THE HOUSE BY THE CEMETERY (1981)

 U okviru akcije "Blast from the past" (aka Kad već nema ništa novo dobro od horora, da se podsetimo jednog bisera iz boljih vremena) - evo mog teksta koji je izvorno izašao u jednom broju magazina ZNAK SAGITE kao deo daleko opširnijeg bavljenja italo hororom.

Quella villa accanto al cimitero (1981)

aka The House by the Cemetery

Kuća kraj groblja  

  ***  

  3  

Najeksplicitniji Fulčijev pokušaj neo-gothica, sa žestokim splater detaljima, očito se naslanja na skorašnje uspehe filmova UŽAS AMITVILA (1979) i ISIJAVANJE (1980), uz pokušaje da u to uplete novelu 'Okretaj zavrtnja' Henrija Džejmsa (koga citira u epilogu), i sa začinom u vidu amalgama Frojda i Frankenštajna (ludi doktor zove se, genijalno, Frojdštajn!).

Od ostalih gotik-splatera koje je Fulči radio u ovo vreme, a već su prikazani ovde na blogu (vidi: THE BEYOND, ZOMBI, CITY OF THE LIVING DEAD), KUĆA se izdvaja linearnijom i (uslovno govoreći) logičnijom pričom, te većim insistiranjem na sugestiji, pretnji i stravi, umesto čiste visceralne groze.

To znači da film ima suzdržan početak, i relativno lagan uvod, sa fino građenom atmosferom zlokobne kuće i njene grobljanske okoline, ali kada ubijanje krene – krv obliva zidove kuće kao nigde do tada!

U vrhunce spada ubistvo žaračem, koji probada vrat jedne žene i proizvodi slow-motion fontanu krvi, kao i kasnije ubistvo bebisiterke, kojoj kuhinjski nož nekoliko puta zaseca vrat dok glavu potpuno ne razdvoji od njega.

Efekti maske Đaneta de Rosija su savršeni kao i uvek, a kulminacija sadrži prizore čija eksplicitnost prelazi granice patološkog, tim pre što uključuju prisustvo dečaka na koga se okomljuje krpenjača od leševa iz podruma kuće.

Frojdštajnovo podzemno leglo vrhunac je nadahnutog scenografskog dizajna, ali i klaničke imaginacije – sa užasno iskasapljenim, rasporenim, raskomadanim leševima razbacanim i obešenim na sve strane.

Perfektna kamera Serđa Salvatija jednako je dobra za gotik kao i za splater, i uvek je na pravom mestu da na najupečatljiviji način zabeleži naumljeni prizor. Fabio Frici je bio zauzet, pa je skor za KUĆU napisao Volter Ricati – kompozitor bez bitnijeg iskustva u žanru, što ga nije sprečilo da isporuči možda i najbolji Fulčijev skor (uz onaj za GRAD ŽIVIH MRTVACA): predivne gotske teme, sa horovima, orguljama, zlokobne i pompezne, neraskidivi su doprinos opipljivoj atmosferi ovog filma.

Sve u svemu, iako je KUĆA povremeno trapava i neujednačena, a scene ubistava štrče iz naracije (i logike iza nje), sveopšte iskustvo je u suštini pozitivno: mnogo dobre zabave za one sa jakim stomacima, i tolerancijom za 'anything goes' pristup dramaturgiji.