The Cult of Ghoul: MASTILO, moja horor priča

Ja sam pisac epskog zamaha; moje najbolje stvari su romani i novele, pa onda duže priče, pa tek onda one kraće. Minijature me slabo zanimaju, i kao čitaoca, i kao pisca. Do sada sam ih napisao samo dve, i obe su, na neki bizaran način, autobiografske. Kao i obično u mojoj prozi, tako i ovde, između redova se uglavnom zajebavam na sopstveni račun, a u redovima s nekim/nečim drugim. Ova minijatura je više žanrovski obojena (slasher!). Nije bogzna šta, rekao bih, ali možda mestimično ima malo wicked šarma i mogla bi zabaviti čitaoce ovog bloga. Napisana je u jednom dahu, 30. IX 2002. Do sada je objavljena samo jednom, u opskurnom niškom magazinu TRASH (br. 3, 2006. godine), u okviru temata o seksu i hororu. Za ovo njeno obnarodovanje ukrasio sam je sopstvenim crtežima adaptiranim iz stripa TRANSCENDENCE, objavljenog u USA 2002. ali, naravno, ne i u Srbiji.

MASTILO

Duboko u sebi, M. je bio tek još jedna osetljiva, poetska duša koja, kao i svi mi, samo žudi za malo ljubavi i topline. Ovaj aspekt svoje ličnosti on je skrivao iza dugo i pažljivo građene persone psihopatskog ubice i seksualnog manijaka. Kako bi ovu personu učinio uverljivom morao je s vremena na vreme da iskasapi poneku neopreznu devojčicu, a ponekad čak i da je siluje. Primer njegovih roditelja doživotno mu je ogadio seks kao metod produžetka vrste; ne želeći da makar i teoretski priđe blizu tome da na svet dovede još jednog bednika poput sebe, M. je svoj seksualni život već odavno sveo isključivo na post-mortem odnose sa naivnim devojčicama koje je pecao na udicu svoje poetske duše.

Nekada davno, kada su hormoni počeli da divljaju u njegovom telu, on se branio pisanjem poezije. Dok su njegovi drugovi (bolje reći vršnjaci, jer pravih drugova nije imao), upicanjeni u odeću starije braće i kose do bola zalizane gelom, hitali u "muvanje ženskih" on je sedeo u svojoj sobi i pisao ode noći, mesecu, vukovima, itsl. Uobičajene stvari. Nešto od toga je i pokazivao svojim drugaricama. Kao i da nije. Teško je reći da li je stvar bila u preteranoj avangardnosti njegove versifikacije ili u velu koji je stajao između osetljive duše i reči koje su postajale banalne i pre no što bi se trag penkala osušio na papiru. Nakon ovih neuspeha na neko se vreme pritajio, i samo posmatrao taj sve misteriozniji ženski rod oko sebe. Gledao ih je kako iz časopisa za tinejdžerke vade i na zidove svojih soba kače postere slatkolikih, medenih dečaka sa glatkim, zategnutim torzoima i snenim očima što zaljubljeno gledaju u daljinu. Gledao ih je, potom, kako (te iste, sa posterima) za svoje odabranike uzimaju pretežno momke debelih mišica i pivskih stomaka, u čijim pogledima nije bilo ni traga poezije.

Nakon nekoliko razočarenja, suviše bolnih da bi se ovde navodila, došao je do uverenja da put do ženskog srca vodi preko stomaka. Imao je jedva osamnaest godina kada se prvi put uverio u istinost ove slutnje. Krem-pita koju joj je malo pre toga kupio u poslastičari ispala je, polusvarena, iz njenog rasporenog želuca, pomešana sa pasuljem koji joj nije on kupio, i sa krvlju – obilnom, mladom, devojačkom. Kopao je dublje po njenoj utrobi u mračnom sokaku iza bioskopa i napokon došao do nečeg što je oblikom podsećalo na srce. Bilo je žilavo, ali uz malo cimanja uspeo je da ga iščupa iz ležišta. A samo je hteo da je uhvati za ruku. Ništa više. Zar je to preterana cena nakon sat i po srceparajuće drame koju je, samo zbog nje, izdržao dosađujući se u tmini bioskopa? Melodrama, sa jednim od onih manekena u glavnoj ulozi. Uzdisala je, zbog njega – zbog te senke na prljavom i iskrpljenom bioskopskom platnu – dok je M. sedeo kraj nje, i nadao se da će se bar osloniti na njegovo rame kad na kraju brizne u plač (bile su to suze radosnice, jer je film, naravno, imao hepi-end). Nije to učinila. Samo je izduvala sline u maramicu i zamišljeno zurila u platno čak i kad je počela odjavna špica. Na svu sreću, kinooperater je prekinuo projekciju skoro istog časa kada su krenula prva slova.

''Nemoj,'' rekla je. ''Pa mi smo samo drugovi.''

Nije mu bilo prvi put da to čuje.

''Drugovi,'' je li? 'Samo', je li?" Crveno mastilo u njemu je proključalo. Njegova poezija je u poslednje vreme postajala sve gorča, sve kiselija. Dugo vremena ništa nije mogao da napiše. Onda je shvatio da se oštrica pera može i drugačije upotrebiti.

Drugovi, je li? E pa, dosadilo mi je više da glumim druga bilo kome. Nemam ja drugova.

''Sačekaj onda,'' kazao je u mračnom sokaku iza bioskopa, ''da ti pročitam jednu pesmu koju sam nedavno napisao.'' U džepu je, naravno, bilo samo prazno parče papira, ali ona to nije mogla znati. ''Jao, baš si sad našao,'' bunila se ona. ''Ako baš moraš, čitaj to kad izađemo iz ovog mraka.''

''Ne, ne moram,'' kazao je. ''Ne moram nikad više.''

I izvukao je, iz džepa svog pomalo staromodnog sakoa, penkalo.

Zabio joj ga je u levo, a onda i u desno oko, do kraja...

No, to je bilo samo tada, prvi put. Tada je improvizovao. Za one docnije, za njih je bio spreman. Unutrašnji džep njegovog sakoa mogao je da primi i krupnije stvari od penkala.

Već posle druge devojke ponovo su ga pohodile muze. Staro penkalo je, naravno, bilo neupotrebljivo, ali je i hemijska dobro poslužila. Pisao je kao sumanut, i bez ikakve nade da išta od toga bude objavljeno za života. No dobro, odavno se pomirio sa sudbinom neshvaćenog genija. Pokoljenja koja dolaze, ako uopšte dolaze, biće mu zahvalna što tu hrpu papira čuva na dnu fijoke. Nikada nije bio sebičan. Podeliće svoja osećanja sa drugima; nekada, čak i kad njega više ne bude bilo, ostaće trag. Za sada, uživao je u anonimnoj slavi koju su donosile dnevne i nedeljne novine. ''Niški koljač'' – tako su ga zvali. Žudeo je za nečim originalnijim, nije hteo da bude upamćen pod tako banalnim nadimkom. To ga je i navelo da Narodnim novinama pošalje opširno pismo, potpisano sa ''Noćni slavuj''. U rubrici ''Pisma čitalaca'' objavili su pismo starca koji se žalio na glasnu muziku sustanara, tetke koja je ukazivala na neredovno odnošenje smeća u svojoj ulici, čak i pismo nekog učitelja koji je podržavao uvođenje veronauke u škole – ali M-ovo pismo nikada nije objavljeno.

Dobro, mislio je. Znači takvu igru želite.

Njegovo sledeće ubistvo bilo je najgnusnije do tada. Izboo joj je torzo i međunožje preko pedeset puta (teško je bilo tačno izbrojati: patolozi su se kasnije kladili među sobom, ali definitivnog suda nije bilo), odsekao obe dojke i povadio većinu iznutrica pre nego što joj je odsekao glavu i bacio je u kontejner dve ulice dalje. Mačke su je pronašle pre policije.

Ta teorija o sublimaciji frustracija kroz pisanje je čisto sranje, shvatio je posle petog ubistva. Ništa ne leči osećaj sjebanosti bolje od prolivanja tuđe krvi. Ništa. A naročito ne pisanje. S druge strane, posle svakog klanja osećao se pročišćenijim, i pisao, pisao sve više, i bolje. Ili se bar njemu tako činilo, jer naravno nije bilo nikog drugog ko bi se u genijalnost njegovih stihova uverio. Iako je napisao nekoliko oda usamljenosti, u dubini duše – u onoj dubini koja, uprkos svemu, ipak teži samo da voli i bude voljena – počinjao je lagano da pati zbog toga. Pomišljao je da jedan manji izbor iz svojih dela anonimno pošalje Gradini, ali je nakon privira u najnoviji broj, posvećen savremenoj turkmestanskoj poeziji, odustao.

Jedine osobe koje je podvrgavao svojim najtananijim osećanjima bile su one koje nikada i nikome više neće moći da o tome pričaju (i smeju se, svakako). Shvatio je da je tako najbolje. Čitao im je svoje pesme u trenucima koji su za njih (mada one to nisu znale) bili odlučujući -jer, ponekad se zamajavao maštanjima o tome da će jednom - - - neka od njih - - - odreagovati na pravi način - - - prepoznati lepotu tih redova i poetskih slika i zaslužiti sebi doživotno uživanje u njima. Možda ga čak i navesti da prestane sa klanjem. Čak, možda, odvesti ga tako daleko da stane i pred oltar. Srećom, pretnja da ponovi grešku svojih roditelja bila je nerealna. Uniformna reakcija M-ovih književnih kritičarki vodila je uniformnoj njihovoj sudbini. Posle nekog vremena on je shvatio uzaludnost svojih nadanja, pa se više time nije ni zanosio.