koji je tih dana zapravo bio ojačan opštenarodnim prkosom NATO ZLU, koliko iole normalnog života, zahvaljujući NATI)? Oba ova diktatora prikazana su u pozitivnom svetlu! U prologu, Tito je iskreno brižan za dobrobit pionira i radnika na akciji. "Mene je prosto srce zaboljelo koliko su jadno izgledali" kaže on, u razgovoru nasamo s jednim poslušnikom, i čak priznaje "mi se maćehinski odnosimo prema njima"! (str. 16) Drug Tito stvarno brine: "ta mi ne smijemo slati našu mladost da gine tamo, kako da kažem, u tom glibu, Batriću!" (str. 18) To kaže isti onaj vrhovni zapovednik koji je nemilosrdno u vodenicu za meso, bez ikakvog smisla i potrebe, poslao "našu mladost" tj. hiljade mladih Srba, na tzv. Sremski front, kada je 30.000 mobilisanih srpskih mladića poslato na 'sremsku klanicu' praktično bez obuke samo par godina pre citiranih srceparajućih Titovih reči. 

Kasnije u romanu, Slobin DB se bez ironijskog odmaka prikazuje kao slavna, neproblematična formacija. Ovde imamo, usred 1999. godine, jednog DB operativca koji kaže: "Treba razmišljati unapred. Obnoviti celu zemlju, pa između ostalog i podići novu službu" (str. 326). Takođe nam se, bez trunke ikakvog odmaka ili svesti o moralnoj dubiozi, ne samo pruža apologija dezertera nego se još, ladno, opravdava i prijateljska selekcija po principu: drugi neka ginu, ali mog prijatelja ću da zaštitim: "Video si kako je bilo, a postalo je mnogo gore kada si otišao. Ginuli smo ko muve. Đavola bih dozvolio da i ti odeš tako uzalud!" (str. 325).

- S ovim je donekle povezana i karakterizacija Ilije, glavnog junaka. Ovaj vrli policajac odluči da POBEGNE iz službe, ne čak ni da da OTKAZ nego baš da DEZERTIRA, kada jednog dana shvati da su ulazna vrata policijske stanice oblepljena plakatima umrlica kolega poginulih na Kosovu! Videvši svoj odraz on shvati da bi uskoro i njegova mogla da se nađe tu, i zato se on naprosto okrene i – ode (videti str. 106; mrzi me da prepisujem i citiram tu podužu, neverovatnu deonicu). Tako počinje njegovo skrivanje sa detetom koje ga odvodi na NBg...

Ja razumem da je piscu za zaplet bio potreban "junak" koji od nečega beži, od svih se skriva, ali – možda je mogao da mu da malo uverljiviju, smisleniju motivaciju, umesto da ga ovako naivno prikaže kao kukavicu, izdajnika i glupaka. Pa šta si mislio, delijo, da je rad u policiji samo med i mleko, tj. prebijanje finih studenata na protestima? A kad treba na Kosovo poći, onda – bežanija? 

- Romska nacionalna manjina je upotrebljena na prilično klišetiziran način (neko stroži možda bi rekao i kultur-rasistički). Ono što su Dobri Crnci u melodramama Stivena Kinga, to su Cigani u horor romanima naših pisaca: setimo se samo one smešne Ciganke-vračare kod Tuševljakovića! I ovde su oni nešto između karikature iz vica, Kusturičinih groteski i duhova-pomagača (deus ex machina) koji uskoče kad zatreba i nestanu isto tako olako, bez traga. Say CHEESE!

Ovo je dodatno problematično zato što se mogla i morala više potcrtati njihova (romska) povezanost sa nacističkim ZLOM koje ovde vaskrsava (u obličju Titovih pionira)! Oni, koji su toliko stradali za vreme Drugog svetskog rata, nisu smeli da budu tako olako svedeni na slikovite polugroteskne statiste iz neke školske predstave.

SLEDE SPOJLERI

– NE ČITAJ OVO PRE NEGO ŠTO PROČITAŠ ROMAN!!!
(selektuj mišem da bi crna slova bila vidljiva)

- Zaplet je SUVIŠE precizno zapleten i raspleten tako da ama baš svaka kukica upadne u ama baš svaku rupicu, sve se razjasni i razreši tako da ama baš sve bude raščišćeno, baš svi krivci budu kažnjeni a baš svi fini budu adekvatno nagrađeni – kao u nekom Diznijevom PG filmu. Znate ono: ko je na početku bio sam, na kraju će imati curu; kome je dete bilo bolesno, na kraju će ozdraviti; ko u startu nije imao posao, na kraju ga ima; ko je bio dobar – ostaje živ na kraju; svako ko nije bio dobar – gine; to važi i za pripadnike manjine (statiste) nad kojima niko neće zaplakati; problematični anti-junak dobija šansu za iskupljenje (žrtvovanje), itsl.

Sve je, maltene, nacrtano, tako da i najnepažljiviji čitalac može da dobije odgovor na baš svako pitanje, i to je dato vrlo eksplicitno: ništa nije ostalo u misteriji, u neodumici, u dilemi, u dvosmislici. Ovo ume da škodi, naročito u hororu, koji kao žanr ne trpi baš ovoliku dozu how convenient svetla i jasnoće i razuma. Gde je ovde pravi mrak, gde je košmar, iracionalno, ono što dovodi u dubiozu, ono unnamable, gde je thing that should not be? Nema! Bauci i babaroge su uredno proterani, a sad uhvatimo se za ruke, pa zagrljeni prema izlasku sunca, happily ever after...

- U kulminaciji romana, Ilija mora da sa sablasnom decom (dobrim pionirima iz prologa koji su posthumno postali zli) igra dečju igru "Care, care, Govedare..." kako bi povratio svog otetog sina! E, ovo već celu stvar dovodi do ivice parodije, odnosno detinjarije. Teško da bi i Stiven King lično uspeo da od te zamisli i te scene napravi nešto efektno tj. nesmešno (mada, ako ćemo realno, i sam Kralj ima mnogo takvih misguided & out of place nekongruentnosti, ali nisu morale baš one da se nekritički prepisuju).

Još gore, sve se okončava pirotehnikom u kojoj Cigani na duhove bacaju amajlije kao bombice, a naši kreću na bazenče s peskom naoružani dinamitom, što uz mnogo šarenih efekata na kraju proizvede vrhunac:

- Lebedeći duh kamiona-gas-komore na kraju ispadne odgovoran za nemrtve pionire i njihove igrarije. Ovo je, ikonografski, prilično cheesy (Zli duh Kamiona za ubijanje! MAXIMUM CHRISTINE OVERDRIVE FROM A BUICK 8 TRUCKS!), a izbor baš toga za koren ovolikog zla deluje pomalo proizvoljno u kontekstu grada koji je na svom tlu imao toliko stratišta i poprišta gnusnih naci gadarija, pa se postavlja pitanje kako to da nisu i sva ona postala "ukleta", nego samo i jedino ovo jedno mesto gde su zakopali taj jedan kamion?!

Tim pre što čak ni na simboličkom planu, kao eventualni predstavnik "tajne" koja je zakopana i zaboravljena pa se sad vraća (klasična horor formula: povratak potisnutog), taj kamion nije srećno odabran, jer takva vozila, sa auspuhom sprovedenim u zadnji deo, za "putnike" (praktično: gasna komora na točkovima), dobro je poznat momenat iz slavne naci istorije: sećam ga se, recimo, iz jednog starog domaćeg filma čiji mi naslov sada izmiče.  

Meni je žao što real life horrors nisu malo ubedljivije i smislenije povezani sa fictional (supernatural) horrors, i što ovi potonji toliko blede u poređenju s onim prvim. Mislim da je Zelić imao ovde potencijala za jedan književniji i idejniji (da ne kažem: polu-mainstream!) roman značajnijih idejnih potencijala; ovako, imamo Titove pionire opsednute nacističkim zlom koji spopadaju Miloševićevu Srbiju usred NATO bombardovanja što može biti simpatično kao neobavezno zezanje, ali se smisao i poenta toga gubi, naročito u storiji sa ovoliko problematičnim glavnim junakom: kukavica, dezerter, nepažljiv suprug (indirektno skrivio ženinu smrt), neodgovoran otac (u prvoj sceni u romanu upoznajemo ga kao budalu koja, sa detetom u autu, jurca kroz semafore i pretiče automobile radi rizičnog manevra "da razveseli dete"!) i mrtvo puvalo koje na vrlo neubedljiv način – čak i kad postane jasno da mu je dete na meti nekakvih onostranih Zala – odluči da ostane na licu mesta za koje su duhovi vezani...

Ipak, čak i takav, ovo je za srpske prilike sasvim pristojan žanrovski (horor!) roman koji će sigurno imati uspeha kod najšire publike. Uostalom, većina čitalaštva, kako žanrovskog tako i onog drugog, neće imati problema sa većinom onoga što sam gore naveo kao zamerke: ponešto neće ni primetiti, a ponešto će naprosto prihvatiti kao (za mene cheesy, a za njih sasvim normalnu) stivenkingovštinu.

Jedno je sigurno, a to su dve stvari (he he):

1) Zelić je pisac u usponu, to je očigledno ako pogledamo njegove ranije priče (u zbirci POSLEDNJA VELIKA AVANTURA), pa ih uporedimo sa značajno boljima u Skrobonjinim antologijama, a onda to sve stavimo naspram ovog u pogledu izvedbe pristojno realizovanog, mada na idejnom planu nedomišljenog romana. Zelić je otvoren i spreman da uči, očigledno je da ozbiljno radi na sebi i svom pisanju, pa zato verujem da ćemo još bolje i ozbiljnije stvari od njega tek čitati.

2) Uspeh ovog romana na tržištu mogao bi da malo šire otškrine vrata hororu, koji se do sada, kod tzv. velikih izdavača, uglavnom plasirao na kašičicu, ili na kvarno (bez pominjanja zlegukih reči "horor", "strava" ili ma šta slično)... Živim za dan kad će neko izvan žanrovskog geta najavljivati neku knjigu kao "roman strave" ili "horor roman" – a još ako ovaj bude stvarno jeziv i zastrašujuć, i-haaa...