TRAVELATOR (2014)

  **  

  2+  

                Od reditelja Jagode u supermarketu, Guče i TV serije Folk stiže nam jedan od kritičarski najvoljenijih novijih srpskih filmova – sa nesrpskim naslovom TRAVELATOR (pokretna traka za putnike) i minornim bioskopskim životom, odnosno skoro nepostojećom recepcijom kod domaće publike (manje od dve hiljade prodatih karata u bioskopima računajući i ZVEZDU i FEST). Iskoristio sam priliku da ga pogledam na beogradskom FEST-u, pa ću baciti svoja dva centa među ono što su moje nominalne kolege već napisale.

            Ako je verovati uvek dogmatski decidiranom Zoranu "Neosporno" Jankoviću (CITY megazajn), to je "film u kome zapravo sve funkcioniše." I još: "Travelator u neku ruku iznenađujuće lako stiže do titule najboljeg srpskog filma i to u zaista ozbiljnoj konkurenciji ovogodišnje, da ponovimo, neosporno berićetne filmske žetve." Opa, SVE funkcioniše? Dobro, vratiću se na to. Berićetna godina? Pih, izvan NIČIJEG DETETA, sve ostalo je uobičajeni domaći čemer, tuga i beda.

            Ako poslušate šta vam kaže Đorđe "baš-baš" Bajić (PAZI, SNIMA SE), TRAVELATOR je "EKSPLOZIVNA MEŠAVINA UMETNIČKOG FILMA I EKSPLOATACIJSKOG AKCIJAŠA", i to "baš-baš kako treba." On vam još potpisuje tvrdnju: "Završnica filma je posebno impresivna pošto sadrži, odgovorno tvrdim, najbolje koreografisnu i realizovanu akcionu sekvencu u novijoj istoriji regionalnog filma." Ovo je krajnje neodgovorna tvrdnja jer je u prašinu baca postojanje filma 55 Kristijana Milića, koji se može pohvaliti daleko bolje koreografisanim i realizovanim akcionim sekvencama. Ali, nema veze, Bajić još kaže da "Travelator korača sigurnim korakom i do cilja stiže sa puno stila, visoko uzdignute glave." Hm, okej, videćemo to još.

            Ako je vaša filmofilska zvezda-vodilja Dubravka "Doo-dah, Doo-dah" Lakić (POLITIKA), onda valja da znate: "Na vizuelno-estetskom planu, ovo je sasvim novo iskustvo za srpski film... Milić tvori film koji intenzivno utiče na emotivno stanje gledaoca...
Ispod jednostavne, krajnje svedene, a nama iz svakodnevnog života bliske fabule, provlači se ta suštinska priča o junakovom prolasku kroz pakao sopstvenog uništenog života." Naslov "kritike" je vanredno rečit: Beli anđeo u gradu greha. Vratiću se na to.

            Na kraju, ili na početku, Dimitrije "Drug Stari" Vojnov, Alfa i Omega tzv. "Novog srpskog filma" (koji je, iz nejasnih razloga, izgleda prestao da koristi tu svoju floskulu) na forumu Znak Sagite piše: "srpski “žanrovski film” mejnstrim opredeljenja dobija novi korak napred u formi filma TRAVELATOR... sa ovim filmom srpski žanrovski film dobio je svoje avangardno ostvarenje, arty triler kakav se nije očekivao."  

            A u stvari, da vam Ghoul kaže – TRAVELATOR je isprazna pričica bez poente (tj. sa jadnom "poentom"), samo što je zašećerena obiljem šarenila made in Las Vegas. Odnosno, ovo je kao da dobijete blještavu razglednicu iz Grada Kocke, jednu od onih kič-mrdalica, čija se slika blago menja ako je pomerate i menjate ugao gledanja, a onda je okrenete i s druge strane pročitate samo jedno banalno: "Primite puno pozdrava iz Las Vegasa!"

            Hvalospevi scenariju, naraciji, pripovedanju? Pa to može da dođe samo od ljudi slepih kod očiju ili onih koji zažmure na jedno oko kako bi, iz nekih svojih razloga, na silu pohvalili nešto što to ne zaslužuje. Pa da li ste vi ljudi normalni? Bar pola ovog filma je suvišno! Ovde jedva ima materijala za jedan srednjometražni filmić od 40-ak minuta. Umesto toga imamo 100 minuta u kojima se to malo pričice na silu razvlači onim što naš narod zove "padding" (popunjavanje), a kao da to nije dosta – dobijamo još i flešbekove koji ne služe ama baš ničemu pod milim bogom osim da nam pokažu ono što je do tada već bilo kristalno jasno.

            Konkretno, popunjavanje se sastoji u beskrajnim kadrovima u kojima imamo gledati Nikolu Rakočevića kako hoda. On hoda ulicama Beograda. On se vozi pokretnim stepenicama. On se vozi Beovozom. On hoda kaldrmom Krnjače ili tako neke pored-beogradske rupetine sa nakaradnim nazivom koji se završava na –ČA: Krmača, Borča, Rgača, Grgljača, Hrkljušča, Govnača ili tako nešto. A onda ovaj ode u USA, pa ga onda imamo gledati još i kako hoda ulicama Las Vegasa. On se vozi staklenim liftovima. On se vozi neprozirnim liftovima. On je na travelatorima. On ide hodnicima. On blene u zgrade. On blene u neon. On se vrti oko sebe zasenjen i zaslepljen blještavilom te Lasvegače.

            Sva sreća te Rakočević ima jednu od prijatnijih faca za standarde srpskog filma, gde uglavnom vladaju nekakve njuške koje bi u normalnoj kinematografiji mogle da igraju samo negativce (a kad se pojave u američkom filmu, to obično i čine). Dakle, nije ga bolno gledati, ne bode oko, ali opet – COME ON! U ovih 100 minuta mora da postoji najmanje 20 minuta u kojima gledamo krupni plan njegove face. Svega mi na svetu, neki obožavalac bi odavde stvarno mogao da izmontira show-reel od jedno 20-ak minuta u kojima se može diviti samo njegovom ukrupno uslikanom licu.

Kamera ga voli. Reditelj ga voli. Ali treba ipak imati malo mere: ovaj Rakoč-fetišizam brzo smori (čak i kad ovaj promeni imidž i izblajha kosu). Ja stvarno ne pamtim ovako nešto u domaćem filmu – ovakvo ljubavno pismo glumcu od strane reditelja – a u inostranim okvirima pada mi na pamet samo jedan skorašnji primer, Refnov DRIVE, u kojem je ovaj do besvesti fetišizovao ono mrtvo puvalo, Rajana Gusana, mada čak i u tom filmu između dve poetske etide, zamišljena krupna plana ili "cool" poze ima nekakve madrfaking akcije! A ovde – akcija dođe tek na samom kraju i sastoji se iz jedne linearne jurnjave, peške (bez twistova, samo pravo: A-B-C-D), ulicama LV-a.

Pored viška kadrova u kojima NR telećim pogledom zvera okolo u krupnom planu, tu je i višak kadrova koji su čista video-razglednica. "Mama, evo me, u Las Vegasu! Ju-huuu!" OK, lepo je što je svedena ekipa filma uspela da ostvari stari srpski san – videti Las Vegas! – lepo je i što su imali foto aparat sa kamerom da taj boravak usnime, ali nisu morali baš toliko materijala iz svojih obilazaka neonom okupanih ulica da umontiraju u kvazi-narativni film.

Nemojte mi samo reći da svi ti beskrajni minuti u kojima NR hoda ili blene ni u šta predstavljaju "poeziju" – odnosno, da je moralo da ih ima toliko mnogo, da se ta "poezija" rasteže kroz tolike beskrajne "strofe", kad bi i nekoliko stihova pravom pesniku bilo dovoljno.

I nemojte mi kasti da je sve to prekomerno razgledničarenje iz Las Vegasa bilo nužno zarad simbolike: znamo šta je Las Vegas, videli smo ga u 200 filmova, ne morate još i ovaj da opterećujete beskrajnim ispraznim minutima vožnje i šetnje njegovim ulicama. Sve to je moglo i moralo da bude svedenije.

Ali jbg, šta ste očekivali – da ode Srbin u Las Vegas i da bude "sveden"? HA! Bojim se da su autori ovog filma i protiv svoje volje i svesne namere postali žrtve sindroma "Srbi u Vegasu": baš kao i kriminalac koga je NR došao da ukoka, baš kao i sam lik kojeg igra NR, isto tako se i reditelj sa svojom ekipom zaneo, zablenuo, i popustio pred "čarima" grada koji nikad ne spava. Nikad nisam razumeo potrebu teladi da blene u šarena vrata, niti Srba da se oduševljavaju Vegasom – sećam se, svojevremeno, kad sam bio u Berkliju, Kalifornija, svi Srbi sa mog programa, a i neki drugi, tamošnji, osećali su kao obavezu da "overe" Las Vegas, jer ako to šareno govno ne vide, kao i da nisu bili u Americi. Ja sam, pak, s gnušanjem odbio pozive da im se pridružim, i od Las Vegasa sam video samo malo parče, sticajem okolnosti, iz aviona (odozgo), i kroz staklo aerodroma prilikom jednog presedanja na putu za San Francisko. Ali dobro, svaka budala ima svoje veselje, samo ne mora da film opterećuje njime preko svake mere.

Za jedan film u kojem "sve funkcioniše" i koji je "baš-baš dobar" previše toga ovde škripi. Pored već pomenutog popunjavanja i rastezanja, tu su i totalno redundantni flešbekovi: recimo već u prvoj polovini je jasno da je naš šampion u igricama s pucanjem iz prvog lica vrbovan da u Americi kokne "zaistinski" tog "kontroverznog biznismena" kojeg smesta počne da prati. Ali ne! Naš film, u drugoj polovini, mora da nas vrati u Beograd, i da nam prikaže podugačku scenu u kojoj Slavko Labović (uvek zabavan i uvek prirodan kao gangster) sa pajtašima ubeđuje našeg igričara da postane plaćeni ubica kako bi platio majčino lečenje od raka. I sad gledamo nepotrebne minute oću-neću, dal da prihvatim il da ne prihvatim – a već smo videli tog lika u Americi, na jebenom zadatku, koji je fucking prihvatio! I jasno nam je, odmah, da ga je prihvatio! I ništa bogovetno novo ne otkrijemo u toj poznoj sceni: ničemu ona ne služi osim da još malo uživamo u pojavi Labovića. I da se film razvuče na dugometražno trajanje.

To sa bolesnom kevom kao motivacijom bolje da smesta pometemo pod tepih i više ne pominjemo, jer je toliko cheesy da mi je smešno zadržavati se nad time; ali moram da dodam da je glumica koja igra kevu užasno loša, i da su scene NR s majkom baš onako srpski slabe, nategnute, neubedljive, emocionalno prazne baš onda kad bi trebalo da kupimo tu sinovljevu ljubav, brigu i šta god.

Takođe, psihologija i karakterizacija glavnog junaka ne postoji. I ni dodatnih 20 minuta zveranja u njegovu facu dok zvera u prozor, ogledalo, neon, palme, zgrade, bazene, whatever – ne bi ga učinilo plastičnijim, odnosno življim. Šta ga pokreće, šta on misli o sebi i svom okruženju, šta misli o svom zadatku, o činjenici da treba hladnokrvno da ubije čoveka, šta misli o drastično drugačijem okruženju u koje je došao? Ble-e-e-e-e, eto šta. Fill in the blanks. Tako se to radi u umetnosti (kako je mali Đokica zamišlja): dam vam prazno platno, šljusnem dve-tri farbe, pa vi projektujte šta je šta, odnosno docrtajte sami. "Ovo nije film zapleta nego procesa" reče neko gore. Aha, mogao je ceo film da bude u jednom kadru, kako se Nikola u slou moušnu vozi travelatorom. Eto vam procesa!

Ali čak i to bih nekako svario, i sve gorenavedeno mogao bih da oprostim, onako hrišćanski kako me bog dao, samo da film nije do srži pokvaren svojom nakaradnom neo-pravoslavno-hrišćanskom agendom koja je nabijena toliko nesuptilno, toliko sirovo i prostački da sam ja, kao izvorni hrišćanin, duboko zgrožen. Naime, da kažem to najzad otvoreno, TRAVELATOR je, zapravo, nešto vizuelno raskošnija i gledljivija verzija fucking MILOŠA BRANKOVIĆA – jer svodi se na licemerno zgražavanje dekadentnim Zapadom i svime što sa njega dolazi dok se na krajnje smešan i površan način promoviše pravoslavlje i uopšte religija kao spasenje.

Kako je to izvedeno ovde? Evo kako. Naš srpski anđeo pred odlazak u Ameriku izblajha kosu, valjda da bi bio sličniji anđelu. Krst oko vrata vrlo je prominentan – čak i dok ostvaruje tačku broj 2 na listi svakog prosečnog Srbende koji krene u USA; naime, ako je pod 1. "Vidi Las Vegas!" onda je pod 2. "Pojebi crnkinju!" Uzgred, ta crnkinja je još jedna nepotrebnost u filmu nakrcanom nepotrebnostima: ama baš ničemu pod milim bogom ona ne služi u filmu osim da se krajnje implauzibilno zaljubi (?) baš u našeg srpčića (oj, wish-fulfillmente, oooj!) i da je stoga overimo u majci svih ničim izazvanih scena seksa, u kojoj naše anđelče lažno-plave kose taslači crnkinju u bazenu svoje hotelske sobe dok voda pljušti na sve strane. U zapletu ona ne odigra ama baš nikakvu ulogu jer njeno zbližavanje s našim momkom nikako ne posluži akciji asasinacije u klubu u kojem ona peva (npr. ne pomogne mu da uđe tamo, da unese oružje ili bilo šta takvo).

Nego da se, sa jebanja crnkinja, vratimo religioznoj promidžbi ovog baš onako tipično srpski šizofrenog filma: u više navrata tokom TRAVELATORA čujemo propovednike koji deklamuju "I am Alfa and Omega" tiradu, uglavnom na televiziji, jer šta će Srbin u Americi da pusti u svojoj hotelskoj sobi nego – televanđeliste! I kad kažem "u više navrata", to stvarno znači barem jedno 6-7 puta, minimum. Jer sve je ovde nepotrebno umnoženo, sve što se moglo reći ili pokazati jednom – kaže se i pokaže bar 5-6 puta; sve što se nije ni moralo pokazati, pokaže se najmanje jednom. 

I tako, kao što u LJUBAVI I DRUGIM ZLOČINIMA imamo teror nad gledaocima putem neumerenog papagajskog ponavljanje one odurne pesmetine BESAME MUČO, tako u TRAVELATORU imamo rediteljsko iživljavanje nad gledaocima kojima se pneumatskim čekićem, na svakih 5-10 minuta, iznova i jebeno iznova, nabija biblijska tirada "I am Alfa and Omega". Zašto? Zato! Naime, da nekome ne promaknu religiozne aspiracije reditelja GUČE i FOLKA koji nikako drugačije nije umeo da ih uvrsti u film. 

A pošto je Amerika od boga okrenuta, jer tamo su Alfa and Omega – Miki Maus, Džon Vejn, Elvis Prisli ("Vivaaa Laaas Veeeegaaaas!") itd. – onda je "ubedljivi" kontrast tome srpski videoigričar i sajber-pucač koji, kako se na početku apostrofira, POSTI, i čija bolesna keva prodaje sveće U CRKVI, i kome se zlatni krstić klati oko vrata dok štiklira tačku br. 2 na svojoj listi ("Crnkinja! Obavezno crnkinja!"), i koji iz sirote ali poštene i pravoslavne Srbijice dolazi u Zemlju Greha i u Grad Greha da počini smrtni greh UBISTVO noseći na sebi majicu sa likom BELOG ANĐELA iz Mileševa 

(ou, jea, to je tako pravoslavno, još i više nego kačenje pozlaćene krstače na grudi: Beli Anđeo, bato, posred majice, pa bog da te vidi!)... A kad u toj apokaliptičnoj pustinji nebitka naš junačić (SPOJLER!) na kraju i strada, i padne na američki asfalt, oko njegovog tela se širi lokva krvi, ali u krvi se odražavaju svetla neona, pa to sve izgleda kao oreol, i tako, izgleda, naš ubica, prema staroj dobroj pravoslavnoj tradiciji, postaje svetac tj. Anđeo osvete, iz pesme Bore Čorbe.

Eto, to vam je ta umetnost, ta poezija, ta religija, ta akcija, taj film u kojem sve funkcioniše, ta "baš-baš" revolucija, novina, svežina, kurac, palac, bla bla truć.

Od mene snažna dvojka, i – oprosti im Gospode jer ne znaju šta čine.

Amin!