THE WORLD'S END (2013)

***

3

            THE WORLD'S END je akciona SF-horor dramedija reditelja filma SHAUN OF THE DEAD, i prilično je dobra. Ako ste ovde samo zbog fucking preporuke – da, VREDI GA GLEDATI!

            Ako ste, pak, ovde zbog mudrih misli, pronicljivih opservacija, vickastih, ekscentričnih i ekskluzivnih analiza i sinteza – na pravom ste mestu! Ali, znajte da ovaj rivju, od sad pa nadalje, sadrži krupne SPOJLERE, jer ovde se objašnjava sama esencija ovog filma, uključujući tu i njegov kraj.

            THE WORLD'S END je smela parabola o pristupanju Srbije Evropskoj Uniji. Pošto su današnji srpski reditelji skoro bez izuzetka imbecili koji se ne bave realnošću sveta u kome žive, niti aktuelnim temama i dilemama svoje zemlje, nego svet i Srbiju uglavnom posmatraju iz sigurne topline unutrašnjosti svojih dupeta (pa su im i filmovi zato adekvatno ružni i glupi i irelevantni), onda smo prinuđeni da nam najbolje srpske filmove u poslednje vreme snimaju stranci. Prvo je to bio Refnov PUSHER 3, koji se na originalan način bavio suštastvenim pitanjem nacionalnih tenzija između Srba i Albanaca, i uopšte pitanjem Kosova i njegove trenutne uloge u Evropi (leglo kriminala, droge i prostitucije), a sada se, evo, Edgar Rajt, u prikladno nazvanom KRAJU SVETA (KAKAV POZNAJEMO) pozabavio i drugim po redu (ako ne i prvim) suštastvenim pitanjem današnje Srbije – naime, njenim predstojećim (navodnim) pristupanjem EU, i tenzijama koje to sa sobom nosi.

            Glavni junak je Gari King (Sajmon Peg). Gari je vojvođanski sleng za "baja", "tip" odnosno "ortak", a King je, naravno, ono što svaki Srbin za sebe misli da je – Kralj. Jer, kao što nam to RAVNA GORA nedavno reče, "Narod koji izgubi kralja – izgubio je sve!" Pošto "bez kralja – ne valja", a njega smo izgubili, danas svaki Srbin pounutarnjuje izgubljenog Kralja, i sebe samog vidi kao jednog (tj. Kralja).

            Naš Kralj, naravno, živi u prošlosti. Sluša muziku iz 1980-ih, odeva se kao da '80-te nikad nisu prošle, ružno je ostario, pati od arrested developmenta, suštinski je infantilan, bučan je i ne sluša nikoga osim samog sebe, nabio čet'ri banke u guzicu a još neoženjen, neobrijan je i smrdi na luzerstvo (i na pivčugu), i opsednut je davno prevaziđenim (neuspelima) poduhvatima. Dakle, prosečan Srbin.

            Kralj ne priznaje sadašnjost, ne prihvata realnost. Svi njegovi ortaci odavno su, što rek'o Frojd, "prihvatili načelo realnosti": oženili se, izrodili klinčuriju, rade dosadne poslove koje mrze ali nečim treba prehraniti familiju – bacili u podrum stare ploče i kožne jakne, sad vezali kravate, utegli se u odela, robuju od 7 do 3 ili od 9 do 5, kuća-pos', pos'o-kuća… poneka slava ili rođendan, i tol'ko.

            Ali, Kralj oličava esencija srpskog duha nezavisnosti i nejebanja žive sile: fućka mu se za kravate i za žene-decu, on glumi darkera i još sluša Sisters of Mrsi (imidž darkera savršeno je u skladu sa još jednim tačno-pogođenim Srbinom u stranom filmu, naime – Kralj je po tome naslednik Gavrila the Great-a, iz Medinove odlične NAJTUŽNIJE MUZIKE NA SVETU). Naravno, ne može Srbin da bude pravi darker, jer mračnjaštvo nije u njegovoj slovenskoj krvi. Crnina na njemu deluje fejk jer ipak je on arhetip za fun loving animal koja voli da loče pivo, Mrsi or No-Mrsi.

            Enivej, Kralj je predstavnik duha bunta i parole "Srbin se saginjati neće" u svetu u kome su se svi ostali sagli, i primili šta treba da prime, i još se smeškaju dok ga primaju. S velikom mukom on natera svoje "japi" ortake (koji su Izdali Stvar) da ponove svoju nekadašnju akciju iz mladost-ludost dana: da za jedno veče odrade svih 13 kafića (ovde: pabovi) u svom mestašcu tako što će u svakome da popiju po kriglu, sve do poslednjeg kafića UZDRAVLJE (aka THE WORLD'S END).

            Međutoa! U toj akciji nailaze na prepreke. Pre svega, pošast korporativnog kapitalizma i globalizma i brendizma ubila je duh tihi mesta. Ti kafići više nemaju dušu, nemaju onaj unikatni i osobeni šmek koji su, u 1980-im, još uvek imali. Nema veze, Kralj je suviše duboko zagnjuren u prošlost da bi to uopšte primetio, i ponaša se kao da bezdušni, bezlični pabovi, koji svi liče jedan na drugi, i dalje imaju onaj nekadašnji individualni duh. 

            Ali, njemu se sprema surovo buđenje! Tu je i jedna mnogo gora prepreka. Nimalo slučajno, nju isprva otelotvorava omladina ovog malog mista. I mada naizgled deluju kao delinkventi, ispostavlja se da su upravo suprotno od toga: bezdušni, bezlični roboti u šakama Novog Svetskog Poretka.

            Time nam film nudi prodornu istinu koju tek treba da se probije do analnih dubina naših zabrinutih kvazi-angažovanih filmotvoraca, koji se bave kojekakvim skinhedima i ŠIŠANJIMA i VARVARIMA i tako nekim nebitnim manjinama, slepo bauljajući i ne prepoznajući pravi problem, koji Rajt tačno dijagnostifikuje (Damn wRight)! Mnogo veća pošast od maloletnih delinkvenata i tako nekih "ekstremnih" grupa jesu – prividno dobra dečica, odlikaši, Vukovci, stipendisti, POSLUŠNI GUTAČI KURCA svih boja i rasa (nebitno da li je taj kurac pravoslavni ili briselski, ćirilični ili latinični)!

Da, pravi Satanin nakot su svi ti sluzavi klonovi Rastka Poceste i tome sličnih kreatura što jedva čekaju da sebi oko guše namaknu omču zvanu "kravata" pa da mašu plavim zastavicama jer sanjaju da im dođe globalni market na seoski trg, pa da zapevaju ODU RADOSTI: svi ti budući partijski kadrovi, stranački jurišnici orni da dudlaju svom Lideru: danas Vučiću ili Dačiću, sutra već nekom drugom Murti, kad Kurta (neminovno, po izvršenju svog izdajničkog zadatka) sjaše. 

 

 Da, ti odlikaši (što ne postavljaju pitanja), ti odlični studenti što ređaju desetke (da li državnih ili megatrend run-of-the-mill mlinova, nebitno; pokretna traka je ista, samo su nijanse različite) a NE ZNAJU NIŠTA, ti fah-idioti, prazni manekeni, plastične olupine spremne da se u njih ulije ma kakav sadržaj (nema veze koji, samo sipajte gospodine profesore predsedniče svešteniče, samo mi dajte stipendiju honorar platu nameštenje poziciju) – e, TO je ultimativno ZLO, a ne šačica maloletnih "ekstremista" koji bi sutra mogli da se počiste i društveno-korisno angažuju, samo da postoji volja tamo gde treba.

            Kralj, naravno, ne pada na te body snatchers fore, i u spektakularno-antologijskoj prejebano nemreš-bolivit režiranoj sceni makljaže u klozetu (how convenient!) stane zavrat tim malim nakazama, i uz pomoć naprasno probuđenih ortaka i'cepa gi k'o pile dzivku, pokida gi k'o Panta pitu i polomi gi k'o dete zvečku! 

Sladostrašće ovog masakra jasno govori o emocionalnom i idejnom involvmentu autora a klanica je ublažena plavom krvlju žrtava – ne, nije to KRALJEVSKA plava krv, nego MASTILJAVA: ovim robotima u venama umesto krvi curka mastilo iz penkala i pečata doživotnih SLUŽBENIKA sistema!

Posle još nekoliko scena akcije i jurnjave po mestašcu razotkriju se prave (globalne) razmere pošasti robotizacije u kojoj se individualizam zamenjuje bezlobličnom plastikom, a živi ljudi prividom života, poslušnim simulakrumima. Na samom kraju – u podrumu kafića KRAJ SVETA – vidimo da su za sve krivi TUĐINCI (ALIENI) iz dalekog svemira: jasna metafora za EU naciste. 

Ta metafora postaje jasna ako samo pažljivo, iz Ghoul-angle-a, osmotrimo i oslušnemo poduži dijalog koji naš Kralj (s mestimičnim upadicama ortaka koji nisu u međuvremenu badisnečovani) ima sa nevidljivom, amorfnom vanzemaljskom "inteligencijom" oličenom u bleštavom svetlu koje nije lucifersko, prosvetljujuće, nego podmuklo, zaslepljujuće. Citiram iz filma ovu deonicu:

EU: Ovde smo da aktiviramo

vaš pun potencijal.

Kao što smo uradili sa nebrojenim

svetovima širom galaksije.

KRALJ: Ma nemoj? A kako to?

EU: Izmenili smo mali deo populacije

na ključnih 2000 mesta širom planete.

Ovo obezbeđuje maksimalnu pokrivenost.

Odatle smo stvorili "simulante"...

...koji šire našu ideologiju putem

miroljubive indoktrinacije.

Naš cilj je jednostavan: pripremiti ljude

da budu deo naše zajednice.

Ova metoda zahteva neke žrtve.

Što manje zamena napravimo

utoliko je naša operacija uspešnija.

Umemo da cenimo to kada

nam neko pristupi dobrovoljno.

Onima koji su spremni

da to učine...

...nudimo primamljive podsticaje.

Šansu da ponovo budu mladi

sa sačuvanim odabranim sećanjima...

Zar ne bi želeo tako nešto?

Zar to nisi oduvek želeo?

Lepota našeg sistema

je u tome što svi dobijamo.

Nema gubitnika.

 

KRALJ: Ko si bre, jebote, ti, da dođeš

ovde i govoriš nam šta da radimo?

EU: Mi smo "Mreža". Ovde smo

radi vašeg boljitka.

Zar nije bilo čudno što je informaciona

tehnologija napredovala za ove 23 godine...

Zemlja se smanjila ali istovremeno i

povećala kako se povećavala povezanost?

Ovo je naše delo!

I ovo je tek početak.

KRALJ: Oh! Odjebi, lampo!

Vi ste deca i

treba vam vođstvo!

Nema mesta nesavršenostima.

Hej, Zemlja nije savršena! U redu?

...i ljudi nisu savršeni.

I čik pogodi? Nisam ni ja.

Otud potreba za našom

intervencijom...

Mora li galaksija da trpi celu planetu

naseljenu ljudima poput tebe?

Ko je tebe postavio

za šefa? Je li?

Ko si pa ti da sudiš svima?

Možda misliš da je Gari kurac...

...i jeste pomalo kurac...

Ali to je moj kurac!

On šteti sebi baš kao što

Zemlja šteti celoj galaksiji.

Šta reče?

Ponavljate iste cikluse samouništenja

iznova i iznova.

Trenutno je vaša planeta

najmanje civilizovana u galaksiji.

Šta kaže?

-Da smo gomila sjebanih.

To je osnovno ljudsko pravo!

Ovu civilizaciju su osnovali

sjebani i znaš šta?

Ponosan sam na to.

Kako ide ona izreka?

Grešiti je...

Grešiti je ljudski.

-Grešiti je ljudski!

Dakle...

Ne verujemo da vi predstavljate

ceo ljudski rod.

Vi ste samo dvojica muškaraca.

Dvojica pijanih muškaraca!

Odbijate mudrost

bezbroj sunčevih sistema!

-Rekao si da niste ovde da nas pokorite?

(…) Mislim da si odabrao pogrešnu

planetu, prijatelju.

Da, mi smo ratoborniji, tvrdoglaviji i

veći idioti nego što možeš da pojmiš.

I ne pričam samo o Gariju.

Da! Ima mnogo Garija Kingova!

-Ali malopre si rekao...

Znam šta sam jebeno rekao!

Tvoja vulgarnost i laži ilustruju nezrelost

cele tvoje vrste i tebe kao jedinke!

Penji se u svoju raketu i odjebi

nazad u Legolend, pičko!

- Da! Prestani da nas

starbakuješ, čoveče!

Dužnost nam je da

vam postavljamo izazove!

Ostavi nas našoj sudbini, galaktički gade!

-Ne razumete! Mi...

-Niko te ne sluša!

... kada biste znali...

-Prihvati to!

Mi smo ljudska rasa. I ne volimo

da nam neko naređuje šta da radimo.

Šta vi želite?

Da budemo slobodni!

-Da.

Slobodni da radimo šta hoćemo!

-Tako je.

Želimo da pijemo!

I da se zabavljamo!

I to ćemo i da radimo!

Besmisleno je raspravljati

se sa vama.

Ostavićemo vas...sopstvenoj sudbini.

Stvarno?

-Da.

Jebite se!

 

            E, tako govore pravi Srbi sa ovakvim zlikovcima. Barem na filmu.  

U stvarnosti, ovakve bundžije su ućutkane, skrajnute, zatrte da bi na vodeća mesta došli POSLUŠNI, KOOPERATIVNI, oni što hoće da SARAĐUJU, što NE POSTAVLJAJU NEZGODNA PITANJA, što neće da talasaju nego sve PROBLEME REŠAVAJU SAMO PREGOVORIMA, ovi što im je refren "They say jump – you say: HOW HIGH", što NE GLEDAJU U PROŠLOST, jer pustili su da begonije budu begonije a božuri da budu nezavisnokosovski božuri…

            No, dobro. Pustimo te begonije. Što se filma tiče, šteta je što je ova bla-bla deonica preduga – što se u njoj dotad prilično sinematičan film pretvara u radio-dramu (bez obzira što se tu kazuju vredne i poučne stvari: ipak je na filmu lepše POKAZATI nego KAZATI, naročito u ovolikoj preteranoj meri), i što posle tolikog brbljanja film oseća potrebu da to nadoknadi usiljeno naguranom pirotehnikom i jurnjavom u kojoj naši beže pred plamenom kuglom eksplodirajućeg badisnečovanog gradića: zaista nepotreban dodir holivudizacije u inače solidnom engleskom (i srpskom!) filmu.

            Ako tome dodamo predvidivo-tupavi željoispunjavajući epilog kao i da filmu treba previše vremena da stane na noge, otpočne s pravom pričom, i uopšte da pronađe pravi ton (što biva tek u apsolutno genijalnoj sceni lomatanja s klinčurijom po klozetu – možda i najboljim set-pisom koji videh ove godine u filmu ma kog žanra!), onda je jasno zašto ovom KRAJU SVETA ne mogu da dam više od jedne solidne trojke. Inače, muzika je odlična, vizuelni efekti i maske perfektni, a režija je zaista prva liga, naročito u tih nekoliko scena kada se naši (Srbi, od krvi i mesa) bore sa EU robotima, otkidaju im delove tela i makljaju ih njima... 

            PS: Fotke za ilustraciju ovog rivjua namerno sam skinuo sa verzije filma sa kineskim titlovima, kako bih naglasio pošast globalizacije koja je i ovu dalekoistočnu zemlju počela da gazi i zombifikuje. U međuvremenu se pojavio dobar, čist rip bez tih titlova, pa ko voli – nek izvoli!