REKLI SU O LAVKRAFTU

             Na današnji dan, 20. avgusta 1890. godine, rođen je Hauard Filips Lavkraft – najznačajniji, a po mnogo čemu i najbolji pisac horora u 20. veku. 

          Njegov značaj tek poslednjih decenija postaje nesporan; makar i sa velikim kašnjenjem, on je prihvaćen u kanon velikih američkih pisaca: 2005. su njegova izabrana dela izašla u prestižnoj ediciji Library of America, a pre mesec dana vodeći izdavač akademske literature, Palgrave Macmillan, objavio je najnoviju u nizu knjiga posvećenih Lavkraftovom delu - New Critical Essays on H. P. Lovecraft (priredio David Simmons). Ovaj zbornik radova sasvim je pristojan: čitaćete moj prikaz u narednom broju RUE MORGUE.

            Čak i njegov rodni Providens probudio se iz skoro vekovnog sna, i počeo da prihvata jednog od svojih najvrednijih sinova. Ako ste čitali moj putopis iz Providensa, iz 2004, setićete se mog vajkanja nad činjenicom da se baš nigde nije mogao naći skoro nikakav trag da je veliki pisac tu bio rođen i proveo ceo svoj život. Ako vam je taj putopis promakao, danas je pravi dan da ga pročitate, ili bar osmotrite ekskluzivne fotke vezane za lavkraftovske lokacije koje ga prate. Evo toga OVDE.

            Pre par nedelja Lavkraft je u Providensu najzad dobio svoj skver: vidi sliku.

       Ovih dana biće postavljena i njegova bista ispred stare biblioteke ATHENEUM u koju je svojevremeno i E. A. Po voleo da navraća. Od sada pa nadalje njene posetioce pozdravljaće ovaj gospodin u bronzi.

Mnogo sam već ovde na blogu pisao o Lavkraftu, pa zato reših da sada, u znak sećanja na ovaj veliki datum – podsetim na ono što su neki drugi ljudi govorili i pisali o njemu. 

            Izbor citata koji sledi načinio sam i preveo za specijalni dvobroj časopisa GRADAC, posvećen Lavkraftu, koji sam priredio pre nekoliko godina.

(c) Dejan Ognjanović

On je posmatrao tačkicu sveta, efemeralne trunke prašine bili su ljudi, kao iz krajnjih ambisa svemira daleko izvan univerzuma i iz neke udaljene ukočenosti izvan početka ili kraja vremena. Ova vrhovna vizija, ovaj kvalitet kosmičke svesti, ova pomna pretraga najmanjih detalja sveta oko sebe ali iz izdužene perspektive sveg vremena i totalnog univerzuma daje njegovim pismima učinak kakav do tada nije bio poznat u epistolarnim analima. Po sopstvenim tvrdnjama bio je mehanički materijalista, ateista, večiti tragalac za istinom, mrzilac sujeverja, pretvaranja, lažnosti i grešaka. Bio je racionalist, humanist, realist u svom svakodnevnom životu; bio je mitotvorac i vizionar u mentalnom životu i sposobnosti za sanjarenje.

-August Derlet i Donald Vandrei, Predgovor II tomu Lavkraftovih odabranih pisama

(Selected Letters, vol. II, Arkham House, Sauk City, 1968)

(O Lavkraftovim pričama) Njihov klasični stil, njihov potanki realizam u detaljima, njihova intenzivna destilacija atmosfere, njihov razrađeni let na krilima ka najcrnjem spoljašnjem kosmosu ili ka ogoljenim predljudskim drevnostima sjedinjavaju se svi zajedno u stvaranju jedne nove književne dimenzije. Poput ličnosti koja ih je stvorila, oni nikada neće moći da budu oponašani.

-Klark Ešton Smit, u knjizi Planets and Dimensions

(editor: C. K. Wolfe, Mirage Press, 1937)

 

Kao primer militantne akcije u korist najvišeg mogućeg stepena odsustva predrasuda, i inicijacije u kosmičku svest, dela Čarlsa Forta bila su direktan izvor inspiracije za najvećeg poetu i šampiona teorije paralelnih univerzuma, H. F. Lavkrafta, oca onoga što je postalo poznato kao naučna fantastika, čemu je doprineo sa petnaestak neponovljivih remek-dela, koja su neka vrsta Ilijade i Odiseje novog civilizacijskog pohoda.

-Žak Beržije, u knjizi Jutro čarobnjaka

(BIGZ, Beograd, 1998, str. 138.)

 

I dok Lavkraft, koji je umro pre nego što je Drugi svetski rat stigao da ispuni mnoge od njegovih vizija nepojmljivog horora, ne figurira na istaknut način u ovoj knjizi, čitalac treba da ima na umu da Lavkraftova senka, tako mršava i izdužena, i njegove oči, tako mračne i puritanske, prožimaju skoro sve što je od značajne horor proze nastalo od tog doba. Upravo njegovih očiju se najbolje sećam sa prve njegove fotografije koju sam video... Oči poput onih na starim portretima koji još uvek vise u mnogim domovima u Novoj Engleskoj – crne oči koje kao da istovremeno gledaju unutra i spolja. Oči koje kao da prate svaki vaš pokret.

Stiven King, u knjizi Danse Macabre

(Berkley Books, New York, 1983, str. 97)

 

Na drugim mestima Lavkraft piše o Azatotu, slepom, idiotskom bogu koji obitava u središtu univerzuma i predstavlja princip haosa; i u svim tim deonicama, ma koliko one bile pune ponavljanja, postoji čudna doslednost između forme i sadržine, delom stoga što se pojedinačne reči koriste gotovo bez obzira prema njihovom značenju, već su čisti elementi prizivanja. (...) Postoji izmeštanje na verbalnom nivou, stalna nesposobnost da se osloni na snagu individualne reči i njoj sledstvena potreba da se ona opkoli čitavim rečnikom subjektivnih prideva; u najboljim primerima, ovaj običaj se pretvara u neku vrstu ceremonije, rituala, prizivanja; u najgorima, te reči ubiju predmet koji opisuju i 'skliznu' s njega.

-Dejvid Panter, u knjizi The Literature of Terror, volume II

(Longman, Edinburgh, 1996, str. 42-43)

Ima melanholične, pompezne uzvišenosti u Lavkraftovim najstrastvenijim delima, začudne elegijske poetičnosti neizrecivog gubitka, adolescentskog očajanja i egzistencijalne usamljenosti tako sveprožimajuće da se zadržava u sećanju čitaoca poput sna, mnogo nakon što su rudimenti lavkraftovskog zapleta izbledeli. Lavkraft je hibrid tradicionalnog gotika i 'naučne fantastike' ali njegov temperament je očigledno gotski. Njegova 'nauka' nikada nije okrenuta ka budućnosti, već je pre mističko, detaljno, opsesivno proučavanje unutarnjeg bića ili duše.

-Džojs Kerol Outs, predgovor antologiji American Gothic Tales

Plume (Penguin), New York, 1996, str. 7.

Jedini pravi horor u većini ovih priča je horor neukusa i loše umetnosti. Lavkraft nije bio dobar pisac. Činjenica da je njegov brbljiv i neupečatljiv stil bio upoređen sa Poovim je samo jedan od brojnih tužnih pokazatelja da skoro niko više ne posvećuje punu pažnju pisanju. Ja nikada kod Lavkrafta nisam naišao ni na jednu rečenicu koju je Po mogao da napiše, iako ima nekih – a to nije sasvim isto – koje su očigledno nastale pod Poovim uticajem.

-Edmund Vilson, u eseju "Tales of the Marvellous and the Ridiculous"

(časopis The New Yorker, 24.11.1945.)

 

Hauard Filips Lavkraft je bio Kopernik horor priče. On je izmestio fokus natprirodne strave sa čoveka i njegovog malog sveta i njegovih bogova na zvezde i crne, neistražene dubine međugalaktičkog prostora. Da bi to efikasno izveo, on je stvorio novu vrstu horor priče i nove metode za njeno pričanje.

-Fric Lajber, u eseju "A Literary Copernicus"

(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 50)

 

Tokom četvorogodišnje prepiske (1933-1937), navodni "povučenjak" mi je slao pisma i razglednice iz čitave Nove Engleske, iz Čarlstona, Ričmonda, Frederiksburga, iz Floride i Kvebeka. Ta "povučena i zatvorena" ličnost bila je posvećena jednoj od najopsežnijih prepiski našeg doba, i rado je uzimala ulogu domaćina mnogim posetiocima i obožavaocima. Taj "povratnik" iz kolonijalnih vremena rado je i nadugačko razgovarao o trenutnoj političkoj situaciji, modernim književnim ideologijama i savremenoj naučnoj teoriji – čineći to sa toliko očigledne upućenosti i izgrađenog stava da ne ostavi nimalo sumnje da je Hauard Filips Lavkraft bio vrlo živ u Dvadesetom Veku jednog Pikasa, Prusta, Džojsa, Špenglera, Ajnštajna i Adolfa Hitlera.

-Robert Bloh, u eseju "Out of the Ivory Tower"

(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 76)

 

Dok su se moderni svet i moderna književnost sve više i više okretali ka egu, u potpuno solipsističkom svetu toka svesti, Lavkraft i drugi poput njega udaljavali su se sve više od tog sveta ka mračnim, ogromnim i neznanim oblastima koji egzistiraju izvan, iza ili ispod ega. A kada je Lavkraft istraživao samu svest, on se nije zaustavljao na iscrtavanju pukih ličnih motiva i senzacija; on je išao mnogo dublje ispod njih, ka arhetipovima i prizorima uz pomoć kojih se mogla uobličiti, kao i definisati, njihova supstanca.

-Barton Levi St. Arman, u eseju "Facts in the Case of H. P. Lovecraft"

(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 171)

 

Ako je Lavkraft, poput nadrealista, stalno podsećao čovečanstvo na njegovu krhkost i beznačajnost u okvirima univerzuma, to nije bilo da bi umanjio ljudske težnje da bi iznova otvorio ventile imaginacije sve stegnutije od uspona formalnog društva, Države i privatnog vlasništva.

-Pol Bule, u eseju "Dystopia as Utopia: Howard Phillips Lovecraft and the Unknown Content of American Horror Literature"

(Minnesota Review, proleće 1976)

 

Baštinik Poeovih fobija, fiksacija i frustracija, Howard Phillips Lovecraft istovremeno je i jedini legitimni prosleđivač lavirintično-bajkovitog, snoviđajnog multiverzuma Lewisa Carrolla; u tom smislu, uz Stapledona i Borgesa, deli on središnje mesto u literarnom kosmološkom građevinarstvu XX veka. No, njegove vizije bespredmetno je prepričavati, baš kao i pročitati samo jednom ili dvaput...

-Ranko Munitić, u knjizi Čudovišta koja smo voleli, tom 2

(Terra Press, Beograd, 1997, str. 202-03)

 

Potrebni su nam milenijumi istorije, progresivnog nagomilavanja rasnog pamćenja čudesnih fakata i bezbrojnih zločina da bi nužne sublimacije i shematizacije mogle da se dese. Iznad svega, potrebna nam je istorija koja je postala mit, tako da se fantastično može roditi kao prodor mita u istoriju. Upravo je Lavkraftovo postignuće i zasluga to što što je, izvan istorijskih podataka svoje zemlje, otkrio strukturu velikih mitova koji su hranili čovečanstvo. Snevajući prošlost Nove Engleske, tog doma čarobnjaka, on je iznova začeo arhaičnu tradiciju, prevazilazeći lokalne osobenosti. Čudno, uznemirujuće, abnormalno isplivavaju iz ove pojave primordijalnog usred savremenog. Amerika, takođe, može postati fantastičan svet, jer iz Salema je Lavkraft iznova stvorio ceo svemir.

-Moris Levi, u knjizi Lovecraft: A Study in the Fantastic

(Wayne State University Press, Detroit, 1988, str. 15-16.)

 

Lavkraft, međutim, okreće mračnu viziju gnosticizma naglavačke time što insistira da nije zla samo fizička materija, već da su zle i demonske i forme koje prethode postojanju; mi napuštamo ovaj svet kako bismo sa njima prodrli do večnog prokletstva. Takva pozicija, blago rečeno, predstavlja "materijalizam" jedne prilično kvalifikovane vrste. (...) Lavkraft, iako nije bio sposoban da dosegne viziju visoke umetnosti u svom delu, ipak ostaje autentičan i originalan američki talenat. Opsednut temama čije je pune dimenzije bio nesposoban ili nevoljan da svesno obuhvati, koristio je svoju žarku osetljivost prema nadirućim silama sopstvenog nesvesnog kako bi modernim čitaocima pružio jedinstven opus kao i novu varijaciju na neke veoma stare religiozne i filozofske tradicije zapadne kulture. Najzad, nikako najmanja Lavkraftova vrednost jeste njegova lična hrabrost, nepomirljivi duh Autsajdera koji je uspeo da se izbori za svoju mentalnu stabilnost i život umetnika uprkos svim kočnicama vaspitanja i porodične situacije. Njegova velika kreacija jeste to što je uspeo da sebe učini ljudskim.

-Viktorija Nelson, u eseju 'H. P. Lovecraft and the Great Heresies'

(Raritan, Winter '96, Vol. 15, Issue 3)

 

Za Lavkrafta, nauka se pretvorila u "smrtonosnu svetlost" negde u 19. veku. U njemu omiljenim 1700-tim nauka je predstavljala trijumf čoveka nad sujeverjem. Prirodni zakoni zamenili su duhove i magiju. Ali prigrljivanje nauke značilo je predati čovekovo uzvišeno mesto u univerzumu, proces koji je otpočeo kada je Kopernikova jeres izmestila naš svet iz centra postojanja. Dalje izmeštanje desilo se u 19. veku: geolozi su obznanili da je naš svet star milionima godina, a Darvin je neopozivo povezao ljude sa životinjama. U svanuće 20. veka, Ajnštajn je razbio Njutnov mehanički univerzum pokazujući da je prostor zakrivljen, protok vremena podoban menjanju, a da su materija i energija uzajamno zamenjive. Frojd i Jung su zaronili u ljudski um i otuda doneli vesti o jednako uznemirujućim stvarima. (...) Univerzum kakav je otkrila moderna nauka nije imao mesta za duhove i vampire, sadržaje paganskih legendi i tradicionalne proze natprirodnog. Ali Lavkraft je video dovoljno mesta za druge užase u ponorima prostora i vremena.

-Kurt Voleber, u prikazu 'The Man Who Can Scare Stephen King'

(American Heritage, Dec '95, Vol. 46, Issue 8, p.82)

 

Toliko je mnogo pisaca nagoveštavalo beznačajnost ljudske rase u vrtoglavo nepojmljivom univerzumu kojim vladaju sile neshvatljive našoj vrsti. Ali, nakon što to nagoveste, bilo kroz koncepte sudbine ili bogova ili bilo čega, oni se posvete pričanju svojih priča na nivou sapunskih opera. Na primer, Magbet ima jedan trenutak otkrovenja da je život priča koju kazuje idiot. Ovo poimanje, međutim, njega nikako ne sprečava da nastavi sa zapletom te drame, koji se prosto bavi pričom o mladom i besnom gangsteru u usponu koji ubija svog gazdu i preuzima biznis, samo kako bi na kraju bio priveden pravdi. Ali za Lavkrafta, za razliku od Šekspira, otkrovenje da je život priča koju kazuje idiot bilo je alfa i omega njegovog dela. On ne posvećuje samo usputnu verbalnu napomenu najdubljoj i najočiglednijoj činjenici života – on od nje čini srž svog dela. U srcu svega je slepi idiotski "bog", bilo da je to Azatot, ili Boja izvan ovog svemira ili jecavo crnilo koje se nadnosi nad ulicu Rue d'Auseil u priči "Muzika Erika Zana". Po meni, u toj priči je Lavkraft izgradio savršen model horor priče.

-Tomas Ligoti, u intervjuu sajtu Fantastic Metropolis

* * *