Grossman 2014 (4. deo) – Skoro savršen dan

Treći dan Grosmana, četvrtak 17. jul, otpočeo je kasnim doručkom u hotelu (služe ga sve do podneva: divni ljudi!) a nastavio se posetom jednom od vinskih podruma u obližnjim brdima. Istina, bio sam na ovom mestu barem dva-tri puta u prethodnim godinama, ali nikad sa ovim društvom – a lokacija je savršena za druženje u prijatnom hladu vinjaga.

Tu sam baš slatko popričao sa Markom, rediteljem filma ASMODEXIA, i Tilom, koji je napravio SAMURAJA. Obojica su ljubitelji horora pa je bilo zabavno razmeniti relevantne opservacije dok smo pijuckali niz od 5-6 vina na degustaciji, uz grickanje nekakve seljačke pice ili tako neke varijacije (testo sa čvarcima).

Markov engleski je slabiji, i on je manje pričao. Til mi je opisao TV seriju koju je osmislio, smeštenu u nekakav sumorni stambeni kompleks u Nemačkoj (nalik najsumornijim delovima Novog Beograda) gde negativna energija nagomilana u jednom šupljem prostoru u zgradi počne da dobija opipljiv oblik i utiče na stanare, navodeći ih da rade gadne stvari drugima i sebi... Dobio je stipendiju da ide u Pariz na par meseci, zajebava se i, kao, piše scenario za to jesenas.

Bekvalac je bio za istim stolom i povremeno se uključivao u razgovor, stavljajući naglasak na najbolesnije filmove koje ima u kolekciji, ili na najbolesnije scene u filmovima koje smo pominjali i o tome kako je sve, po opskurnim trekerima, dolazio do uncut verzija gde se vidi konkretno zasecanje očne jabučice ili bradavice.

I ovog puta sam se začudio koliko čak i proklamovani ljubitelji (i stvaraoci) horora nisu upućeni u ono što čak i prosečan čitalac Cult of Ghoula u Srbiji poznaje kao obaveznu lektiru: naime, i Mark i Til su od Fulčijevih klasičnih splatera gledali samo ZOMBIJA, ali ne i THE BEYOND, CITY OF THE LIVING DEAD ili HOUSE BY THE CEMETERY. Zaista neshvatljivo. Rekao sam im da smesta moraju da nadoknade te propuste.

Onda smo, već dobrano podnapiti, sišli da se ohladimo u debelim senkama vinskog podruma – i da probamo još 2-3 vrste vina, uz predavanje o tim sortama koje je do nas dopiralo iz sve veće daljine.

Više se i ne sećam svega o čemu smo pričali u poznijim delovima tog popodneva, ali znam da je to bio jedan od najprijatnijih razgovora koje sam vodio u poslednje vreme. A posle toga – odvezli su nas nazad u Ljutomer, do hotela, gde je trebalo malo dremnuti kako bih se dovoljno istreznio da ne zadremam kasnije na gloriji zvanoj dva i po sata THE RAID 2! Ja sam ga, naravno, overio iste noći kad je procurio (iako sam tada bio u Negotinu, u gostima, odnosno u opsežnoj akciji čije ste pojedine delove već videli opisane na blogu), ali sam svejedno bio nestrpljiv da ga doživim u najsavršenijim mogućim uslovima.

Pošto su ovaj film imali samo u DCP formatu a to ne mogu da puštaju u Ljutomeru, RACIJA je bila prikazana u multipleksu u relativno obližnoj Murskoj Soboti: tamo smo takođe bili odvezeni autima na projekciju u 18h i smesta, posle filma, u 20.30, vraćeni nazad. Moram priznati da sam ovom prilikom više uživao nego na prvo gledanje – delom iz predvidivih razloga: taj spektakl od vizuelne raskoši zaista ZAHTEVA ogromno platno, nije to film za kućne uslove; a delom iz manje predvidivih, ali logičnih: komplikovan zaplet je na drugo gledanje malo manje nepregledan (ko tu koga kako zašto...).

Pored samog gledanja filma, najzabavnije mi je bilo da ga gledam zajedno sa Markom i Tilom odmah kraj mene i pratim njihove reakcije (uzdahe, poskakivanja na stolici, oduševljenje uspelijim krvopljusovima i kostolomljenjem), a još zabavnije mi je bilo očigledno oduševljenje reditelja niskobudžetnih, opskurnih, polu-artsy, polu-subverzivnih filmova jednim prilično generičkim visokobudžetskim mejnstrim produktom. Ne kažem da tu ima neka kontradikcija ili bilo šta, samo zapažam nešto što ću elaborirati drugim povodom par dana kasnije...

Zbog tesnog rasporeda i nehumanog trajanja RAID2 morali smo da pohitamo nazad jer je u međuvremenu u Ljutomer pristigao Kadija, i trebalo je da zajedno s njim najavim projekciju ŠTIĆENIKA u 21h. Tako je i bilo: iako u sali nije bilo više od 15-ak posetilaca, Kadija je pred njima održao mini-govor (PSIHO = nož, krv, perverzija, sve jasno na kraju; ŠTIĆENIK = atmosfera, tajna, misterija, otvoreni kraj), potpisao katalog jednom fanu (ćirilicom) i ostao da sa njima odgleda film.

Ja sam, pak, morao da požurim na trg, jer sam kao član žirija bio u obavezi da odgledam mađarski HEAVENLY SHIFT / ISTENI MUSZAK u glavnoj konkurenciji. Zamolili smo ih da malo odocne s projekcijom dok mi traje najava s Kadijom 200m dalje, kako bih uhvatio početak. Pošto film još nije počinjao kad sam stigao na trg, pohitao sam do hotela da vidim može li se večera izneti napolje, jer nije bilo vremena da je natenane izgustiram za stolom, unutra. Srećno se potrefilo da je jedna od opcija te večeri bio – giros, pa mi ga je ljubazni hotelijer bez problema spakovao u posudu od stiropora.

Kontemplirao sam koliko se to sve srećno potrefilo ovog bogatog i gustog dana bez trenutka predaha, osim kraćeg popodnevnog sna: sve nalepljeno jedno na drugo, od vinske konzumacije preko RAID2, najave Kadije, večere za poneti i kulminacije u mađarskom filmu koji je delovao vrlo obećavajuće – kad, eto ti vraga! Na samom kraju dana ispade začkoljica. Posle poduže gnjavaže (tj. strpljivog čekanja) ispostavilo se da postoje nepremostivi problemi sa Blu-rejom tog filma i da nema šanse da se te večeri prikaže na trgu! Posle nekih 40-ak minuta (taman koliko mi je trebalo da se pozabavim većim delom girosa) doneta je presuda: ništa od filma sada i ovde, biće prikazan sutra u 13h u bioskopu.

Nešto kasnije te večeri iskoristio sam priliku da odmorniji i koncentrisaniji još jednom pogledam ASMODEXIJU u društvu Marka Tila, kojom prilikom mi se film dodatno dopao. Nešto kasnije sam uradio intervju s Markom pošto je on morao da otputuje narednog jutra zbog nekih obaveza u Španiji (učešće na promociji nove knjige o španskom horor filmu zajedno s Balaguerom). Srdačno smo se rastali uz obostrane želje da se vidimo opet, na nekom festivalu ili tako nekom prilikom.

---Nastaviće se---