izabrana dela

izabrana dela

среда, 04. мај 2011.

SENKA NAŠE ŽELJE - Darko Tuševljaković (2. deo)

u 1. delu ovog texta naveo sam nekoliko desetina citata iz ovog romana, kojima sam ilustrovao probleme knjige vezane, pretežno, za formu, iako se kroz njih, naravno, provlače i mnogo dublji problemi poetike ovog pisca, koji se ne svode samo na njegovo umeće da manje ili više vešto sroči 'pismenu' rečenicu.
            konkretno, ukazao sam na sledeće probleme tuševljakovićevog stila: 1) otužna sklonost ka patetici; 2) bombastične metafore, preterana poređenja i hipertrofirane personifikacije; 3) inkongruentne, neadekvatne, atmosferu-razbijajuće stilske figure i fraze; i 4) bezveznjačke 'životne mudrosti' i smešna naravoučenija.
            nepojmljivo mi je kako neko ko ima iole izgrađen čitalački ukus može da slegne ramenima na ONE rečenice, citirane iz knjige u prethodnom delu texta, i da kaže da mu one ne smetaju, da su okej, da to nije ništa strašno, bože moj, šta fali, itsl. ipak, neću da se ponavljam – svakome ko ima oči, mozak i ukus navedene tuševljakovićeve rečenice govore sasvim dovoljno.
            ipak, samo jedna opaska tim povodom: na forumu koji okuplja one fanove fantastike koje gazda-boban do sada još nije oterao, kao i grdne neke amatere i početnike u pisanju, oglasio se pisac, radmilo anđelković (na forumu: 'scallop'). on je tamo kazao:
            "Darko je najtalentovaniji i najpismeniji među domaćim mladim piscima fantastike i možete da ga mrzite."
            zašto je ovaj sud strašan?
zato što ga potpisuje tamo nekakav 'skalop'? ne.
zato što se iza njega krije autor nekoliko objavljenih romana i zbirki priča (nepoznatih izvan žanrovskog geta – ali nema veze...)? paaa, ne ni to.
strašan je zato što ga potpisuje čovek koji je dugo vremena nekada davno, a onda posle izvesne pauze ponovo u zadnjih nekoliko godina na sebe uzeo da vodi SPISATELJSKU RADIONICU pri klubu 'lazar komarčić', sada u domu omladine.
            taj čovek ocenjuje radove novih, mladih nada, pisaca-početnika koji bi da se ogledaju u fantastici (inače, dokazani je mrzitelj horora, i njegov izraziti nepoznavalac). to je čovek koji će da oceni da li imate spisateljskog dara ili ne. on će da vas posavetuje. on će da vas nauči. on će da vas pohvali – ako mu donesete rečenice kao što su:
"U njenom krilu, na površini jezera od suza, pluta nekoliko sitnih divljih cvetova."
        "Za stolom je vladala tišina, tolika da su viljuške na porcelanu odzvanjale poput orgulja u maloj kuhinjskoj katedrali."
"U daljini, usamljeni grom zvučao je kao beskućnik koji iskašljava sinoćnji vinjak."
"Oblaci su se nadvijali nad zemljom poput zuba punih karijesa iznad otežalog jezika."
"Sledio sam ga kao pas, vukući šape po zemlji i potmulo režeći."  itd itsl
deco, ako hoćete da vas aminuje i osvešta čika skalop, ima da pišete OVAKVE rečenice.
i ne samo skalop. ima da vas aminuje i ostatak tog geta sumnjivog ukusa i još sumnjivijih kriterijuma. kada vidite da 'kritika' potiče od nekog od aktivnih rivjuera iz kružoka 'lazar komarčić' (ivana milaković, miloš cvetković, đorđe bajić) – s njima nema neizvesnosti. po principu 'rodilo se, valja ga ljuljati', ti će vam 'kritičari' pronaći nešto pozitivno, ma kako to usiljeno zvučalo, i u najmediokritetskijem proizvodu, a sve prema misguided principu da knjige iz geta ne treba kritikovati, nego ih maximalno hvaliti gde god se može, a o eventualnim nedostacima njihovim šaputati sa autorom u 4 oka – ili ni to, nego njemu/njoj iza leđa. dakle, ko preživi priče iz skalopove 'majstorske' radionice, nema brige: naći će se uvek "prijateljska" reč od strane "drugara" koji će da vam tolerišu nebuloze i pišu vam panegirike po kojekakvim popboksima i jelou kebovima.
ko voli, nek izvoli.

sudeći po anđelkovićevoj apodiktičnoj (mada nigde obrazloženoj) tvrdnji, ja mora da sam jedan od tih što "mrze" darka; štaviše, verovatno mu i zavidim, i ko zna šta.
ipak, u nadi da bar neko razume zašto radim ovo što niko drugi neće (a, da se ne lažemo, i ne može), ja nastavljam sa kritikom, jer to je moj križ!
dakle, da vidimo malo kako darko barata žanrom, kakav mu je zaplet, o čemu se tu radi i koja je poenta svih onih "lepih" rečenica kod ovog "najtalentovanijeg" pisca.
            radi preglednosti i jasnoće, i njih sam podelio u nekoliko grupa.


1) dramaturške nelogičnosti i nedoslednosti

a) kulturna ciganka – vračara koja ne vidi prst pred nosom.
u ovom romanu imamo ciganku-vračaru koja govori čistim književnim jezikom. okej, možda i to ima negde. mora da je neka kulturna. al što onda njen kiseo znoj smrdi do nebesa? što spopada narod po korzou kao neka odrpana beskućnička babaroga?
a ovo su još i sitnice u poređenju sa ogromnom rupetinom u zapletu vezanom za njene 'proročke' moći. naime, da bi se mogao odigrati zaplet, onako kako ga je pisac zamislio, neophodno je da naša baba-vračara vidi sudbinu svakome od kojekakvih što joj nisu ni rod ni pomoz bog, ali zato već decenijama NE MOŽE da vidi ko joj je ubio rođenu ćerku, takoreći na pragu kuće ili u prvom komšiluku.
opravdanje koje darko pruža u romanu toliko je jadno da nije ni vredno citiranja – svodi se na 'tako mu je to', 'čudni su putevi natprirodni', 'sad ga vidiš, sad ga ne vidiš'... i tako neki ćiribu-ćiriba.
zaista bedni šanerski fazon, jer – svega ovoga ne bi bilo da je baba-vračara odmah videla šta joj je bilo pred nosom.
još gore: umesto da se nesmirena duša njene ćeri ukaže kevi, ova sablasna fufica čeka skoro dve decenije pre nego što počne da se prikazuje – nekakvom 14-godišnjem bezveznjaku!
ali najgore od svega – čak i da nekako progutamo ovo varanje sa 'sad može – sad ne može' natprirodnim, ima jedna rupa vezana za ciganku koja je prosto neoprostiva (sic)! naime, vračarkina ćera bila je kurvica. ciganki, inače opisanoj kao dubinskom psihologu koji čita ljude kao knjige (a ova je načitana, pa ih zato lako i čita, je li) – promaklo je da joj se ćera iza leđa kara za pare. i ne samo tada, za života. ona ništa o tome ne nasluti ni decenijama potom. i zato na kraju romana imamo: "Majka nije znala čime se njena ćerka bavi i milicija je imala muku da je ubedi u činjenice." ( str. 258)
da, da, tako mu se lomi kolačić kad vam ga darko natapa u mleko poput potonulih dinosaurusa...


            b) glavni zlikovac u ovom kvazi-horor romanu je stric goša.
            kako je stric goša postao shape-shifter? lepo: smorila ga SVA TA RAVNICA, dojadilo mu da ga jebu KONJI VRANI, pa krenuo da luta svetom. pošto je obišao sve kontinente, tragom laneta gutovića, skrasio se na havajima sa lokalnom lepoticom (u skladu sa petparačkim wish-fulfillment fantazijama) ali – tokom jedne vulanske aktivnosti nešto ga malo oprljila štrcnuta lava. kao što je dobro poznato, čovek koga opeče vulkanska lava – postaje shape-shifter.
            zašto?
            zato.
            'tako mu je to'. odnosno: 'čudni su putevi natprirodni'.
            ili, što reko krisvel u PLAN 9 FROM OUTER SPACE: "can you prove that it didn't happen?!"
            međutim, rupa nije samo u tome KAKO je goša postao monstrum-goša – rupa je i u svemu ostalom vezanom za njega: kako funkcioniše taj šejp-šifting, kako i zašto, čemu to sve itsl.
            rupa je i u tome što je goša postao zlikovac još pre tog vulkana, jer je cigančicu –zbog koje će da plati na kraju – sjebo mnogo pre te vatrene avanture, koja je, ako ćemo pravo, romanu krajnje nepotrebna. njegova želja da zauzme baticino mesto očigledna je i bez te nakaradno i neubedljivo ovaploćene metafore o menjanju lika.


c) bezvezna, neubedljiva koncepcija natprirodnog
            opušteni anything goes odnos prema natprirodnom već je očigledan iz gornjih primera, vezanih za 'vidovitu' ciganku koja NE VIDI ono što je se najdirektnije tiče, i čika goše koga vulkan pretvara u šejp-šiftera, just because.
            isto tako je tretiran i ključni simbol romana – svilena buba s korice.
            naime, nevidovita ciganka gata uz pomoć 'bebica' od svilenih buba, a mambo-džambo objašnjenje toga kako to funkcioniše, doslovno glasi: "Svila je nit koja povezuje svetove i čuva vezu sa onim što je davno nestalo. Bebice znaju puteve kojima može da se ide i povešće nas sa sobom." (127)
            koješta.
            ništa gluplje nisam skoro u nekoj knjizi pročitao.
      jadan pokušaj da se nekakva trećerazredna patetika poturi neprobirljivom čitateljstvu kao ne-znam-kakav simbol ne-znam-čega. nebitno je, važno da 'lepo zvuči'. svila, bebice, preobražaji, tandara-mandara-broć – fill in the blanks!


            d) sexualni život pančevačkih tinejdžera
            ovu zamerku uzeti sa ogradom: ja sam čovek seljak, sa juga, i možda grešim što primenjujem merila koja važe u nišu za način života u pančevu koji, for all I know, možda zaista izgleda kao u darkovom romanu.
            elem, naš 14-godišnji romeo još nije ni 'pošao' sa curicom, a ova mu već spremno skida gaće i seda na – kako se ispostavi – mlitavog đošu. kaže ova 14-godišnja željka (radodajka): 'sa tobom hoću da idem do kraja! ti si taj!' od konzumacije đoše, odnosno skidanja đane, ne bude ništa samo zato što se budućem osmaku ne digne kad treba, ali nema veze, mlad je, biće dana.
            dok taj dan ne dođe – željka dolazi kod dija, spava s njim pred njegovim roditeljima, njegov ćale ih zatiče usnule pod ćebetom (str. 64), a i kasnije je ćale glavni podvodač da mu sinak izgubi mrak pre nego što pođe u osmi razred. pred kraj romana, dok ostavlja sinka samog kod kuće, dok ovaj čeka žensku, tj. željku: "Otac mi je namignuo: 'Ma, snaći će se on i Željka nekako.'" (str. 206)
            sad, mogu ja da shvatim da današnja mladež u sex stupa još u osnovnoj školi. čak i u nišu. istina, tako rano kreću uglavnom oni sa jeftinijim ulaznicama: fina deca, dobri učenici i uopšte oni koji imaju veće ambicije nego da budu vozači u gradskom prevozu ili radnice u nekom butiku, ipak, u full-blown in-out-in-out penetrativni sex ulaze par godinica kasnije. ali to što oni rade krišom jedna je stvar.
            ono što junaci ovog romana rade pred svojim roditeljima, kao najnormalniju stvar, na raspustu između 7. i 8. razreda osnovne škole, naprosto je previše liberalno za bilo kakve okvire, čak i zapadnjačke, a kamo li srpske.
            ali, dopuštam: možda grešim. možda je u pančevu drukčije. možda tamo neka sedmenka koja nije fufetina nego odlikašica zaista dolazi kod svog dečka dok su mu roditelji tu i spava s njim pod istim ćebetom kao najnormalnija stvar na svetu.
            ako je stvarno tako – izvinjavam se, mnogo se izvinjavam!


            e) proizvoljni odnosi između likova, klimava motivacija i karakterizacija
            - žena oko koje se dva brata zakrviše – izraste u banalnu domaćicu, malograđanku koju kao takvu čak i rođeni sin opisuje (videti opise njenog spremanja kuće pred dolazak strica goše; mutave ručkove tokom kojih viljuške zvuče ko orgulje, i uopšte njenu vezanost za kuhinju tokom vascelog romana);
            - di je opsednut stricem koga nikada nije video; štaviše, taj stric u retkim razglednicama na njega referiše samo kao na 'dete' i tek par nedelja pred dolazak se seti da upita da li uopšte ima bratanca ili bratanicu! ali nema veze, di ga obožava na neviđeno, zamišlja sebe kao eskima koji seče led ispod ujakovih priča itd itd. – a onda, na prvi mig da postoji nekakva SENKA kod ujaka – smesta obrće ćurak i bez sumnje počne da u njemu vidi monstruma kakvog niko drugi ne zapaža.
čak i neki od površnijih čitalaca zapazili su sličnost – da ne kažem nešto jače – ovog zapleta sa onim u hičkokovom klasiku, SENKA SUMNJE (znate: obožavani ujak dolazi posle dugog izbivanja, a njegova bratanica – koja ga je na neviđeno o-bo-ža-va-la! – postepeno počne da sumnja da ujka možda nije tako bajan kako izgleda). nažalost, iako je kostur te premise prepisan, u romanu kod darka nije ostalo ništa od hičkokovske napetosti i neizvesnosti oko toga da li stric jeste ili nije... sa darkom nema neizvesnosti, jer nam on odmah opisuje nekakvu natprirodnu andrmolj-senku koja se vijuga oko čiče, tako da je sve ono hičovo bačeno kroz prozor, i odmah krećemo sa specijalnim efektima.
            - dijev najbolji prijatelj, martin, dobar je kao sidekick u početnim poglavljima, kao bucko-potrčko uz našeg teen-romea; međutim, čim pisac ne zna šta da radi s njim u kasnijem delu, on ga – doslovno! – išutira iz romana! naš vrli di svog druga bukvalno šutne u dupe tak oda ovaj padne u reku i poseče glavu: a zašto? eto, tako. bez većeg razloga. exit martin, sve do kraja kad se pojavi načas.
            - željka, dijeva curica, nakon zbivanja u romanu, naprasno više nije njegova curica. pošto ni di a ni darko ne znaju šta da rade s njom, sledi rastanak, just because. navodno, prošli su zajedno ne znam kakvu kalvariju (coming soon to this blog, btw!) i posle svega toga, više ne mogu da budu zajedno. 'luče moje malo, nije nam se dalo, da zajedno gradimo svoj dom – da i od tebe napravim dosadnu domaćicu poput moje keve....'
            što je još smešnije, sena naše željke posle lady di-a padne na – ĆUZU, levo smetalo iz offa, pomenuto 3-4 puta na početku kao bezveznjaka koga samo zanima da peca ribe. i tako željka završi s tim smušenjakom. a delovala je tako fino, iako se rano bacila u neprikrivene sexualne eskapade: ko bi reko da će da završi s onim šmokljanom? no, ko zna: možda on nema problema sa impotencijom kao naš(a) di.

            f) nenamerni auto-golovi
            u par navrata čak i sam autor kao da, u mutnoj polusvesti, nazire kakav treš ispisuje, pa priznaje:
- "Stričevo lice dok priča o svom drugom životu, toliko dalekom i nestvarnom kao da je prepisan iz neke knjige." (151)
vaistinu, te epizode sa stričevim 'avanturama' u zemlji fantaziji, zaista deluju kao prepisane iz neke knjige (ili, pre će biti, stripa): neubedljive, fejkerske, lažne, čak smešne – naročito kada njihova stripizovana 'egzotičnost' bude ubačena usred prilično realistički opisanog pančeva.

            - "Nakratko, izgledali smo kao otac i sin iz romantičnih televizijskih serija, samo smo, umesto palica za bejzbol, baratali sekirom." (240)
            vaistinu, tako je. keva je 'karakterizovana' kuhinjom, a ćale – cepanjem drva. čovek prosto ima fetiš na cepanje drva, usred leta ih delje ko nezdrav, i čak sa sinkom se bonduje upravo kroz tu (mušku, je li) aktivnost, baš kao što je pisac video da u stranim serijama to čine ćalci i sinovi igrajući bejzbol.
            tom prilikom ćale čak pokaže svom potomku secret handshake sa sekirom: način cepanja drva toliko specijalan, unikatan i neviđen (a zapravo krajnje običan, što će znati svako ko je ikad stvarno cepao drva) da će na kraju upravo prema njemu naš di da shvati da mu tata nije tata, nego da je njegov lik – baš kao u HELLRAISERU, još jednom očitom uzoru – preuzeo batica.

--- nastaviće se: kraj u sledećem broju! ---

Нема коментара: